DEJAN ĐORIĆ O usudu epohe demolirane lepote

Piše Dragan Jovanović Danilov

Živimo u doba neviđene proliferacije inflatornih i degenerativnih procesa u likovnoj umetnosti, kada se praznina likovnih nusprodukata legalizuje kao vrednost. Dejan Đorić drži da se savremeni umetnici previše igraju percepcijom likovne publike, pri čemu se umetničko delo zamenjuje projektom

Ništa nije tako podesno za najrazličitije oblike manipulacije kao medij likovne umetnosti danas! Ogromna količina neiscrpne konfuzije i anarhije u savremenoj umetnosti na globalnom planu preti da pređe u potpunu bestijalnost. Odvratne ofarbane krpe koje sve češće vise po zidovima galerija, ta kancerogena pošast, sami po sebi najbolje govore o duhovnoj praznini onih koji takva dela stvaraju i izlažu. Naprosto, umetnošću danas upravlja svemoć tržišnih manipulacija i banalizacija. Živimo u dobu pretplaćenom na velike obmane, u vremenu „gubitka aure magične autentičnosti originala“ (kako bi to rekao Valter Benjamin), u vremenu koje drobi personalnost i individualnost, za razliku od klasičnih društava koja su čoveka stavljala u prvi plan. Dakle, živimo u doba neviđene proliferacije inflatornih i degenerativnih procesa u likovnoj umetnosti kada se praznina likovnih nusprodukata legalizuje kao vrednost. Iz godine u godinu, umetnost postaje sve tehniziranija, sterilnija, metalnija i hladnija. Ideologija ironije, cinizma i praznine nužno je dovela do entropije smisla. U somnambulnom sfumatu jednog doba koje se urušava u sebe gube se obrisi stvari i pojava i više se ne zna ko je ko i šta je šta.

VEK DESTRUKCIJE
Gotovo u svim domenima ljudskog života dvadeseti vek pokazao se kao vek destrukcije. Naročito snažno i morbidno, destrukcija je obeležila likovnu umetnost, koja se velikim delom sama definisala kao đubrište i otpadak ljudskog duha. Na meniju su ambijentali, post-konceptualne instalacije, printovi, elektronski multipli, video-radovi, akcije, provokacije, iznenađenja, hepeninzi, performansi, nepredvidljiva ponašanja umetnika kojima se, kao bajagi, progovara o svim relevantnim pitanjima današnjice i održava iluzija o normalnosti likovne scene. U tom vrzinom kolu igra množina današnjih umetnika i kritičara. Šta nam sve izabrani prosuditelji i manipulantski mešetari art-lobija danas ne serviraju pod maskom savremene umetnosti? Koliko uzaludnih instalacija, raznolikih  komunikacijskih alternativa, ambijenata, hepeninga, morbidnih sličurina i sličnih atrakcija „junk arta“ (umetnosti smeća). Koliko banalne i anahrone figuracije koja ne ide dalje od „cepidlačkog površinskog realizma“. Koliko fondacijsko-institucijske umetnosti obilato potpomognute ogromnim novcem? Tek, prolazni radovi bez dubokog egzistencijalnog opravdanja samo su lelujav odraz današnje buke i besa.
Reći danas da slikarstvo treba da postoji samo kao uspomena na slikarstvo, na dobro naslikane slike iz prošlih vremena, jeste pre svega anahronizam i naposletku, glupost. Naime, tačno je da se u samom biću modernizma nalazi otpor, snažno protivljenje. Šta je, uostalom, istorija umetnosti drugo do otpor i žestoka reakcija na ono što se smenjivalo. No, ne treba smetnuti sa uma da postoje različite forme i domeni otpora i subverzivne taktike spram trenutno vladajućeg i postojećeg stanja u umetnosti, i da svaki otpor nije nužno i umetnost.
Dejan Đorić drži da se savremeni umetnici previše igraju percepcijom likovne publike, pri čemu se umetničko delo zamenjuje projektom. Po njegovom poimanju, množina umetnika danas u samom početku likvidirala je mogućnost da se izrazi slikarski. Zato je tu neuništiva sekcija proširenih medija koja nudi čitavu skalu za, kao bajagi, spašavanje umetnosti. Egzibicionistička nastrojenost ruinirala je onaj sami rudiment umetnosti. Jednako kao i priroda, danas je zagađena i umetnost. Sve nam to govori o dosad neviđenoj krizi metafizičkog sveta vrednosti. Čovek danas živi u tužnoj zabludi da je istorija umetnosti neminovno napredak, permanentno zbiranje ljudskih znanja i postignuća. A stvari zapravo stoje suprotno. Mi smo smetnuli sa uma da umetnost uključuje pojam veštine, zanatskog umeća i da velika znanja neprekidno iščezavaju neznano kuda. Svet duha još uvek iščekuje pojavu onih istraživača koji će napisati povest zaboravljenih i nestalih znanja. A kakva su samo znanja izgubljena u slikarstvu? Danas ljudi cepaju atom na neizbroj delova, ali više niko ne može da odgonetne tajnu strukture slike jednog Vermera ili Zurbarana. A kada ta povest tajnih, izgubljenih, alhemijskih znanja bude jednom konačno napisana, spoznaćemo da naš položaj u svemiru nije baš toliko visok koliko smo to mi umislili.

IZAZOVNI RITAL TUMAČENJA
Inflatorni i degenerativni procesi zahvatili su, poput pošasti, savremenu likovnu umetnost. Mi živimo u vremenu neshvatljive retardacije likovnog i afirmacije anegdotskog i površnog. Živimo u dobu kada je lepota demolirana, kako bi to rekao Hans Zedlmajr, i kada su definitivno trijumfovali pornografija i treš (trash). Zato, s pravom, dramatično postavljamo pitanje: Može li postojati likovna umetnost ako se odrekne jednog imanentno likovnog otelovljenja?
Pisanje o umetnosti je svojevrsni oblik seizmografije, pažljivo proučavanje kako površinskih tako i dubinskih potresa u njoj. Onih promena koje u umetnosti ne dolaze preko noći, već tiho, „na nožicama golubice“. Pisati o umetnicima realističkog usmerenja za Dejana Đorića značilo je učestvovati u izazovnom ritualu tumačenja. Razložno, argumentovano i pouzdano, ovaj istraživač spaja i izmiruje tumačenje dela i suđenje o njemu. Usmeren na jedno, koliko analitičko, toliko i ekstatično sagledavanje realističkog domena u savremenoj srpskoj umetnosti, on je u esejima iz monografske studije „Stvarnost umetnosti“ pokušao da dospe do onog što možemo nazvati nadslikarskom istinom.  Đorić analizira reprezentativne primere realističke slikarske orijentacije kao jedne estetičke i umetničke doktrine.  Umetnici kojima se bavi obnavljaju klasičnu uljanu sliku kao autonoman estetski predmet. Oni samim tim obnavljaju tajanstvenu moć figurativne slike, čuvajući svetlost spiritualnog. Hrišćanski svet je ljudsku figuru, podsetimo se, primio (posredstvom Vizantije i romanskog sveta) od antičke civilizacije.  Evropska umetnost upravo počinje tom apoteozom ljudske figure kao slike čoveka i slike Boga. Ali valja nam razlikovati učmali, okoštali, mumificirani, anahroni konzervativizam, danas toliko prisutan u, naročito, figurativnoj praksi (mislim na čitavu jednu smešno karnevalsku kohortu firmopisaca, „znalaca“ kao bajagi upućenih u tajnu i na njihovu vašarsku likovnu robu) i zdravi, vitalni, stvaralački i emancipatorski konzervativizam gde je osnova religijska i sakralna. Njega ovde, dakle, nisu zanimali oni slikari čije slike su postale berzanski i trgovački artikli, predmeti dekoracije na zidovima malograđana, već autentične individualne mitologije. Na prvi pogled ovakva figuracija može ignorantskom oku izgledati istorijski preživela i prevaziđena. No, na drugi pogled, otkrivamo „umetnost slobodne mašte“, da upotrebim izraz Herberta Rida, koja poseduje upućenost na smisao jednog višeg reda, slikarstvo sa dubokim simboličnim podtekstom. Umetnici predstavljeni na ovoj izložbi od tradicije uzimaju dematerijalizovanu i totemski očišćenu kost, unoseći u nju svoj duboko lični dah, ono što Grci zovu pneuma. Tradicija je za njih ono što poučavaju istočni i zapadni ezoterici – mesto odakle novo sija oplemenjenom snagom.

________________

Izložba inspirisana knjigom Dejana Đorića

Izložba slika „Figuracija, tradicija, nacija“, inspirisana knjigom „Stvarnost umetnosti“ Dejana Đorića, iznova nas vraća da promislimo složeni fenomen tradicije danas. Pisanje o umetnosti je svojevrsni oblik seizmografije, pažljivo proučavanje kako površinskih, tako i dubinskih potresa u njoj. Promišljajući slike realističkog usmerenja savremenih srpskih slikara, za Dejana Đorića predstavlja učestvovanje u izazovnom ritualu tumačenja. U svojoj knjizi „Stvarnost umetnosti. Uvod u studije realizma“ ovaj istraživač, koji iza sebe ima čitav niz ozbiljnih monografija („Mediala“, „Leonid Šejka“, „Lidija Macura“), razložno, argumentovano i pouzdano spaja i izmiruje tumačenje fenomena realizma i suđenja o njemu. Đorić analizira reprezentativne primere realističke slikarske orijentacije, kao jedne estetičke i umetničke doktrine. On ume da detektuje ono skriveno lice slike i da u opusima umetnika koji ga intrigiraju prepozna ono što sami nismo umeli da vidimo. Đorić poseduje kulturološku imaginaciju, lepu erudiciju, te kritičku intuiciju i inteligenciju koja mu omogućava da sagleda i razobliči skriveno lice slike.
Umetnici predstavljeni na ovoj izložbi obnavljaju klasičnu uljanu sliku kao autonoman estetski predmet. Samim tim obnavljaju tajanstvenu moć figurativne slike, čuvajući svetlost spiritualnog. Oni su, dakle, pronašli svoje pribežište u figurativnoj veroispovesti, klasičnom načinu slikanja veštinom trompe l’ oeil, vekovima bogaćenog i nadograđivanog, iluzionističkoj ubedljivosti i povratku tradiciji, koju Ezra Paund, verodostojni čuvar i branilac evropske tradicije, određuje kao „lepotu koju čuvamo“, a ne kao lanac za okivanje. No, u odnosu na tradiciju, oni nemaju odnos skrnavljenja, ili parodiranja, već stav nadograđivanja.
Nema sumnje da je fotografija bitno promenila poimanje savremene figurativne umetnosti. Množina umetnika predstavljenih na ovoj izložbi, tačku oslonca pronalaze u prolaznosti koju oličava fotografski predložak, kao izraz težnje da se umetnik ukoreni u realnosti. Izložba „Figuracija, tradicija, nacija“ obuhvata dramatično raznoliku skalu umetničkih pojedinstava. Ograničeni prostor ovog teksta ne dozvoljava nam da se pozabavimo delom svakog pojedinačnog umetnika, da progovorimo o metafizičnosti prizora na slikama Ane Kapor, Dušana Pajevića, Radeta Stankovića i Gorana Mitrovića , ili o aspektima fantastičnog na slikama Di Voga. Dela pomenutih i drugih umetnika – Aleksandar Luković Lukijan,  Milan Miletić, Ratko Lalić, Miodrag Miša Jelić, Dragan Martinović Martin, Tomislava Suheckog, Dragoslav Živković,Vasa Dolovački, Slavoljub Slava Radivojević, Momčila Macanovića,Stojana Milanova- predstavljenih na ovoj izložbi će, svakako, tek biti tema za posebnu i opsežnu elaboraciju.
Najuspešniji od umetnika predstavljenih na ovoj izložbi, uspeli su da se istrgnu iz mimikrijskog manira jednog novog trenda figuracije, reafirmišući sliku kao posvećeni prostor bića. Vraćajući nas arhetipskim ukazanjima, vizuelnim prasećanjima i realnosti u kojoj živimo, oni nas podsećaju da punokrvna i živa može biti samo ona umetnost koja nosi kod duhovne osobenosti tla sa kojeg potiče, te da geografski pejzaž trajno određuje i onaj drugi, unutrašnji pejzaž. Blagodareći organizaciji „Barti“ (Balkanska art  inicijativa) i izdavačkoj kući „Beoknjiga“, suizdavaču koji je velikodušno investirao u monografsku studiju Dejana Đorića, u prilici smo da sagledamo najrazličitije individualne mitologije realističkog prosedea, te da prepoznamo jedinstvo raznolikosti i raznolikost jedinstva u savremenom srpskom slikarstvu realističkog usmerenja.

Iz besede Dragana Jovanovića Danilova na otvaranju postavke

________________

Barti inicijativa

Balkanska art inicijativa – Nvo BARTI ( osnovana 2001. godine,  sa ciljem da se posveti „podizanju nivoa vrednovanja likovnog stvaralaštva u Srbiji“), organizovala je, u prostoru velike galerije Doma vojske Srbije, izložbu „Figuracija, tradicija, nacija“. Izbor dela  koji će publika moći da vidi sve do  28. novembra, čine 36 autora i 77 radova, tako da ova postavka prikazuje i slike značajnih autora ne uvrštenih u knjigu Dejana Đorića. U pripremi ove izložbe, koja je trajala gotovo godinu dana, Barti tim, na čelu sa Milenkom Jankovićem i Gordanom Savić, proputovao je Srbiju i Crnu Goru i stigao do ateljea svih ovde predstavljenih umetnika.