RATKO DMITROVIĆ Korisno „ludilo“ Domagoja Margetića

Piše Ratko Dmitrović

Jedan hrvatski novinar, godinama doživljavan i prozivan kao neverovatno obavešten čovek ili kao potpun ludak, ulazi u poslednje vreme u žižu interesovanja čak i međunarodnih krugova, između ostalog i zbog kopanja po bliskoj prošlosti Srba i Hrvata

U Srbiji postoji nekoliko novinara o kojima vlada mišljenje da nisu sami svoji, da imaju psihičke probleme, boluju od paranoje, da javnom prezentacijom što sebe što svojih radova leče komplekse. Ili su maniti, što bi rekao narod. Znam ih troje koji se nesumnjivo uklapaju u ovu sliku ali znam još više, neuporedivo više, psihopata koji su aktivni u srpskoj politici, neki su i na vrlo visokim državnim funkcijama. Redovno idu kod psihoterapeuta, piju lekove ali se ne skidaju sa ovdašnjih medija. Niti sa funkcija. Kako im je znaju oni sami, kako je nama sa njima to osećamo i zbog toga kukamo svakoga dana. Ovi su opšta opasnost, oni „ludi novinari“ nisu, nikoga ne ugrožavaju.
Isto je, ako može da bude uteha, i u Hrvatskoj. Ali tamo postoji jedan čovek koji odavno na svom imenu ima etiketu „lud“, dobijenu od nekih političkih i javnih krugova i pojedinaca, a koji – za razliku od njegovih beogradskih „kolega“, sklonjenih na zanatsku i društvenu marginu – ne prestaje da talasa politički i javni život Hrvatske, sa posledicama koje niti su sitne niti su naivne.
Reč je o Domagoju Margetiću. Pre neki dan primio ga je u službenu posetu i predsednik Hrvatske Ivo Josipović. Nije malo.

HADEZEOVSKI PODMLADAK
Sećam se Margetića iz vremena ranih devedesetih u Zagrebu. Kao dopisnik „Politike“, prateći šta je tek uvedeno višestranačje izbacilo u javnost, muvao sam se po raznim konferencijama za novinare, tribinama, promocijama…i nagledao se svega i svačega. Koliko je tek tu bilo ludaka. Defile likova za koje bi se zakleli da su pobegli kroz otvoren prozor književnih radionica Dostojevskog ili Kafke.
Ako se ne varam Margetić tada nije bio ni punoletan. Ostao je u sećanju kao mršav, kosmat i vrlo pričljiv dečko, predsednik nekakve organizacije koja se zvala „Hrvatska mladež“. Oni su imali ideju da omladinu Hrvatske zaštite od izazova kao što su droga, alkohol i duvan pa su se zalagali da, na primer, samo punoletne osobe mogu same da idu u disko klubove, da cigarete u javnoj prodaji ne mogu kupiti mlađi od 21 godine, da se reguliše tržište na kojem su mladi izloženi udaru porno industrije…itd.
Iz tog zagrebačkog vremena, a sećajući se posebnih pa i bizarnih likova, uvek mi pred oči izađe jedan od lidera hadezeovskog podmlatka, prezivao se Čagalj. Taj je izgledao i ponašao se u skladu sa svojim prezimenom. Bio je student na Pravnom fakultetu i stariji od Domagoja Margetića. No, vratimo se ovom drugom.
Margetić je tih godina, pa sve do kraja devedesetih, slovio kao ekstremni desničar, hrvatski nacionalista, svojeglav doduše, ali neupitno hrvatski orjentisan. Bio je član HDZ-a, međutim, posle nekoliko godina isključili su ga iz stranke, zbog ukazivanja na nedolično i kriminalno ponašanje nekih visokopozicioniranih stranačkih ljudi, među kojima je bilo i ljudi vrlo bliskih Franji Tuđmanu.
Posle toga Domagoj je pisao otvorena pisma Tuđmanu (malo ko je to hteo da objavi) o stranačkim malverzacijama, kadrovskim nameštaljkama, nepotizmu, kriminalnim radnjama i munjevitom bogaćenju nekih pojedinaca i porodica stranački i interesno vezanih za HDZ.

UBIJANJE SRBA U SISKU
Danas u analizi života Domagoja Margetića i svega što je taj čovek (rođen 1974. godine u Zagrebu) preduzimao, zaista možemo pronaći mnoštvo dokaza koji bi išli u prilog teze da se radi o žestokom hrvatskom nacionalisti.
On je, uz ostalo, bio urednik u časopisu „Hrvatsko slovo“, nedeljnom glasilu „za promicanje hrvatske kulture“, finansiranom iz državnog budžeta, inače pribežištu ustaški orjentisanih pisaca i intelektualaca. Domagoj danas kaže da je tamo uređivao tekstove sa ekonomskom tematikom i da mu je to trebalo za egzistenciju. Činjenice govore da je bio i glavni urednik „Hrvatskog slova“, te da je sa te funkcije smenjen na izričit zahtev Stjepana Mesića, u to vreme predsednika Hrvatske. Zbog serije negativnih tekstova o Mesiću, Margetić je osnovao „Stranku hrvatskih branitelja“, desne orjentacije, izrazito nacionalističku, sa kojom je učestvovao na izborima za Sabor i podržao Miroslava Ćiru Blaževića kao nezavisnog kandidata na predsedničkim izborima 2005. godine. I u jednom i u drugom slučaju, rezultati su bili poražavajući, gotovo na nivou statističke greške.
U vreme vlade Ivice Račana, Margetić je 2002. godine javno prezentovao spisak Srba, po njegovom mišljenju odgovornih za zločine nad Hrvatima, koji su našli zaposlenje u sastavu hrvatske policije. Neki od tih ljudi završili su na sudu, a kasnije i u zatvoru.
Sve ovo će vam mnogi Srbi iz Hrvatske priložiti kao dokaz da je Margetić „samo ustaša i ništa više“, uz dodatak da je i sumanut, neuračunljiv, budala.
Da, ali mnogo je i onih Srba koji će stati u odbranu Domagoja Margetića. Zašto, otkud to?
Otuda što je Margetić, u poslednje dve godine, uradio nekoliko značajnih stvari za Srbe u Hrvatskoj. Nevažno je iz kojih razloga to čini; da li ga grize savest, ili je to posledica njegovog ljudskog sazrevanja na osnovama sve dostupnijih istina o suštini Domovinskog rata, pronalazaka autentičnih dokumenata i svedočanstava iz perioda osamostaljenja Hrvatske…sve je to sada manje važno od činjenice da se baš zahvaljujući Domagoju Margetiću ovih dana priprema otvaranje strašnog dosjea „Sisak“, dokumentacije na nekoliko stotina strana koja svedoči o ubijanju Srba u Sisku i sudsko procesuiranje tih zločina.
To je, da podsetim, najveći i najmasovniji zločin, počinjen u Hrvatskoj za vreme građanskog rata. U Sisku je brutalno – klanjem, vešanjem i masakriranjem – ubijeno više od 500 Srba, a nijedna dosadašnja hrvatska vlada nije htela ili nije smela da sudski otvori tu priču. Kažem nije smela, pošto je prošle godine jedan od bivših hrvatskih ministara izjavio da se slučaj Sisak ne otvara, jer on može da uzdrma same temelje sadašnje hrvatske države i dovede u pitanje ceo Domovinski rat.
Dakle, Margetić je 20. aprila 2010. godine u Zagrebu seo u kola i sa dokumentacijom o ubijanju Srba u Sisku krenuo put Beograda. Tu se sastao sa predstavnicima Tužilaštva za ratne zločine i uz dokumentaciju priložio i svoj lični iskaz, tražeći da Tužilaštvo preduzme sve što je u mogućnosti, uključujući hitnu saradnju sa adekvatnim institucijama Hrvatske, kako bi se rasvetlilo ono što se 1991-1992. godine, Srbima događalo u Sisku i okolini.

ZVERSKO MUČENJE
Po povratku u Zagreb, posle izveštavanja beogradskih medija o Margetićevom dolasku u glavni grad Srbije, ovaj novinar se našao na udaru brojnih udruga hrvatskih branitelja, pojedinaca, medija. Pretili su mu i dalje mu prete, fizičkom likvidacijom njega i njegove porodice.
Umesto da se primiri, što bi realno moglo da se očekuje, Margetić reaguje suprotno; daje intervjue u kojima proširuje priču o likvidacijama Srba u Hrvatskoj, traži da se svako ubistvo rasvetli, da ubice odgovaraju, kao i njihovi naredbodavci, imenujući pri tom sam politički i državni vrh Hrvatske. I one ranije, Tuđmanove, iz devedesetih, kao i ove današnje.
Novi šok hrvatska javnost doživela je sredinom oktobra ove godine, kada je objavljena vest da su Domagoj Maretić i hrvatski publicista Darko Petričić, Haškom tribunalu podneli dokumentovanu prijavu protiv „glavnog državnog odvjetnika“ Hrvatske, Darka Bajića, okrivljujući ga da je direktno odgovoran za ratne zločine u splitskoj „Lori“ devedesetih. Bajić je tada, stoji u prijavi, bio vojni tužilac, direktno je učestvovao u ispitivanjima zarobljenih u „Lori“ (Srbi vojnici i oficiri JNA i srpski civili), a postoje indicije da je tamo bio i kada su Srbi zverski mučeni i ubijani.
U strahovanju da bi Haški tibunal njihovu prijavu mogao da ignoriše, Margetić i Petričić dostavili su spomenuti materijal i Evropskoj komisiji, OEBS-u i Sudu za ljudska prava u Strazburu.
Samo nekoliko dana kasnije, Margetić izlazi u javnost sa tvrdnjom da poseduje neoborive dokaze o umešanosti političkog vrha Hrvatske, Sanadera pre svih ali i Mesića, u aferu oko „Hipo“ banke. Dvadeset četiri sata kasnije, sedeo je u kabinetu predsednika Hrvatske i u četiri oka razgovarao sa Ivom Josipovićem. Taj susret, naravno, mogao je da ostane tajna i upravo činjenica da je Josipovićeva pres-služba objavila informaciju o susretu Josipović-Margetić, da je objavljena i zajednička fotografija njih dvojice, ide u prilog onima koji Domagoja Margetića shvataju krajnje ozbiljno.
Prostor mi ne dozvoljava da navedem šta je sve ovaj momak pokrenuo u hrvatskoj, bosansko-hercegovačkoj pa i srpskoj javnosti, ali ne mogu odoleti izazovu da spomenem njegovu teoriju o ubistvu Zorana Đinđića. Margetić tvrdi da je taj atentat osmišljen i isplaniran u Hrvatskoj, u sadejstvu sa nekim inostranim tajnim službama, da je celu operaciju vodio Franjo Gregorić (svojevremeno predsednik Vlade Hrvatske), a da su pripadnici Zemunskog klana u podeli tog strašnog posla dobili ulogu izvršioca. I veliki novac, razume se.
Margetić je objavio i ime i prezime bivšeg jugoslovenskog obaveštajca, Srbina iz Bosne, koji je koordinirao aktivnosti između Zagreba i Zemuna i nadgledao celu operaciju, ali još niko na tu priču nije službeno reagovao. Sve na refleksiji: „Ma, Margetić je lud“.
Ivo Josipović ne misli tako, a Ivo nije neozbiljan čovek. Kao što nije neozbiljan ni njegov glavni savetnik, britanski đak, Dejan Jović.