KOSTA ČAVOŠKI Sumrak pravosuđa

Piše Kosta Čavoški

Zašto sa pravnog stanovišta do suđenja jatacima Ratka Mladića uopšte nije smelo doći

Još od oktobra 1944. godine, kada su Titovi komunisti preuzeli vlast u Beogradu, sudstvo u ovoj zemlji nikada nije bilo dostojno nekog većeg uvažavanja i poštovanja. Na hiljade nedužnih ljudi su bez ikakvog postupka lišeni života, da bi samo za neke od njih post festum fabrikovane nekakve presude. Za takozvane „neprijatelje naroda“ kazna je bila brza i nemilosrdna. Dugo vremena su sudije od UDBE ili viših partijskih foruma dobijale poverljive naloge koga i kako da osude za krivična dela protiv naroda i države, a one su im snishodljivo izlazile u susret. Uz to, zbog takozvane „moralno-političke podobnosti“ kao uslova za izbor, sve do pre 10-15 godina skoro da nije bilo sudije ili javnog tužioca koji nije bio član vladajuće Komunističke partije ili joj je bar bio veoma blizak. Pa i u takvom pravosuđu, naročito devedesetih godina prošloga veka, nastojalo se da se prema javnosti očuva kakva-takva ispravnost postupka.
Posle pada Slobodana Miloševića i takozvane „demokratske revolucije“ od 5. oktobra 2000. godine, koja je obilato finansirana iz inostranstva, očekivalo se da će se konačno uspostaviti istinska nezavisnost sudstva, te da će sudije isključivo presuđivati shodno svom stručnom znanju i po svojoj savesti. Pri tom se razložno predviđalo da će nezavisnosti najpre biti sklone dotadašnje sudije, izabrane pod prethodnim režimima, koje novoj vlasti nisu ništa dugovale. Pa ako im se za vlade Slobodana Miloševića i ponešto moglo zameriti, pod novim, navodno demokratskim režimom takvih zamerki trebalo je da bude znatno manje.
To su, međutim, vrlo brzo dokonali i novi vlastodršci, a naročito njihovi strani mentori i poverljivi savetnici i nalogodavci. I kako se od zatečenih sudija nije moglo očekivati da će prihvatiti svaki poverljiv zahtev onih koji su trenutno na vlasti, pristupilo se reizboru svih sudija i tužilaca da bi se navodno obezbedila njihova stručnost i nezavisnost. Krajnji ishod te ujdurme bio je, nažalost, poguban. Mnoge sudije zavidne stručnosti i primerne nezavisnosti nisu izabrane, dok su većinom prošli oni kandidati za koje su izborna tela procenila da će biti savitljivi prema žutima i ružičastima – trenutno na vlasti.

OPTUŽBA PROTIV GENERALA MLADIĆA
Jedna od ovih sramnih posledica obelodanjena je 4. novembra 2010. godine, kada je sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu Dragan Garić propustio da javno obznani presudu navodnim jatacima generala Ratka Mladića, zato što je sat pre toga tužilaštvo zatražilo njegovo izuzeće zbog „pristrasnosti predsednika sudskog veća i jednog porotnika“. Kako će o valjanosti ovog zahteva za izuzeće kasnije biti reči, treba odmah upozoriti da sa pravnog stanovišta do ovog suđenja uopšte nije smelo doći, i to iz dva razloga.
Nezavisno od toga da li je optužnica Haškog tribunala protiv generala Mladića od 1995. godine uopšte validna, nesumnjiva je činjenica da po tada važećem ustavnom i pravnom poretku on, kao domaći državljanin, uopšte nije mogao biti izručen. Drugim rečima, moglo mu se suditi samo u zemlji, pod uslovom da je protiv njega naš tužilac podigao optužnicu, što nikada nije učinio. Tek 28. juna 2001. i 27. marta 2002. godine, Vlada Srbije donela je nekakve odluke o saradnji s Haškim tribunalom, koje su kao podzakonski akti trebalo da važe do donošenja odgovarajućeg zakona, koji bi se primenjivao – to treba zapaziti – retroaktivno.
Iako je po važećem Ustavu dopušteno povratno dejstvo zakona, ono je u oblasti krivičnog prava apsolutno zabranjeno, što znači da se ne smeju donositi ni materijalni ni procesni krivični zakoni i drugi akti koji bi se primenjivali retroaktivno. Kako se, dakle, na krivični slučaj generala Mladića ne mogu primenjivati potonji zakoni, njega bi državna policija čak morala da štiti od mogućne otmice, umesto da ga progoni a njegovu porodicu bez prestanka pretresa, pljačka i zlostavlja.

Jedna od sramnih posledica obelodanjena je 4. novembra 2010. godine, kada je sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu Dragan Garić propustio da javno obznani presudu navodnim jatacima generala Ratka Mladića, zato što je sat pre toga tužilaštvo zatražilo njegovo izuzeće

KRIVICA JATAKA
Pomaganje izvršiocu krivičnog dela da se krije i izbegava hapšenje, to jest krivično delo jatakovanja je uvek akcesorno – zavisno od utvrđene krivice izvršioca glavnog krivičnog dela. To znači da se neko kao navodni jatak može osuditi za krivično delo jatakovanja tek kad je lice, kome je pružena pomoć u skrivanju, osuđeno pravosnažnom sudskom presudom. Inače, moglo bi se dogoditi da navodni jatak čak izdrži kaznu zatvora, a da glavni krivac nikada ne bude osuđen.
Da se to i može dogoditi pretpostavimo da je Slobodanu Miloševiću neko pomagao da se skriva i opire hapšenju, što je takođe svojevrsno krivično delo. Pošto je Milošević, što u Beogradu što u Hagu, proveo u zatvoru skoro pet godina, moglo se dogoditi da to lice ne samo bude osuđeno nego i da izdrži izrečenu kaznu zatvora. Kako je Slobodan Milošević u haškoj tamnici umro nevin, što su i njegove sudije obznanile, ispalo bi da je jatak takođe nedužan stradao.
Na isti način možemo pretpostaviti da general Mladić uopšte neće biti pravosnažno osuđen, bilo što nikada neće biti uhapšen, ili će u međuvremenu na ovaj ili onaj način umreti, ili pak, ukoliko ipak bude uhvaćen, neće dočekati kraj suđenja. U  bilo kojem od ovih slučajeva, ukoliko bi presuda navodnim jatacima, koja je već doneta samo nije obznanjena, bila osuđujuća, navodni jataci bi nedužni stradali, jer ne bi bilo glavnog krivca. Sve što je, dakle, sudija Dragan Garić mogao da uradi kada je postupak protiv desetorice optuženih za pomaganje u skrivanju generala Mladića već otpočeo, bilo je njegovo privremeno obustavljanje do okončanja postupka protiv samog Mladića i ništa više od toga.

SRAMAN ZAHTEV ZA IZUZEĆE
Koliko je to nama poznato, do već pomenutog zahteva za izuzeće sudije Dragana Garića i jednog porotnika došlo je prevashodno iz političkih razloga. Ovoj vlasti, koja neprestano ima potrebu da, zbog beznadežnog ulaska u Evropsku uniju, dokazuje da je za petama generala Mladića kad već ne može da ga uhapsi, bila je potrebna stroga, a možda i drakonska osuda navodnih jataka. Zato se neko iz tužilaštva, a najverovatnije i iz Vrhovnog kasacionog suda, raspitivao kakvu je presudu veće, pod predsedništvom sudije Garića, donelo. Logično je pretpostaviti da je to činjeno preko predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu Tanje Šobat, koja je to mogla saznati iz spisa predmeta, a mogla je Garića i lično da pita. Otuda i optužba tužioca da je Garić u nekoliko navrata, pre objavljivanja presude, saopštavao odluku koju će doneti, to jest da je pročitao već donetu odluku.
Izuzeće jednog od porotnika traženo je zato što je tek 1. novembra 2010. godine, saopšteno da je on novi član veća umesto preminulog porotnika. Prisutni tužilac Jovanović tom prilikom nije imala odgovarajuće primedbe na novi sastav veća, najverovatnije zbog toga što tada još nije znala kakva će biti presuda. A zahtev za izuzimanje predsednika Prvog osnovnog suda Tanje Šobat, podnet je verovatno zbog toga što je od nje usmeno traženo da prihvati zahtev za izuzeće sudije Garića, što je ona očigledno odbila.
Pošto je sudija Garić obavestio optužene, njihove branioce i prisutnu javnost da je njegovo veće donelo presudu pre nego što je podnet zahtev za izuzeće, on je, po našem sudu, morao da rešenjem odbaci ovaj zahtev zbog neblagovremenosti, pošto je sudski postupak već okončan donošenjem presude. On to nažalost nije učinio, najverovatnije iz straha da će biti uklonjen sa položaja sudije ako odbaci zahtev za izuzeće.
Mnogo oštrijoj kritici – da ne kažemo moralnoj osudi stručne i svekolike javnosti – morali bi biti izloženi Republički i prvostepeni tužilac i pomenuta osoba iz Vrhovnog kasacionog suda, što su se, na zahtev trenutnih vlastodržaca, raspitivali kakvu je presudu donelo veće sudije Dragana Garića, da bi potom naložili podnošenje zahteva za izuzeće. To nas navodi da iznova podsetimo na ono što se olako previđa: da preko potrebne vrline sudije jesu čvrstina i postojanost njegovog karaktera i moralna hrabrost da odoli pritisku i drugim iskušenjima. Jer, pored stručnog znanja neophodna je i spremnost da se to znanje dosledno primenjuje. A to nije mogućno ukoliko sudija nema potrebnu čvrstinu volje i moralnu hrabrost. Zato sudije – upozorava Frensis Bekon – treba da upamte da su lavovi pridržavali Solomonov presto sa obe strane dok je izricao pravdu, čime je slikovito stavio do znanja da sudije, pored ostalog, trebalo bi ponekad da imaju i lavlju hrabrost. Posle sramne čistke u sudstvu i tužilaštvu, pod vidom reizbornosti, izgleda da su u našem pravosuđu najviše preostala samo poslušna jagnjad pod tronom žutih i ružičastih.

3 коментара

  1. Avatar

    Господине Чавошки,свака вам част на овом стручном и темељном коментару.Поздрав од породице Суша.

  2. Avatar

    Srbijom vlada začarani krug SUDOVA, POLICIJE i POLITIKe u nedodirljivoj sinergiji koja proždire sopstveni narod u ostvarenju jednog jedinog cilja: opstanak na vlasti. Profesore, hvala Vam na još jednom tekstu koji pomaže narodu da progleda

  3. Avatar

    Poštovani profesore Čavoški, dok god postoje ljudi kao što ste Vi naš narod će imati nadu, veru i hrabrost da opstane u borbi za istinu i pravdu zasnovanu na najvišim ljudskim principima.
    General Mladić je svetao simbol srpskog oficira koji može stati rame uz rame sa najslavnijim srpskim vojvodama. (Mislim na stvarne srpske vojvode, a ne na samozvane i one koji su danas na vrhu vlasti)
    Bila bi mi velika čast da da sam imao priliku da bar jedan dan ugostim generala mladića u svojoj kući, bez obzira na sve moguće pretnje sudova i sudija kojima ste Vi profesore održali lekciju.
    Nije cilj Haškog suda da ubije samo Mladića već i da ubije srpsku dušu.Malo je prostora da bih to pojasnio, ali oni koji razumeju (a sve ih je više) shvatiće.Govorio sam još dok ga nisu uhapsili da sam siguran da se on ne boji za svoj život, on se boji za ono što su Srbi mogli da izgube u BiH.Da nije bilo takvog čoveka kao što je general Mladić, zapamtite da ni jednog srpskog uveta ne bi bilo zapadno od Drine.Pogledajte koliko dave Šešelja, koliko godina prave cirkus od Srebrenice pokušavajući da to predstave kao genocid srpskog naroda.Dvadeset godina iskopavaju kosti širom BiH da bi ih ceremonijalno sahranjivali u Potočarima.Pravi genocid je počinjen u Jasenovcu od 41 do 45, a mi smo sa zločincima gradili bratstvo i jedinstvo.Antu Pavelića nisu ni uhapsili, ni Tito ni zapad.Artukovića su doveli pred ustaški preporod da im preda ustaški amanet.
    Vara se onaj ko misli da u meni postoji mržnja prema drugim narodima, ali ne postoji ni prema mom narodu,Svest i samosvest su nam itekako potrebni, a na tome časno radi i bori se profesor Čavoški.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *