Idoli

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Za ekonomiste je važno da primete kako je srpski sport zabeležio uspehe baš u onim oblastima u kojima su država i političke stranke imale najmanje uticaja

Uspeh srpskog teniskog tima u Dejvis kupu još uvek je izvor dobrog raspoloženja građana, mada su se politički lideri potrudili da, farsom oko ceremonije dodele Nobelove nagrade za mir, vrate građane u svet prozaičnih činjenica i ponovo svojim evroatlantskim gospodarima dokažu da su uspeli da od Srbije naprave ojađenu i poniženu državu, koja uvek mora „po svoje mišljenje“ da ide u Vašington i Brisel.

BEZ POMOĆI DRŽAVE
Za ekonomiste je važno da primete kako je srpski sport zabeležio uspehe baš u onim oblastima u kojima su država i političke stranke imale najmanje uticaja. Na primer, najveći broj turnira naši teniseri i teniserke igraju van Srbije, van domašaja (i „pomoći“) partijskih aktivista i ministarstava. Možda će, jednoga dana, nekome doći do pameti da bi državni i stranački uticaj trebalo bitno redukovati i u privrednom životu. I da bi se tada, na međunarodnom i domaćem terenu, postigli pristojniji rezultati.
Ova istina odlično je poznata svakom iole obrazovanom ekonomisti, ali je takođe poznato i da ekonomska sloboda, oslonjena na vladavinu prava i prostorni red, bitno umanjuje mogućnosti brzog (i jezivog) bogaćenja grabežljivog sloja stranačkih moćnika, koji najviše mogu da profitiraju baš na državnim, „spasilačkim i usrećiteljskim“, intervencijama i nasilničkoj preraspodeli postojećih resursa, kao i na podeli tranzicionog plena sa evroatlantskim saveznicima.

NEMOĆ I KORISTOLJUBLJE
Tužno je saznanje da se pred svakog građanina koji se dokopa neke ozbiljnije političke i državne funkcije, ili ga na nju „gurnu drugovi“, postavlja dilema: da li da se angažuje na uspostavljanju pravnog poretka i prostornog reda, ili da, slabeći institucije, a zaklinjući se u poštenje i „opšte dobro i napredak“ (što samo država može da podstakne), smisli niz prečica – državnih intervencija, da bi, pre svega, napunio džepove svojih rođaka, partnera i bližih saradnika (valjda se i njegovo zna)?
Zapitajte se šta biste i sami uradili da postanete istaknuti državni (ili lokalni) funkcioner? Okrenuli biste se, naravno, oko sebe, da vidite šta rade ostale kolege (iz stranke i iz vlasti). Pa kada utvrdite da „nemate pravi tim“ za ozbiljnije uspostavljanje reda i zakona („niko vas ne sluša“), uradićete, možda, ono što jedino možete – da smislite neku meru subvencije, stimulacije ili finansijsku injekciju, osnujete neku agenciju, kancelariju, komisiju ili savet – i usrećite (novcem poreskih obveznika) nekoga u čije dobre namere ne sumnjate. A to su vaši najbliži. Dabome, uz evroatlantske partnere, koji će umeti da cene vaš talenat i trud.

TRIJUMF I TRUD
Setićete se da je u oduševljenju, posle osvajanja Dejvis kupa, Božidar Đelić izjavio: „Bilo je magično! Teniseri su nam pokazali da ne smemo biti malodušni… Moj Dejvis kup bi bio ulazak u Evropsku uniju, za to bih, bez problema, obrijao glavu.“ Potpredsednik vlade nije primetio da su „frizure“ posledica, a ne uzrok trijumfa srpskog teniskog tima. I da bi, kao ministar, i sam morao da više vremena posveti mukotrpnom radu, a da manje misli o tome da li sledi instrukcije evroatlantskih prijatelja. A najmanje treba da brine o frizuri, priželjkujući „trijumfalnu nulericu“.
Podstaknut izjavom B. Đelića, zapitao sam se da li su članovi našeg teniskog tima zaista idoli mladih (i starih) koji su im oduševljeno klicali na ulicama Beograda? Da li su desetine i stotine hiljada obožavalaca istinski spremni da slede njihov primer? Koliko njih, u poslovima kojima se sami bave (npr. studiranju), žele da ulože istu količinu truda i vremena kao njihovi idoli (najmanje šest sati napornog treninga svakoga dana)? I da se izlože konkurenciji i rizicima neuspeha, uprkos uloženim naporima?
Političari i domaći mediji, međutim, nameću potpuno drugačiji sistem vrednosti, u kojem nema mesta za napor i trud, kao ni za samopoštovanje i drugarstvo, koji vode ka uspehu. Ovaj (evroatlantski?) sistem vrednosti priznaje uspeh, ali put do njega trasira na suštinski drugačiji način. Taj način  najbolje predstavljaju „stvarne“ TV priredbe – „Farma“, „Veliki brat“, „Trenutak istine“, gde se afirmišu prostakluk, sebičnost i primitivni (gotovo životinjski) hedonizam, kao i druge antikolektivističke ideje, namenjene društvima koja treba da večito robuju.

PRAVI IDOLI
Licemerje, odsustvo kolektivnog duha, poštenja i međusobnog uvažavanja –  osnovna su svojstva tog i takvog „sistema vrednosti“. Cinizam, prevara i nasilništvo (dokumenti sa Vikiliksa to transparentno pokazuju), uz zaglupljujuće praznoslovlje (razmišljate li o novogovoru EU – birokratije?) najefikasnija su sredstva za postizanje željenog evroatlantskog uspeha.
Strah me je  da, u ovakvim uslovima, mnogi neće svoje uzore naći među junacima svetskih teniskih terena, nego će idole tražiti u bliskim okruženjima moćnika, u skupu „prodornih“ lenština, laskavaca i čankoliza, koji se jagme za monopole i privilegije. I znaju (možda jedino) da kolektivnu štetu pretvore u ličnu korist.