65 GODINA OD NIRNBERŠKOG PROCESA Pokušaj brisanja istorije

Piše Uglješa Mrdić

Pokušaj preispitivanja rada Nirnberškog suda i sudski progon bivših boraca protiv fašizma, pokušaj je poraženih snaga u Drugom svetskom ratu da relativizuju pobedu antifašista i fašističke zločine i da pripreme teren za pravdanje fašističke ideologije

Po ko zna koji put proteklih godina pojedini zapadni faktori, naročito izraženi među članicama Evropske unije, hoće da kroje istoriju 20. veka, ili bolje reći da izbrišu brojne istorijske činjenice vezane za jednu od najvažnijih pobeda slobodnog sveta poslednjih vekova – pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu.
Da bi to lakše uradili, nastavljali su sa optužbama na račun onih najzaslužnijih za pobedu nad fašizmom.
I to se sve radi pred obeležavanje 65. godišnjice od početka rada Nirnberškog suda. Suđenje nacističkim prvacima, započeto 20. novembra 1945. godine, prvi je proces čelnicima jedne države za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, a nasleđe Nirnberga, i posle više od pola veka, vidljivo je u modernom međunarodnom pravu. Nirnberški sud formirale su savezničke sile odmah po završetku rata. Sudsko veće činile su sudije iz Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, SSSR i Francuske, a predsedavao je američki sudija Robert Džekson.
Podsećanja radi, na optuženičkoj klupi našla su se 22 nacistička lidera, među kojima i Herman Gering, Rudolf Hes i Joakim fon Ribentrop. Gotovo svi su tvrdili da nisu znali, ili da nisu bili odgovorni za ono što se dešavalo. Svi su odgovarali po tri tačke optužnice: zločini protiv čovečnosti, ratni zločini i zločini protiv mira. Nirnberški proces trajao je do 30. septembra 1946. godine i okončan je izricanjem 12 smrtnih kazni. Jedanaest nacističkih lidera je obešeno,  sedmorica su osuđena na dugogodišnje kazne zatvora, a troje ih je pušteno.

Na optuženičkoj klupi našla su se 22 nacistička lidera, među kojima i Herman Gering, Rudolf Hes i Joakim fon Ribentrop. Da li ćemo dočekati da se njihova odgovornost za zločine potpuno relativizuje?

HITLEROVI RATNICI
I pojedini predstavnici međunarodne zajednice i zapadnih institucija zalažu se za reviziju istorije, uglavnom na štetu srpskog i ruskog naroda. Nema boljeg primera za to od pokušaja preispitivanja rada Nirnberškog suda i delovanja Haškog tribunala.
Pre desetak dana glavni haški tužilac Serž Bramerc se u Moskvi sastao sa zamenikom ministra inostranih poslova Rusije Jakovenkom i učestvovao u Međunarodnoj naučnoj konferenciji „Nirnberški proces: istorijski i pravni aspekti“, koju je organizovao Institut za opštu istoriju RAN, Institut države i prava RAN i Moskovski državni institut za međunarodne odnose MIP RF. Ruska strana je istakla važnost Velikog otadžbinskog rata i Nirnberškog procesa, kao i da je rad Haškog tribunala odavno trebao da bude okončan, jer u poređenju sa Nirnberškim sudom Haški sud radi već 18 godina, a u pritvoru tog Tribunala optuženi umiru ili borave bez osnova i po osam godina.
„Pečat“ je još pre dve godine pisao o tome da je „najviše novih spomenika Hitlerovim ratnicima podignuto u Estoniji i Letoniji, dok Litvanija uklanja sva obeležja antifašizma“. Tada je, 2008. godine, održan „marš veterana“ u Rigi kao sada već tradicionalna proslava godišnjice letonskog Vafen SS legiona, jedne od Hitlerovih udarnih pesnica. Bivši pripadnici Vermahta, kojima se pridružuje sve više letonske omladine promarširali su centrom Rige. Ovo je samo jedan od načina na koji Letonija, zajedno sa susednom Estonijom, odaje počast poraženoj nacističkoj ideologiji. Uz Litvaniju, to su tri male pribaltičke zemlje, bivše sovjetske republike, a sada članice NATO-a i EU.
Inače, tekuća 2010. godina proglašena je, u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju, godinom proslave 65. godišnjice Pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Takva rezolucija bila je doneta na predlog Srbije i Rusije, na sastanku ministara spoljnih poslova zemalja-članica OEBS u decembru prošle godine, u Atini.
Druga evropska institucija, Velika komora evropskog suda za ljudska prava, iste godine je izglasala rešenje protiv bivšeg partizana Vasilija Kononova u njegovom predmetu „Kononov protiv Letonije“.

HAPŠENJE PARTIZANA
Vasilij Kononov bio je pripadnik partizanskog odreda, koji je delovao na okupiranoj teritoriji Letonije. Rođen je 1923. godine u Letoniji. Tokom Velikog Otadžbinskog rata bio je komandant partizanskog odreda 1. Letonske partizanske brigade, jedan od njenih najboljih minera. Posle rata radio je kao načelnik odseka za krivično gonjenje i načelnik saobraćajne policije Letonske SSR.
Maja 1944. godine, njegova grupa došla je u jedno od lokalnih sela da bi uhapsila nekoliko službenika policije formirane okupatorskom administracijom. Tri meseca pre toga, 12 partizana su ostali radi noćnog odmora u tom selu, ali bili su izdati lokalnim policajcima i uz pomoć Nemaca spaljeni na spavanju. Među ostalima poginula je i doktorka partizanskog odreda, koja je pokušavala da iz vatre izvuče malo dete, pa je zajedno sa detetom ubijena automatskom vatrom. Za to što su odali partizane i učestvovali u njihovom ubijanju, nekoliko lokalnih stanovnika su dobili od Nemaca pare, drva za gradnju, šećer. Po dolasku partizanskog odreda u maju, šestoro fašističkih pomagača bili su locirani i uprkos pruženom otporu uhapšeni i streljani. Osim njih poginule su i tri žene, koje su živele u selu.
Pre 12 godina – 1998. godine,  Kononov, koji je ostao da živi u Letoniji posle raspada SSSR-a, bio je uhapšen i 2000. godine osuđen na šest godina robije zbog „genocida i zločina protiv čovečnosti“. Pre devet godina Kononov je oslobođen i čitav slučaj bio je ponovo razmotren. Kononov je 2003. godine oslobođen optužbe za ratni zločin, ali je bio osuđen kao kriminalac zbog „spaljivanja nekoliko zgrada“ tokom hapšenja policajaca. Pošto je državni tužitelj uložio žalbu, čitav predmet je bio ponovo razmotren i 2004. godine Vrhovni sud Letonije proglasio je Kononova krivim za ratni zločin.

Velika komora evropskog suda za ljudska prava, izglasala je rešenje protiv bivšeg partizana Vasilija Kononova u njegovom predmetu „Kononov protiv Letonije“. Rusija je odlučno stala na stranu Vasilija Kononova, smatrajući kako sudski progon bivših boraca protiv fašizma znači faktičko oduzimanje SSSR-u prava na odbranu

NEMAČKO NAORUŽAVANJE
Kononov se 2004. godine žalio na odluku letonskog suda, Evropskom sudu za ljudska prava. Sudski proces je počeo tek u septembru 2007. godine i u julu 2008. godine Mala komora evropskog suda donela je odluku da sudski progon Kononova nije moguć u skladu sa članom 7. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji kaže da niko ne može da bude kažnjen za bilo koje radnje ako one u to vreme nisu bile kvalifikovani kao zločin nacionalnim i međunarodnim pravom.
Osim toga sud je naveo da:
– streljani muškarci su dobili oružje od Nemaca;
– mada oni mogu da se tretiraju kao civilno stanovništvo, takav pojam nije bio definisan haškom konvencijom iz 1907. godine, koja je bila na snazi za vreme Drugog svetskog rata;
– operacija partizana nije bila kaznena racija, pošto je bila sprovedena protiv šestorice ljudi za koje je postojala osnovana sumnja da su fašistički pomagači. To je i potvrđeno materijalnim dokazima – nađeni su naoružanje i municija, a čitavo selo bilo je sačuvano;
– nema ubedljivih dokaza da je operacija partizana kršila pravila vođenja rata, definisanih u aneksima haške konvencije iz 1907. godine;
– nema ubedljivih dokaza o uzrocima čija je posledica bila smrt tri žene, niti da je Kononov lično njih ubio ili pozivao druge da to učine.
Sud je odlučio da se pokušajem sudskog progona krši član 7. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i da ne stoji tvrdnja da je Kononov počinio genocid, kako je definisano u konvenciji UN o sprečavanju genocida (pošto poginuli nisu pripadali istoj etničkoj grupi, a ni partizani nisu bili vođeni mržnjom prema pripadnicima određene etničke grupe). Takođe, Sud je obavezao Letoniju da plati bivšem partizanu novčanu odštetu.
U januaru 2009. godine, Letonija se već žalila Velikoj komori evropskog suda na odluku Male komore. Ovaj put Letonija je insistirala na tome da je SSSR kao i fašistička Nemačka bio okupator, što se u pravnim krugovima protumačilo kao novi pokušaj da se Kononov osudi za ratni zločin. Sudski proces je počeo u maju 2009. godine, a već u maju 2010. godine većina sudija je proglasila Kononova krivim. U zaključku suda je bilo navedeno da:
– Kononov je počinio ratni zločin;
– pošto ratni zločini ne zastarevaju, Kononov treba da bude sudski progonjen;
– Kononov je imao pravo samo da uhapsi osumnjičene stanovnike sela, da bi im kasnije obezbedio pravedno suđenje;
– Kononov je prekršio međunarodno pravo, koje garantuje ženama tokom rata posebnu zaštitu;
– na dan operacije partizana, zakoni i običaji ratovanja bili su dobro definisani i Kononov ih je prekršio.
Sud je zaključio da nije u nadležnosti da daje mišljenje koliko je legitimno bilo pripajanje, 1940. godine, Letonije Sovjetskom Savezu.
Trojica od 17 sudija, predsedavajući Žan-Pol Kosta (Francuska), Stanislav Pavlovskij (Moldavija) i Snežana Botučarova (Bugarska), u posebnom mišljenju su naglasili da:
– zločini za koji je optužen Kononov 1944. godine, nisu bili jasno kvalifikovani;
– te zbog toga se krši princip razumne predvidljivosti;
– sudski progon za akciju u kojoj je učestvovao Kononov, bio je posle 1954. godine zabranjen važećim nacionalnim zakonodavstvom;
– u ovim okolnostima zaključak da predmet ne podleži zastarevanju, jeste davanje obrnute snage zakonu na štetu Kononova;
– kao rezultat povređeno je pravilo definisano članom 7. Evropske konvencije.
Osim toga u pravnim krugovima se smatra da je Velika komora evropskog suda, bila prvi sud koji je posle Drugog svetskog rata doneo odluku u suprotnosti sa rezultatom zasedanja Nirnberškog tribunala, da je odluka evropskog suda „egzotična“ i politički motivisana, te da stvara preduslov za redefinisanje pogleda na razloge početka Drugog svetskog rata i njegovih rezultata.
Uzimajući u obzir greške u vođenju suđenja i veći broj tehničkih propusta, branioci Kononova planiraju da se žale na odluku velike komore na osnovu pravila 80 statuta suda, koje daje mogućnost da se odluka suda preispita u slučaju postojanja novih činjenica od suštinske važnosti za odluku. Tako da će advokati insistirati da se ipak uzme u obzir postojanje osnovane sumnje, da su pogubljeni stanovnici sela učestvovali u racijama protiv partizana i dobijali za to materijalnu korist. Osim toga advokati će insistirati da se zamene 14 sudija iz prethodnog sastava, zato što su se oni u davanju mišljenja oslanjali na političke simpatije, a ne na međunarodno pravo. Advokati će insistirati na tome da predmet Kononova bude razmotren u razumnom roku (bar u istom vremenskom periodu, kada je sud izašavši u susret Letoniji sve završio u roku od jedne godine).
Rusija kao država je odlučno stala na stranu Kononova (koji je u međuvremenu dobio rusko državljanstvo) i smatra kako sudski progon bivših boraca protiv fašizma pod optužbama, kao što je podignuta protiv Kononova, znači pokušaj poraženih snaga u Drugom svetskom ratu da relativizuju pobedu antifašista i fašističke zločine, faktičko oduzimanje Sovjetskom Savezu prava na odbranu, pripremanje terena za pravdanje fašističke ideologije.
Ministarstvo spoljnih poslova Rusije je negativno ocenilo odluku Velikog doma Evropskog suda za ljudska prava i izjavilo da će Ruska Federacija „posle sveobuhvatne analize odluke i njenih pravnih posledica doneti zaključak, između ostalog i o izgradnji daljih odnosa kako sa Sudom, tako i sa Savetom Evrope u celini“. „Isključivši odgovornost Letonije, koja je bila priznata sudskom odlukom od 24. jula 2008. godine, za kršenje 7. člana Evropske konvencije za ljudska prava, danas se Veliki dom suda faktički složio sa onima, koji nastoje da revidiraju rezultate Drugog svetskog rata i da opravdaju naciste i njihove pomagače“.
Takav stav proističe iz otvorenog neslaganja Rige sa posleratnim uređenjem Evrope i rezultatima Nirnberškog tribunala, koji se u čitavom svetu doživljava kao temeljni izvor današnjeg krivičnog prava, između ostalog to se odnosi i na priznavanje „SS“ kao zločinačke organizacije.
Kvalifikacija dejstava ratnika Kononova protiv nacizma kao „ratnog zločina“ direktno protivreči opštepriznatim temeljnim principima prava, pre svega principu da krivični zakon nema retroaktivnu snagu. U suštini, saglasnost Evropskog suda za ljudska prava sa stavom Letonije u ovom predmetu znači da dolazi do pravno neosnovane i politički štetne promene pravnih pristupa Suda oceni događaja i rezultat Drugog svetskog rata.
Takođe, nažalost, i u Srbiji postoje strukture, koje su angažovane u pojedinim političkim strankama i nevladinim organizacijama, a koje se zalažu da Srbiju i srpski narod prikažu kao fašistički, nacistički i osvajački, pružajući generacijama koje dolaze izmenjenu i lažnu istoriju. Pri tom insistiraju na izmeni istorijske činjenice da su srpske vojskovođe, kao i većinski deo srpskog naroda, dali veliki doprinos u borbi protiv okupatora u Prvom i Drugom svetskom ratu, te protiv fašističkih odreda koji su sejali smrt po Evropi u Drugom svetskom ratu, kao i onih koji su činili zločine tokom devedesetih godina na području bivše Jugoslavije. Zvanična Rusija staje iza svoje istorije i svojih heroja, što se za zvaničnu Srbiju ne može reći…

4 коментара

  1. Avatar

    Старо добро прање биографија фашистичких квислиншких режима од стране наследника њихове идеологије, свеприсутно на територији Југославије.То је у складу са њиховим схватањем прошлости и садашњости, а у складу са идеологијом која је идеја водиља ”Новог светског поретка”. Разбијање огледала неће променити суштину НДХ,”Ханџар дивизије”, балиста, украјинских, бугарских, мађарских или литванских фашиста, колико год се упињали локални или глобални следбеници те зликовачке филозофије, па макар се (као код нас) лицемерно представљали као антифашисти и имали,чак, своје ”НВО” и представнике у скупштини.

  2. Avatar

    O, ne! Nece se zaboravi NDH i ujak Borisa Tadica, Jure Francetic, koji je bio jedan od glavno komandajucih koljaca Srba. Nece i ne sme, braco moja! Napisali su istoricari, kao sto je Edmond Paris… Nece i ne sme da se zaboravi 40 lb. srpskih ociju poklonjene Pavelicu… Srana 130… Nece i ne sme da se zaboravi 171 srpski zaklani svestenik… strana 285-289..Ne, nesme da se zaboravi 47 zaklanih Rabbi-a, jevreskih svetih lica strana 289-290.Ne ne sme da se zaboravi 1941-1945 i poklanih 750.000 Srba;60.000 Jevrejai 26.000 Cigana, strana 9….Ne, ne sme da se zaboravi istorija Kosova i Metohije, Prince Eugen Divizija i Balisticke organizacije koji su nas klali…To je lepo opisao Carl Savich… Pokolj u selu Velika pod Cakorom zapamtio je svaki kamen. Bajonet koji probija jos nerodjeno dete u utrobi majke…Imao sam srecu da nisam bio tu, ali sa bio uz Rugovu i Brstricu i gledao kako majke bacaju tek rodjenu decu u tu bistru Bistricu i mutile njenu vodu krvljom..
    A sada braco draga, pitam se da li se moze zaboraviti ovo “prijateljsko bombardovane i prijateljsko klanje”, da bi se rodio novi Mengele zvani Taci i Dr.Kusner…Ne braco moja to se ne sme i nece zaboravi..Ne sme da se zaboravi JASENOVAC….
    Hvala internetu, sada mozete sve citati sta su nam nepristrasni istoricari sacuval: Edmond Paris; Carl Savich, Profesor Arnold Toynbee…
    Nadam, se da ce istorija zapamtiti i savremene Srpske kvinslinge i pljackase koji opustise Srbiju pod ovom najgorom okupacijom u istoriji…
    Molim ne zaboravi istoriju Tu “uciteljicu zivota”, i Pecat ako je moguce daj malo informacija na engleskom…

  3. Avatar

    Srbi probajte nas stići ali neće ići .
    PRIRODNI PRIRAST U Zadarskoj županiji 2009. rekordan broj rođene djece
    U pet godina rast nataliteta 18 posto
    Prema najnovijim podacima Državnog zavoda za statistiku o prirodnom kretanju stanovništva u Zadarskoj je županiji 2009. rođen rekordan broj djece, ali bilježimo i najveći broj umrlih dosad. Rođeno je 1.836 djece, od čega nažalost osmero mrtvorođenih, a ukupno je umrlo 1.867 osoba pa prirodni prirast iznosi minus 39. U odnosu na ostatak Hrvatske to su još uvijek pozitivne brojke jer na nacionalnoj razini umrlo je gotovo osam tisuća osoba više nego je rođeno.
    U 2009. U Hrvatskoj je ukupno rođeno 44.754 djece, i to 44.577 živorođene i 177 mrtvorođene. U toj godini zabilježen je porast broja živorođene djece za 1,9 posto u odnosu na 2008., tj. rođeno je 824 djece više nego prethodne godine. Od ukupnog broja živorođenih 51,3 posto rođeno je muške i 48,7 ženske djece.
    Ako promatramo duže razdoblje može se zamijetiti konstantan rast nataliteta, jer 2004. u Zadarskoj je županiji rođeno 1.550, a pet godina kasnije 285 djece više.
    Negativne brojke na zadarskom području tiču se bračnih zajednica, sklopljeno je 149 brakova manje nego godinu prije, što je pad od zabrinjavajućih 15 posto. Istovremeno je broj razvedenih brakova sa 152 ostao gotovo jednak.
    Ako gledamo prirodni prirast po općinama može se primijetiti da je stanje najlošije u otočkim općinama. Primjerice najmanje je rođenih u Kukljici, tek šestero djece dok je umrlih dvostruko više. Niti ostale otočke općine nisu mnogo bolje, a jedino u Kali sa 17 rođenih prelaze dvoznamenkastu cifru.
    Od ostalih općina najviše je rođeno u Pakoštanama, njih 63-oje, a od gradova Zadar je predvodnik sa 830 novih građana. Benkovac je sa 136 rođenih na drugom mjestu, no za razliku od Zadra koji je u značajnom plusu prirodnog prirasta, u Benkovcu je istovremeno umrlo 164 osobe.

  4. Avatar

    Grozne i pregrozne stvari se ponavljaju kroz cijelu istoriju-to mladi 21 veka treba da znaju-uvek su isti na strani dobra,a oni drugi na strani zla,čak se time ponose i prijete i dalje.To je i priznanje nedovoljne moći zla koje nikad ne miruje i da ga još ima svuda po svetu na žalost i sramotu,ali i da zlo valja zatirati svim sredstvima u svako vreme.Valjda postoje i oni koji na to misle i kojima je obaveza da uništavaju zlo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *