Haos

Piše Vladimir Dimitrijević

Haos se u čoveku javlja na krajnjim granicama njegovih analitičkih moći, njegovih moći trpljenja i moralnog prosuđivanja. Srbija je, dakle, na milimetar od haosa… U šta da se nadamo?

„Bože moj, ostavi li nas, ili tek nailazi tvoje?“
Momčilo Nastasijević

Antropolog K. Grec kaže: „Haos – vrtlog pojava lišenih ne samo objašnjenja, nego i mogućnosti objašnjenja – preti da se javi u čoveku bar na tri tačke: na krajnjim granicama njegovih analitičkih moći, na krajnjim granicama njegovih moći trpljenja i na krajnjim granicama njegovih moći moralnog prosuđivanja. Nemoć da se razume, patnja i osećaj nesavladivog etičkog paradoksa – postanu li dovoljno jaki i potraju li dovoljno dugo – postaju osnovne pretnje osećanju da je život smislen i da se u njemu pomoću mišljenja možemo efektno orijentisati; to su pretnje kojima svaka religija, ma koliko ‘primitivna’ bila, mora pokušati da se odupre, ako hoće da se održi.“

ANARHOTIRANIJA
Srbija je, dakle, na milimetar od haosa. Jer, krajnje granice analitičkih sposobnosti („nemoć da se razume“) tu su: jedan od najstradalnijih evropskih naroda, u oba svetska rata „na pravoj strani“, koji je, u takvim i sličnim ratovima i pokoljima izgubio skoro tri miliona pripadnika, optužen je, voljom bivših „saveznika“, da od Srednjeg veka vodi borbu za „Veliku Srbiju“, tamaneći svoje susede, i da mu, zbog toga, treba oduzeti sve etničke teritorije i baciti ga u konclogor „multi-kulti“ tipa, u kojem će kapoi biti sorošofilni janičari.
Patnja je takođe postala neizdrživa: trpeli smo pod Titom zbog toga što smo Srbi (zbog „Oj vojvodo Sinđeliću“ išlo se u zatvor na mesec dana), ali su ljudi mogli, da makar skromno, žive od svoga rada. Sada, u zemlji u kojoj su 5. oktobra 2000. godine obećali pečene ševe prosperiteta sa plavog, a žutim zvezdama poškropljenog neba EU, narod je pao u neviđenu, skoro afričku (u najmanju ruku, južnoameričku) bedu, a nema posla, nema nade, nema budućnosti. Vlast živi od rasprodaje ostataka ostatka privrede, i naličje na vratove naše dece čelične omče dužničkog ropstva.
A etički paradoksi?
Politika, koja se, umesto službe narodu i zajednici, pretvorila u brlog u kojem se prasci valjaju, jedan je od ključnih izvora haotizacije naših pojmova o dobru i zlu. Svedena uglavnom na šibicarenje (kuglica nije ni ispod jedne od kutija, nego je šibicar vešto drži na dlanu), ona je, od kad je stvorena koalicija „Za evropsku Tursku“ (pardon, Srbiju) postala maligna. Jer, glasači koji su se opredelili za „penzionersko-socijalistički“ deo ove koalicije verovali su da je reč o rodoljubima osetljivim na socijalnu pravdu, a dobili su zdušne borce za rezoluciju o Srbima krivim za genocid u Srebrenici, prodaju Kosova pod izgovorom evrounijatskog puta, zaštitnike parade sodomita (da kažem, jasno i glasno: uskoro će dotični glasati za zakon kojim se sodomitima legalizuju brakovi, a roditelji se šalju u zatvor ako šljepnu dete po guzi). Ovi, koji su 1999. godine bili prsati antinatovci, da bi opstali na vlasti sad nas veselo vode u NATO, dok naš narod umire od posledica 30 hiljada tona bombi sa osiromašenim uranijumom.
Da i ne govorimo o naslovnim stranama novina, punim zločina o kakvim smo čitali samo kad je „helloween“ Amerika u pitanju, o rialiti šou programima što se, kao kanalizacija, izlivaju u naše duše i umove, o nasilju, prouzrokovanim bolesnim društvom, koje ne zapošljava svoje mlade, a meštrima tranzicionih hokus-pokusa daje šansu za kupovinu 300 hiljada evra vrednih stanova (ne na kredit, naravno!). O narkomaniji, prostituciji, borbi protiv kriminala (koji je štetan jer je organizovan, ali ga nisu organizovali kriminalci, finansijeri naše stranke)… Srbija je zemlja gde 5.000 policajaca štiti holandskog pedera, plus ministra Vlade, plus šačicu nesrećnika kojima je  „polna orijentacija“ jedini način da pokažu da postoje, i u kojoj režiser, snima film o polno dezorjentisanima, koristi novac poreskih obveznika i policijsku zaštitu da bi svoje džepove punio „šuškom“… Državu sve to košta 1, 5 miliona evra, a svi koji ne žele da Srbija bude Sodomija nađu se na listama za hapšenje i bivaju progonjeni (čak i trudnica – sa petomesečnim detetom u utrobi)…
To je antihristovsko „obrtanje vrednosti“, ili kako bi rekao Srđa Trifković, „anarhotiranija“.
Srpske analitičke moći iscrpljene su: nema obzorja na kojem makar svetluca smislena budućnost; trpeti se mora, no šta i dokle (jer, kako reče Dostojevski, dostojanstvo čovek može sačuvati u siromaštvu, ali ne i u bedi); srpsko osećanje da „pravda drži zemlju i gradove“ toliko puta je u ove dane pokolebano da nas u to uveravaju sve češći zemljotresi (jer, nema pravde, pa se tle ispod naših nogu trese, a gradovi postaju kule od karata).

IZDRŽATI – SVE JE
U šta da se nadamo?
U političke partije? A šta ćemo, kad odu ovi iz koalicije „Za Evropsku Tursku“, a sadašnja opozicija nastavi njihovim putem (jer je „najkraći“, „najbrži“, „najnapredniji“ – „Napred, pa u krečanu”)?
U nacionalne institucije?
Na čelu istih su ili nemoćni starci ili Soroševi gaulajteri, i glas institucija se ne čuje, osim ako nije srbofoban.
U obrazovni sistem?
On je urušen, pre svega „bolonjizacijom“ Univerziteta, koja je nastavu vratila na nivo srednje škole, a obrazovanje pretvorila u „evropski“ upakovano kupovanje diploma.
U vojsku?
Srpske narodne vojske više nema. Postoji pretorijanska garda, plaćenici.
U sudstvo?
Bilo je pravednije „za turskog zemana“…
Pa ipak, postoji jedna ustanova starija, zaslužnija i uglednija od drugih, dokaz da je narod zajednica pokojnih, živih i nerođenih: Srpska pravoslavna crkva. Osnovao ju je Sveti Sava, a pripadali su joj Nemanjići i Lazarevići, Njegoš i Dučić, Pupin i Tesla. Srpska crkva se kroz istoriju nije obrukala inkvizicijom i progonima inakomislećih, služenjem tuđinu, odnarođenošću svojih vođa.
Sveta Crkva, pomiriteljka i utešiteljka, u kojoj ima mesta za sve: i za onog koji dođe da upali svećicu i kaže „Bože pomozi“, i za podvižnike i isposnike… Crkva koja je sa svojim napaćenim narodom delila dobro i zlo, čije su vladike žive drane od Turaka (Sveti Teodor Vršački), klane (Sveti Platon Banjalučki) i bacane u jame (Sveti Petar Dabrobosanski, Sava Gornjokarlovački). Crkva Jasenovačka, Jadovnička, Velikomučenička…
Odjednom, u toj i takvoj Crkvi, oduševljeno čekanje posete pape rimskog, koji 2011. godine dolazi u Hrvatsku da Alojzija Stepinca, krivca za prekrštavanje 250 hiljada Srba u NDH i vojnog vikara ustaške vojske, proglasi „univerzalnim svecem“ rimokatolicizma. Odjednom, u toj i takvoj Crkvi, pojedini naslednici svetosavskog zaveta (a Sveti Sava je, vele Domentijan i Teodosije, postio dok mu se stomak nije prilepio za kičmu) postaju fudbaleri, biznismeni, pripadnici džet-seta dok narod namiče osnovno za život, i dok se deca u školama onesvešćuju od gladi jer roditelji nemaju da im daju novac za užinu.
A onda, uprkos glasovima razuma koji su preklinjali SA Sabor SPC da nađe smireno rešenje sukoba oko vladike Artemija, proglašavanje raskola. Reč „Raskol!“ izrečena je tako lako kao da je u pitanju reč „rasol“, ono što se pije posle gozbenog mamurluka.
Vratimo se antropologu Grecu: „Srbi više ne razumeju šta se u Crkvi zbiva (šta će papa u Nišu 2013. godine, dve godine posle proglašenja Stepinca za sveca?); oni više ne mogu da trpe neslogu crkvenog vrha oko ključnih pitanja našeg duhovnog opstanka (od ekumenizma, preko bogoslužbene reforme, do odnosa prema Kosmetu). I, na kraju, ali ne i najmanje važno – kako da etički procenimo ovoliku „simfoniju“ vrha Crkve sa srborušilačkom koalicijom „Za Evropsku Tursku“?“ Kažu da je Sabor SPC policija obezbeđivala tako jakim snagama kao da je, Bože oprosti, u pitanju „Parada ponosa“, a ne skup apostolskih naslednika Boga Ljubavi, koga  je u Getsimaniji hapsila sinedrionska straža. Da li se to ispunjava, i na nama, poruka Fridriha Ničea: „Prave se da veruju u Boga, a veruju samo u policiju?“
Haos je tu.
Ima još nade da se on spreči, ako ima ljubavi i vere u Boga, i ako ima Svetog Save u našim srcima. „Ko govori o pobedi? Izdržati – sve je“, reče jednom Rajner Marija Rilke.