Neki Srbi se ničega ne stide

Piše Miodrag Zarković

„Insajder“, B92, ponedeljkom u 22časa

Osnovna nevolja današnje Srbije je to što imamo posla sa učenicima Jozefa Gebelsa, Hitlerovog ministra propagande koji je tvrdio da će ljudi poverovati u svaku laž „ako je dovoljno velika i ako je uporno ponavljate“. Srećna je okolnost što imamo posla sa lošim Gebelsovim učenicima, jer oni ne znaju da je isti taj čovek postavio princip da „propagandu mora da osmišljava i širi samo jedan autoritet“.
Večiti srpski reformisti, okupljeni oko nekadašnje titoističke funkcionerke Latinke Perović, poslušali su prvu Gebelsovu preporuku kada su početkom prošle decenije, dok im se srce cepalo zajedno sa Jugoslavijom koja ih je odnegovala, smislili svoju mantru za novi milenijum. Ta mantra, na kojoj su kasnije izgradili celokupnu evroreformsku ideologiju, glasi: srpski nacionalizam potiče iz fašizma i prerasta u fašizam.
Veću laž ovi prostori ne pamte. I u istorijskom i u društveno-političkom smislu, Srbi su od fašizma i nacizma distancirani mnogo više nego ostali jugoslovenski narodi. Kao prvo, žrtve koje je srpski narod podneo u borbi protiv Hitlera i Musolinija srazmerno su uporedive sa stradanjima Jevreja i sovjetskih civila u Drugom svetskom ratu. Kao drugo, čak ni u ovih 20 godina obnovljenog višestranačja – tokom kojeg su našu javnu scenu trovali razni proroci, turbofolkeri, rijaliti šou programi, tranzicioni menadžeri, samouki tumači piplmetara, homoaktivisti, analitičari politike i teoretičari religije – nije bilo iole značajnije pojave u Srbiji, a da nije zastupala ideje bliske fašizmu ili nacizmu. Za razliku od Hrvata koji na Tompsonovim koncertima redovno dižu ruke u nacistički pozdrav, ili novopazarskih muslimana što transparentima veličaju krvnika iz Drugog svetskog rata Aćifa Efendiju, Srbi se i dalje mršte na svako spominjanje Trećeg rajha.
Laž je, dakle, bila toliko velika, da je, shodno Gebelsovim zakonitostima, počela da stiče poklonike. A oni su, opet, jedva dočekali priliku da, početkom ove decenije, na televiziji B92 započnu ponavljanje svoje laži unedogled. Gebelsova preporuka pokazala se opravdanom i u tom pogledu, pošto je neprestano ponavljanje uvelo laž i u srpski establišment, gde su je prihvatili lideri i liderčići skloni zaklinjanju u pravoslavlje i ponosni srpstvom (Vuk Drašković i Čedomir Jovanović pre svih). Naročito se protekle dve i po godine mogu oceniti kao potpuni trijumf velike laži o Srbima: dok smo isporučivali Radovana Karadžića, osuđivali celu naciju zbog ubistva jednog francuskog navijača, donosili Deklaraciju o Srebrenici i gledali Borisa Tadića kako se izvinjava Hrvatima, zaista je delovalo kao da smo progutali tezu da svako ko se oseća Srbinom automatski naginje fašizmu.
Ali, opijeni trijumfom, večiti reformatori su se oglušili o Gebelsovu preporuku da propaganda mora biti vođena iz jednog centra, onog koji ju je i osmislio. Dopustili su svakome, pa i polupismenoj i četvrtobrazovanoj Brankici Stanković, da u svom „Insajderu“ na sva usta galami o srpskom fašizmu i prebrojava ekstremiste, huligane i klerofašiste.
Isprva skoncentrisana i prodorna propaganda, tako je metastazirala u zaglušujuću, prostačku buku. Protiv nje jednostavno morate da se borite, sve i da vas tematika ne zanima nešto posebno. Zato je tek prva epizoda novog serijala „Insajdera“, nazvanog „Nasilje uz blagoslov“, izazvala odijum javnosti i oštru kritičku reakciju drugih medija. Televizijski sadržaji koji su do skoro nesmetano prolazili, čak bili i nagrađivani, sada, dok panika vladajućih struktura dodatno pojačava drugosrbijansku galamu, najzad su prepoznati kao zloslutni antisrpski pamfleti, što su oduvek i bili. Iako Brankica Stanković godinama unazad laže, kleveće i obmanjuje, a još lane je, jednako vulgarno kao i danas, nasrtala na SPC, Koštunicu i patriotske organizacije, tek sada su prestali neshvatljivi hvalospevi na račun njenog nazovi novinarskog izražaja i nazovi hrabrosti. Tek sada je svima jasno da jedina hrabrost sa kojom autorska ekipa „Insajdera“ može da bude dovedena u vezu, jeste ona hrabrost koju je Jovan Dučić prepoznao i kod Hrvata: nije da se nikoga ne plaše, nego se ničega ne stide.

4 коментара

  1. Avatar

    Teško je biti Srbin kad ološ i profiteri vladaju Srbijom.

  2. Avatar

    mladene,..ako se prihvati stav *da nema rata bez ekonomskog interesa*, onda sada *vladajuci profiteri*, verovatno predstavljaju *reinkarnaciju* ratnih huskaca u *profitere*, tranzitirani u vlast !

  3. Avatar

    Tacno je samo to, da lopov ostaje lopovom, fukara – fukarom, a idajnik – izdjnikom u svakom drustveno politickom sistemu, dok je sve ostalo podlozno promjeni!

  4. Avatar

    A ko kaze da su ti lazljivci Srbi? Srbin mozes biti a i ne mora se. A lazovcinom te opredeli oklina tj. profit koji ti pruze da uzmes,a i ne moras dati “veru” za veceru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *