EU Imperija bezobrazno bogatih

Piše Londona Dejan Lukić

Kontroverze koje je u većini evropskih država pokrenulo pitanje o ceni i političkoj svrsishodnosti  diplomatskog servisa Evropske Unije, samo su deo fundamentalne rasprave oko daljeg puta celog projekta ujedinjene Evrope

Baronesa Ešton, bivši računopolagač Britanskog pokreta za razoružanje, a trenutno vrhovnik EU diplomatije sa zvonkim imenom Visokog predstavnika Evropske Unije za spoljne poslove i politiku bezbednosti, zvanično će prvog decembra pustiti u pogon Evropsku službu za spoljnu aktivnost (EEAS). Nekadašnji mali aparatčik u britanskoj laburističkoj partiji, koju je Toni Bler za partijsku poslušnost nagradio plemićkom titulom, a Gordon Braun poslao u Brisel za prvog šefa evropske diplomatije, rukovodiće mamutskom diplomatskim mašinerijom sa budžetom od 5 milijardi i 800 miliona  funti, bataljonom ambasadora u 137 zemalja sveta i armijom pratećih diplomatskih službenika od 7 hiljada evrokarata.

ZLATNI RUKOLJUB ZA BARONESU EŠTON
Henri Kisindžer, bivši šef američke diplomatije, svojevremeno se žalio da u Evropskoj Uniji ne postoji broj telefona na kojem bi dobio kompetentan politički stav Zajednice o bilo čemu. Sada će, međutim, gospođa Hilari Klinton imati taj telefon, mada je i dalje pitanje da li će joj to uopšte koristiti.
Sa svojih četiri hiljade i 863 diplomate, Britanski Forin ofis je, recimo, pravi Miki Maus prema imperiji kojom će Baronesa da komanduje iz svoje kancelarije u Briselu, čija  će (samo) godišnja kirija  koštati običnog stanovnika Unije 10 miliona funti godišnje.
Grandiozno zamišljena misija projektovanja „meke sile“ u svetu, zavređuje, reći će se, svaki utrošeni cent i dobru nagradu svakom vojniku u diplomatskoj imperiji. Ambasade EEAS rangirane su i opremljene diplomatama, očigledno  i prirodno, prema kriterijumu političke važnosti za interese i strategiju  Brisela posle usvajanja Lisabonskog sporazuma. Zato je prilično zanimljivo otkriti da je u celoj šemi kadrovski najjača diplomatska misija u Turskoj – 132 diplomate i prateći službenici. Tek iza Ankare dolazi Amerika sa 124 diplomate u Vašingtonu i Njujorku.
Srbija se ovde kotira izuzetno visoko. Od prvog decembra 103 diplomate će zaposesti najluksuznije stanove u Beogradu, dok će Sarajevo, takođe imati visokih 96  evrodiplomata.
Pikanterije radi, teško je nepomenuti zgradu na peščanoj, palmovitoj obali Barbadosa, u kojoj će ideju  ujedinjene Evrope opsluživati 46 diplomata, više nego, na primer, u Ukrajini (31).
Mesec dana pred presecanje vrpce, svoje položaje već je zaposelo preko stotinu Baronesinih ljudi sa platama koje se kreću u  rasponu od 44,882 do 190 hiljada funti godišnje. Svima njima pripadaju izdašni dodaci: dodatak na nešto što bi se moglo nazvati „naknada za boravak u tuđini“; dodatak za probleme preseljenje (ma šta da to znači); plaćeni troškovi svih putovanja, uključujući  putovanja na godišnje odmore, pri tome, za više rangove diplomata isključivo  u avionima prve klase; dodatak za predškolsku decu (ma šta da to znači); dodatak na službeni automobil i šofera; dodatak za potrebe „društvenog života“ (šta god to značilo)…
Briga za blagostanje, dobrobit i muke diplomatskog posla (u Barbadosu, recimo, ili na malom, sunčanom pacifičkom ostrvu Vanuatu sa njegovih 230 hiljada stanovnika – šest diplomata) počinje svako, od vrha. Baronesa Ešton dobija platu od 313  hiljada i 231 funtu godišnje, gotovo dva i po puta više nego šef  britanske diplomatije Vilijam Hejg (138.000). Penzija Baronese Ešton, posle pet godina vođenja EU diplomatije iznosiće 62.925 funti, mada nije za bacanje  ni suma od 445 hiljada funti, koja su u briselskom žargonu zove „zlatni rukoljub“ – parica za sretan put.
Plate ambasadora EU za sada se drže u tajnosti.

Ketrin Ešton, nekadašnji aparatčik u Laburističkoj partiji, rukovodiće evropskom diplomatskom mašinerijom sa budžetom od skoro šest milijardi funti, sa bataljonom ambasadora u 137 zemalja i armijom od 7.000 službenika

KO GOVORI U IME BRITANIJE?
Iako je diplomatska mreža EU već uglavnom spremna da krene u trošenje milijardi, države članice još nisu ratifikovale njen budžet koji treba da napune poreski obveznici širom Zajednice. Kada je ratifikacijom  Lisabonskog sporazuma projektovan diplomatski servis Unije, članice su se složile da će diplomatski budžet  biti „prihodno neutralan“, što znači  da se za njega neće dodatno teretiti poreski obveznici, nego će se mreža finansirati iz postojećeg redovnog budžeta Unije. Ne obazirući se na  lisabonski dogovor, Evropska komisija je, međutim, već alocirala ekstra  zahtev za 8,3 miliona funti za troškove diplomatije u ovoj, i 30 miliona za sledeću godinu.
Milijarde i milioni na stranu, ključni naslov trenutne debate u Velikoj Britaniji (i nizu drugih članica) svodi se na pitanje: „Šta će Baronesa Ešton i njen diplomatski korpus raditi, izuzev što će trošiti milijarde u vreme kada ostatak Evrope steže kaiš i kreše javnu potrošnju“ („Mejl“, 31. oktobra). U evroskeptičnoj Britaniji ovo je pitanje nad pitanjima.
Dve trećine EU diplomata biće arijerni evrokrati koji su, kako navodi jedan komentator, već istrenirani da zemlju iz koje dolaze oslovljavaju u zvaničnom diskursu, kao „zemlju koju najbolje poznajem“!? Meri Elen Sajnon, „Mejlov“ analitičar u Briselu, piše da će ovako kafkijanski preparirane diplomate, sa ovako izdašnim platama i privilegijama, „jednostavno voditi spoljnu politiku koja će često biti u koliziji sa spoljnom politikom njihove zemlje“. Prema Lisabonskom ugovoru, odluke o  zajedničkoj evropskoj spoljnoj politici ne donose se više jednoglasno, što znači da London, na primer, gubi svoj dosadašnji veto.
Šta će diplomatska služba  u EU doneti stanovnicima  Zajednice, u zamenu za milijarde koje iz svojih džepova sipaju u briselsku kasu? Mats Person, direktor „Otvorene Evrope“, komentariše da diplomatska služba EU „jednostavno stvara, ne manju, nego još veću konfuziju oko toga ko govori  u ime Evrope“. Spušteno na Temzu, pitanje je – kaže – ko govori u ime Britanije?
Kolumnista Danijel Hanan, jedan od vodećih britanskih evroskeptika, nema dilemu: „Sama ideja da je Britaniji potrebna EU da bi predstavila svoje  interese u svetu, naprosto je glupost. Mi smo šesta ekonomija na svetu i četvrta vojna sila. Oko 170 nezavisnih zemalja uspeva da vodi spoljnu politiku  bez članstva u EU, a mnoge od njih su daleko manje od nas. Kakvim nam interesima, onda, služi ova diplomatija“? Problem je što je ovaj stav gotovo opšte mesto na Ostrvu.

U Londonu su peripetije oko budžeta Unije izazvale i medijsku i političku buru, a premijer Dejvid Kameron je optužen za „izdaju“ nacionalnih interesa. Međutim, iako je evroskepticizam i dalje najprisutniji u Velikoj Britaniji, nemačka kancelarka Angela Merkel takođe se suočava sa do sada nezabeleženim otporom Nemaca da njihova zemlja finansira Evropsku Uniju

BRISELSKA KULA OD SLONOVAČE
U opširnom istraživanju jasnog raspoloženja za „Global Vižn“, više do 51 posto Britanaca kažu da su protiv političke i ekonomske integracije u EU, i da bi „idealna mera“ bila samo ekonomska saradnja i kooperacija na političkim pitanjima. Samo 23 posto ispitanika su za to da zemlja ostane puna članica u Evropskoj Uniji.
U anketi renomirane istraživačke institucije „Yu-Gov“, 47 procenata Britanaca je za to da zemlja odmah izađe iz Unije, 33 su za ostanak, a ostatak je neopredeljen.
Posebno je ironično i indikativno da je, nasuprot svim sondažama, politička klasa u Vestminsteru  potpuno asihrona sa  javnim raspoloženjem. Pomenuta anketa pokazuje da se samo 2,5 procenata  poslanika u Parlamentu  deklarišu protiv daljeg ostanka u Uniji.
Istraživanja u Britaniji, kao i u ključnim zemljama Unije, konstantno pokazuju  da su političke elite u zemljama članicama udaljene od „života i snova“ građana koliko je otuđena i birokratija u Briselu. Prošle sedmice je Evropski parlament, upravo u vreme kada države članice grcaju u dugovima i seku javnu potrošnju, prosledio Savetu skandalozan zahtev za povećanje budžeta Unije za  celih šest posto. Na alarm iz Britanije, gde je upravo bila objavljena dramatična seča trošenja, suma je spuštena na 2,9 posto povećanja, a premijer Britanije, Dejvid Kameron, trijumfalno je pozvao narod da se raduje „pobedi“ nacionalne stvari nad Briselom. Na Temzi je, međutim, sve doživljeno kao teatar apsurda, budući da se sve odigrava usred protesta širom Zajednice da je i to povećanje gargantuanskog apetita u briselskoj kuli od slonovače, pa makar i za tih 2,9  posto, bezobzirnost do nemorala u vremenu kada ti koji izglasavaju  povećanje briselskog budžeta, u svojim zemljama pozivaju narod na „znoj i suze“.
U Londonu su peripetije oko budžeta Unije izazvale i medijsku i političku  buru, a premijer Kameron je, mada se hvalio kako je, eto, skresao budžetsko povećanje za pola, optužen za „izdaju“ nacionalne stvari, dobrim delom i iz redova svojih konzervativnih poslenika u Parlamentu.
„Dejli telegraf“ je povodom ovih kontroverzi označio Uniju  kao „diktaturu demokratije“, a „Miror“ „zlikovačkim  udruženjem u rasipništvu“.
Pod naslovom „Kako Brisel traći naš novac“, Danijel Martin u „Mejlu“ objavljuje pikantne detalje o rasipništvu briselske elite. Tu čitamo, tako, da Evropski parlament ima u budžetu i stavku „budžet za zabavu“ poslanika (2 miliona funti); deca briselskih birokrata imaju subvenciju za skijanje u trajanju od osam dana; dve milijarde se odvajaju za „neformalne grupe“, za koje niko ne zna šta rade i čemu služe; Brisel subvencionira farme i onako bogate britanske kraljice sa 416 hiljada funti; evrokarate imaju u kantinama Unije besplatne obroke; „deluks“ espreso mašine za besplatno ispijanje instalirane su na 21 lokaciji u Evropskoj komisiji…
Konačno, i najznačajnije, dopisnik iz Brisela nam skreće pažnju da „zbog grešaka u obračunima i znakova pronevere“, finansijska kontrola u Uniji već 15 godina  uzastopno odbija da potpiše završne račune.
Anketni forum „Komres“ nalazi da 73 posto Britanaca veruju da Britanija za svoju kontribuciju u budžetu Unije ne dobija adekvatnu vrednost. Pogotovo što će  i ovo povećanje budžeta Zajednice za 2,9 odsto, koštati zemlju  490 miliona funti godišnje dodatnog doprinosa, mada, da slika bude transparentnija, Britanija ionako sipa  u Brisel 40 miliona  funti dnevno!

Henri Kisindžer, bivši šef američke diplomatije, svojevremeno se žalio da u Evropskoj Uniji ne postoji broj telefona na kojem bi dobio kompetentan politički stav Zajednice o bilo čemu. Sada će gospođa Hilari Klinton imati taj telefon, mada je i dalje pitanje da li će joj to uopšte koristiti

EVROPA UMIRE
Kontroverze koje su pokrenulo pitanje o ceni i političkoj svrsishodnosti  diplomatskog servisa Evropske Unije, samo su deo fundamentalne rasprave oko daljeg puta celog projekta Unije. Evrobarometar je objavio prošlog maja, u vreme kulminacije krize u Grčkoj sa evro monetom, da popularnost EU značajno kopni. Manje od 49 anketiranih Evropljana podržava ovakvu Uniju. Najveći pad Barometar je zabeležio u Nemačkoj, mada je Unija konstantno najmanje popularna u Britaniji.
Gevin Hjuit, urednik Bi-Bi-Si-ja za Evropu, beleži da je sličan trend primetan i u Holandiji. Holandski političari, navodi, sve više govore da je „linija pređena“, i da je „u prošlosti Unija imala postojanu podršku u narodu, sada to nije više slučaj“.
Čarls Kapčan sa udaljene osmatračnice u „Vašington postu“ piše čak kako „Evropa umire“. Njegova dijagnoza, svakako na liniji američkog priželjkivanja – glasi: „Evropa doživljava renacionalizaciju političkog života, članice EU grabe nazad svoj komad suvereniteta koji su nekada tako dobrovoljno  žrtvovale za  dobro zajedničke stvari“. Piše da se mnogi Evropljani sada pitaju „kakve im koristi  donosi Unija i da li je vredna truda“.
Kapčanovo apokaliptičko viđenje je u ovom trenutku, ipak, ekstremno, ali je raspoloženje u Evropi sasvim blizu onome što pomenuti Hjuit verbalizuje na sledeći način: „Idealizam, veliki projekti, snovi o sve većoj integraciji Unije, izgubili su svoju atraktivnost za novu generaciju Evropljana. Sećanja na rat su izbledela. Hladni rat je otišao u istoriju. Velika ekspanzija demokratija u Istočnu Evropu je okončana. U sve većem broju Evropljani gledaju na EU kao na bilo koju drugu instituciju i pitaju se šta im ona donosi i čemu im služi“.
Sa svojim besprizornim trošenjem, sa diplomatskim mamutom za koji niko ne zna čije će interese – izuzev birokratske elite – zastupati (uz godišnji budžet od  399 miliona funti), sa 6.166 službenika samo u Evropskom parlamentu (od 736 poslanika), sa otvorenim pitanjima o  vlastitom identitetu, nedefinisanom merom suvereniteta koji su države članice spremne da delegiraju, sa neodređenim granicama i zamorom daljeg širenja – evropski projekat očigledno gubi i nekadašnju privlačnost i postaje otvoren  za sve ishode. Zato i  dalje insistiranje na  „filozofemi“ da  Evropska Unija nema alternativu jeste neumesna, loša politika koju kompromituju i diskurs i trendovi u samom krilu Unije. Izvan ozbiljne i nacionalno odgovorne politike, „EU bez alternative“ ima  faktičku vrednost samo kod onih koji bi, sa malo kolorita rečeno, zubima i noktima, na život i smrt da se udenu u kulu od slonovače gde će moći – i kada izgube izbore – da na Barozovoj sofi ispijaju svoj  espreso iz „deluks“ mašina, u neograničenim količinama, sve besplatno.

Један коментар

  1. Avatar

    Hvala Ti Lukicu, sto si nasao pravi termin. No, kako rece Patrik Bukanon, sve su imperije kratkog veka, pa skoro su sve nestajale na toj silovanoj Srbiji vodjenoj kvinslinzima. Njemanjica kletve stizu, i Kvinslinzi umiru u najtezo agoniji i mukama, pa ce i ovi sadasnmi, je Sestra Jefimija svaim danom kleci pred Srpskim Oltarom i KUNE…KUNE… Proklinkje cudi koje su se ulegle u praznoglavce…koji misle da gledaju licne… al su u zabludi, obice im se o glavi kada slepci udare u zid…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *