Zaboravljeni zločin „Vukova“ iz Siska

Piše Milena Miletić

Pritisnuto zahtevima procesa priključenja EU, hrvatsko pravosuđe je konačno otvorilo „slučaj Sisak“ i pokrenulo istragu, iako sam slučaj vodi do samog vrha HDZ-a i države

„Dovodili su ih na osnovu spiskova Brajkovića iz HDZ-a… Najčešći izvršitelj likvidacija je bio Drago Bošnjak. Kad je on bio sa zarobljenikom u kotlovnici, gdje je bila mučionica, nikad me nije pustio da siđem ondje. Nakon što bi završili, polumrtve ljude su starom policijskom maricom odvozili na likvidaciju, a leš bi bacili u Savu. Kad bih sišao u kotlovnicu, sve je bilo krvavo…“, pričao je pre nekoliko godina izvesni Zlatko Dizdarević o onome što se dešavalo u Sisku, u jesen i zimu 1991. godine, kao i u čuvenom Jodnom lečilištu, u kojem je bio stražar. Dizdarević je te 1991. godine bio pripadnik hrvatske parapolicijske jedinice „Vukovi“ i stražar u pomenutom lečilištu. Njegov iskaz dovoljno objašnjava zašto je nedavno Hrvatskoj, kandidatu za ulazak u Evropsku uniju, stiglo upozorenje OEBS-a i drugih evropskih organizacija da bez kažnjavanja zločina nad Srbima, nema ulaska u EU. I da je na spisku zločina na prvom mestu Sisak, tj. ubistva i nestanci više od stotinu Srba, 14 Hrvata, dva Muslimana i jednog Roma iz te opštine. U kratkoj istoriji izvinjavanja i pomirenja Srba i Hrvata, ove žrtve još uvek nisu došle na red.

SISAK U OSIJEKU
Skoro istovremeno kada se Boris Tadić, predsednik Srbije, spremao na put u Vukovar i izvinjenje pred spomenikom na poljoprivrednom dobru „Ovčara“, u Srbiju je došao Domagoj Margetić, zagrebački novinar koji svako malo uzdrma svojim tekstovima celokupnu eks-jugoslovensku javnost. Srpskom Tužilaštvu za ratne zločine predao je dokumente važne za rasvetljavanje ubistava i nestanak brojnih stanovnika Siska. „Predao sam dokumenta o ‘Handžar diviziji’, parapolicijskoj jedinici sastavljenoj od Muslimana koji su do rata mahom živeli i radili u rudniku u Labinu, a odgovorni su za preko stotinu ubijenih civila iz Siska i njegove najbliže okoline“, kaže Margetić.
Ovih dana hrvatsko pravosuđe odlučilo je da „slučaj Sisak“ prebaci u Osijek. I to tužiocu koji je imao petlju i snagu da goni Branimira Glavaša, i procesuira barem deo zločina za koje je odgovoran. Ipak, mnogi će u samoj Hrvatskoj reći da ovakvo rešenje ne znači i da će se doći do apsolutne istine. Između ostalog i zato što u Hrvatskoj već kruži glasina da će se goniti odgovorni za ubistvo samo tridesetak ljudi. Pa bi ta istraga mogla odvesti u relativizaciju samog zločina….
Šta se desilo u Sisku 1991. godine, i zašto je taj slučaj  istinska opasnost po sam vrh HDZ-a i, u Hrvatskoj, ozvaničenu verziju istine o ratu, kako to tvrdi Domagoj Margetić?
Uoči rata, na prvim višestranačkim izborima u nacionalno mešovitom Sisku (najmanje 30 odsto građana bili su Srbi, a dobar deo njih je stigao iz Bosne, radeći u Željezari ili Rafineriji) i na Baniji pobedio je SDP Ivice Račana. No, HDZ je imao svoje planove za Sisak… A kako pripoveda Nikola Dobrijević, nekadašnji zamenik ministra unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine, i sam u jednom trenutku uhapšen od Hrvatske vojske, u Sisku i tamošnjoj Željezari je svojevremeno počelo i rušenje MASPOK-a, pa je taj grad HDZ-u i simbolično bio važan.
Od početka rata, u Sisku su gospodari života i smrti postali  Ivan Bobetko, sin generala Janka Bobetka i šef Kriznog štaba, Josip Brajković, predsednik lokalnog HDZ-a, Đuro Brodarac, načelnik policije, i Vladimir Milinković, njegov pomoćnik. Naravno, broj osumnjičenih za zločine je daleko veći, oko 40 ljudi. Ali ova četvorka bi, po mišljenju mnogih, bila ta „kritična masa“ dovoljna za terećenje vrha države za ubistva i progon. Najpre, zato što su Bobetko i Brajković poslati direktno iz Zagreba da upravljaju Siskom tokom rata. A zatim, zato što je neposredno pred početak samih ratnih dejstava, u Sisak stigla grupa od preko 100 potomaka ustaša iz Latinske i Severne Amerike koji su odmah primljeni u sisački MUP.

SPISAK ZA LIKVIDACIJU
Prvi stvarni znak mračnih vremena je dolazak jednog broda u sisačku luku, koji je dopremio oružje za paravojne grupe. Sami Hrvati prepričavali su svojim sugrađanima u kojim su objektima, uključujući i hramove Rimokatoličke crkve, dobili naoružanje. A onda, 29. juna 1991. godine, „Slobodni tjednik“ objavio je „svedočenje“ nekakvog „agenta“ KOS-a (kontraobaveštajna služba JNA) sa spiskom ljudi, navodno, saradnika te službe. „Hrvatska ljevica“, časopis Stipe Šuvara koji je objavio do sada najdetaljniji pregled zločina u Sisku, nazvala je to otvorenim pozivom na odstrel Srba. Ubrzo potom, ljudi sa spiska iz „Slobodnog tjednika“ ubijeni su, a njihova tela našla su se u Savi. Nikola Dobrijević kaže da je tadašnjem hrvatskom vrhu bio potreban bilo kakav povod: „Ustanak banijskih Srba kasnio je u odnosu na druga područja.“
Ubrzo su dvojica sudija iz Siska otišli predsedniku Vrhovnog suda Hrvatske Vjekoslavu Vidoviću, izvestili ga o događajima, a on je o svemu obavestio ne samo Franju Gregurića, ratnog premijera Hrvatske, već i Franju Tuđmana. I tu dolazimo do razloga, zbog kojeg je „slučaj Sisak“ tako osetljiv za najjaču stranku u toj zemlji. Tuđman je poslao svog savetnika Stjepana Hercega u Sisak. Nedugo zatim, u avgustu 1991. godine, počinje pravi progon koji će rezultirati sa mnogo više žrtava. Herceg je o tome obavestio Tuđmana, u izveštaju od 2. oktobra 1991. godine.
„Postoje sigurni podaci o nezakonitim uhićenjima mirnih građana srpske nacionalnosti, koji se odvode i za koje nitko ne zna da li su živi ili mrtvi…“, pisalo je u izveštaju Stjepana Hercega. „Na groblju u Sisku pokopani su ubijeni članovi obitelji Vila. Svi su pokopani bez znanja građana, postoje obdukcioni zapisnici, a obducent predočava dokaze o 16 takvih slučajeva. Policija ne pokazuje interes, pa predlažem nastavak izvida radi otkrivanja počinitelja…“
Porodica Vila „i još 16 slučajeva“ nije, nažalost, bilo sve. Ono što se danas zasigurno zna to je da je u Sisku i na teritoriji te opštine stradalo barem 107 Srba. Toliko se, naime, ljudi nalazi na spisku, pre više godina objavljenog u „Hrvatskoj ljevici“. Ovaj je spisak prihvatio i Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas“ kao najverodostojniji. Nastao je na osnovu istraživanja „Ljevice“, drugih medija u Hrvatskoj, kao i raznih udruženja.
No, početak svega bila je lista koju je sačinio izvesni Stjepan Komarac, Sisčanin, jer se nije mogao pomiriti sa dešavanjima. Na njoj se nalazi daleko veći broj žrtava – čak 611, od kojih je 595 Srba, 14 Hrvata i 2 Muslimana. Među njima 120 žena. Ovome bi se mogao dodati i jedan Rom koji je, prema belešci uz njegovo ime, nastradao zato što je slušao srpsku muziku. Tu listu je potom preuzela Zajednica Srba Hrvatske.
„Sva je sreća te broj žrtava, prema našim saznanjima, nije tako veliki. Na tom spisku se nalaze i ljudi koji su živi“, kaže predsednik „Veritasa“ Savo Štrbac (zaista, pored nekoliko imena je rukom dopisana reč „živ“). „Komarac nije imao mogućnosti da proverava gde se ko nalazi.“

VUKOVI I HANDŽAR DIVIZIJA
U „Veritasu“, ipak, kažu da ni njihova lista nije konačna. Zašto, objašnjava Nikola Dobrijević u razgovoru za „Pečat“:
„Znam za neke koji su ubijeni, a nisu bili ni na jednom od tih spiskova. To su Dušan Trivunčić, ubijen u septembru 1991. godine na teritoriji opštine Novska, Vlado Drljača, zaposlen u ‘Gavriloviću’, koji je ubijen na Odranskom mostu i bačen u reku, i Dragan Selaković, pripadnik rezervnog sastava JNA.“  Ukratko, još jednom nam se desilo ono što je čest slučaj u našoj istoriji – znamo da su Srbi ubijani u velikom broju, ali nikako da se ugledamo na Jevreje, na primer, i počnemo da vodimo pedantnu evidenciju o žrtvama i zločincima. U ovom slučaju barem, počinioci su dosta dobro poznati.
U leto 1991. godine, u Sisku već postoje paravojne jedinice poput „Vukova“ koje je predvodio Jadranko Garbić, zatim „Handžar divizije“ na čijem je čelu bio Ekrem Mandal, inače Pazarac i rudar zaposlen u rudniku u Labinu (Istra). Ova jedinica je bila sastavljena mahom od Muslimana, a imala je oko 80 pripadnika. „Vukovi“ su bili malobrojniji – do 25 pripadnika. Bilo je i drugih jedinica, ali ove dve su najodgovornije za izvršene zločine.
Tako je za zločine u selu Mošćenica najodgovornija jedinica „Handžar“. Zanimljivo je da neke od beležaka hrvatske Sigurnosno informativne službe Ministarstva odbrane (od 26. oktobra 1992. godine, broj 512-04-04-1/5-92-155), ukazuju na to da se znalo za njene zločine. U samom Sisku, sa njima su imali probleme i stanovništvo i HV. Jedinica se nalazila pod istragom SIS-a do 1996. godine. Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine nedavno je dobilo dokumente o ovoj jedinici (ispostavilo se, međutim, da ih već imaju zahvaljujući nekim sudskim procesima koji su se vodili pred Haškim tribunalom).
U Sisku je tih meseci delovala još jedna paravojna jedinica – „Vukovi“. U prvo vreme vodio ih je Jadranko Garbić, a posle njegove neobične smrti, jedinica je još kratko funkcionisala. Ukinuta je 1992. godine. Njihov metod borbe za nezavisnost Hrvatske uglavnom se svodio na hapšenja i ubistva. Odgovorni su za više desetina ubistava. Između ostalih, i za smrt 19-godišnje Ljubice Solar, deteta iz mešovitog braka. Solarova je stradala samo zato što je bila verenica tada već bivšeg pripadnika JNA, što je kasnije i sam Đuro Brodarac, tadašnji načelnik sisačke policije, potvrdio indirektno njenoj majci. Neki bivši pripadnici „Vukova“ svedočili su pre devet godina splitskom „Feralu“, da je Solarova pre ubistva bila mučena.
„Vukovi“ su ‘delovali’ mahom u Jodnom lečilištu. Pored tog lečilišta, postojala su još dva mesta u Sisku gde su vršene likvidacije: barake nekadašnje Omladinske radne akcije „Sava“ i „Barutana“, bivše skladište JNA.
Uopšte, likvidacije u Sisku često su bile praćene prethodnim mučenjem žrtava. Batine, odrubljivanja glava, lomljenja ruku i nogu, ubodi nožem – sve je to potvrđeno u nalazima Odeljenja za patologiju Opšte bolnice u Sisku. Neki stradali su nalaženi u Savi ili Kupi, a neki nikada nisu nađeni. Veruje se da su pojedine žrtve pokopane na sisačkom groblju ili kao NN lica, ili pod tuđim imenom. „Koliko mi je poznato, neke žrtve su pokopane u parku na Viktorovcu“, kaže Nikola Dobrijević.
Da se ništa nije prepuštalo slučaju, svedoči i ubistvo Damjana Žilića, uglednog radnika Rafinerije. Žilić je posle jednog napada tromblonskom granatom na kuću (sa suprugom, predsednicom opštine Petrinja, Hrvaticom, živeo je u tom mestu a radio u Sisku) odlučio da se privremeno skloni u Zagreb. Nedugo potom, po njega su došle ubice – radnici rafinerije. Nekoliko dana kasnije, njegovo telo je nađeno na zagrebačkom smetlištu. Obdukcija je pokazala da je ubijen gvozdenom šipkom. Ubice su otkrivene i kažnjene. I to je jedino ubistvo u Sisku koje je procesuirano. Iako je već 1991. godine podneta 21 krivična prijava, nikada nijedna istraga nije dala rezultate.
Organizacija ubistva Damjana Žilića, zatim ubistvo Petra Pajagića, uglednog Srbina, i postupanje vlasti u Sisku sa njegovom imovinom (oduzimanje stana samo četiri dana iza nestanka, te isplaćivanje premije za životno osiguranje nepoznatom licu) kao i drugi zločini pokazuju da je to što se desilo daleko od prostog skupa zločina pojedinaca. Da ne pominjemo upad u sedam sela u okolini Siska – Trnjani, Čakale, Kinjačka, Bestrma, Blinjski Kut, Blinjska Greda i Bratane –  22. avgusta 1991. godine, kada su se pripadnici hrvatskih snaga maskirali u jedinicu JNA, da bi potom u masakru ubili 15 civila i ranili 20.
Uostalom, i sam Đuro Brodarac se u par navrata „izleteo“ pred članovima porodica žrtava, rekavši da se nestali ne nalaze ni na jednom spisku za likvidacije! A Brodarac ništa nije radio bez znanja Ivana Bobetka. Pa, Franjo Tuđman je mnogo kasnije, u jednom govoru, javno rekao ne samo da je do rata došlo zato što ga je Hrvatska htela, već i da je tako moralo biti kako bi nova država konačno ostvarila svoj „povijesni cilj“ – smanjenje Srba na manje od tri odsto. Uz sve napred rečeno, jasno je zašto je ova mračna epizoda rata veoma neugodna za ceo državni vrh savremene Hrvatske. Jer, i posle Tuđmana su se neki ugledni ljudi obraćali političarima na vrhu, pa i samom Stjepanu Mesiću (učinio je to profesor Svetozar Livada). Možda i zato mnogi, i u samoj Hrvatskoj, sumnjaju da će nedavno pokrenuta istraga rasvetliti sve zločine do kraja. Bez obzira na dobru volju  tužioca iz Osijeka.