POČETAK POZORIŠNE SEZONE Jesen stiže, zavesa se kasno diže

Piše Raško V. Jovanović

Većina beogradskih dotiranih pozorišta – Jugoslovensko dramsko, Beogradsko dramsko, Pozorište na Terazijama, Zvezdara i Bitef teatar, Dečije pozorište „Boško Buha“ i druga – podiže zavese tek u oktobru, a da pri tom ni jedno nije objavilo čak okvirni repertoar za nastupajuću sezonu

Jedino beogradsko pozorište koje je ove godine sezonu počelo 1. septembra –  bilo je privatno pozorište „Slavija“. Od toga dana, kao što je to činilo i prethodnih godina, ovo pozorište svake večeri podiže zavesu na zadovoljstvo brojnih gledalaca. Kako se vidi, privatno pozorište ima računicu da prikazuje predstave već od početka septembra, a dotirana pozorišta to izbegavaju, jer ne žele da odvraćaju pažnju gledalaca od Bitefa,  izgovarajući se i drugim poslovima, najčešće onim oko sređivanja ili renoviranja prostorija.

DOBRE VESTI IZ „VUKA KARADŽIĆA“
Istini za volju, ove godine  pozorišna sezona počela je nešto ranije.  Narodno pozorište u Beogradu počelo je sezonu gostovanjima pozorišta  iz zemlje i inostranstva, da bi potom usledile redovne dramske, operske i baletske predstave. I Atelje 212 otvorio je svoja vrata i počeo sa izvođenjem predstava najpre u Teatru u podrumu, na kojem je praktično završen programski ciklus revolucije iz prethodne sezone, a u drugoj polovini meseca počela je nova sezone serijom predstava „Kose“. Međutim, većina beogradskih dotiranih pozorišta – Jugoslovensko dramsko, Beogradsko dramsko, Pozorište na Terazijama, Zvezdara i Bitef teatar, Dečije pozorište „Boško Buha“ i druga – podići će zavese u oktobru, a da ni jedno nije objavilo okvirni repertoar za nastupajuću sezonu, jer ga, po svemu sudeći, nemaju. Jedino je Narodno pozorište, krajem septembra, objavilo okvirni plan za narednu sezonu, što se može samo pozdraviti, bez obzira što se iz nabrojanih naslova ne može sagledati  umetničko-estetska koncepcija.
KPGT (Kazalište, pozorište, gledališče, teatar) Ljubiše Ristića na scenama u staroj Šećerani na Čukarici, obnovilo je svoju delatnost i već od 25. avgusta počelo seriju predstava pod nazivom „Junak našeg doba“ sa nekoliko premijera i obnovljenih naslova. Verovatno zbog nedostatka sredstava, ali i dobre volje pojedinih redakcija, te su predstave ostale bez odgovarajućeg publiciteta, pogotovo bez najava u dnevnoj štampi i na elektronskim medijima.
Na samom početku sezone imali smo i jedno prijatno iznenađenje. Naime, obnovljena dvorana Ustanove kulture „Vuk Karadžić“ dobila je naziv „Aleksandar Popović“ i na njenoj sceni prvi put je izvedeno novo delo Nebojše Romčevića „PR ili Potpuno rasulo“. U ovoj komediji, koja se tematski nadovezuje na Romčevićev pre nekoliko godina izveden komad „Paradoks“, nalazimo prikazane dogodovštine u kući jednog intelektualca, koji posle uspešno publikovanog novog naučnoga rada privlači pažnju jedne političke stranke, čiji će ga „pi-ar“  angažovati i „kupiti“ za nešto novca. Za uzvrat, naučnik će morati da kao predstavnik stranke učestvuje u duelima na televiziji, da se pojavljuje i govori na mitinzima, zborovima i drugim propagandnim manifestacijama stranke. Međutim, dobijeni novac uneo je pometnju u porodicu naučnoga radnika, po pravilu, slabo plaćenog…. Ako ukažemo da po izvesnim pojedinostima ova komedija može da izazove asocijacije na pojedina Nušićeva ostvarenja, prvenstveno na „Narodnoga poslanika“ i „Gospođu ministarku“,  to nikako ne znači kako želimo da osporimo njenu originalnost i duhovitost. Naprotiv, smatramo da su asocijacije na dela našeg najboljeg komediografa kompliment za autora, koji je napisao jednu veselu i razigranu komediju o odnosima u porodici i jazu između dece i roditelja, stavljajući u žižu još i položaj i sudbinu intelektualca u našoj sredini danas.

Romčevićevu komediju režirao je Egon Savin sa očiglednom namerom da njene prizore o potpunom rasulu i gubljenju mera za prave vrednosti, razigra do kraja i da svaku ličnost prikaže u bespoštednoj svetlosti i to u sklopu mestimičnih vodviljskih vrtloga. U tome su ga glumci predano sledili. Prednjačila je Dušanka Glid Stojanović u ulozi Katarine, koja je na sceni čas furiozno, čas umilno, nekad neprijatno, a kat-kad nežno, vodila ne samo konverzaciju nego i čitavu igru. Zbunjenog intelektualnoga radnika Leku glumio je Boris Isaković, uspevši da ocrta unutrašnji prelom nakon dobijanja novca kada se srodi sa novonastalom situacijom i počinje da prihvata  blagodeti što ih donosi novac. I Maša Dakić kao kćerka Teodora plastično je prikazala  preobražaj nezadovoljstva u prpošno kaćiperstvo. Glumeći prevrtljivog i povodljivog, lukavog i uvek  sračunatog Boru, predsednika kućnog saveta, Predrag Ejdus načinio je pravu malu studiju: pamtićemo sa kojom je pritvornošću ulazio da iskaže zadovoljstvo pojavom svoga komšije na televiziji, baš kao i njegova opraštanja i odlaske sa podignutom rukom u znak pozdrava. Branko Cvejić u ulozi Apostolovića na diskretan komičan način naglašavao je rutinsku poslovnost stranačkog „preduzetnika“, zaduženog za obavljanje „pi-ar“ aktivnosti.

BREHT, GEORGIJEVSKI, SIMOVIĆ…
Nova sezona u Narodnom pozorištu počela je gostovanjem Šabačkog pozorišta, koje je prikazalo jedno od  prvih  dela Bertolda Brehta – dramsku baladu „Bubnjevi u noći“, kojim je on iznenadio i zbunio građansku publiku ekspresionistički grotesknim postupkom, ali i reljefno prikazanim i jasno  društveno determinisanim likovima. Ovu dramu režirao je Aleksandar Lukač u vlastitoj preradi. Mora se primetiti da je on, kako nam se učinilo, i u svojstvu reditelja, i kao prerađivač, suviše pažnje poklonio prizorima kabarea u drugom delu predstave, izvođenih sa elementima karikature i zbog toga su se teško mogli amalgamisati sa tokom radnje. Ali, ne treba mimoići ujednačen glumački ansambl, koji je stilski korektno tumačio tekst.
Usledilo je gostovanje Dramskog teatra iz Skoplja sa dramom „Aleksandar“ Ljubiše Georgijevskog, koji je svoje delo i režirao. Georgijevski je prikazujući životni put i sudbinu Aleksandra Velikog, inače Aristotelovog učenika, a makedonskog kralja od 336. do 323. g.p.n.e. obradio tri etape njegovog života,  kao petogodišnjaka, kao devetnaestogodišnjeg mladića i pred smrt, koja ga je zatekla kao tridesetogodišnjaka. Upravo poslednju etapu života ovog velikog vojskovođe  Georgijevski vešto prikazuje, zalazeći u sfere njegove intime. Kao reditelj, Georgijevski je ostvario dinamičan tok sedam sekvenci svoje drame, koje je odabrana glumačka ekipa prikazivala predano i sa očiglednim elanom.
Na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta gostovalo je Pozorište Centra za kulturu u Lazarevcu, koje je prikazalo „Hasanaginicu“ Ljubomira Simovića, u adaptaciji i režiji Miloša Jagodića. Treba odmah reći: adaptacija teksta svela se na njegovo   kraćenje, ali i sažimanje „ubijanjem“ pojedinih lica, tako da je njihov broj sa dvanaest sveden na sedam. Ipak, kako nam se učinilo, to nije mnogo oštetilo dramaturšku strukturu dela, bez obzira što ga je svelo na kamerni okvir.
Mlada i izuzetno talentovana Ivana Nedeljković sa očiglednim afinitetom i razumevanjem, tumačila je naslovnu ulogu. Dikcijski besprekorno, ona je skoro oratorijumski kazivala tekst, oslonivši se na sveden glumački izraz, koji je odavao bol, ali i dostojanstvenu suzdržanost prema Hasanagi, da bi se  u raspravi sa bratom, begom Pintorovićem, ispoljio njen silovit  temperament i smisao za ovaploćivanje jakih dramskih naboja. Aleksandar Karić kao Hasanaga dosledno je gradio lik, naglašavajući  nepopustljivost i u istoj meri duboki unutrašnji nemir, što je svakako doprinelo da ovo izvođenje Simovićeve „Hasanaginice“ ostavilo je vrlo povoljan utisak.