Tokio preti Moskvi

Piše Bogdan Đurović

Poseta ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Južnim Kurilima izazvala je erupciju gneva u Japanu, a Vašington traži od Moskve da vrati Tokiju „okupirane severne teritorije“

Rusko-japanski odnosi nikada u proteklih sto i više godina nisu bili dobri – što se najbolje vidi iz činjenice da dve države još nisu potpisale mirovni sporazum posle Drugog svetskog rata – ali u poslednje vreme napetost na Tihom okeanu sve više zabrinjava. Tako se za Ruse otvara još jedan neugodan problem, i to u regionu gde, silom prilika, Moskva tradicionalno nastupa sa manje snage i više opreza. A reklo bi se da Tokio ovom pitanju prilazi upravo sa suprotnih pozicija: osvežavajući sećanje na nekadašnje tradicije japanskog militarizma, sve više zaoštrava retoriku, jača armiju i ne skriva teritorijalne aspiracije prema Rusiji. I u tome dobija otvorenu podršku Vašingtona!

KURILSKO PITANJE
Povod za najnoviju konfrontaciju uopšte nije nov, on je zapravo uvek isti od 1945. godine na ovamo. To su četiri južna ostrva u sastavu Kurilskog arhipelaga: Iturup, Kunašir, Šikotan i Habomai. Ovaj ostrvski lanac koji razdvaja Ohotsko more i Tihi okean i proteže se od ruske Kamčatke do japanskog Hokaida, ne samo što ne spaja Moskvu i Tokio prijateljskim vezama, već je njihove odnose za dugi niz decenija okovao teškim bremenom neprijateljstva. I sada, početkom novembra ove godine, kada je Dmitrij Medvedev kao prvi šef države (SSSR-a i Rusije) obišao Južne Kurile i probao lokalni kavijar – bio je to dovoljan signal za Japance da njegov čin proglase neprijateljskom posetom „okupiranim severnim teritorijama“. Za nekoga jug, za nekoga sever. Samuraji protiv kozaka…
Medvedev se 1. novembra prizemljio na Južne Kurile – i to baš na najjužnije ostrvo Kunašir, na kojem se nalazi veliki vulkan Ćaća-san. To je izazvalo erupciju gneva u Tokiju. Dok je ruski predsednik obilazio vrtić i ribni kombinat, japanski premijer Naoto Kan je ultimativno ponovio zahtev za vraćanje „severnih teritorija“ pod suverenitet Tokija:

Povod za najnoviju konfrontaciju Rusije i Japana su četiri južna ostrva u sastavu Kurilskog arhipelaga koje je SSSR zauzeo 1945. godine, a 1. novembra posetio Dmitrij Medvedev

„Četiri severna ostrva su teritorija naše zemlje i mi se dosledno pridržavamo takve pozicije. Poseta predsednika izaziva krajnje žaljenje. Ja sam potpuno svestan da je ova teritorija osnova nacionalnog suvereniteta. Dosledno se pridržavamo ovog stanovišta i insistiramo na njenom vraćanju“. Na premijerove reči nadovezao se i generalni sekretar japanske vlade Esito Sengoku, najavivši da će Tokio preduzeti „uzvratne mere“, posle dobijanja svih informacija u vezi posete Medvedeva i izjava koje je on tamo davao.
S obzirom na to da Medvedev na Kunaširu ni rečju nije pomenuo ni Japan, ni teritorijalni spor, Tokio je odlučio da uzvratna mera bude povlačenje svog ambasadora u Moskvi Masaharu Konoa na konsultacije i uručivanje protestne note šefu ruskog diplomatskog predstavništva Mihailu Belomu. Ipak, Kono se u nedelju vratio u Moskvu. A Medvedev će ovaj vikend provesti u Japanu – tačnije u Jokohami, na samitu Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEC). Ruski predsednik uputio je i dopis premijeru Kanu u kojem mu zahvaljuje na pozivu u Jokohamu, najavljujući svoje „aktivno učešće u diskusiji“…
Istorijat „kurilskog pitanja“ traje više od 150 godina. Mada se Rusi i Japanci i danas spore ko se prvi naselio na ovim ostrvima, činjenica je da je njegov pravni status fiksiran 1855. godine, takozvanim „Simodskim traktatom“. Dva cara su se tada, osim o trgovinskim pitanjima, sporazumela i da Južni Kurili pripadaju Japanu, a severni Rusiji. Ostrvo Sahalin, još jedan istorijski kamen spoticanja, biće pod zajedničkom upravom. Dvadeset godina kasnije, Petersburškim sporazumom, napravljena je razmena po kojoj Japanci dobijaju čitave Kurile, a Rusi preuzimaju Sahalin. Mada je ovakva podela bila „čista“ u geografskom smislu, na geopolitičkom planu zadala je Rusima dosta glavobolja. Kurili su, naime, poput kakvog zida od 1.200 kilometara, blokirali ruski pristup Tihom okeanu.
Posle rusko-japanskog rata 1904-1905, stanje je postalo još gore. Prema Portsmutskom miru, zaključenom uz posredovanje i „dobre usluge“ Vašingtona, Rusi su ponovo ostali bez južnog dela Sahalina. Tada je bilo svima jasno da će se pitanje „severnih teritorija“ ponovo naći na dnevnom redu. Na to se, ipak, pričekalo 40 godina. Posle Staljinove objave rata Japanu 1945. godine, sovjetske trupe okupirale su čitav Kurilski arhipelag i vratile sve što je Japan prisvojio u 20. veku. Poslednjih decenija, još od vremena Mihaila Gorbačova, Tokio ponovo traži izgubljene teritorije, odnosno četiri južnokurilska ostrva, odbijajući da zaključi mirovni ugovor sa Moskvom pre ispunjenja tog uslova.
U čitavu priču ponovo se, kao i pre 105 godina, umešao Vašington. Portparol Stejt Departmenta Filip Krouli, izjavio je povodom najnovijeg japanskog zaoštravanja odnosa sa Moskvom da je Amerika „u toku povodom ovog spora“, i posebno naglasio: „Mi smo zaista podržavali Japan po pitanju severnih teritorija. Upravo zato godinama pozivamo i Japan i Rusiju da se dogovore o potpisivanju mirovnog sporazuma, kojim bi se rešio ovaj i drugi problemi“. Naravno, pod „rešenjem problema“ podrazumeva se predaja Japanu strateški važna četiri ostrva, što bi Rusiji ponovo „zaključalo“ izlaz na Tihi okean. Ali to, izgleda, i jeste cilj…

Japanski premijer Naoto Kan, ultimativno je ponovio zahtev za vraćanje „severnih teritorija“ pod suverenitet Tokija

OKRŠAJ KOZAKA I SAMURAJA
Uporišna tačka pretenzija Tokija jeste tvrdnja da je SSSR ostrva okupirao posle japanske kapitulacije 1945. godine. Rusi, međutim, tvrde da su većinu tih ostrva zauzeli nekoliko dana pre kapitulacije i da je to, između ostalog, kazna za agresivnu politiku koju je Japan vodio od 1935. do 1945. godine, uključujući napade na sovjetsku teritoriju i plan okupacije istočnog dela SSSR-a. Nije suvišno primetiti da je Moskva u rat protiv Japana ušla upravo na zahtev SAD-a, koji sada poziva Rusiju da vrati Tokiju ostrva. Vašingtonu je pri kraju rata bila potrebna ruska pomoć na Tihom okeanu, jer američka atomska bomba tada još nije postojala. Takođe, pravni status Kurila preciziran je sporazumom iz San Franciska iz 1951. godine, kojim su ostrva pripala SSSR-u.
I sada Vašington pokušava jednim udarcem da ubije dve muve. Kao prvo, da skrene pažnju Tokija sa činjenice da američke trupe drže pod okupacijom deo japanske teritorije punih 65 godina. Jer, američka baza na Okinavi uvek je bila neprijatan teret za Japan. Sa druge strane, Amerikancima odgovara trvenje između Moskve i Tokija. Pogotovo ako bi im se u tom sukobu ponovo ukazala prilika za pružanje „dobrih usluga“. To uopšte nije isključeno, ako se ima u vidu da već dugi niz godina Rusija silom prilika smanjuje svoje vojno prisustvo u tom delu sveta, dok Japanci povećavaju. A Vašington ga nikada nije ni smanjivao.
Vladimir Putin je pre pet godina izjavio da je sadašnji status Kurila rezultat Drugog svetskog rata i da je on u skladu sa Međunarodnim pravom, pa stoga Rusija ne namerava ni sa kim to pitanje ponovo da razmatra. Zapravo, u Rusiji, uslovno rečeno, postoji nekoliko „škola mišljenja“ povodom Kurila i Japana uopšte. Jedni smatraju da se sa Japancima nema o čemu razgovarati, jer Kurili pripadaju Rusiji. To, naravno, jeste tačno, ali u tom slučaju posledice su očigledne – napeti odnosi sa Tokijom. Drugi, pak, veruju da zbog ekonomske i vojne snage Japana (i SAD-a), ostrva treba odmah vratiti i pri tom se posuti pepelom što više. Procesi za vreme Gorbačova i Jeljcina nekako su baš skretali u ovom pravcu.
Postoji i treća grupa, koja u teritorijalnom sporu sa Japancima vidi šansu za obe države. Opet uslovno, i ovo gledište se može razvrstati na dve grupe. Jedni smatraju da ostrva treba vratiti, ali za uzvrat Japan obavezati da u razvoj istočne Rusije uloži određenu sumu novca i strateški vezati Tokio za Moskvu. To je, suštinski, ideja prodaje ostrva. U mnogo čemu blisko je i shvatanje po kojem Rusija ne treba da vrati ostrva pod suverenitet Japana, ali da Kurile treba potpuno otvoriti za obe države. I ne samo Kurile – ova grupa analitičara zalaže se da Japan dobije povlašćeni pristup za ekonomske aktivnosti u celom istočnom Sibiru. Jedini preduslov, kažu zastupnici ove teorije, bio bi da Japan odmah otkaže gostoprimstvo američkim trupama na svojoj teritoriji i da se u strateškom smislu preorijentiše na Rusiju.
Ovakav rasplet, ipak, nije mnogo verovatan. Jer, niti Amerikanci pokazuju najmanju nameru da napuste Zemlju izlazećeg sunca, niti Japanci žele da ih u tome previše pritiskaju. Naprotiv, Tokio i Vašington zajednički grade tihookeansku protivraketnu odbranu (PRO), navodno protiv udara iz Severne Koreje. Međutim, taj PRO je već danas toliko jak, da Rusija sa velikom zabrinutošću motri šta se tamo dešava. I pre će biti da je to PRO koji obuzdava Kinu i Rusiju negoli siromašnu Koreju. Baš zato okršaj kozaka i samuraja, scenario je koji Moskvi u ovom trenutku najmanje odgovara. Kauboji, za sada, mogu da budu zadovoljni.

Један коментар

  1. Avatar
    Тополски

    Ех, када би Јапан имао Чеду да их научи ша је то фактичко стање као што нас учи у погледу Косова.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *