ŽELJKO ĐUROVIĆ Slikar koji je ovladao vatrom

Piše Dejan Đorić

Zbog provincijalno shvaćene uloge avangarde Željko Đurović ovde nema pravu podršku, ali te probleme nema u inostranstvu, te je on više građanin sveta nego crnogorski ili srpski slikar

Svaki put kada Željko Đurović predstavlja svoje slike i crteže to je značajan likovni događaj. Publika voli njegove radove a kritika se u Srbiji odavno opredelila protiv slikarstva pa je njeno mišljenje nebitno. Đurović u tom smislu ovde nema pravu podršku zbog pogrešno i provincijalno shvaćene uloge avangarde koja, po zamisli onih koji vode našu kulturu, treba da zameni sve druge vidove umetnosti. Đurović nema te probleme u inostranstvu, on je više građanin sveta, nego crnogorski ili srpski slikar.

MAGIČNI BROJ „107“
Dela ovog umetnika nalaze se u Zamku Grije u Švajcarskoj, najvećoj muzejskoj instituciji u kojoj se čuva i izlaže slikarstvo fantastičnog tipa,  često izlaže na velikim grupnim i tematskim izložbama u Evropi, njegova su dela predstavljena u najvažnijim novijim publikacijama u svetu za savremenu fantastiku,  rešava vizuelni identitet nekih rok opera u svetu, a obožavaoci iz SAD finansiraju njegov put i boravak ne bi li naučili nešto od njega. Samostalna izložba slika u zemunskoj „Galeriji 107“  jedna je od njegovih poslednjih u ovoj godini, naredne  će se ovaj umetnik  i profesor posvetiti pripremi i izdavanju svoje monografije.
„Galerija 107“ u kojoj izlaže ulja većeg formata takođe je značajna. Najveću privatnu galeriju u Srbiji vodi Milan Jan, vlasnik jedne od najvećih i najboljih kolekcija slika živih slikara. Od najboljih umetnika u našoj zemlji Jan je poručivao slike formata 107×107 cm i to su antologijska dela. Za razliku od drugih, svaku izložbu u ovoj galeriji prati katalog, a organizaciji Galerije i izložbi Jan je pristupio profesionalno zaposlivši kustoskinju. Njegova galerija je bila sinonim za najbolja dešavanja u svetu figuracije  ali se u poslednjih nekoliko godina koncepcijski pogubila pa su je okupirali tek svršeni studenti, nepoznati ili loši umetnici. Galerija je imala veći ugled dok je kustoskinja bila Biljana Amidžić koja je otpočela saradnju sa Željkom Đurovićem, Željkom Tonšićem i Sergejom Aparinom, koji mada žive u Zemunu pripadaju  samom vrhu svetskog fantastičnog slikarstva. Sada se u ovoj galeriji češće može videti sumnjiva apstrakcija i drugorazredni ekspresionizam. Đurovićeva izložba je ne samo povratak korenima već možda i najava nekih boljih dešavanja u ovoj Galeriji.
Željko Đurović je spektakularni crtač i slikar. Kao slikar, uspeo je da učini skoro nemoguće, da oformi slikarstvo koje nije fantastično samo po tipu crteža, tematici već i po kolorističkim odnosima. Mnogi slikari te vrste kod nas podsećaju na nekog čuvenog svetskog majstora, Đurović je, međutim, u svetskim okvirima originalan, njegov stil je nepoznat u istoriji fantastičnog slikarstva. Postavio je u prvi plan kolorit, boje koje su nepomirljive i koje drugi slikari nerado koriste. Na njegovim slikama je ipak sve na svom mestu jer je ovladao vatrom koja bi druge spržila. U tim bojama susreću se ili sukobljavaju energije, oluja ili kosmički požar besni slikom. Koloristička rasplamsavanja  u pozadini su do najsitnijih detalja definisanog figuralnog sveta, precizno i skladno nacrtanog, sa bogatom animalistikom, i kopnenom ili morskom florom.

RENESANSNI MANIRISTA
Đurović je stigao do visokog stepena majstorstva u kome se ne pojavljuje ni realističko preslikavanje i opisivanje sveta niti bilo kakav vid poricanja slikarstva. Kao renesansni maniristi dao je prednost stilizaciji, njegove figure su anatomski nerealne, izdužene, ali stvarne u svom svetu, u umetnosti koja je paralelna realnost. Najveći živi slikari poput Ernsta Fuksa i Gigera žele da se fotografišu sa njim jer u njegovim ostvarenjima prepoznaju nivo znanja koji su i sami osvojili. Dok su drugi slikari sigurniji na manjem formatu, Đurović je sve bolji što je slika veća, dok drugi  lošije slikaju što su stariji on je sve bolji i dok kod drugih dolazi do okoštavanja, zaustavljanja i izrabljivanja jednom pronađene likovnosti, Đurović pomera granice svog sveta, uvevši sada anđele, ptice i leptire u sliku. Ovaj pravi slikar Mediterana prikazao je nepoznati, iracionalni, unutrašnji Mediteran, neka samo njemu znana mora.
Đurović, elegantni i uvek ljubazni kozer, podseća na sjajne francuske simboliste, uglađene slikare i pesnike devetnaestog veka, spremne da otkriju lepotu i u ružnoći i da svakom biću upute lepu reč. Ne samo zbog toga obožava ga ženski svet, složno ga pozdravljajući posle nekih njegovih inspirativnih obraćanja publici. Retko ko je u vreme sveopšte i u umetnosti možda najviše prisutne ružnoće tako i toliko uzdigao večnu ženstvenost, mudrost Sofije, lepotu Eve ali i opasne Lilit koja se pojavljuje na novim slikama. Đurović je opčinjen ženskom lepotom, a žene su opčinjene sa njim i njegovim slikama jer bolje poznaju lepotu i iskrenost. U poslednjih dvadeset godina ni na jednoj njegovoj slici, crtežu ili grafici  nije se mogao videti muški akt. Po uznošenju i poštovanju žene više je nalik starim majstorima, nego po nastojanju da obnovi tradicionalni svet slikarstva. Zato se na njegovim izložbama može videti nešto najpoželjnije, ne samo  puno otmenih i lepih dama već i sasvim mlad svet. Da li je neki slikar stvaralački živ ili mrtav znaćemo odmah po tome ko  dolazi na izložbu, ukoliko je mladež prisutna, pred njim je budućnost.