OKTOBARSKI LIKOVNI SALON Velika „noć“ je počela

Piše Dejan Đorić

Apokaliptičnost i crnilo ovog vremena najbolje se očituju u likovnoj umetnosti koja je tradicionalno kulturni seizmograf i avangarda među  umetnostima. Po prvi put u istoriji Oktobarskog salona, ove godine nije izložena nijedna slika, skulptura ili crtež, sve se svelo na video i filmske radove

U Evropi izlaze najmanje dva specijalistička časopisa za svetski razgranatu potkulturu pravljenja, prodaje i kolekcioniranja hladnih sečiva. U najnovijem broju nemačkog „Messer“ više se ne poklanja pažnja savršeno napravljenim, unikatnim i estetizovanim noževima, čija vrednost dostiže i petocifrene iznose u evrima. Trend je izrada noževa od svih u okolini dostupnih otpadnih materijala. Štednja? Ne, reč je o nečemu sasvim drugom. Na drugoj strani sveta, američki distributer knjiga o oružju kači na svoj sajt zanimljivu pričicu. Ugledna starija bela Amerikanka, akademik i višedecenijski borac za ljudska prava i neoliberalizam, bila je brutalno napadnuta na ulici od bande delinkvenata i jedva je preživela napad. Gospođa je nabavila potom revolver većeg kalibra, obučila se da rukuje sa njime kao profesionalac i sada nigde ne izlazi nenaoružana. Izgubila je veru u američku demokratiju i postala vatreni pobornik  nošenja i upotrebe vatrenog oružja. Pitate se kakve to veze ima sa likovnom rubrikom „Pečata“ i Oktobarskim salonom koji obično prikazujemo kao jednu od najvažnijih likovnih manifestacija.

ČITANJE ZNAKOVA VREMENA
Miro Glavurtić, poslednji balkanski genije, poznavalac okultizma svetskog formata, o čijoj je knjizi „Satana“ pisano u vodećem nemačkom nedeljniku, mistik koji je prijateljima pokazivao nimalo naivne sisteme predviđanja budućnosti, upozoravao je na neophodnost čitanja „znakova vremena“ a ne na intelektualnu nadmoć ili sticanje znanja. Danas su intelektualci skoro deplasirani, ne shvataju da su im se izmakle mnoge privilegije, da su postali nevažni, nikom zanimljivi u vrlom novom svetu Velikog toplog brata. Neki od njih vredno uče strane jezike, drugi se nadaju svetskoj karijeri, slavi i novcu a ne uočavaju da ne nestaju  samo poezija i književnost već i sama knjiga. Nisu samo pesnici, slikari i filozofi izumiruća vrsta, prekobrojni, oni koji nikome ne trebaju, već nema više ni njihove publike, čitaoci su dinosaurusi a biblioteke pustinje.
Pojedinci koji čitaju „znake vremena“ mogli su da uoče da je još pre dvadeset godina svet počeo da se menja ne samo spolja. Sa narastajućim planetarnim pritiskom demokratskog globalnog neoimperijalizma, u centru neljudskosti počeli su da se začinju zdravi izdanci otpora. Hana Arent, najbolja Hajdegerova učenica, još je pedesetih godina upozorila da će budućnost sveta biti logorska. Neki su na vreme shvatili da je cela planeta u ratnom stanju iz koga profitira samo američka vojna industrija u kojoj je zaposlen najveći broj Amerikanaca i zato ne sme da stane. Američka privreda nikad nije izišla iz stanja ratne mobilizacije, Drugi svetski rat se produžava u ratove niskog intenziteta. Mnoga znanja bivšeg neprijatelja, počev od nemačke vojne nauke geopolitike, medicine unapređene po cenu smrti i patnje hiljada logoraša do elitne nacističke grupe raketnih inženjera oko Vernera fon Brauna, poslužila su za unapređenje Pax Americana. Kultura i umetnost su sada samo sredstvo ideološke borbe koje će već sutra biti otpisano kao zastarelo.
Duboko svesni u kakvom svetu žive, neki ljudi u Americi, Rusiji i Evropi počeli su da sa pripremaju za postapokaliptički i postkapitalistički svet, željni da prežive sveopštu kriminalizaciju. Shvatili su da pakleni uslovi koji sada vladaju neće potrajati. Nikolaj Danilevski i Osvald Špengler prvi su prorekli kraj zapadne civilizacije, ali se o poslednjem vremenu govori i u grčkoj, jevrejskoj i indijskoj tradiciji. Naši savremenici se sada pripremaju za život blizak pećinskom dobu, opisan u stripovima Ričarda Korbena. U Americi postoje specijalizovani izdavači koji informišu o snalaženju u prirodi posle katastrofe koja se izgleda bliži, pripremajući čitaoce za razne vidove opstanka u uslovima biološkog, hemijskog i nuklearnog rata. Dok sa jedne strane besomučno raste haj tek kultura anesteziranih novim medijima, zanetih gadžetima, robotima, genetikom i nanotehnologijom, drugi uče kako da na sto načina zapale vatru, pronađu lekove u prirodi, izvrše primitivnu operaciju, naprave zamke za životinje, priručna oružja i slede tragove u prirodi. Što civilizacija postaje sofisticiranija, odvojenija od čoveka i prirode, utoliko je ranjivija. Sada već i domaćice u Nemačkoj pohađaju kurseve opstanka u prirodi u ekstremnim uslovima jer sve manje ljudi veruje u budućnost zapadnog sveta. Da li će pobediti realizam ili konceptualizam ostaje da se vidi, ali čovečanstvo je sve bliže onome što se u literaturi vodi pod odrednicom militaria. Moglo bi se lako dogoditi da dobri, obrazovani, kulturni i učtivi građani već sutra postanu plen svog poverenja u civilizaciju i progres samo zato što ne znaju da rukuju oružjem. U SAD postoje tajni kampovi za obuku paravojnih formacija koje se spremaju za budući građanski ili rat protiv američke vlade i administracije, kao što tu buja skrivena potkultura opstrukcije države na svim nivoima, od paraekonomije, tehnika menjanja identiteta i skrivanja, življenja na račun države do pravljenja otrova, eksploziva i droge svih vrsta. Demokratija je samo retorika i ideologija iza koje se krije potpuno pustošenje planete. Ljudi širom sveta se bude iz američkog sna, koji se pretvorio u najgoru noćnu moru, shvatajući da su ih pre svega njihove vlade obmanule i izdale. Najbolji beogradski slikar realizma je u tom smislu rekao da više nije vreme da se drži četkica već kalašnjikov.

Po prvi put je Salon organizovan u negalerijskim uslovima ruiniranih napuštenih prostorija, ogoljenih tavanica i zidova koji dodatno pojačavaju utisak teskobe i mučnine: sa ovogodišnjeg Salona

„ONO ŠTO SE NE SME RADITI“
Šta će u mogućoj svetskoj revoluciji milijardi obespravljenih, ili u svetu posle prirodne ili kosmičke kataklizme, sloma tehničke civilizacije, značiti Marsel Dišan, Oktobarski salon i Raša Todosijević? Jadni mali umetnici, zatvoreni u svoje lične egomanijakalne svetove, uvereni u neki svoj izuzetni značaj i veličinu, već sutra se sa svojim kompletnim opusima mogu naći na đubrištu istorije, ili će u najboljem slučaju biti deo arheologije dvadesetog veka. Šta ako će se u budućnosti, a dobro znamo iz istorije kakvi su nagli zaokreti mogući, ukazivati na industriju, dužničku ekonomiju, pljačku prirodnih bogatstava, reklamokratiju i avangardnu umetnost kao na primere zabluda, na ono što se nikako ne sme raditi. Šta ako se u budućnosti bude opet cenila manuelnost i veština u likovnom stvaranju? Kako će se u tom miljeu pozicionirati Jozef Bojs, Nam Džun Pajk i Marina Abramović? Zašto kritičar ne bi bio i prorok i zamislio uslove u kojima će se vodeći (post)moderni umetnici smatrati šarlatanima. Neće li tada najvažniji teoretičar dvadesetog veka biti Leonid Šejka koji je u sirotinjskom Beogradu pedesetih, bez supermarketa i televizora, najavio rast planetarnog ali i kosmičkog đubrišta, nagovestivši kulturnu arheologiju. Izvodio je magijske rituale na đubrištu, koje je video kao najveću metaforu ne samo moderne umetnosti. Sada neki nemački teoretičari i ne znajući za njega posle pola veka ponavljaju njegove teze, pišući o budućem svetu bez vode, hrane i ogreva, najavljujući planetarno siromaštvo, slomove i opstanak na otpadu. Najveći rudnik metala nalazi se u podzemlju Njujorka, u beskrajnim kilometrima kablova koji se tu dva veka polažu, a nova umetnička otkrića su, kako je Lazar Trifunović u polušali rekao (a tada je bio najlucidniji),  moguća jedino u depoima velikih muzeja.
Apokaliptičnost i crnilo ovog vremena najbolje se očituju u likovnoj umetnosti koja je tradicionalno kulturni seizmograf i avangarda među  umetnostima. Po prvi put u istoriji Oktobarskog salona nije izložena nijedna slika, skulptura ili crtež, sve se svelo na video i filmske radove. Po prvi put je Salon organizovan u negalerijskim uslovima ruiniranih napuštenih prostorija, ogoljenih tavanica i zidova koji dodatno pojačavaju utisak teskobe i mučnine. I po prvi put se publici naplaćuje ulaz, što će rasterati i ono malo zainteresovanih. Možda je to i najbolji potez organizatora Salona, kojim će se publika okrenuti drugim dešavanjima.
Ponovo su kustosi selektori stranci za koje ovde niko nije čuo i ponovo je Salon koncipiran pod besmislenim sloganom „Noć nam prija…“. Kome to „nam“ i zašto baš „noć“ a ne nešto drugo, ostalo je nejasno. Rečenica je Borhesov citat, a Borhes, kao i toliki u (post)modernoj teoriji i umetnosti zloupotrebljeni geniji, sigurno ne bi hteo da ga povežu sa ovakvom izložbom, jer je imao je najgore mišljenje o Frojdu, a likovnom umetnošću i avangardom se nikada nije ni bavio.

Izložba svedena na video, filmske i dokumentarno filmske radove nema nikakvo uporište u likovnosti i po prvi put je Oktobarski salon koncipiran na vizuelnom a ne na likovnom

DOSADA, BEZNAĐE, SUMORNOST…
Izložba svedena na video, filmske i dokumentarno filmske radove nema nikakvo uporište u likovnosti i po prvi put je Oktobarski salon koncipiran na vizuelnom a ne na likovnom. Da li je vizuelno širi pojam nerešeno je  teorijsko pitanje, jer je i likovno u najboljem smislu vizuelno kao što današnje opšte trabunjanje o potrebi za komunikacijom ne znači ništa (šta su drugo ljudi u prošlosti radili nego komunicirali). Kompletan  Oktobarski salon bi trebalo poslati na neku filmsku smotru, a jedina instalacija na Salonu, posađeno bilje na zemlji razbacanoj po galeriji, već je bezbroj puta viđena (ko sve nije unosio biljke i životinje u galerije). Svetlo mesto Salona su radovi Vilijama Kentridža (1955), izlagani u muzejima širom Evrope, Japana i SAD. Kentridž je predstavio svoje animacije u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, u Luvru i Muzeju Albertina u Beču, najvećoj svetskoj kolekciji crteža i grafike. Dobitnik je više međunarodnih nagrada i počasnih doktorata. Koristi samo crteže ugljenom sa malo plavog i crvenog pastela, od kojih pravi filmove, projektujući ih kao na Salonu i u vidu anamorfoze, neobične renesansne perspektivne tehnike. Ostali radovi sa ove manifestacije ne pripadaju domenu zvezdane noći već noćnoj mori. Šta se sve tu ne može videti, od govora gluvonemih, nacističkih dokumentaraca, usporenih snimaka, snimaka iz vazduha, gro planova, do dokumentaraca prikazanih i na našoj televiziji. Samo galerijski kontekst čini ove filmove likovnim ili umetničkim. To što su neki od sineasta završili filmske škole ne znači ništa, celokupna video produkcija i filmovi sa Salona ne dosežu ni početke filmske umetnosti a kamoli klasike kinematografije i, što je još gore, ne da se ni uporediti sa avangardnim filmom. Video sveden na trećerazrednu režiju, performans kao podvrsta pozorišta i instalacija kao scenografija, ne ostavljaju mesta za likovnost što navodi mnoge da se upitaju čemu sve to vodi i šta će to nama. Koliko su bili zanimljiviji Oktobarski saloni sa ravnopravno zastupljenim raznim vidovima umetnosti i različitim poetikama. Umetnost je po definiciji  sloboda, a sada je vid politizacije, isključivosti, totalitarizma  i opresije.
Dosada, beznađe i sumornost su opšte mesto ne samo ove smotre, mnogi radovi u svetu ovako koncipirane i nametane umetnosti nemaju nikakav smisao niti će im biti kasnije pridodat. Najbolji deo Salona su tekstualni komentari o radovima i umetnicima istaknuti ispred praznih soba u kojima se vrte projekcije. Inteligentno pisani, često međutim ne odgovaraju onome što filmska slika nudi i doživljava, otvarajući pitanje današnje teorije, kao brbljanja, logoreje i diskurzivnog šuma. Bukvalno se sve danas može izložiti u galeriji, bilo šta može biti proglašeno umetnošću samim tim jer je uneto u galerijski prostor, svako je po ideji konceptualista umetnik što u praksi znači da umetnosti više nema i da umetnike ne treba tražiti u savremenim galerijama. Više nije važno ni šta se piše o tome, može se pisati bilo šta jer sve odgovara svemu i u sveopštem relativizmu teorija i kritika su postale odvojene od umetnosti.
Da li je današnji svet odista tako sumoran, ružan, prljav, zao, besmislen i komplikovan, kakvim ga vide režiseri sa Oktobarskog salona? Naravno da nije. Vlasnici radova su uglavnom svetske galerije, a njihovu izlagačku politiku finansiraju i diktiraju isti oni centri moći koji svet pretvaraju u radni logor. Jedna od najpodesnijih tehnika vladanja je uveriti ljude u beznadežnost i bezizglednost, pesimizam je sredstvo ubijanja volje, nepoštovanja i zatomljenja nade, što su krajnje uspešno primenili nacisti. Umetnici ne shvataju da su prevareni, umetnost treba uništiti jer je veliki potencijal bunta, otpora, nade i intuicije, svega onog što poništava sivilo globalne demonije ekonomije. Ovakvi stvaraoci nisu izdali umetnost samo zato što su zaboravili na lepotu, ženu, dete, cvet i simbol ili što su neoprostivo prosečni. Nije možda bitno ni to što su kritičku dimenziju umetnosti okrenuli protiv nje same, dovevši je do jadne jednoobraznosti. Po prvi put u istoriji umetnici više nisu najslobodnija ljudska bića i slogan Oktobarskog salona „Noć nam prija …“ savršeno odgovara zombijima savremene umetničke i filmske scene, precizno označavajući sumrak lihvarske i trovačke civilizacije.

Један коментар

  1. Avatar

    Па, чим је “Октобарски Салон” у Новембру, већ је сумљиво… шалим се, ликовност је давно умрла по себидовољним галеријама.

    Чуди ме само да се и даље зове “ликовни”, када је сада “сликвни”.

    Не ради Народна Библиотека, Народни Музеј, позоришне представе изгледају (част изузецима) као поглед на душевну болницу… зашто да и ово не пропадне, неславно?

    Ионако је било труло.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *