Почетна / Колумне / DANIJEL CVJETIĆANIN Sigurna kuća – za privredu

DANIJEL CVJETIĆANIN Sigurna kuća – za privredu

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Od mnogobrojnih oblika nasilja, za ekonomiste je najstrašnije nasilje nad privredom. Pred njim kapital, a sa njim i posao beži u neku „sigurnu kuću“, izvan Srbije

Kako zamišljate Srbiju budućnosti? Možda kao naučno-fantastični horor, u kojem se vetrovitim, pustim i zapuštenim ulicama kreću male grupe siledžija, tražeći kavgu i mogućnost za pljačku, dok mnogobrojne policijske patrole, kružeći sablasnim gradom u oklopnim kolima, hapse čas ovu, čas onu grupu besprizornih. Sa prvim sumrakom, gradom vlada nasilje, kocka i droga, a sve malobrojniji „običan svet“ mirno gleda televiziju ili surfuje po Internetu, iza blindiranih vrata svojih toplih domova. Svi su u kućama, zaklonjeni čvrstim rešetkama (na prozorima) od nasilništva, huliganskog i državnog, koje napolju caruje.

BUDUĆNOST KOJA ZASTRAŠUJE
Ali dalekovida evroatlantska vlast već danas misli i na one koji mogu postati žrtve nasilja u sopstvenim stanovima. Zato se, na sve strane, grade „sigurne kuće“, kojih kao da nikad neće biti dovoljno, naročito ako tranzicioni procesi još više osiromaše, desocijalizuju i dehumanizuju široke slojeve stanovništva.
Mora da vam se nimalo ne dopada ovakva slika budućnosti! Ni meni! I sam sam sklon da  verujem da se neće ostvariti, ali ovakve pretnje (u evropskom novogovoru trebalo bi dodati „i izazovi“) zaista postoje. Kada sam, pre nekoliko godina, u svojim kolumnama, prvi put predočio mogućnost da se od Srbije pravi prezadužena i nekonkurentna banana-država, u kojoj caruju siromaštvo, nasilje i korupcija, bio sam ubeđen da ću, takvom zastrašujućom prognozom, doprineti da se ona nikada ne realizuje. Ali su me protagonisti „Ekonomije destrukcije“ uverili da stvari mogu da krenu i gore. Bilo bi mi daleko lakše da sam zaslužio reputaciju lošeg prognozera, a da ne moram, sa jezom, da posmatram kako se ostvaruje slućeni scenario.

NASILJE NAD PRIVREDOM
Od mnogobrojnih oblika nasilja kojima smo, nažalost, svedoci, za ekonomiste je najstrašnije nasilje nad privredom. Dokazano je u teoriji, a naročito u praksi, da slobodno delovanje ekonomskih zakona („nevidljiva ruka tržišne konkurencije“)  na najbolji način alocira resurse i reguliše proizvodnju, razmenu, raspodelu i potrošnju. Istina je, međutim, da uslovi potpuno slobodne konkurencije ne postoje ni u jednoj zemlji, ali je ipak moguće razlikovati privrede koje su bliže, od onih koje su dalje od (teorijskog) modela slobodnog tržišta. Isto tako je poznato da od slobodne konkurencije i optimalne alokacije resursa, ne može biti ni traga, ako u nekoj zemlji (npr. Srbiji) ne postoji sigurnost svojine i ugovora, kao ni poštovanje prostornog reda, nego stranački moćnici, umesto primene zakona, određuju šta je legitimno a šta nije, šta je „pristojno“, a šta treba likvidirati po kratkom postupku, kao „nepristojno“ i nelegitimno (čak i ako je legalno).

ODLIV KAPITALA
Posledica ovakvog poslovnog ambijenta je – beg (odliv) domaćeg kapitala u inostranstvo. Pogledajte šta je sa kapitalima najbogatijih ljudi? Najčešće su njihovi kapitali van Srbije, zato što vlasnici nisu želeli da se na stranačkim plenumima raspravlja o pristojnosti ili nepristojnosti veličine tih kapitala. Primetićete da se, na taj način, smanjila mogućnost domaće proizvodnje, zapošljavanja i izvoza, a ojačala je pozicija naših inostranih konkurenata.
Istovremeno, srpski poreski obveznici moraju i šakom i kapom da časte inostrane investitore, samo da bi ih privoleli da investiraju kod nas. Nude se besplatne lokacije, povlastice, subvencije, električna energija po bagatelnim (socijalnim) cenama, izgrađeni kapaciteti po „privatizacionim“ cenama (svako zna šta to znači). I što je najvažnije – nudi se besplatan i slobodan pristup domaćem tržištu, kao i inostranim tržištima koja su dobronamerno  otvorila vrata (posebno) našim firmama.
Da li je, kao primer nasilja, potrebno pomenuti „široku lepezu“ državnih intervencija, zabrana, ograničenja, podsticaja ili subvencija koje država koristi? Na svim nivoima vlasti, stranke se upliću u privredne tokove i privredno odlučivanje. Nasilju su izložena ne samo državna i javna preduzeća, društvene firme, koje je država, potezom pera, besramno prisvojila (iako u mnoge od njih nije nikada uložila ni prebijene pare), nego su i brojne privatne firme žrtve pretnji i pritisaka.

OPASNOSTI POSLOVANJA
Kada nekom investitoru (pa čak i manjem preduzetniku) posao krene dobro, velika je verovatnoća da će stranački aktivisti kidisati na vlasnika da ga nateraju da posao ustupi nekom njihovom miljeniku, ili stranoj korporaciji, koja ih je dovoljno „zadužila“. Naravno, vlasnik može da izabere i drugačiji scenario – da sam odobrovolji stranačke kabadahije i da „ispoštuje“ njihove apetite. Visoki troškovi ovih operacija, mogu da ugroze rentabilnost i likvidnost svake firme.
Dodajte tome uobičajene opasnosti kojima su poslovni poduhvati izloženi, na primer od nepredviđene inflacije, gomile nepouzdanih platiša, ili od siledžija i reketaša, koje država ne može (i ne namerava) da obuzda. Valjda vam je onda jasno koliko je investiranje u Srbiji rizično i zašto, pred nasiljem, kapital (a s njim i posao) beži u neku „sigurnu kuću“, koja nije u Srbiji.

Један коментар

  1. Profesore, interesantno sve više čitam političke tekstove umesto ekonomskih, Vaš naslov “ Sigurna kuća za privredu“ me momentalno asocira na Čumeta, Bagzija ili kako se već zovu, zaista Srbija je sigurna kuća za takve privrednike… a takođe i za malo „uglađenije“.Nema tu ni 1% privrede, sami banditizam sa logistikom iz politike.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *