Naprednjačko poigravanje Ustavom

Piše Dragomir Anđelković

Šta je dublji smisao naprednjačke inicijative da se pokrene proces promene Ustava? I kakve bi to moglo da ima posledice po Srbiju, ali i SNS?

SNS intenzivira napore da nametne održavanje referenduma za promenu Ustava.  I to sa ciljem, kako iz njenog vrha poručuju, da se omogući smanjenje broja poslanika, te tako država učini jeftinijom.  Iz vladajuće koalicije ocenjuju da je neracionalno samo zbog toga raspisati referendum, i najavljuju kompleksne ustavne promene do kraja 2011. godine. Uz to, naglašavaju da inicijativa SNS-a ima isključivo marketinški karakter.

USTAVNI MARKETING
Nema sumnje, u politici, pogotovo kada se primiču izbori, sve ima i tu dimenziju. No, to ne znači da politički potezi nemaju i neku dublju svrhu. Uz to, kada se govori o marketinškim potezima, odmah treba definisati ka kojim ciljnim grupama su usmereni.
Srbi, s pravom, smatraju da naša država nije racionalna, a da vladajuće strukture nju tretiraju kao nekadašnji rimski provincijski upravnici, što su svoj mandat smatrali životnom prilikom da obezbede i potomke. Međutim, teško da će smanjivanjem broja poslanika naš narod biti uveren da su se u tom pogledu stvari promenile. Tim pre, ne stoji da će protivno svojim ranijim opredeljenjima, ma zbog kakvih ustavnih promena, pohitati da glasaju za stranku koja ih je izgurala.
Otuda, deluje da ciljna grupa naprednjačke inicijative, bar neposredno, nisu naši birači, već inostrani gospodari Srbije. Oni žele da sadašnji Ustav bude promenjen kako bi iz njega bili izbačeni delovi u vezi Kosova i Metohije, odnosno hteli bi da se trasira put za regionalizaciju, tj. (kon)federalizaciju Srbije.
Međutim, teško da će većina Srba biti spremna da prihvati takve ustavne promene. Zato je planirano da one budu umetnute u celovitu demagoško-socijalnu konstrukciju, ponuđene kao paket spasonosnih rešenja za razne probleme. Zgodan početak tog procesa predstavlja pitanje prekobrojnih poslanika.

KUPOVINA INDULGENCIJE
Vođstvo SNS sigurno dobro razume šta Vašington i Brisel žele. Gotovo sam siguran da im nije drago da omoguće realizaciju toga. S druge strane, svesno je da je jedna stvar dobiti amnestiju za pređašnje „grehe“, a druga biti iole ravnopravno primljen u „visoko društvo“. Stoga, plašim se, da će svoju indulgenciju ipak biti spremni da izdejstvuju pomoću ponude da brže i bolje od konkurencije obave prljav posao.
Kako je još 2008. godine istakao britanski ambasador Vordsvort – strani ekspert za „reformske“ (anacionalne) procese u nekada srpsko-patriotskim redovima – evroatlantski centri moći uvideli su i „podržali proevropsku evoluciju“ socijalista i odmetnutih nekadašnjih radikala. Videli smo na primeru SPS-a, to podrazumeva i otvaranje kapija za učešće u vlasti. Ali, jedno je u njoj parcipirati kao manjinski partner, a druga je postati ključni faktor.
Prema većini istraživanja javnog mnjenja, naprednjaci bi na izborima osvojili više glasova od DS. Kada je došlo do raskola u redovima SRS-a, grupacija koja je pokazala spremnost da se prilagodi tzv. „evropskim vrednostima“, dobila je medijsku i drugu podršku vladajućih krugova i njihovih zapadnih mentora. Režim je, uviđajući sa koliko muka je formirana vlada, odnosno znajući dobro da su priče o skorom rastu standarda predizborne bajke, bio presrećan zbog mogućnosti da razbije ne samo najjaču opozicionu stranku, već i čitav opozicioni blok.
Što se Zapada tiče, on je želeo da podstakne tranzicione procese na srpskoj političkoj sceni, a posredstvom toga i promenu dominantnih opredeljenja javnosti, od (geo)politički „nepoželjnih“ do nacionalno-folklornih (tj. kompatibilnih sa evroatlantskim kursom) stavova. Uz to, nastojao je i da dobije novi „proevropski“ blok, kojim bi mogao da ucenjuje aktuelni režim da bude još uslužniji.

IZBORNA KLACKALICA
Medijski prostor koji im je dat, šansu da se pokažu kao politički činilac sposoban da sarađuje sa Zapadom, i na taj način doprinesu „progresu“ zemlje, novoformirani naprednjaci umeli su da iskoriste. Preuzeli su ne samo veći deo nekadašnjih glasača SRS-a, već su štrpnuli malo i sa drugih strana, pa izgleda da imaju veći rejting i od nekada jedinstvenih radikala.
Na izborima održanim u postpetoktobarskoj atmosferi, 23. decembra 2000. godine, radikali su dobili 322 hiljade glasova (8,6%). Međutim, usled socijalnih i nacionalnih razočarenja znatnog dela građana, do koje je dovela pogubna ekonomsko-(geo)politička tranzicija, njihova popularnost brzo je počela da raste. Već tokom neuspelih predsedničkih izbora, održanih u jesen 2002. godine, Vojislav Šešelj je prvo dobio oko 850 hiljada, a potom čak približno 1,05 miliona glasova.
Pošto se početkom 2003. godine predao Haškom tribunalu – što ga je pod sumnjivim okolnostima i bez ikakvog pravnog osnova optužio – povoljan partijski vetar počeo je da duva u jedra njegovog zamenika. Nikolić, koji u javnosti pre toga nije bio percipiran drugačije nego kao izvršilac naloga partijskog šefa, postepeno je počeo da biva doživljavan kao drugi lider SRS-a. Tako je nemali broj pristalica SRS-a pošao za njim kada se ocepio od svoje nekadašnje stranke.
To bi se u izvesnoj meri desilo i bez režimsko-evroatlantske podrške. No, ona je doprinela da znatno više stvarnih glasača radikala pređe u naprednjačke redove. Kao i da SNS pridobije gro nekadašnjih tzv. „pasivnih simpatizera“ SRS, odnosno bar deo glasača opredeljenih, na prošlim izborima, za druge stranke, uključujući i vladajuće.

ZASTRAŠIVANJE NARODA
Marketinški magovi DS-a majstori su za zastrašivanje birača. A ceh za njihova (ne)dela, usled predizbornog pasiviziranja solidnog broja simpatizera, plaćali su radikali. Nemali broj onih koji su se posle 2000. godine opredelili za SRS spada u red tzv. „tranzicionih gubitnika“. To su ljudi koji su na svojoj koži osetili sve „čari“ reformskih procesa. Oni pre svega žele da bolje žive, ali ipak neće da cena za to bude gubitak nacionalnog dostojanstva.
Njihov entuzijazam da podrže SRS slabio je kako se dan izbora približavao. Uplašili su se od priča da radikali vode zemlju u izolaciju, sankcije pa i nove ratove. Tako je, kako 2007. tako i 2008. godine, za SRS glasalo po nekoliko stotina hiljada građana manje nego što se u skladu sa ispitivanjima javnog mnjenja očekivalo. Tu se opipljivo videlo kolika je moć – ne samo da oblikuje ubeđenja građana, već i da spreči da se u skladu sa njima postupi – evroatlantističkog propagandnog aparata (mreže medija, NVO, „eksperata“).
Nikolić i Vučić, svojom „kooperativnošću“, obezbedili su da se njihova nova partija od strane spomenutog aparata više ne prikazuju kao generator nestabilnosti. A iako su odbacili radikalni nacionalni pristup, nastojali su da površno deluju državotvorno, dok su akcenat stavili na socijalno-ekonomsku tematiku koja tišti građane.
Time što su nju stavili u evropski kontekst (a većina Srba i dalje EU nekritički shvata kao sinonim za bolji život), a dugo niko nije osporavao njihov evrointegrativni kapacitet, postali su za mnoge medijalne birače (umereno nacionalne opredeljenje a nezadovoljne svojom ekonomsko-socijalnom stvarnošću) znatno atraktivniji nego što je ranije bila SRS. Što je još važnije, ako se nešto ne bi promenilo tako da naprednjaci budu izloženi orkestriranoj medijskoj kampanji, ti birači bi izašlo na izbore da podrže SNS. To u vrhu te stranke znaju, i trude se da ne revoltiraju zapadne moćnike i njihove srpske ideološke komesare. S druge strane, u skladu sa dosadašnjim rezultatima, porasle su i ambicije vođa SNS-a.

NEDOSTAJUĆE KARIKE
Pošto su formirali SNS, izgleda da im je san  bio da, pre ili kasnije, postanu mlađi koalicioni partneri DS-a. No, sada zasigurno sebe vide kao središnji deo nove vlade. Naravno, svesni su i da će njihovo parče kolača biti mnogo veći ako budu namakli nedostajući deo poslanika uz pomoć manjih stranaka, nego ako uđu u koaliciju sa alavim DS-om.
Težnji ka formiranju vlade bez DS-a doprinosi i to što je uz SNS sve više srpskih tajkuna, koji su kumovali aktuelnoj vladi, a sada su se od nje udaljili. Pomoć ekonomskih moćnika i sama po sebi loša situacija u zemlji, verovatno će naprednjacima omogućiti da dodatno povećaju prednost nad DS-om. Vlast objektivno ništa ne valja, pa će sve veći broj nezadovoljnika, po inerciji, biti za najjaču opozicionu stranku.
U tom pogledu, SNS-u račune jedino može da pomrsi stvaranje fronta svih režimskih i neposredno proameričkih medija, koji bi ih stigmatizovao kao nekada radikale. Međutim, jasno je da se to neće desiti, te SNS ne mora da brine da li će biti, i to ubedljivo, najjača partija posle narednih izbora. Ali to joj nije dovoljno da bi imala realnu šansu da bez DS-a zavlada zemljom. Potreban joj je viši stepen podrške.
Razume se, nije realno da Vašington i Brisel, Tadiću i njegovim partijskim sledbenicima čine ono što su radili radikalima i DSS-u tokom predizborne kampanje 2008. godine, ali za SNS je već dovoljno da prema njoj medijski i na druge načine postanu još malčice blagonaklonjeniji, kao i da daju mig Dinkiću i nekim manjinskim strankama da pokažu spremnost da prave vladu sa naprednjacima.
U takvim okolnostima narašće šanse SNS-a da čak uzme i deo sadašnjih simpatizera DS-a. Oportunisti svih boja, vođeni mirisom predstojeće vlasti, već uveliko idu ka SNS-u, a kako se biračko telo te stranke i DS-a sada široko dodiruje, čim trenutni podržavaoci pa i pripadnici žutih masovnije prepoznaju da tolerantan stav Zapada prema naprednjacima prerasta i u, makar blagu, podršku za preuzimanje vlasti, realno je da transferi u Nikolićeve tabor poprime značajnije razmere. Time bi se SNS približio mogućnosti da bez DS-a pravi „proevropsku“ vladu.

PAKLENI ZAVET
To je ipak optimistički scenario. Vašington i Brisel, i pored dosadašnje metamorfoze, još do kraja ne veruju SNS-u. Bez obzira na napadnu kooperativnost najvišeg vrha te partije, zbog njegove prošlosti, i dalje postoji crv sumnje što naružuje novi imidž naprednjaka. Uz to, strani centri moći su svesni kakvo raspoloženje vlada u članstvu SNS-a. Naravno, ako je glava evro-pokorna, u okolnostima kada bude imala državne resurse za namirivanje gladnih usta, ni načelni stav članstva nije preveliki problem. To se videlo na primeru SPS-a. No, da bi njena dosadašnja uslužnost u punoj meri bila nagrađena, glava misli (ili joj je i rečeno) da mora da pruži dodatni zalog svoje posvećenosti „evroatlantskoj budućnosti“ Srbije.
Evo nas ponovo kod „marketinške“ svrhe promene Ustava. Deluje da je otvaranje tog procesa prilika da naprednjaci daju predizborni zavet Zapadu. Sada SNS zahteva smanjenje broja poslanika, ali kada se otvori Pandorina kutija, bićemo tek korak-dva od izmene onog dela Ustava koji se odnosi na KiM. Ako naprednjacima to ipak nije cilj – već iza svega stoje obične unutrašnjopolitičke kalkulacije – dužni su da sagledaju kakve mogu da budu posledice njihovog igranja sa ustavnom vatrom. A i po njih bi bilo dobro da razmisle da li im se isplati da im na sadašnji, već prekomerno evrokooperativni imidž padne i antisrpska senka? Ko god želi vlast trebalo bi da zna da mnogim medijalnim biračima i te kako smeta LDP-eizacija DS-a, pa se i stoga primiču SNS-u. Oni će, bez obzira na sve medijske filtere, pre ili kasnije, čuti upozorenja da se to dešava i sa SNS-om, i to će neminovno imati posledice na rejting te stranke. Jer, jedno je vlastoljubljem motivisana programska amorfnost, a drugo je otvoreno nepatriotski stav.