NEBOJŠA MILOŠEVIĆ Pank na severu Kosmeta

Razgovarala Ana Radmilović

Srbin sa Kosova je morao da bude slikan za televiziju u glibu i gumenim čizmama. Niko nikad nije otišao da slika zubare. Uvek glib…Ali ja nikad nisam video da neko ore po Kosovskoj Mitrovici, bar ne trezan. Tamo se, na primer, održava i Notrh city jazz festival. Mitrovica je prva imala teniske terene i olimpijski bazen, još pre rata

I pored toga što je najveći deo života proveo u Beogradu, Nebojša Milošević je likovnu akademiju završio u Prištini, a danas predaje na Likovnoj akademiji u Zvečanu. Iako je i za njega Beograd oduvek bio pitanje prestiža, više voli da ga predstavljaju kao slikara sa Kosova, jer južnu srpsku pokrajinu ne doživljava kao antikulturnu i antimodernu sredinu, već kao centar – panka! Sa druge strane, kada danas prođe Knez Mihajlovom ulicom, kaže na početku razgovora, uočava okupiranu teritoriju. Zato ga na početku razgovora i pitam:

U čemu se ogleda ta okupacija?
U mehanizmu verifikacije. Kako danas izgleda umetnost u Iraku ili Sijera Leoneu? Od dela više interesuje mehanizam verifikacije. Verovatno je jako sličan, različit samo po lokalnim specifičnostima. U Beogradu je to bar prosta jednačina. Prvo bi morao da dobro pljuneš po Kusturici, onda bi bilo jako dobro da na izložbi u inostranstvu staviš četiri ocila na Svastiku, a ako si imao tu sreću da brže od „Rojtersa“ u zapadne galerije pošalješ printove sa Miloševićeve sahrane, nema razloga za brigu – srećno si okupiran i stigao si do referentne tačke podobnosti.

Izlažeš u Beogradu. Nedavno je organizovana, tvoja, nažalost medijski nepropraćena izložba – Muerte & pleasure. Zvuči kao reklama za nešto. Za šta?
Za seks i smrt. To su uvek intrigantne teme. Antičke, a prepevane tehnokratskim, reklamokratskim rečnikom.

Bavio si se dosta reklamom, i to na neuobičajen način?
Crtam gnjavažu čijem se kraju nadam. Pop-art se poigravao reklamokratijom potrošačkog društva, ali se ono tada baziralo na preporuci kvaliteta proizvoda. Ali današnja globalistička reklamokratija nije preporuka već upozorenje: Dečko, budi pametan… ako ne kupiš „Ariel“ crći će ti veš mašina. Taj gnjavatorski mehanizam, tako bahat i jednostavan za čitanje, funkcioniše na svim nivoima, od reklame za deterdžent do stvaranja novih država i jezika.

Ili, ako niste politički korektni – bolje se ne pojavljujte u društvu jer ste štetni po zajednicu i loše ćete proći? Tako nešto?
Naravno. Postoje ratifikovani dokumenti koji te čine socijalno poželjnim pojedincem. Ali danas se oni nazivaju Sporazumi, a ne Zakoni. Dok sam doručkovao pročitao sam da stiže neki upitnik sa 5.000 pitanja koliko smo fini. Ostaje da sediš i čekaš Gnadeschuss (metak milosrđa), ili da crtaš to što te gnjavi. Da redukuješ, gotovo do nivoa parole. Svaka višeslojnost poruke je tu besmislena. Mora da bude samo za nijansu bezobraznija.

Nadovezala bih se ovde na brut art. Da li je rat i Kosovo imalo nekog udela u takvom „pravcu“ koji je autentično – tvoj. Šta je zapravo brut art?
Moram da se prisetim Joce Jovanovića, veoma značajnog autora našeg „crnog talasa“. Pričao mi je zašto je dao Draganu Nikoliću, koji je glumio barabu, da se na kraju okrene ka kameri i kaže: „Ja sam vaša budućnost“.

Znači, brut art kao upozorenje?
Brut art nije poziv na brutalnost, pre je poziv na humanost. Brut art predočava svinjariju koju možeš da napraviš. Danas su galerije prepune besmislene, bezumne  brutalnosti. Izlažu se čak i leševi. Ali to ne znači da je brut art postao naivan. Uostalom, neka brutalnost ima vaspitnog. Kada su se u Srbiji formirale škole, subotom nije bilo nastave, išlo se samo da se dobiju batine, za svaki slučaj. E sad, da li će da ti se okrene želudac ili će da bride dlanovi… Cilj je svakako da budeš malo bolji nego što ti prija.

Malopre si pomenuo nešto o tome da poruka (umetnosti, slikarstva) ne treba više da bude višeznačna, nego pamfletska i jasna. Kakav bi nam sada pamflet pomogao? I, da li umetnost uopšte može da nas razuveri kako je globalizam prava stvar za nas?
Naravno da ne. U tom smislu mnogo više verujem u teror, on je eksplicitniji od slike, knjige ili filma. Možeš da napraviš antiglobalistički film, ali on se mehanizmom distribucije utapa u korporativni sistem. Sa slikom je, istina, drugačije. Ona ima mnogo manje konzumenata i brža je za gledanje, ali samim tim i za zaborav. Ipak, jedini smisao slike jeste poruka. Ne razumem mesto nečije misaone ili emotivne krajnje tačke, na kojoj se nalazi stilska vežba složenih fleka. Što ne znači da mi ne prija kada vidim da to neko ume da radi, naravno.

Stiče se utisak da samo manastire doživljavamo kao kulturu koja dolazi s Kosova ili ostaje na Kosovu, upravo kao da nema ničeg drugog i kao da smo sa Kosovom i kulturom stali negde u srednjem veku. Gde smo stali, gde je zapelo?
Zapelo je „u ime ljubavi“. Srbi su bili stopirani u svom prirodnom razvoju zarad nametnute ljubavi. Ostali su zbunjeni i nesigurni šta dalje, a njihova država im baš nije pomagala da reše tu jednačinu. Dozvoljavala je po malo tu i tamo… Moj otac je, recimo, glumio Romea kada je rešio da se oženi… Pravili su te dvojezične domove kulture… Ali, sve je to bila putanja unazad, prinudno približavanje nekom kome je trebalo još prilično vremena. Srbin sa Kosova je morao da bude slikan za televiziju u glibu i gumenim čizmama. Niko nikad nije otišao da slika zubare. Uvek glib… Ali manastiri, to je već bilo drugo… Toliku snagu niko nije imao. Ni faraon Broz.

Srbin sa Kosova i Metohije u glibu i gumenim čizmama… Da li smo na kraju, projektujući tu sliku, uspeli i da je materijalizujemo? Da li smo naterali Srbina s Kosova da bude u glibu – za potrebe slikanja, ili je taj ruralni Srbin lišen civilizacije ipak samo proizvod naše mašte?
Gde je oranja tu je i gumenih čizama. Ali ja nikad nisam video da neko ore po Kosovskoj Mitrovici, bar ne trezan. Tamo se, na primer, održava i Notrh city jazz festival o kojem se slabo piše. Kosovska Mitrovica je imala veliki revijski orkestar sastavljen od amatera. Tradicija predratnog vatrogasnog orkestra koji je u to vreme svirao Diksilend. Znam da je Mitrovica takođe prva imala teniske terene i olimpijski bazen, još pre rata.

Kosovska Mitrovica je puna istorije, novije od onih manastira iz srednjeg veka. Ipak, ne pišemo o tome – ne reklamiramo Kosovo kao mesto puno prednosti, nego ga identifikujemo sa glibom, kriminalom i nekulturom.
Ta eklektika zamora od života, lokalnih hard core bendova, mita o Kosovu, gostujućih akademika koji ga na zbunjenost i podsmeh građanstva oslobađaju na mitinzima, svetskih džez muzičara, crvenih slova u kalendaru, jedinog univerziteta na planeti dislociranog iz političkih razloga, postova, slava… To je jedina kolažna forma koja zaista fizički živi i ne moraš da je lepiš na papir ili sređuješ u fotošopu. Objasniti tu metafiziku znači posedovati alhemičarsko znanje i tajne veštine koje boraveći tamo polako dobijam, ali ih još ne razumem do kraja. Ali, definitivno je ispunjeno u značajnoj meri pankom.

A kako ga približiti Beogradu? Pričali smo o reklami. Kako ga izreklamirati kao mesto gde je tih trista čuda na malom prostoru? I da li uopšte ima smisla pokušavati kada su ga tako temeljno udaljili od svega što bi moglo da liči na interesantno, na taj pank o kojem govoriš?
Uopšte ga ne treba približavati Beogradu. Beograd je mesto sa kojeg se gleda vremenska prognoza. To je Beograd izabrao, i što se mene tiče, neka tako ostane još neko vreme.

Da se vratimo tvom panku. Donosiš li pank s Kosova ili sa beogradskih ulica? Šta je na početku značilo biti „pank-slikar“, a šta to znači danas?
Kada vidiš klinca od 14 godina koji se sa flašom benzina zaleće na borna kola, odmah pomišljaš na patriotizam, na testosterone, na to kako je klinac ljut na ćaleta, na nastavnike, na evro, na mačku koja ga nije htela… Onda zapravo shvatiš šta si, kao klinac koji je bio zaštićen kao medved, voleo na mirnim beogradskim ulicama. Shvataš da će mlad, a ljut ili napraviti bend ili završiti u Legiji stranaca. To je „combat rock“.

A slike? Pank – slike. Šta je to, naizgled nespojivo?
Pank je u paroli. Vraćamo se početku. Nema tu mesta dosadnim, umrtvljujućim izlaganjima – mora odmah da se zna. Slika – parola.

Ali šta je to slika-parola? Zvuči pomalo pamfletski.
Parola možda zvuči banalno, ali nije. Ona je prirodan i vrlo odmeren odgovor na bahatu banalnost ljudi koji kreiraju ovo bunilo. Naravno, ne mislim, na parolu kao grafički simbol ili jezičku formu. Možda je najveća parola koju sam ikada video, najveći antiglobalistički i konceptualni čin – Maradona sa istetoviranim Če Gevarom i roleksima na obe ruke. Taj bi sigurno došao da trenira FK Trepču.