Dete-isprdak u borbi protiv Kraljeva Srbije

Piše Aleksandar Dunđerin

Kako je neuspelim fingiranjem autobiografije propao pokušaj zasnivanja nove „banditske književnosti“ u srpskoj literaturi

„Ovo je moja autobiografija. Ne znam da li je neko pre mene napisao autobiografiju sa petnaest godina. Da su deca mog uzrasta pisala dnevnike, priče, romane i pesme, to mi je poznato. Za autobiografiju – nije.“
Naravno da nije, jer petnaestogodišnjakinje, makar bile i vunderkindi, do sada nisu osećale potrebu da sumiraju rezultate dotadašnjeg života i opisuju sopstvenu ulogu u prelomnim istorijskim trenucima, uz to se još i poigravajući sa strogim načelima specifičnog književno-umetničkog žanra, kakav je autobiografija. No, nakon što je dvanaestogodišnji Rastko Pocesta srpskoj javnosti protumačio smisao nekih istorijskih i aktuelnih događaja (recimo, opravdao NATO agresiju na SRJ, ili ukazao na uzroke i posledice navodnog nacizma i klerofašizma u našoj zemlji), ili pošto je njegov četiri godine stariji kolega iz Hrvatske, Fran Kušeta, ogolio hrvatsku političku scenu (usput vodeći, preko „Tvitera“, kampanju za predsedničkog kandidata Nadana Vidoševića) – književnost je u životu dobila inspiraciju da obogati tematski registar istorijsko-političkim promišljanjima klinaca i klinceza, rođenih početkom devedesetih godina prošlog veka. Jedno takvo viđenje društvene stvarnosti Srbije u prethodnih deceniju i po ovekovečava i „Čvarčić“, novi roman Milisava Savića, naslovljen po nadimku junakinje koja u petnaestoj godini života odlučuje da ostavi zabelešku o svom životopisu.

KONTEJNERSKA GENERACIJA
Savićeva knjiga je, ali samo ukoliko se posmatra organizacija teksta na narativnom nivou, u većem delu ispisana po obrascu autobiografije. Junakinja u ispovednom tonu, u prvom licu jednine, opisuje sopstveni život od rođenja do trenutka pisanja (sagledavajući prošle događaje iz vremenske perspektive sadašnjosti), iznosi ličnu projekciju kolektivne stvarnosti, motivisana da progovori o sebi i realnosti koja ju je okruživala, posebnu pažnju poklanjajući portretisanju istorijskih ličnosti. Ona sebe naziva Čvarčić, odnosno Isprdak, jer je svesna da je trostruko hendikepirana: rođena je u vreme raspada SFRJ, niskog je rasta i kopile je. Ipak, iako pripada „kontejnerskoj (đubretarskoj) generaciji“ – odrastajući sa majkom u restoranu, odnosno javnoj kući Savska noć, družeći se sa mafijašima, debeovcima i ološem visoke klase, bivajući svedokom krvavih obračuna momaka sa asfalta i politički motivisanih ubistava, učesnikom protestnih šetnji tokom devedesetih i petooktobarskih „demokratskih promena“, ali i žrtvom tranzicije prve decenije 21. veka – Dete-isprdak izuzetno je inteligentno, načitano i obrazovano (kao Pocesta ili Kušeta), tako da je u svojoj ispovesti u stanju da rekonstruiše uzroke i posledice istorijskih promena na prostoru Srbije od kraja osamdesetih godina prošlog veka do danas.
Zahvaljujući pričama Ujaka, i njegovog ujaka Čiče, Čvarčić najpre otkriva čitaocima prvu „veliku istinu“ – u Srbiji su odvajkada stolovali Kraljevi koji su svojim podanicima ukidali slobodu: najpre je vladao, daleko pre njenog rođenja, najveći među vladarima, Kralj Crvendać, obezbeđujući narodu pristojan život; potom je, za vreme njenog detinjstva, na pozornicu stupio Bejbi Kralj, donoseći, u sukobu sa „kraljićima-patuljčićima“, rat i bedu; naposletku, kada junakinja ulazi u period adolescencije, u Srbiji su se kao na tekućoj traci menjali bezimeni Kraljevi, sejući siromaštvo i pljačkaškim privatizacijama uništavajući državu. I, objašnjava nam vunderkind, svaki kralj bio je gori od prethodnog:
„Iako je u zemlji Crvenog Kralja bilo siromašnih i besposlenih, u novim kraljevstvima broj klošara i prosjaka umnožio se kao pečurke posle kiše. Svi su nazvani đubretarima, jer su, u potrazi za hranom, kopali po kontejnerima za đubre i otpatke. Po njima su se i nova kraljevstva nazivala đubretarskim kraljevstvima … Ujak je pljuvao po Bejbi Kralju, ali mu ovaj nikad nije ukinuo onu crkavicu od plate. Napadao je Bejbi Kralja što stvara đubretarsku naciju, a nije ni sanjao da će novi kraljevi, u čijem je krunisanju i sam učestvovao, i njega maltene gurnuti u đubretare“.
Ovakva gradacija u portretisanju Kraljeva Srbije, data u okviru fingirane autobiografije petnaestogodišnje devojčice, funkcionalna je tek ukoliko autor želi da istakne kako i dete zna da se u Srbiji živelo bolje za vreme jugoslovenskog Kralja Crvendaća (J. B. Tita) nego za vreme srpskog Bejbi Kralja (S. Miloševića), ili, danas, kada su na vlasti neimenovani kraljevi tranzicije. Ako to već i deca znaju, onda je to neupitna istina, koja ide u prilog i ideološkom obrascu BHS literature, kao delu novog jugoslovenskog kulturnog koncepta. To, videćemo, nije jedina motivacija za izbor postupka i odabir pripovedača, ali jeste slabo mesto, budući da je za unutrašnju logiku romana adekvatnije bilo da je junak autobiografije Milisav Savić, pripadnik šezdesetosmaške generacije čiji su se „snovi i ideali raspršili kao pena“, koja je imala „svojih pet minuta“, i nije ih iskoristila, pa joj ni ne preostaje drugo do da se „pokrije ušima“.
Jer pre šezdesetosmaš Savić nego Dete-isprdak, rođeno „na početku klanice“ devedesetih, može čitaocima da predoči drugu „veliku istinu“ – da su Jugoslaviju krajem osamdesetih razorili, a Srbiji tokom devedesetih nedaće doneli, bogovi sa Olimpa, odnosno moćnici sa Zapada. Čvarčiću je da bi to spoznao bila potrebna bajkolika priča Ujaka i njegovog ujaka Čiče – koja u bitnoj meri ugrožava dokumentarnost autobiografskog iskaza – a pored toga i Homerov ep.
„Veliku Crvenu kraljevinu trebalo je konačno uništiti i od nje stvoriti sedam malih đubretarskih kraljevina. I bogovi će imati, izračunao je Gromovnik, koristi od đubretarskih zemalja. Ako ništa drugo, ono da od njih naprave mesta za istovar svog đubreta sa vrha planine. A njihove podanike pretvore u đubretare.“

Ove godine Milisavu Saviću, na književnoj koloniji „Sićevo 2010“, uručena je nagrada za životno delo „Ramonda Serbika“

GRAMATIČKO-STILSKE ALJKAVOSTI
A pored svega toga, Dete-isprdak je, da bi ispisalo autobiografiju, moralo da pročita i ne baš mali književni opus Milisava Savića. Jer samo tako se može objasniti zašto pojedini delovi spisa – obeleženi jednostavnim izrazom, „socijalno tipičnom rečju“, privrženi konkretnoj stvarnosti (sa prepoznatljivim istorijskim i geografskim okvirima) i regionalnoj tematici, natopljeni estetikom ružnog i prožeti naturalističkim ambijentom društvene periferije u kojoj obitavaju likovi prostitutki, uličnih junaka i polusveta – neodoljivo podsećaju na dela „stvarnosne proze“, dok neki drugi delovi korespondiraju sa postmodernim narativnim strategijama: parodija i groteska, mešanje citatne i dokumentarne građe, problematizacija istorijskog znanja, teatralizacija sveta, razbijanje linerane naracije.
Rečju, ukoliko je želeo da romanom „Čvarčić“ sintetiše u jedinstvenu celinu dve osnovne faze svog stvaralaštva, što je, makar i nesvesno, učinio, Milisavu Saviću nije bila potrebna fingirana autobiografija petnaestogodišnjakinje. Uostalom, i da je sebe stavio u poziciju pripovedača, autor je, što mu je očigledno bio jedan od ciljeva, mogao, na teorijskom nivou, da problematizuje autobiografiju kao žanr (mada su to pre njega uspešno, iako na drugi način, učinili Danilo Kiš, Borislav Pekić, Aleksandar Tišma). Književno-teorijsko iskustvo već je pokazalo kako se prisustvo piščeve ličnosti u autobiografiji ne mora ispoljavati na nivou biografskih činjenica, nego i na nivou njihove književne transpozicije. Međutim, Savić je izborom tinejdžerke za pripovedača, otišao i korak dalje, obesmišljavajući i sam žanr autobiografije – iskazi mlade junakinje ne samo da nisu istiniti, nego nisu ni verovatni ni iskustveno mogući, situacije u kojima se Dete-isprdak bori protiv Kraljeva Srbije ne samo da se nisu zaista dogodile, nego se nisu mogle ni potencijalno dogoditi, oslikani odnosi između Čvarčića i pojedinih likova (recimo devojčin obračun sa tajkunima tranzicionog doba) ne samo da nisu autentični, već nisu ni psihološki uverljivi…
Eksperimentisanje sa žanrom autobiografije, odnosno problematizacija autobiografskog i fikcije, postavilo je u sasvim drugi plan neke segmente dela, koje Savić u medijima eksplicira kao bitne. Najpre, ako je već želja autora bila da sliku jednog vremena opiše iz ugla deteta rođenog početkom devedesetih, onda je nedostatak infantilne perspektive, i iskaza primerenog devojčici od petnaest godina, ozbiljna mana „Čvarčića“. Ali ne i jedina. Čvarčić svoje univerzitete, kako i sama u knjizi svedoči, a Savić u intervjuima ponavlja, ne završava na studijama svetske književnosti, nego u javnoj kući (gledajući majku i njene koleginice kako se prostituišu sa mafiozama i tajnim agentima), i na ulici (devedesetih demonstrirajući protiv Miloševića, a u prvoj deceniji trećeg milenijuma protiv pljačke u vidu privatizacije). Dakle, ovo dete zaista ima sve preduslove da bude junakinja kakvog „negativnog obrazovnog romana“ koji je imao potencijal da označi pojavu nove „banditske književnosti“ u Srbiji.
A nije. Dete-isprdak piše svoju autobiografiju mesec dana pre nego što će, zajedno sa majkom, otići u Švedsku, verujući da će upisati neki ivy league univerzitet u Americi a posle toga dobiti neko visoko mesto u Ujedinjenim nacijama ili Svetskoj banci, ne shvatajući ono što čitalac naslućuje – da je, kao i njena mati, belo roblje predviđeno da svojim telom zadovoljava bogatu klijentelu na Zapadu. Da nije bio obuzet pomeranjima granice autobiografije, a donekle i ophrvan jugonostalgijom, Milisav Savić je mogao roman da završi i na efektniji način, primereniji banditizmu i stvarnosti 21. veka. Čvarčić je mogao svoju ispovest da piše i iz nekog od srpskih zatvora, u kojem bi zaglavio, recimo, posle učestvovanja u nekim od demonstracija tokom proteklih dve-tri godine. Bilo bi to mnogo uverljivije imajući u vidu buntovni, banditski karakter glavne junakinje, sasvim sigurno u skladu sa sistemom vrednosti „kontejnerske (đubretarske) generacije“, ali, što je još važnije, i sa željom Milisava Savića da apostrofira pitanje slobode kao najvažnije pitanje našeg vremena. O Ujedinjenim nacijama mogu da maštaju Pocesta ili Kušeta, ali Čvarčić sa svojim revolucionarnim zanosom i pravdoljubivošću i istinoljubivošću – ne.
No, ni to nije najznačajnija mana „Čvarčića“, pogotovo ukoliko se zna da Milisav Savić, i u okviru „proze novog stila“, i u okviru postmodernizma, nije anticipirao ni nove teme, ni nove poetike, već je, i u jednom i u drugom slučaju, osluškivao huk Minervine Sove. „Čvarčićeva“ je najveća slabost to što je zaražen bolešću kojom je inače inficiran veliki deo naše savremene literature, ali ne toliko očigledno kao Savićev roman. Srpska književnost mora pod hitno da gramatičko-stilske aljkavosti svede barem na koliko-toliko prihvatljivu meru. Ukoliko već ne postoje sredstva za ozbiljnu lekturu, pa čak ni za elementarnu korekturu teksta, onda ona moraju biti nadomeštena iskustvom i entuzijazmom samog autora, u ovom slučaju i osnivača izdavačke kuće koja je objavila „Čvarčić“.

Један коментар

  1. Avatar

    Ко пре прочита књигу,он пише критику.

    Тако да је покушај г.В.Павковића да (и) ову Савићеву књигу предложи за најужи избор НИН-ове награде ”за роман године”,осујећен у старту!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *