Ideologija okupacije

Piše Kosta Čavoški

U pustoj želji da se omile svojim potencijalnim poslodavcima i finansijerima, političke i elite i vodeći mediji pokušali su da stvore kakvu-takvu ideologiju kojom bi opravdali napade na sve ono što je u Srbiji misaono, uspravno, nezavisno i rodoljubivo

Nekada je glupost imala mali domet. Priglup čovek izvali neku glupost; to čuje nekoliko ljudi i brzo je zaborave. Zahvaljujući elektronskim medijima, a naročito televizijskim stanicama B 92 i Studio B, glupost ima mnogo šire polje dejstva – danas se ona saopštava stotinama hiljada gledalaca. Kako se uz to mogu napraviti relativno trajni video zapisi, glupost se maltene može ovekovečiti.
Povod za ovo zapažanje jeste poslednja emisija televizije B 92 pod naslovom „Insajder“, koja je emitovana u dva nastavka. Ako se izuzmu kazivanja predstavnika naših najuglednijih patriotskih udruženja, ona vrvi ne samo od nepromišljenih iskaza, olakih procena i zlonamernih podmetanja, nego i od notornih gluposti. No, pre nego što bar neke od njih podvrgnemo analizi, valja nešto reći o njihovim autorima.

IDEOLOŠKA ŽANDARMERIJA
Za vlade Slobodana Miloševića politiku moćnih stranih činilaca uglavnom su sprovodile njihove ispostave u našoj zemlji, takozvane „nevladine organizacije“, i poneki od nazovi nezavisnih novinara. Posle Miloševićevog pada strancima, koji vladaju ovom zemljom, usluge ovih poslušnika su manje potrebne, pošto su u međuvremenu njihove potrkuše ovladale praktično svim glasilima, a naročito RTS-om, „Politikom“ i, izuzev „Pečata“, skoro svim dnevnim i nedeljnim listovima. I što je još važnije, njihovi ljudi su sada na svim vodećim državnim položajima, tako da sama Vlada obavlja sve ključne poslove koji su u stranom interesu. Dovoljno je samo da peti sekretar američke ambasade pozove poverljivog Predsednikovog savetnika, pa da ovaj izjavi ili učini ono što je strancima milo i drago.
U takvim okolnostima na domaćoj političkoj sceni i u vodećim javnim glasilima ostalo je malo mesta za nove sluge i sluškinje, koji bi mogli dobiti poneku mrvicu od ukusnog kolača iz Vašingtona ili Brisela. Zato je bilo neophodno da se ti orni arivisti preporuče strancima nekim novim obličjem, već ustaljene okupacione politike. Za tu svrhu oni su odabrali da budu ideološka žandarmerija Haškog tribunala i Atlantskog pakta, moćnih sila koje našu zemlju drže pod okupacijom. Jedino je još ostalo da odrede ko će im biti neprijatelj koga treba izvrgavati ruglu, iznositi na zao glas i satirati.
Negdašnjem Agitpropu i potonjim ideološkim komisijama i marksističkim centrima, koji su vodili idejnu borbu, ključan neprijatelj je najpre bila propala buržoazija, potom doskorašnji partijski drugovi – nesrećni ibeovci na Golom otoku, a naposletku anahroliberali i takozvani „disidenti“. Jedan ideološki neprijatelj bio je, međutim, postojan i nepromenljiv. To je bila Srpska pravoslavna crkva.

STRAH OD DESNICE
Mlađani ideološki žandari iz „Insajdera“ nisu naravno propustili da naruže Srpsku pravoslavnu crkvu, a posebno mitropolita Amfilohija i episkope Atanasija i Pahomija. Ali su u odnosu na komunističke uzore uveli jednu bitnu novinu; napali su elitne patriotske organizacije – „Obraz“, Nacionalni klub „Vidovdan“, Fond „Slobodan Jovanović“, a pre svih Srpski sabor „Dveri“, za koji sami kažu da je to ključno udruženje „ideološka kapa svim ostalim desničarskim organizacijama“.
U toj pustoj želji da se omile svojim potencijalnim poslodavcima i finansijerima, pokušali su da stvore kakvu-takvu ideologiju kojom bi opravdali napade na sve ono što je u Srbiji misaono, uspravno, nezavisno i rodoljubivo. Pri tom je ključna nedoumica, s kojom su se u tom poganom poslu suočili, bilo pitanje kako da kvalifikuju svoje političke neprijatelje, pa su se, shodno svom levičarskom opredeljenju, odlučili da ih podvedu pod desnicu. Tako za „Obraz“ vele „da je ta desničarska organizacija nastala još 1993. godine, i to praktično u okviru Srpske pravoslavne crkve“, a pod istu kvalifikaciju podveli su i udruženje „1389“ i „Nacionalni stroj“. Naposletku se još dodaje „da brojne desničarske organizacije nastaju tek posle 5. oktobra 2000. godine, kada je Srbija krenula ka Evropskoj uniji, a uloga im je bila da brane poraženu politiku koja se zalaže za Srbiju izvan Evrope i opravdava ratove i zločine u ime patriotizma i srpstva“.
Da naši ideološki žandari nisu toliko opterećeni svojim levičarskim opredeljenjem, oni bi odmah zaključili da je takva kvalifikacija nespretna i priglupa, te da teško može biti uverljiv razlog za suprotstavljanje ulasku u Evropsku uniju. Ako se za poražene britanske laburiste može reći da su levica, onda je u Velikoj Britaniji na vlasti desnica. U Nemačkoj već duže vremena, umesto poraženih socijaldemokrata, vladaju konzervativci, a isto se može reći i za Francusku u kojoj su na poslednjim predsedničkim i parlamentarnim izborima poraženi socijalisti. Naposletku se i vladajuća stranka u Italiji najpre može okvalifikovati kao konzervativna i desničarska, jer je na poslednjim izborima pobedila socijaliste. Zaista je šteta što naši neobavešteni ideološki žandari nisu to blagovremeno primetili, pošto se u tom slučaju ne bi javno brukali tvrdnjom da desničarsko političko usmerenje nije po svojoj prirodi evropsko.

SUPROTSTAVLJANJE ZAPADNOJ CIVILIZACIJI
Najveća glupost koju su izazvali naši ideološki žandari i pobornici takozvanih „evroatlantskih integracija“, jeste tvrdnja da se „Dveri“ „protive zapadnoj civilizaciji i Evropi“. Nevolja je, međutim, u tome što oni ne znaju kakva je zapadna civilizacija i šta ona zapravo jeste. Dovoljno je bilo da dozovu u sećanje ono što su naučili u osnovnoj školi, pa da otkriju da je to u biti grčko-hrišćanska civilizacija. A ne bi mnogo pogrešili ako bi samo rekli da je to, u odnosu na Istok, hrišćanska civilizacija. Stoga je prilikom sastavljanja Ustava Evropske unije, odbačenog na referendumu u Francuskoj i Holandiji, i Lisabonskog sporazuma, koji je usvojen i ratifikovan, bilo pojedinačnih predloga da se u preambuli ili u uvodnim odredbama naglasi tako pojmljen evropski identitet, ali se od toga odustalo ne zbog toga što bi to kao takvo bilo sporno, nego zbog potrebe da se ni na koji način ne dovedu u pitanje posebni identitet država članica i njihova suverenost.
Pošto su i po priznanju naše ideološke žandarmerije, pripadnici „Dveri“ pravoslavni hrišćani i, kao takvi, veoma privrženi Srpskoj pravoslavnoj crkvi, oni su mnogo bliži pravom evropskom identitetu nego što su to levičarski nastrojeni ateisti i kvislinzi. No, kako se odmah posle zamerke „Dverima“ da se „protive zapadnoj civilizaciji i Evropi“, dodaje da „negiraju da se u Srebrenici desio genocid“, ispada da su za naše ideološke žandare Haški tribunal, ta nakaza od suda, i njegove pravno sporne i nepravedne osude, poglavito Srba, istinsko oličenje zapadne civilizacije.

ZABRANA „DVERI“
Na kraju je obelodanjen i pravi cilj ove emisije. To je zabrana „Dveri“. Najpre je televizijski novinar primetio, posle napomene da na tribinama „Dveri“ uvek govore i predstavnici Crkve, da Republičko javno tužilaštvo još nije tražilo zabranu ove organizacije. A potom je Slobodan Radovanović, predstavnik ovog Tužilaštva, objasnio da su „Dveri“ jedna od ekstremističkih organizacija koja je predmet posebne pažnje. No, kako je Tužilaštvo već pokrenulo postupak za zabranu najeksponiranijih organizacija („Obraza“, „1389“ i „Nacionalnog stroja“), ukoliko zahtev Tužilaštva bude prihvaćen, to će biti, po njemu, dovoljan osnov da se i sve druge organizacije, uključujući i „Dveri“, na isti način zabrane.
Sve se to naravno čini u nameri da se zatre sama mogućnost javnog delovanja „Dveri“ i drugih nezavisnih ustanova i udruženja. I to je razlog što se posebno ističe da uprava Mašinskog fakulteta već deset godina omogućava „Dverima“ da u najvećem amfiteatru održavaju svoje, inače veoma uspešne i dobro posećene tribine. Verovatno se očekuje da ministar prosvete i drugi političari izvrše pritisak na fakultetsku upravu, ne bi li „Dveri“ lišili ove „oaze slobodne misli i reči u Srbiji“.
Jedno je, međutim, izvesno. Pod vladom Borisa Tadića postalo je i običnim ljudima jasno da je naša zemlja već uveliko pod okupacijom, te da naši zvaničnici ne samo da postupaju po svakom zahtevu moćnih stranih sila, nego da ništa ozbiljnije ne mogu ni da preduzmu a da za to ne dobiju prethodno odobrenje. U takvim okolnostima nekolikim mlađim i još nedovoljno zbrinutim arivistima palo je napamet da odurnu okupaciju legitimizuju odgovarajućom ideologijom, čiji su se obrisi pojavili u pomenutoj emisiji „Insajder“. Uz to su, da bi se što bolje preporučili svojim „dobrotvorima“, svoje reči poput strela zamočili u otrov mržnje i zavisti. A imaju i kome da zavide. Pripadnici „Dveri“ su danas među retkima koji svima nama na delu pokazuju da je bez savesti i odvažnosti jalovo svako znanje.