Почетна / Интервју / JOVAN DUŠANIĆ Kako smo izgubili deceniju

JOVAN DUŠANIĆ Kako smo izgubili deceniju

Da li je posle „srpske oktobarske revolucije“ ekonomska tranzicija, u kašnjenju od jedne decenije u odnosu na druge postsocijalističke države, ponovila iste zablude ili je srpsko lutanje kroz tranziciju donelo nove nepopravljive greške

„Srpska oktobarska revolucija“ iznenadila je i same lidere DOS-a, koji nisu imali jasan plan kako zemlju izvesti na put ekonomskog prosperiteta. U takvoj situaciji delovala je međunarodna zajednica sa ponudom „dobrih usluga“, kroz već gotove programe reformi  i inostrane savetnike. Jasno je bilo da se nova vlast u Srbiji neće opredeliti za program ekonomske modernizacije zemlje koji bi se sprovodio u interesu većine njenih građana, nego za jedan univerzalan, već gotov neoliberalni program ekonomskih reformi – baziran na „Vašingtonskom dogovoru“ razrađenom od strane MMF-a, Svetske banke, Ministarstva finansija SAD i USAID-a –  sprovođen u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te jednog uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji, kaže u razgovoru za „Pečat“ prof. dr Jovan B. Dušanić, autor knjige „Destrukcija ekonomije“.

Radikalnu liberalizaciju u ekonomiji, koja je sprovedena odmah posle petooktobarskih promena, većina je okategorisala kao divlji kapitalizam. Koja načela biste izdvojili kao presudna u definisanju nove ekonomske politike?
Nove vlasti su euforično nudile viziju savremene demokratske Srbije, u kojoj će u kratkom periodu (za godinu, dve) doći do dugoročno održivog ekonomskog prosperiteta i osetnog rasta standarda stanovništva. U tom cilju organizovani su karavani („Srbija na dobrom putu“, „Ponosna Srbija“), sastavljeni od vladinih ekonomskih činovnika i medijski eksponiranih akademskih ekonomista, koji su krstarili gradovima Srbije, a „nezavisna“ sredstva informisanja svemu tome davala su ogromnu medijsku potporu. Neverovatno ali istinito, oni su tu euforiju zasnivali na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor) koja se, u poslednjoj deceniji HH veka pokazala izuzetno neuspešnom u svim državama gde je primenjivana. Uprkos tome ta politika je uporno  naturana (od strane MMF-a) i propagirana (od strane inostranih savetnika i domaćih medijski eksponiranih akademskih ekonomista) mnogim evropskim postsocijalističkim i zemljama Latinske Amerike. Postojalo je preterano verovanje u automatizam tržišnog samoregulisanja (Smitovu „nevidljivu“ ruku tržišta), ali i ubeđenost u potrebu hitnog povlačenja države iz ekonomske sfere.
Ekonomska politika zasnovana na principima Vašingtonskog dogovora vođena je u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, koji imaju ogromnu finansijsku moć, te i mogućnost da u siromašnim zemljama oblikuje politički i medijski prostor i usmeravaju ekonomsku politiku prema svojim interesima, a istovremeno onemoguće bilo kakvu ozbiljnu kritiku. Umesto da se posvete izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslovi za konkurenciju i dugoročno održiv dinamičan privredni rast, naši reformatori su akcenat stavili na stabilizaciju, liberalizaciju i privatizaciju – koji čine osnovne elemente Vašingtonskog dogovora.

U kojoj meri je to doprinelo destimulaciji izvoza i gušenju domaće proizvodnje?
Stabilizaciju su, uglavnom, sveli na stabilan kurs dinara, tačnije politiku precenjenog kursa dinara koja „poskupljuje“ domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz pošto strana roba postaje „jeftinija“. U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i „gušenja“ domaće proizvodnje. Radikalnom liberalizacijom, koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti, doprinela je dodatnom „gušenju“ domaće proizvodnje, pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu (u kratkom roku smanjene su na trećinu), a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja.
Stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, doveli su do „gušenjem“ domaće proizvodnje i obaranja vrednosti naših preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su, dobrim delom, u pravu i oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, naši reformatori su se opredelili za model privatizacije prodajom, u kojem se ostvareni prihodi, uglavnom, ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.

Zašto se Srbija nije opredelila za modele modernizacije privrede, koji su se u pojedinim zemljama pokazali  uspešnim?
Problem naših reformatora sastojao se i u tome što oni nisu shvatali da se razvoj ne može podstaći većom potrošnjom, pogotovo ne potrošnjom robe iz uvoza. Iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede pokazuje da su oni radili suprotno – podsticali su štednju. Jedan od važnijih elemenata uspešnog razvoja Japana (posle Drugog svetskog rata) i zemalja Jugoistočne Azije (poslednjih decenija) jeste strategije razvoja koja se oslanjala na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje. Pored toga, rast se podsticao i potcenjivanjem vrednosti domaćeg novca, zaštitom domaćih proizvođača, dobrim obrazovnim sistemom i postizanjem konsenzusa kroz prepoznavanje kolektivnog interesa. Sličnim modelom razvoja, Kina poslednje dve decenije 85% investicija finansira iz domaće štednje (15% otpada na strane investicije) i godinama beleži dvocifrene stope rasta.
Ali u Srbiji (kako to napisa kolega Slobodan Antonić), mali interes da podstiču štednju imaju ovdašnji reformatori i misionari. Povećanje štednje kod siromašnog i u svemu potrebitog naroda ne može se izvesti bez jačanja nacionalnog duha, bez krupne državne vizije, bez snaženja nacionalnog samopouzdanja. Dakle, bez nekog oblika nacionalizma, a srpski nacionalizam je ključni bauk u ideologiji ovdašnjih reformatora i misionara, kao što je borba protiv njega ključni razlog njihovog postojanja. Međutim, o kakvoj državnoj viziji i snaženju nacionalnog samopouzdanja može da se govori kada prvi na izbornoj listi „Za evropsku Srbiju – Boris Tadić“  („Politika“, 23.03.2007. godine) kaže: „Nikakav zavet predaka, nikakva obaveza za potomstvo ne mogu da opravdaju to što će čovek protraćiti svoj život onako kako traže preci, ili onako kako on misli da će tražiti potomci. Mi nemamo pravo ni zbog čega, ponavljam, ni zbog čega, da ljudima ugrožavamo normalan, siguran, bolji život… Cela istorija je sazdana na nepravdama, uvek su jači tlačili slabije… Mi smo suočeni sa tim pragmatizmom velikih sila ili pragmatizmom moći, koji je u stanju da nametne međunarodne odnose“.

U dva toma knjige Destrukcija ekonomije (NSPM 2010) Jovan Dušanić objašnjava kako je sve posrtala srpska ekonomija od 5. oktobra 2000. godine do danas

Svetsku ekonomsku krizu neki kritičari ekonomskog sistema nazvali su „propagandnom“, dok su istovremeno naši političari videli u njoj „razvojnu šansu“. U kojoj meri je ova kriza poslužila domaćim ekspertima da amnestiraju sebe za pogrešno vođenu ekonomsku politiku?
Sa izbijanjem svetske ekonomske krize srpska privreda doživljava kolaps. Ali svetska ekonomska kriza je dobro došla vladinim ekonomskim „reformatorima“ i medijski eksponiranim akademskim ekonomistima, koji  su sada za sve  privredne probleme okrivljivali svetsku ekonomsku krizu –  „kriza nije domaća, nego nam je uvezena“. Tako su sebe amnestirali za pogrešnu ekonomsku politiku, sprovođenu i propagiranu od 2000. godine. Čak šta više, pošto nisu odgovorni za kolaps srpske privrede, ubeđuju nas da se upravo oni uspešno „nose“ sa svetskom ekonomskom krizom, te da je –  zahvaljujući adekvatnim merama koje su blagovremeno preduzeli –  srpska privreda zabeležila manji pad BDP-a, čak i od mnogih razvijenijih zemalja.
Obe ove tvrdnje su isto tako tačne koliko i tvrdnje potpredsednika ekonomskog dela srpske vlade Božidara Đelića i Mlađana Dinkića, koje smo od njih slušali na početku svetske ekonomske krize – da će nas globalna kriza zaobići i da ona, čak, predstavlja našu razvojnu šansu.
Ako detaljnije analiziramo ekonomsku politiku i pogledamo rezultate, postignute u Srbiji do izbijanja svetske ekonomske krize (2008. godine), lako ćemo zaključiti da se u pogrešnoj ekonomskoj politici kriju fundamentalni uzroci kolapsa srpske privrede, a svetska ekonomska kriza ih je samo pokazala u jasnijem svetlu.
Do izbijanja svetske ekonomske krize većina državne (društvene) imovine je rasprodana i najatraktivniji deo (takozvano „porodično srebro“) je prešao u ruke stranaca, a spoljni dug je višestruko povećan. Spoljni dug, koji je krajem 2000. godine iznosio manje od 11 milijardi dolara (i pored otpisa 4,7 milijardi dolara), već je u 2008. godini dostigao 30 milijardi dolara. Srbija je zabeležila devizni priliv, od preko 30 milijardi dolara, samo po osnovu privatizacioni prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu. Približno isti iznos priliva zabeležen je po osnovu deviznih doznaka (građana) iz  inostranstva. Taj priliv je, umesto u razvoj privrede, najvećim delom bio usmeren u tekuću potrošnju. U svim godinama od 2001. godine, potrošnja je u Srbiji veća od BDP-a (jednostavno rečeno više trošimo nego što stvaramo). Tako je u 2006. godini potrošnja bila za neverovatnih 35% veća od BDP-a.  Država se godinama ponašala kao seoski bećar, koji ništa ozbiljno nije radio osim što je rasprodavao očevinu (privatizacija), zaduživao se kod komšija (inokrediti) i sve to odmah „protraćio za bolji život“ (tekuću budžetsku potrošnju).

Manji pad BDP-a u Srbiji, u odnosu na mnoge razvijenije zemlje, srpska vlada je predstavila kao uspešno „pariraranje“ svetskoj ekonomskoj krizi. Kako biste to prokomentarisali?
Spoljnotrgovinski deficit, koji je u Srbiji do 2000. godine bio manji od 2 milijarde dolara godišnje, u prvoj polovini 2008. godini iznosi mesečno više od jedne milijarde dolara, a industrijska proizvodnja u 2007. godini je za 4,75% manja nego 1998. godine – u vreme ekonomskih sankcija. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, godišnji rast BDP-a kretao se u periodu 2000-2007. godine od 2,4 do 8,3%, što je na nivou proseka drugih zemalja u tranziciji. U istom periodu, prema podacima Evropske banke za obnovu i razvoj, od 29 zemalja u tranziciji –  14 zemalja je imalo viši, a 3 zemlje sličan rast BDP kao Srbija. Ovakav rast BDP-a je više nego skroman, imajući u vidu: izuzetno nisku statističku osnovu sa koje se startovalo posle velikog pada BDP-a u 90-im godinama (zbog raspada zemlje, ogromnih izdataka vezanih za ratove vođene u okruženju i prihvat stotina hiljada izbeglica, uništavanja privrede neopravdanim ekonomskim sankcijama i NATO agresijom itd), te velikih deviznih priliva (kroz privatizaciju i nova zaduženja) i skidanje ekonomskih sankcija i normalizacije odnosa sa svetom.
Pored toga, i sama struktura rasta BDP-a  pokazuje da sa 80% u tom rastu učestvuju sektori trgovine, saobraćaja i finansijskog posredovanja – sektori koji se po svojoj prirodi na javljaju motorima rasta i samim tim ne obezbeđuju stabilan dugoročan i održiv ekonomski rast. Cinik bi rekao: mada je domaća proizvodnja dobrim delom „ugušena“, BDP raste iz godine u godinu jer velike količine uvoznih roba treba prevesti (rast saobraćaja), prodati (rast trgovine), a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi se uvozna roba mogla kupovati (rast finansijskog sektora).
Mnogo bolji pokazatelj uspešnosti ekonomske politike od rasta BDP-a jeste podatak o broju zaposlenih, a prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku broj zaposlenih u Srbiji je (godišnji prosek) 2007. godine (2.002.344) i u apsolutnom iznosu manji nego 2001. godine (2.101.668).
Istina da je inflacija od 40%, koliko je iznosila u 2001. godini, u narednim godinama smanjivana i u 2007. godini svedena je na oko 10%. Međutim, teško je smatrati i to nekim uspehom pošto se Srbija na listi Svetskog ekonomskog foruma, sačinjenoj po visini inflacije u 2007. godini, nalazi na neslavnom 124. mestu od ukupno 131. rangirane zemlje.
Iz svega do sada rečenog, jasno je da katastrofalno stanje u srpskoj privredi posledica, pre svega, pogrešne ekonomske politike koja se godinama sprovodi, a svetska ekonomska kriza samo je ubrzala i zaoštrila neizbežno suočavanje sa surovom istinom da „bećarska ekonomija“ ne može dugo da traje i  da uvek ima tragičan završetak.
Manji pad BDP-a u Srbiji, na početku svetske krize, od mnogih razvijenijih zemalja isto tako nije posledica adekvatnih mera kojima je srpska vlada uspešno „parirala“ svetskoj ekonomskoj krizi, nego, nažalost, slabosti naše privrede – malog obima proizvodnje i loše njene strukture, te izrazito malog izvoza.  U opsežnom istraživanju koje je uradila grupa slovenačkih ekonomista (na čelu sa prof. dr Janezom Prašnikarom) o posledicama ekonomske krize, konstatuje se da je najozbiljnija posledica globalne krize bio iznenadni kolaps svetske trgovine, između trećeg kvartala 2008. i drugog kvartala 2009. godine. Pad svetske razmene bio je mnogo veći od pada BDP-a. Zbog toga su globalnom krizom najviše bile pogođene zemlje, veliki izvoznici i proizvođači roba „sa mogućnosti odgođene potrošnje“  – trajnih potrošnih i investicionih dobara. Iz podataka o recesiji, koje navode, vidimo da je pad BDP-a, u drugom kvartalu 2009. godine, u odnosu na prethodnu godinu iznosio u Nemačkoj 7,1%, u Švedskoj 7,0%, a u Srbiji 3,5% i Makedoniji 1,4%. Neće biti da su srpski ekonomski činovnici bili mnogo uspešniji u ublažavanju posledica svetske ekonomske krize od ekonomskih eksperata vlada Nemačke i Švedske, a da su veće umeće, čak i od naših, pokazali vladini ekonomski funkcioneri Makedonije, a naročito Albanije (koja je zabeležila pad BDP-a od samo 0,7%).
Kao što nisu bili u pravu na početku svetske ekonomske krize (nije nas zaobišla i nije bila razvojna šansa), ministri naše vlade greše i danas (kad tvrde da je globalna kriza odgovorna za naše probleme, te da se oni uspešno nose sa njenim posledicama). Nažalost, isti ti ministri nam skoro punu deceniju nude stalno nova i nova obećanja („Srbija na dobrom putu“, „Ponosna Srbija“, „Stotine hiljada novih radnih mesta“, „Hiljadu evra za akcije“, „Bolji život“ …), koja se ubrzo pokazuju kao niz obmana, a građani, posle svake od njih, sve lošije žive i strahuju za svoju i budućnost svojih potomaka. Ovakvom ekonomskom politikom mi smo pojeli ne samo svoju, nego i budućnost budućih generacija.
U međuvremenu, od izbijanja svetske ekonomske krize, stanje u srpskoj privredi se znatno pogoršalo. Slika srpske ekonomske realnosti u 2009. godini je još sumornija:  umesto ranijeg skromnog rasta apsolutni pad BDP i rapidno smanjenje broja zaposlenih (1.889.085 u 2009. godini), industrijska proizvodnja je manja za 12%, površine zasejane pšenicom su najmanje od Drugog svetskog rata i dva puta manje nego 1990. godine, bruto investicije su smanjene za 25%, izvoz robe i usluga smanjen je za 22%, a uvoz opreme za 40%, te repromaterijala za 16%, spoljni dug je porastao na 33 milijarde dolara, računi 70 hiljada preduzeća je u blokadi, bez isplata zarada radi više od 150.000 zaposlenih, itd.

Prodajom „Telekoma“ vlast želi da obezbedi sredstva koja bi omogućila nastavak „bećarskog života“ još godinu-dve, a posle će na red doći EPS, „Srbijašume“, „Srbijavode“…

Deo vlade zadužen za ekonomska pitanja naveo je da je „iscrpljen dosadašnji model razvoja“ i da nam slede korenite promene u ekonomskoj politici. Kako u svetlu najavljenih reformi ocenjujete prodaju „Telekoma“?
Ma koliko to na prvi pogled izgledalo paradoksalno, stanje srpske privrede je danas – deset godina posle „srpske oktobarske revolucije“ – teže nego 2000. godine, i to ne samo što je, u međuvremenu, država (ras)prodala ogromnu imovinu, dodatno se zadužila u inostranstvu i po toj osnovi ogroman priliv deviznih sredstva usmerila, pre svega, u tekuću budžetsku potrošnju, bez značajnijeg efekta na privredni rast. Razlog tome nalazi se i u sledećem. Prvo, posle pada jednog neuspešnog režima postojala je velika narodna energija koja se mogla kanalisati ka istinskoj modernizaciji Srbije, ali teško se sprovodi ukoliko se za nju ne pridobije veliki deo sopstvenih građana, ubeđenih da se reforme sprovede u njihovom interesu. Drugo, kraj XX i početak XXI veka bio je period dinamične svetske ekonomske konjukture i ekspanzije, a sada se svetska privreda nalazi u ozbiljnoj ekonomskoj krizi, što će se nepovoljno odraziti i na srpsku privredu. I treće, pogrešnom politikom tranzicije ne samo da je propušteno dragoceno vreme nego su učinjena i ozbiljna pogoršanja u mnogim segmentima privrede.
Kreatori (MMF), realizatori (politička i ekonomska elita na vlasti) i propagatori – ubeđivači  (medijski eksponirani oportunistički akademski ekonomisti) ekonomske politike koja se u Srbiji vodi već deset godina, napokon nam saopštavaju da je „iscrpljen dosadašnji model razvoja“, te da su neophodne korenite promene u ekonomskoj politici („reforma reformi“) i sada se nude kao spasioci koji će bitno drugačijom ekonomskom politikom –  od one koju su kreirali, sprovodili i propovedali u poslednjoj deceniji – građanima obezbediti toliko obećavani „bolji život“.
Kako će izgledati jedna celovita i konzistentna nova – bitno izmenjena – ekonomska politika nismo mogli da saznamo od njenih kreatora, realizatora i propagatora – ubeđivača, ali se jasno vidi da naši reformatori nastavljaju sa (ras)prodajom „porodičnog srebra“ i zaduživanjem u inostranstvu. Istina obećavaju da će na taj način prikupljena sredstva usmeriti za razvoj zemlje, a ne u tekuću budžetsku potrošnju, kako je to činjeno do sada. Pored toga, država će se mnogo aktivnije i direktnije uključiti u privlačenje inostranih investicija. Prvi konkretni primeri, te nove politike, jesu prodaja „Telekoma“ (gde će država od većinskog postati manjinski vlasnik) i zajedničkog ulaganja sa „Fijatom“ (gde će država biti manjinski vlasnik).
Ne ulazeći u tajming i detalje potpisanog ugovora sa „Fijatom“, postavlja se načelno pitanja konkretnog opredeljenja srpskih vlasti:  da li je bilo mudro da država ulaže sredstva i stiče (manjinsko) vlasništvo u (ne tako profitabilnoj) automobilskoj industriji kada se, kroz privatizaciju, oslobađala (većinskog) vlasništva u mnogo profitabilnijim oblastima (energetika i telekomunikacije)? Teško je u tome (sa stanovišta interesa Srbije i ogromne većine njenih građana) videti bilo kakvu ekonomsku racionalnost i elementarnu zdravu logiku ? Što se tiče odluke srpske vlade o prodaji (40% od ukupno 53% akcija  u vlasništvu države) „Telekoma“ i ovde postoji mnogo spornih pitanja. Javnost nije upoznata da je bilo ko uradio studiju opravdanosti prodaje na osnovu koje je doneta odluka o prodaji prirodnog nacionalnog resursa, koji donosi zagarantovane prihode. „Telekom“ je najprofitabilnije srpsko preduzeća, i u javnosti je sinonim za uspešno poslovanje, solidnu brigu o zaposlenim, te zavidnu odgovornost za društveni boljitak. Uspešno posluje i dobro se bori na tržištu i pored jake konkurencije u mobilnoj („Telenor“, VIP) i fiksnoj („Telenor“) telefoniji. Nije poznato da li su se ozbiljno analizirala iskustva drugih privreda u tranziciji koje su inostranim operaterima prodale telekomunikacije i gde su, u većini slučajeva, novi vlasnicima kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih i povećanje cena telekomunikacionih usluga. Ništa manje važna nisu i druga neekonomska pitanja, kao što je na primer bezbednosni aspekt (kontrola podataka i prisluškivanje) prelaska telekomunikacija u ruke stranaca, itd.

Da li u planu prodaje „Telekoma“ možemo uočiti ekonomsku racionalnost ili, bar, elementarnu zdravu logiku?
Sa najvišeg mesta u državi mogli smo da čujemo (intervju za dnevni list „Pres“, 03.04.2010. godine) „da država prodaje deo akcija „Telekoma“ zato što država ne treba da upravlja privredom. Kada Vlada ne bi prodavala državne kompanije, Srbija bi bila komunistička, a ne moderna zemlja sa tržišnom ekonomijom… Ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne. Prodaja „Telekoma“ u suštini znači, da jedno preduzeće iz manje efikasnog oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik“. Ako je sve to tako, kako objasniti i činjenicu da su dominantni telekomunikacioni operatori u državnom vlasništvu u mnogim evropskim modernim zemljama sa tržišnom ekonomijom (Norveška, Italija, Švedska, Finska, Švajcarska, Slovenija…) Zatim, kako onda objasniti  da poslednjih nekoliko decenija, kao i u vreme aktuelne ekonomske krize, upravo „komunistička“ Kina beleži ogromne ekonomske uspehe sa kojima ne mogu da se uporede „moderne zemlje sa tržišnim ekonomijama“.
Ranije, kada je privatni (po pravilu, 100%) vlasnik bio i menadžer, privatna svojina je bila efikasnija od državne i tada je to mogao da bude „aksiom“. Danas kada imamo ogromnu disperziju vlasništva velikih kompanija (najveći privatni akcionari raspolažu samo sa nekoliko procenata vlasništva) došlo je do razdvajanja vlasništva i upravljanja. Zbog toga privatizacija ne garantuje da „preduzeće iz manje efikasnog oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik“. Uostalom država je ranije prodala „Mobtel“ norveškoj državnoj kompaniji „Telenor“, koja (mada državna) spada u red svetski najuspešnih kompanija u ovoj oblasti. Tako smo kroz privatizaciju našu državnu kompaniju, u jednoj od najprofitabilnijih oblasti ekonomije, prepustili u ruke državne kompanije druge zemlje.
Teško je i ovde (sa stanovišta interesa Srbije i ogromne većine njenih građana) videti bilo kakvu ekonomsku racionalnost i elementarnu zdravu logiku .
U istom intervju možemo pročitati tvrdnju da ćemo posle privatizacije srpskih državnih kompanija dobiti nove vlasnike – velike multinacionalne kompanije, a što će „pozitivno uticati na korporativno upravljanje“. Međutim, i ovde se postavlja pitanje koliko će od toga koristi imati Srbija i njeni građani. Verovatno će kupljena firma ulazeći u sastav nove  velike kompanije postati efikasnija, ali kao karika u transnacionalnoj kompaniji koja i ubire koristi te povećane efikasnosti (robno-novčanim transakcijama, unutar transnacionalnih kompanija, profit ostvaren u našoj zemlji lako se prebacuje u inostranstvu, i u značajnom iznosu izbegava plaćanje poreza u budžet Srbije). Od državnih činovnika se očekuje da preduzimaju mere koje će pozitivno uticati na Srbiju i njene građane, a ne transnacionalne kompanije i njihove centrale u inostranstvu.
Međutim, čini mi se da je objašnjenje za prodaju „Telekoma“ mnogo jednostavnije. Država nastavlja dosadašnju ekonomsku politiku i daljom privatizacijom nastoji da dođe do sredstava kako bi se popunile „rupe“ u državnom budžetu i obezbedila sredstva za ostanak na vlasti, mada nas uveravaju da prihodi od prodaje „Telekoma“ neće ići za tekuću potrošnju (kao do sada).  Verovatnije je da se prodajom „Telekoma“  žele obezbediti sredstava koja bi omogućila nastavak „bećarskog života“ još godinu-dve, a posle će na red doći EPS („Elektroprivreda Srbije“) i još ponešto („Srbijašume“, „Srbijavode“…) što je preostalo za prodaju. Međutim, od kreatora, realizatora i propagatora ovakve ekonomske politike u Srbiji  nikako da dobijemo odgovor na tako jednostavno pitanje: a šta posle kada sve rasprodamo?

Drugo načelno pitanje vezano je za obezbeđenje velikih povlastica inostranom investitoru.
Predsednik Srbije Boris Tadić je u decembru 2009. godine (u pratnji ministra ekonomije Dinkića), otvorio u Prokuplju fabriku za proizvodnju kablova za autoindustriju, u okviru nemačke kompanije „Leoni“. Na toj lokaciji ranije je postojala fabrika azbestnih proizvoda „Fiaz“, koja je ovoj nemačkoj kompaniji prodata za 56 miliona dinara (oko 600 hiljada evra). Kompanija „Leoni“ zaposlila je 350 radnika, čija zarada iznosi 15.300 dinara (oko 160 evra) mesečno – što je manje od 50% prosečne zarade u Srbiji, a Vlada Republike Srbije dodelila je kompaniji „Leone“ 6,5 miliona evra na ime podsticaja inostranim investitorima i po 5.000 evra po novootvorenom radnom mestu. Nije teško izračunati da od sredstava, na ime podsticaja inostranih investitora, države Srbije (tačnije novcem njenih poreskih obveznika) nemačka kompanija „Leoni“, ne samo da odmah dobija sredstva koju je platila za fabriku, nego joj preostaje još novca kojim može da celu deceniju (deset godina) isplaćuje zarade zaposlenima u fabrici u Prokuplju. U međuvremenu, te stimulacije se povećavaju. Pre nekoliko meseci u Nišu je potpisan ugovor o otvaranju pogona „Dajteka“ u Nišu, gde treba da se zaposli 400 radnika. Vlada Srbije će inostranom investitoru na ime podsticaja isplatiti čak 10.000 evra po svakom zaposlenom, a grad Niš će mu besplatno ustupiti 2,5 hektara potpuno opremljenog građevinskog zemljišta.
Istina ovakva praksa je u duhu programa reformisanja privreda baziranih na Vašingtonskom dogovoru (koji je razrađen krajem 80-ih godina HH veka i prvo primenjivan u zemljama Latinske Amerike), a kuda sve to vodi možemo da vidimo i iz iskustvima Meksika. Meksiko je, sprovodi neoliberalni program reformi, doveden u stanje velike spoljne zaduženosti (dužničko ropstvo), a zatim je bio prisiljen, kako bi dobio kredite od MMF-a i SAD, da američkim kompanijama garantuje izuzetno povoljne uslove investiranja. Inostrane investicije usmeravaju su u takozvane „makiladore“ (maquiladoras), odnosno lanac američkih preduzeća izgrađenih duž granice sa SAD. Ta preduzeća su eksteritorijalna, oslobođena su plaćanja poreza u meksički budžet, radnici rade u teškim uslovima za mizerne nadnice i u ovim preduzećima nije dozvoljeno osnivanje sindikata. Šteta koju Meksiko ima od „makiladora“ procenjuje se na oko 15 milijardi dolara godišnje,  zaposleni rade u ropskim uslovima, a masa stanovništva živi u uslovima bede koja nije zabeležena u Meksiku ni u vreme diktature Diasa (krajem 19.  i početkom 20. veka).

Један коментар

  1. Pa ovo se granici sa fantazijom! Citajuci tekst vidim scenu Dinkica oko njega sevaju blicevi evo ga investitor otvaramo nova radna mesta ,a ovamo castimo nekoga sa 6 miliona evra. Hahahhaha jedino sto svi znamo a nesmemo da napisemo je sta je ovaj dao Dinkicu za uzvrat ? Mozda neku viletinu, jahticu ili nesto slicno ? Samo i to je zahtevan posao, treba sve to odglumiti pred tv kamerama i ostati ozbiljan!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *