Suočavanje sa sopstvenom budućnošću

Piše Miodrag Zarković

Izveštaji na RTS-u sa postupaka koji se protiv državljana Srbije vode pred Haškim tribunalom

Značaj Haškog tribunala i saradnje sa njim odavno je u Srbiji dobio mitske razmere, koje prevazilaze sećanje na kosovske junake, Karađorđeve ustanike ili jurišnike sa Solunskog fronta. Ako ne sarađujemo sa Hagom, nema ništa ni od ulaska u Evropsku uniju, pa ćemo ostati zaglavljeni u Aziji i Africi – tako glasi diplomatska jednačina, sa TV ekrana svakodnevno ispostavljena od strane ovih, koji prevrnuše nebo i zemlju ne bi li uhapsili Ratka Mladića. Obavezno dodaju, pri tom, da nam haška suđenja nisu potrebna samo da bismo se dopali Evropi, već i da bismo se „suočili sa sopstvenom prošlošću“. Pomenutu frazu izgovorila je čak i Milica Delević, ta Jelena Karleuša evroreformske poetike, kada je u pretprošlom „Upitniku“ tumačila najnovija, nikada usaglašenija, uslovljavanja iz Brisela upućena Beogradu. Dakle, direktorka Vladine Kancelarije za evropske integracije priznala je da je Hag važniji i od samih integracija: zašto je onda, pobogu, izveštaj sa jednog od najzanimljivijih suđenja u istoriji ne samo Haga, već svetskog pravosuđa, proteklog utorka bio emitovan tek u gluvo doba noći?!
Reč je o izveštaju sa Statusne konferencije na suđenju Vojislavu Šešelju, tokom koje je optuženi izrazio sumnju da mu Haški tribunal radi o glavi. Prema onome što Šešelj tvrdi – a čemu zlokobno svedočanstvo ne pružaju samo nejasnoće u medicinskom tretmanu predsednika radikala, nego i već poduži spisak onih koji su preminuli u haškoj tamnici – zadaci koji stoje pred učesnicima „Survajvera“ deluju bezopasno kao desetogodišnjica mature. Pa ipak, priča o Hagu i Srbiji ovde se svodi na nostradamusovsko predviđanje Mladićevog hapšenja, dok se naučno-fantastične pojedinosti sa tekućih suđenja, ne samo Šešeljevog, guraju u negledljive, najmanje atraktivne termine.
Uopšte, nameće se pitanje zašto je iz te famozne saradnje sa Hagom, skoro, potpuno isključeno sve ono što se događa posle izručenja optuženih. Dok su potrage i hapšenja ne samo transparentna, nego i uzdignuta na nivo medijskog spektakla, dotle se boravak optuženika u haškim tamnicama i njihova pojavljivanja pred sudijama sasvim marginalizuju, maltene prećutkuju. Sa njima je srpska publika upoznata tek putem opskurnih nekolikominutnih pregleda, redovno emitovanih u nevreme, i bez ikakve pomoći koja bi slučajnim gledaocima olakšala praćenje radnje (nema, recimo, stručnih konsultanata).
Da li sadržaj samih suđenja opravdava ovakvu nezainteresovanost srpskih medija? Nikako! Zahvaljujući tragikomičnim držanjima tužilaca, sudija i svedoka, haški procesi odavno su prerasli u retko bogatu riznicu najbizarnijih zapleta, daleko zanimljivijih od „Farme“ ili „Survajvera“. Uzmite, na primer, pomenuto suđenje Šešelju, koje će uskoro ući u devetu godinu trajanja. Bilo je tu veštaka koji žvaću žvaku sve dok ih optuženi ne opomene, očiglednih falsifikata koje je podmetalo tužilaštvo, a raskrinkali upravo svedoci optužbe (jedino su se takvi i pojavljivali, pošto Šešelj još nije izvodio svoje svedoke), pa i urnebesnih delova same optužnice, kao da ih je pisao ne baš talentovani učenik sedmog razreda prosečne novobeogradske osnovne škole. Na javnom servisu neevropskog čovečanstva – „Ju tjubu“ – ti snimci su pravi hit, gledale su ih desetine, ako ne i stotine hiljada posetilaca, ali su u srpskom etru svedeni na prekratke, prekasne i gledalištu neprilagođene preglede.
Nema ni specijalnih emisija o haškim suđenjima! Nikome od brojnih televizijskih autora, onih istih koji, poređenja radi, petooktobarske uspomene i prizore iz Đenove obrađuju u nedogled, nije palo na pamet da se osvrne na suštinu postupaka koji se vode protiv naših državljana pred Haškim tribunalom, pa da publici podrobnije predstavi kriminalno neozbiljnu delatnost suda, čiji je legitimitet i ugled obrnuto srazmeran njegovoj nametnutoj važnosti.
Da li bi to trebalo da nas začudi? Ne baš. Od onih kojima se politička doktrina svodi na „suočavanje sa mračnom prošlošću“, teško je očekivati da nas suoče sa evropskom budućnošću ka kojoj nas vode i čiji su javni servis postali.

3 коментара

  1. Avatar

    Izvrsimo pritisak, da se “Farma” i slicne gluposti terminski pomere u gluvo doba noci. Pa makar to moralo i tuzbama da se uradi. Imalo bi sta da se napise u tuzbi. Jos je lakse izbaciti televizor iz kuce. Imate internet, citajte Pecat ili se druzite sa ljudima. Videcete kako cete se brzo osloboditi okova za koji niste ni znali da imate.Najteze je srusiti nevidljive zidove. Ne mozemo srusiti novi svetski poredak, ali mozemo uciniti da nasim potomcima ostane Srbija koju ce oni izgradjivati za njih same. Krivi smo za cutanje i za skrivanje glave u pesak, okupator nam isisava krv i nece prestati dokle god se mi slazemo sa tim.
    Ujedinimo se. Mislim odmah.
    U nama tece krv jakih ljudi. Tako treba i da se ponasamo, da bi nas nasa deca upamtila kako dolikuje. Iskljucite televizor otvorite oci, mnogo je dramaticnije od Farme.

  2. Avatar

    Pozdravljam Zoranov predlog da “Izvrsimo pritisak, da se „Farma“ i slicne gluposti terminski pomere u gluvo doba noci.”
    Jeste li znali da su na Zapadu emisije tipa ” Farma i Veliki brat” odavno izasli iz mode i ako postoje te emisije su uglavnom u kasno doba noci ? Ali zato u udarnom terminu imate reality shows kojima je tema npr takmicenje u kuvanju ili renoviranju kuca , dakle one emisije koje ce narod vise nauciti necemu specificnom i korisnom. Nedavno je cak krenula jedna emisija u kojoj su se ljudi takmicili na pitanja za kvocijent inteligencije, i imate djecu i mlade ljude koji odjednom dobiju interes da se takmice u razmisljanju i rjesavanju problema( emisija je povezana sa internetom) Pa sad uporedite takvo ucestvovanje sa gledanjem kako neka napumpana pevaljka psuje ko kocijas…

  3. Avatar

    Slažem se sa Zoranom i Senkom.Zašto ovde piše registriraj se a ne registruj se?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *