Amerika gasi svetla

Piše Miroslav Stojanović

Nemački analitičari predviđaju da Sjedinjene Američke Države srljaju u još dramatičniju krizu koja bi mogla da izazove haos planetarnih razmera

Državni dug drastično raste (tri milijarde dolara dnevno), nezaposlenost poprima rekordne razmere (u proseku, 7300 novih ruku bez posla svaki dan), politička i ekonomska paraliza zemlje i eksplozivno širenje razarajuće ksenofobije i mržnje: prema imigrantima, Meksikancima, homoseksualcima, slobodnoj trgovini i, sve uočljivija „alergičnost“ prema opasnom rivalu, Kini.
Ove redove o situaciji u najmoćnijoj zemlji sveta, njenoj nemoći da izađe iz duboke krize i, posebno, opasnosti da SAD upadnu u još dramatičniju krizu, koja bi mogla da izazove nesagledive posledice i haos planetarnih razmera, ne ispisuje „zluradi“ Srbin – neka, dakle, ne oštre pera i jezike budni čuvari svega američkog kao biblijski svetog – već „dobronamerni“ tim novinara istraživača serioznog nemačkog magazina „Špigl“, pod alarmantnim naslovom „Laku noć, Ameriko“.

KRAJ AMERIČKOG SNA
S gašenjem svetla, gasi se, konstatuje „Špigl“, očaravajući „američki san“, sa „jednakim šansama za sve“, koji je, iako u suštini velika opsena i laž, nadahnjivao generacije i hranio čuveni američki optimizam. Šefovi američkih firmi, statistički prosek, zarađivali su  trideset puta više nego obični radnici. Danas trista puta više. Američko bogatstvo se koncentriše u sve uži društveni sloj super bogataša – 0, 1 procenat najbolje plaćenih Amerikanaca zarađuje više nego 120 miliona njihovih zemljaka! – i vezivno tkivo koje je održavalo društvenu koheziju ozbiljno puca. Socijalna segregacija.
Gotovo pedeset miliona Amerikanaca živi na granici siromaštva. Ovoj sumornoj družini priključilo se prošle godine četiri miliona. Četvrtina američke dece prehranjuje se uz pomoć državne (socijalne) kašike.
Amerika 2010. godine je ošamućena zemlja, konstatuju novinari „Špigla“. Preplašena. Uznemirena. Američki koncerni su istina i dalje firme svetskog ranga i formata. Ali: „Koka kola“, „Epl“, „Gugl“ i „Majkrosoft“ investiraju u Aziji, gde je rad jeftiniji a tržišta u usponu. Polovina Amerikanaca veruje da je „američki san“ više neostvariv, a 63 odsto njih je ubeđeno da je i sadašnji, deprimirajući standard neodrživ.
Zemlja reaguje gotovo bezglavo na eroziju sopstvenog značaja. I gnevno. Veliki delovi društva bi povratak nazad, u nekadašnju, navodnu idilu. Bagatelišu pamet i intelekt, kao „elitizam, stran američkom načinu života“, kao da su „svetsku silu u stvari vodili lovci na medvede“. Demagozi bivaju grlati, „emituju“ otrovnu mržnju preko televizije „Foks njuz“. U mnogim saveznim državama prevagu dobijaju oni koji mrze sve što je novo i strano.
Nemački politikolog Manfred Heningsen, koji trenutno predaje na jednom američkom univerzitetu, kaže da  grlati demagozi i agitatori nastupaju „nacionalistički, rasistički i profašistički“, koristeći tešku ekonomsku situaciju gotovo na isti način kako su to činili desničari u Vajmarskoj republici!

RAZORNA SNAGA SUNOVRATA
Sunovrat Amerike ima u sebi nešto razorno, konstatuje nemački magazin, uz alarmantno upozorenje: to će prouzrokovati neizbežne posledice za svetsku privredu i međunarodni (politički) poredak.
Kad pad dobije dramatično ubrzanje, vraški teško ga je zaustaviti i promeniti mu pravac. A nova administracija u Vašingtonu pokazuje se nesposobnom da pomogne Americi. Zalud žalopojke demokrata da njihove velike reformske projekte blokiraju, u kongresu i senatu, republikanci. Na paradoksalan način, birači su na nedavnim izborima za predstavnički dom nagradili „kočničare“. Baraku Obami su još drastičnije i snažnije sputane ruke. Jedna velika opsena, koja je u predsedničkoj kampanji propagirajući „smelost nade“ probudila neviđeni politički entuzijazam je isparila. Obamini sledbenici ne znaju „gde je čovek za kojeg su glasali“.
Poznati levičar Majkl Mor, koji se srčano angažovao u kampanji podržavajući Obamu, poručio mu je, posle teškog izbornog debakla da „pokaže narodu kako se boriš za nešto a ne samo da si fini tip“ i konstatovao da je Barak prestao da bude lider kad je postao predsednik.
U verbalnom prepucavanju posle izbora za kongres, Obama je priznao da je narod njegovim političkim protivnicima, republikancima, „dao volan u ruke“, uz opasku da oni neće znati da voze i kud voze. Kontrirali su mu takođe jetkom opaskom na istu temu: demokrate su slupale kola upravo zato što nisu znali da voze, a njihov automehaničar (predsednik) ne ume da ih popravi i izvuče (privredu) iz jarka.
Sve što je administracija do sada učinila, upumpavajući ogromne pare u propale banke, koje su i izazvale krizu, nije dalo očekivane rezultate. Ni konjukturni „paketi“ teški stotine milijardi dolara. Državni dug SAD je odavno preskočio „granicu bola“, preko devedeset odsto bruto nacionalnog proizvoda (!), što je zemlju, konstatuje nemački nedeljnik, „učinilo bolesnom“:  istopilo se poverenje građana u bolju sutrašnjicu, investitori više ne investiraju, potrošači ne troše, privreda je paralisana.
Dok pišem ovaj tekst, stižu vesti da su „Federalne rezerve“ – američka centralna banka – odlučile da u narednih nekoliko meseci  u ekonomiju „upumpaju“ još 600 milijardi dolara. Jednim „hicem“ bi da pogode tri cilja: da ožive obamrlu konjukturu i privredni rast, obore cenu ogromne količine pozajmljenog novca (najviše kod Kineza) i, konačno, podstaknu investicije, bez kojih nema novih radnih mesta.
Krajnje problematična operacija. „Pakt s đavolom“, kako upozoravaju neki ugledni ekonomisti. Među njima i nobelovac Stiglic. Više novca, znači dodatno, inače bezobzirno, štampanje dolara i – podsticanje inflacije. To može donekle biti korisno za domaću izvozno orijentisanu privredu, sve dok je „zver“ moguće krotiti. To je, međutim, prebacivanje tereta, i bukvalno pljačkanje drugih. U konkretnom slučaju, najviše Kineza (ogromni američki dug ovoj zemlji se topi, kao i vrednost takođe ogromnih kineskih deviznih u američkoj valuti) i Evropljana.

OPASNOST „JAPANSKOG SINDROMA“
Nije čudo što je upravo iz Pekinga, glavnog trgovinskog partnera Vašingtona, stigla prva, i promptna reakcija na potez američke nacionalne banke: „razuzdano štampanje dolara predstavlja najveći rizik za globalnu ekonomiju“. Obezvređivanje dolara, i njegov eventualni krah, gurnuo bi, konstatuje „Špigl“, svetsku privredu u provaliju.
Evropljane sada hvata gotovo paničan strah ako Kinezi i Japanci „kontriraju“ na isti način Amerikancima i, smišljeno, oslabe sopstvene valute. U tom slučaju bi one, zaista, postale oružje u opasnom monetarnom ratu, u kojem se Evropljani, po „Špiglu“ vide kao gubitnici. A najveći gubitnik bila bi Nemačka, trenutno svetski vicešampion u izvozu. Otuda i tolika, grozničava zainteresovanost Berlina za sve što se događa s one strane Atlantika. Nevolja je, međutim, što su se Evropljani našli u situaciji koja podseća na tamni vilajet: bilo šta da preduzmu, mogli bi se kajati. Ako sačuvaju vrednost evra, njihov izvoz će trpeti posledice. Ako ga devalviraju, udaraju na jedan od čvrstih oslonaca: stabilnost cena.
Iako to vlast u Vašingtonu po svaku cenu želi da izbegne, postoji opasnost „japanskog sindroma“: malokrvnog rasta privrede, i stagflacije, koja privredu Japana, nekadašnje ekonomske svetske sile, prati već godinama, od kada se rasprskao njen mehur naduvanih cena nekretnina.
Tako je, inače, počela i američka kriza. Političko rukovodstvo zemlje je siromašnije slojeve stanovništva prosto i svesno „kljukalo“ jeftinim kreditima za kupovinu nekretnina, uz podsećanje da je kućevlasništvo nerazdvojni deo „američkog sna“ (Džordž V. Buš: ko poseduje sopstvenu kuću, ostvario je američki san) kako bi ono zaboravilo da njihovi prihodi ozbiljno stagniraju. Stari i oprobani recept po principu „hleba i igara“. Sve dok vrag nije odneo šalu.
Ogroman broj građana s tankim prihodima, manjim od pedeset hiljada dolara godišnje, uleteo je u milionske dugove. Naduvani mehur s nekretninama je pukao. Bankarske hipoteke su aktivirane, vrednost nekretninama je drastično pala ispod cene po kojoj su svojevremeno plaćane. Ljudi su se našli na ulici, prinudno iseljavani iz kuća i ne mogu da poravnaju dugove, koji, s kamatama, kao opasan balast, rastu iz dana u dan. Privatni dug američkih domaćinstava popeo se na astronomskih 14 biliona dolara. Dvadeset puta je viši nego sedamdesetih godina.

ČAROBNJAKOVO KATASTROFALNO NASLEĐE
Paradoksalno zvuči, ali koren krize koja potresa Ameriku leži u godinama njenog ekonomskog buma i monetarnoj vladavini čoveka koji je slavljen kao čarobnjak i super star, Alena Grispena, šefa nacionalne banke od 1987. do 2006. godine, i decenija lagodnog života iznad realnih mogućnosti. Čarobnjak je oslobodio finansijski svet svih uzusa i pravila i podstakao njegovu razuzdanost, pohlepu i bezobzirnost.
Kad je Grinspen 31. januara 2006. godine napustio „tron“, ostavio je prezaduženu zemlju. Dve ratne avanture, u Avganistanu i Iraku, ispostavile su, do sada, ceh „težak“ bilion dolara. Državni dug dramatično raste. Sa 57 procenata bruto nacionalnog proizvoda u 2000. godini, narastao je na 83 procenta u vreme Obaminog stupanja na predsednički tron. Sada je stigao na 94, 3 procenta – 13, 8 biliona dolara – a u naredne dve godine bi, kako procenjuju eksperti, mogao da „odleti u nebo“ i prekorači granicu od 100 procenata!
Uz dugotrajni finansijski doping, koji se sada plaća, dramu Amerike je  uvećavao i drastičan raskorak između dinamičnog priliva stanovništva i odsustva privredne dinamike: u minuloj deceniji zemlja je narasla za dvadeset pet miliona žitelja, a broj zaposlenih se nije povećavao.
Naprotiv. Od 2000. godine nestalo je gotovo šest miliona radnih mesta, a zemlji je potrebno, najmanje, 100.000 novih radnih mesta mesečno (!) da bi se, koliko-toliko, smanjio eksplozivni pritisak na tržište rada.
Pretežak izazov i iskušenje za predsednika, u nepunih dve godine vladavine, i od mesije koji je probudio velike nade i (pre)velika očekivanja, postao je malokrvni političar koji gotovo ne zna kud će i šta će. Najveće razočarenje priredio je onima što su ga najvatrenije, gotovo fanatično podržavali dok je još bio, samo, predsednički kandidat.