Homo ludens sa Svetosavskog platoa

Piše Ljiljana Bogdanović

Ako je  patriotizam, a ne antipatriotizam o svojoj državi i identitetu govoriti na najradikalniji kritički način, da li je Sreten Ugričić u pravu  i kada je Petera Handkea, prijatelja svoje zemlje, okarakterisao kao manipulanta i lovca na publicitet!?

„Na „trik pitanje“ o statusu Handkea u srpskoj kulturi, Sreten Ugričić je na forumu Sajma knjiga u Beču, na kojem je učestvovalo sedam pisaca iz Srbije, odgovorio da je Handke veliki pisac, ali da ne bira sredstva da bi pažnju i reflektore javnosti skrenuo na sebe i u tome je uspešan.“
Ovom rečenicom vrednom pažnje i dugog pamćenja, u subotnjem broju „Politike“, specijalni izveštač sa bečke smotre izdavaštva – Trećeg međunarodnog sajma knjiga, održanog od 18. do 21. novembra – započeo je svoj raport. U pojašnjenju citiranog odgovora na pomenuto pitanje (koje bi se pre moglo uočiti kao razložno i profesionalno čisto, nego kao „navlakuša“, što nimalo nepristrasno sugeriše izveštač), čitamo kako je u razgovoru sa poznatom novinarkom austrijske televizije, Ugričić pričao o kontroverzama oko svog novog romana „Neznanom junaku“ („Laguna“, 2010) i o odnosu politike i književnosti. Na pitanje da li je patriotizam, ili antipatriotizam govoriti o svojoj državi i identitetu na najradikalniji kritički način, odgovorio je da je to „patriotskije nego folirati, lagati, zatvoriti oči i ne videti probleme koji postoje“, te da niko neće „ bolje o tome da govori nego mi koji to živimo.“
Aludirajući da se samo  u zemlji u kojoj stoluje očaj balkanskog i srpskog hoda po mukama, ovi problemi stvarno razumeju, Ugričić je propustio da doda i kako će  „kompleksnost“ njegovog nastupa najbolje razumeti oni koji žive u „diskursu“ u kojem je neko ko sa takvim porukama istupa javno u svetu – ustoličen na mestu direktora jedne od najvažnijih institucija nacionalne kulture , uz to i slavljeni pisac, angažovani intelektualac i viđena „faca“.

DEO PAKETA SOROŠEVE PARADRŽAVE
Nezvanična reagovanja, a samo se takva za sada i čuju (za ovo nesumnjivo skandalozno istupanje na međunarodnoj sceni, službeni ukor koliko je poznato, Ugričić nije dobio), pokazuju da je deo javnosti zgrožen ovom, najnovijom u dugom nizu provokacija i kreativnih „hepeninga“ viđenog člana „new born“ srpske  kulturne elite. Novost je da svoju moć, PR-kapacitet, beskrupuloznost i gotovo patološki bezobrazluk, Sreten sada ne demonstrira samo prema sunarodnicima, što inače rado čini, uvek posebno voljan da  iznervira „patriote, nacionaliste, i druge retro-ludake“, već i prema odabranim, a tako retkim prijateljima koje njegovi sunarodnici imaju među uticajnim i slavnim  zapadnjacima .
Da bi se razumeo kontekst u kojem je Ugričić reprezentovao svoju zemlju, recimo da su agencije izvestile da je na Sajmu knjiga nastup Srbije bio „uspešan“, da se  zemlja raznolikim i opsežnim programom predstavila a sve u sklopu  najave predstojećeg Sajma knjiga u Lajpcigu 2011. godine, na kojem će biti počasni učesnik. Gosti srpskog štanda (izbor učesnika ide na dušu ministarstva kulture, a bio je, delom, i predmet ovdašnjih žestokih kritika) bili su Zoran Ćirić, Dragan Velikić, Srđan Valjarević, Sreten Ugričić, Dragana Mladenović, Srđan Tešin i Barbi Marković i grupa pisaca koja će se naći među 40 autora koji će biti predstavljeni u Lajpcigu u martu 2011. godine. Ministarstvo kulture Srbije je predstavilo projekte i konkurse za prevođenje književnih dela, koje je preduzelo u poslednjih nekoliko godina, kao i plan pripreme za Lajpcig, tako da je bečko nastupanje praktično bilo zamišljeno kao zvanično portretisanje na međunarodnoj, odnosno u evropskoj književnoj i izdavačkoj areni. Da li je, dakle, tako žestoki Ugričić kao deo državne prezentacije, svojim nastupom, zastupao „sebe samog“, visoku instituciju koju vodi ili još nekog nepomenutog? Grupu svojih istomišljenika, tajno društvo, možda drugu zemlju? Tamo je svakako stigao i pažnju domaćina zaslužio, ne kao umetnik i pisac Sreten Ugričić, već kao visoki „nameštenik“ u kulturi Srbije, kao dobro plaćeni službenik zemlje koja ga je poslala i, razume se, finansijskom i drugom „logistikom“ podržala njegovu uzbudljivu ekskurziju u Beč.
Odgovori se mogu tražiti u razmatranju komplikovanog diskursa već dobrano izanaliziranih  „specifičnosti srpske tranzicije“, ali i u čudesnom kreativnom nemiru i psihološkom sklopu koji od Sretena Ugričića čini jedinstveno zanimljivog junaka i primer ovdašnjeg „homo ludensa“, čoveka koji se igra, dobro zabavlja, domišljato i razigrano prilazi životu, ili što bi mlađe generacije kazale – „ludo zeza i dobro provodi“. Tek mala, nepodnošljiva lakoća igranja i bezobzirnosti!?
O „homo ludens“ sindromu još koju reč  kasnije, no sada recimo da je, kao jedna od dominantnih figura ovdašnjeg kulturnog establišmenta, Ugričić odavno, praktično od vremena kada je 2003. godine postavljen na mesto upravnika NBS, skrenuo pažnju javnosti, ali i posmatrača voljnih da se late teorijskih razmatranja složenog „bitka“ srpske elite i kulture u vremenu posle petog oktobra, a čiji je „proizvod“ i tipičan profil kulturnjaka upravo Ugričić. Navodimo analitičarske zaključke sa visokim „pedigreom“:
Ugričić je deo „paketa“, sa kojim je, već nekoliko meseci posle „demokratskih promena“ u svim sektorima života nastupila vlast kadrova koje je Soroševa paradržava pripremila u prethodnoj deceniji Miloševićeve ere. To su  kadrovi posebno zainteresovani za sve ono što ima veze sa sektorima identiteta (Ministarstvo kulture, muzeji, pozorišta, mediji, Ministarstvo obrazovanja, univerziteti, Ministarstvo nauke, Narodna biblioteka), i što pruža mogućnost da se započne  proces preumljenja, odnosno kulturne denacifikacije Srbije. On je, takođe, aktivista iz redova takozvane „misionarske inteligencije“, ili „kompradorske elite“. Ova grupacija sebe shvata kao svojevrsne misionare Atlantskog sveta i njegovih vrednosti u Srbiji, i posebno želi vladavinu sferom kulture, odnosno javnosti, pa u zemljama tranzicije promoviše neoliberalne vrednosti globalnog kapitalističkog sistema – atomistički individualizam, konzumerizam, hedonizam, primat prava nad odgovornošću, materijalizam, trudeći se istovremeno da kompromituje sve tradicionalne vrednosti i „smetajuće“ navike u domenu željene promene kulturnog identiteta.  Otuda je i Peter Handke, iako i za Zapad veliki, kao osvedočeni i dragoceni prijatelj Srba, prirodni neprijatelj ovog našeg „misionara“ sa Svetosavskog platoa, stasalog u Soroševom okrilju, a vlasnog da najvećem delu nacije ide „uz nos“, da začikava, da se ruga…

HANDKE, AVAJ,  NIJE BERNHARD
Da njegova antipatija prema Handkeu bude osnažena „argumentima“, Ugričić je, u rečenom razgovoru, koji bezmalo likujući  prenosi „Politikin“ izveštač, podsetio da je drugi austrijski pisac – Tomas Bernhard – zapravo mnogo relevantniji za savremenu srpsku književnost, jer se beskompromisno bavio najtraumatičnijim pitanjima. Uz to, pisci poput Albaharija, Igora Marojevića, Barbi Markovića, pa i njega samog, Ugričića, jesu pod direktnim poetičkim uticajem Bernharda. Možemo samo da pretpostavimo sa kakvim emocijama i upitanošću je austrijska novinarka slušala Ugričića, arogantnog sagovornika koji ne samo da se nije ustručavao da gazi po svojima, već se nije ustručavao ni da „znalački“ i beskompromisno arbitrira u složenim pitanjima vezanim sa sudbinu vodećih austrijskih pisaca i njihovu recepciju u vlastitoj zemlji. Da li ona možda i bolje od Ugričića razume bernhardovski prezir, ne uvek i nužno vezan za domovinu?
Jesu li zaista svi pomenuti srpski pisci naprasno „izašli iz Bernhardovog šinjela“, još će se videti, ali za čitaoce napomenimo da je ovaj Ugričićev favorit u savremenoj svetskoj književnosti jedinstvena pojava, već i stoga što je njegovo poslovično „gađenje prema otadžbini i prezir prema sunarodnicima, apsolutno bez premca“.
Za razliku od neskrivenog obožavanja ovog svog idola, Handkea pak Ugričić doživljava više kao svog prirodnog – antipoda. U razgovoru sa Austrijankom, dorekao je misao o mrskom mu Handkeu i njegovoj beskrupuloznoj težnji za slavom  preko srpske grbače: „Srpska je tragedija što je srpska stvar zapravo time instrumentalizovana!“, zaključio je on.
Koja to „srpska tragedija“? Ona kojoj je možda doprineo Handke, autor žestoko osporavanog eseja „Pravda za Srbiju“? Odavno vezan prijateljstvom sa Srbima, Handke je, kako se često zahvalni građani Srbije sećaju, već početkom aprila 1999. godine doputovao u Srbiju, a u znak protesta zbog bombardovanja, vratio Bihnerovu nagradu i istupio iz Katoličke crkve, te poželeo da bude sahranjen po pravoslavnim običajima. Možemo samo pretpostaviti koliko je bernhardovskog gađenja obuzelo Ugričića kada je pročitao Handkeovu izjavu datu „Novostima“ oktobra 2009. godine: „Srbi će preživeti sigurno. Oni moraju da prežive baš zato što im je učinjena najveća nepravda. U skali nepravdi svih naroda na svetu, Srbi su, uveren sam, na vodećoj listi. Mislim da se nikada nije dogodilo da se jednom tako pravednom narodu vrati tolikom nepravdom. Tragičnost je u tome što se nepravda pričinjena Srbima ne može prezentovati na pravi način, jer svetska javnost jednostavno ne želi da prihvati činjenicu da je Srbima tako nešto učinila.“

PROIZVOĐAČI SMISLA I BESMISLA
Intelektualci tako često viđeni i kao „proizvođači značaja i smisla“, prema mnogim viđenjima, nesporno doprinose imaginarnoj izgradnji nacije, „već i zbog same činjenice da im štampa – ne bez vlastitih interesa – nudi puno prostora, njihovo delovanje može da se širi javno, i oni na taj način mogu da utiču na samorazumevanje nacije i njeno pamćenje“.. .
Kakav „smisao“ proizvode intelektualci poput Ugričića? Da li stvarno ne razumeju da sve dok su na uglednoj funkciji, i dok imaju obavezujuće ime, odnosno zvanje, u svetu ne predstavljaju „samo“ sebe? Nije lako razumeti  Ugričićeva nadahnuća, njegove sve „kreativnije“, bizarnije, nepredvidljivije nemire? Ono što je, u raznim prilikama, govorio o patriotizmu i otadžbini, politici i ideologiji, moralu i srpstvu ostaće kao jedinstven paradoksalni zapis o našem sluđujućem vremenu. Rečenica iz romana „Neznanom junaku“ : „Pod nogama je asfalt, pod asfaltom je kaldrma, pod kaldrmom je Srbija“, paradigmatična je za autorovo prosuđivanje. Čak i u sklopu šireg društva „oriđinala“ iz „krema“ elite srpske tranzicije, on je sasvim poseban. Homo ludens, ali ne i sasvim na način na koji je, utemeljivač ovog pojma J. Hojzinga mislio kada je tvrdio da je igra značajan element kulture i civilizacije, da je u fundamentu čovekovog bića, te da sama kultura nosi karakter igre. Ugričić „se igra“ na svoj način.
Izvorno značenje latinskog „ludus“ i „ludere“ (za čijom delimičnom „zagubljenošću“ u modernim jezicima inače  žali  Hojzinga) ukazuje da se ponekad, ne i obavezno, ovde misli na težnju ka zabavi, izmotavanju, begu od logike i „dosade“ odgovornosti. E, tu je Ugričić, ovako žovijalan zabavljač, i kako vreme teče – sve maštovitiji i nepredvidljiviji igrač srpske drame, na svom terenu. Zanimljivo je da srpska reč „ludiranje“ poprilično korespondira sa ovim značenjem. Podsticajni mehanizam „našeg“ homo ludensa, gospodara igre u  cirkuskoj šatri neponovljive „srpske postmoderne“, brižljivo je odgajen u matrici koja se prema istoriji, tradiciji, duhovnosti i nacionalnosti odnosi sa dubokim nipodaštavanjem. Za ovakve majstore skandala, bruke, incidenta i belaja, psihoanaliza kaže: „Igra je deo nas, ali ako izgubimo kontrolu, bezazlena zabava postaje destruktivna bolest – patološko kockanje!“ O kojoj destrukciji je u ovom slučaju reč? Jesmo li na dobrom putu, ako ciljamo na moguću krizu identiteta?

DA LI SU SRBI DANAS KOLEKTIVNA DVORSKA LUDA?
Krize identiteta mogu biti razne – političke, nacionalne, kulturne… Ponekad, ne samo u cilju preživljavanja, već i u težnji za afirmacijom, slavom i uspehom,  homo ludens modernog doba bira glumački kostim dvorske lude, pristaje na paradokse zapravo na sopstveni račun, i na račun grupe, klase ili nacije kojoj pripada. Teoretičari su sa zanimanjem izučavali ovaj fenomen „odnosa imperijalističke svesti i podaničkih gena“, pa je jedan islamista (E. Tule), ljut na „svoju raju“, i  njeno otužno „kućni ljubimac-ponašanje“ prema gospodarima, zaključio:
„Niti jedna sociopsihološki zdrava ličnost neće pristati na podanički položaj, a dvorska luda je upravo paradigma samopale ličnosti ili kolektiva koji je dozvolio da bude rasadnikom podaničkih gena.“
„Dvorska luda ima vrlo fluidan identitet i pristaje na različite uloge bez ikakvih kriterijuma u cilju samopreživljavanja. Dvorska luda, ili tzv. „džoker u špilu karata“, mijenja bilo koji kartu i za tili čas, bez imalo otpora, poprima sekundarni identitet koji nameću druge karte. Uzrok tome je i nerazvijenost individualnog identiteta, tj. skupa stabilnih karakternih osobina, po kojem bi bila prepoznatljiva u odnosu na druge karte. U zavisnosti od toga kakve karte ekonomsko-politički centri bace na svjetsku scenu, subjekti s dubokim krizama svih identiteta – najviše zahvaljujući korumpiranoj eliti – utapaju se zbunjeni u iscenirane aranžmane.“
Dvorske lude, često višeg koeficijenta inteligencije od svojih gospodara,  bivale su povlašćeni stanovnici dvorova, a tradicija se na svoj način održala, pa je danas deo elite koji, dobrovoljno i proračunato, ređe iz iskrenog ubeđenja, sprovodi određen poredak vrednosti, u prilici da živi prema ovoj slici „glumeći“ nekakvu ( ne i stvarnu) krizu identiteta.
Da li je u ovakvom sledu događaja, sa poretkom u kojem je normalno da predstavnici Srbije, posredno, pljuju po svojoj zemlji, a neposredno podlo vređaju njene prijatelje, zapravo čitava Srbija, pristajući na to, postala jedna kolektivna dvorska luda, koja, poput mazohiste, uporno nasrće na sebe, i igrajući  ulogu „poremećenog“ i mrve svog dostojanstva  satire? Samo – Srbi ne žive na dvoru, to jest u raskoši, pa je tim nedoumica nekako – mračnija.
Ili – ako je srpski predsednik (prema samoodređenju) danas „prosrpski“, može li direktor srpske nacionalne biblioteke biti „kontrasrpski“, „prozapadni“, „proengleski“ , možda –  „francuski“?

3 коментара

  1. Avatar

    Сретен Угричић, један од перјаница интелектуалне малограђанске псеудоелите заслепљене шареним лажама и причама из ”великог света”. Он и његови сапатници се понашају као слуђено чобанче које први пут види воз и јака светла великог града, што је у њиховом случају сан о новом светском поретку.Не могу а да не поменем трагикомични лик из тог ешалона, некадашњег писца, а сада дворске луде црног Светислава. Кад се најео конзулског хлеба, усвојио је све мане којим се (док је био жив) спрдао и заборавио мозак негде на кипарској обали.Чак се осетио способним да из своје малограђанске визуре,-+ у коју је потпуно потонуо, објашњава припадницима светске уметничке и интелектуалне елите, шта је то Европа и Велики Свет.Све су му то прецизно објасниле несрећне бабе из НВО и Јеца Карлеуша.

  2. Avatar

    Na nasu zalost. Novo doba ili ti postmoderna u SRbiji je iznedrila ovakve licnosti u liku Sretena Ugricica i inih, mnogobrojnih. Dokle idu da nemaju srama uopste. A uzimanje u usta Handkea, koji se zalaze za pravdu i bori protiv bombardovanja Srba,je na granici pameti, IQ upitan. Zar on i njemu sl. ne znaju sta o njima govore u svetu. Srbin moze poljuvati vani po SRbiji do mile volje, a i pozeljno je, ali po njihovim piscima ni slucajno. Pa gde je taj isao u skolu, iz koje kace je iskocio, kad tako pljuje po svetskim piscima. Koji lik?E ako nas ti u buduce budu predstavljli kod knjizevne zap. elite mi se dugoooooo necemo oprati. P.S. a ono ispod kaldrme je njegov lik,a ne Srbija.

  3. Avatar

    Taj ničim izazvani “pisac” sa knjigama samo za spoljnu upotrebu, taj starofrajlinski “filozof” i “moralista” za tetke, strine, a bogami i ujne, taj mrzovoljni i sitničavi “homo ludens” čije književno-filozofske igrarije ushićuju možda tek ponekog ozbiljnog brojača ovaca pred spavanje, taj somnambulni sado-mazo ljubitelj svega što mu se čini na dohvat ruke a što mu izmiče: literature, etike, žena …, taj i takav, i još mnogo kakav – ali krhko je znanje – upravnik NBS Sreten Ugričić reprezent je generacija iz koje je samo neautentičnim ličnostima, uz gromopucatelne marketinške fraze, dozvoljeno da se etabliraju. Tek jedan stražar Matriksa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *