Почетна / Репортаже / PEČAT U DRENICI U rodnom kraju Hašima Tačija

PEČAT U DRENICI U rodnom kraju Hašima Tačija

Reporteri „Pečata“ posetila je Drenicu, mesto na Kosovu i Metohiji odakle potiču najzloglasniji albanski ekstremisti. Srbi čak i na ovom prostoru nekako opstaju…

Na Kosovu i Metohiji danas je, kažu, najteže živeti u srpskom getu – Srbici. To su zapravo samo dva srpska sela Suvo Grlo i Banje, u širem okrugu – Drenici. Preko 350 naših sunarodnika svakoga dana suočava se sa krajnjom neizvesnošću i neskrivenom mržnjom najokorelijih albanskih ekstremista. Bolje da kažemo – iz otetih sela iz kojih su bezočno proterani svi Srbi. U Drenici su najjača uporišta šiptarskog vandalizma. Zločinaca. Kako se pokazalo, patološka mržnja šiptarskih vandala ni danas ne preza ni od koga  i ni od čega u ovom jugozapadnom delu Kosova. A malobrojni Srbi žive, postoje i opstaju u takvim uslovima skoro 15 godina, u okruženju preko 80 hiljada Šiptara, koliko ih je u dreničkom okrugu.
Podsećamo, mnogo je Srba sa šireg područja Drenice prethodnih 15 godina ubijeno, ranjavano od zločinačkih  napada, granatiranja, bombi… Oni oprezniji su, srećom, prepoznavši postavljene bombe, eksploziv na putu, znali da sačuvaju glavu. Nekima se izgubio svaki trag, tako da ni danas familije ne znaju gde i od koga da traže posmrtne ostatke nastradalog. Jeziv osećaj budi se u čoveku kada pomisli u kakvom okruženju žive naši sunarodnici. Srbi su, saznajemo, naročito osećali bes i neutoljivu albansku mržnju u vreme božićnih, uskršnjih praznika, a zima je izgleda najomiljenije šiptarsko godišnje doba, jer su umesto grudvi u komšijska dvorišta redovno ubacivali bombe. Pamte to odlično Srbi u Suvom Grlu i Banjama. Ali nikada i niko od njih kućni prag nije napuštao.

Srbicu, kao deo šireg okruga (Drenica), čine samo dva srpska sela: Suvo Grlo i Banje

NIČIJA BRIGA
Srbe dreničkog okruga već odavno niko ne čuva. Niko, kažu oni, sem Boga i drevne crkve Sv. Nikole. Ničija su briga i deca, stari, i svi.
„U našem selu nalazi se nadaleko poznata crkva Svetog Nikole. Podigao ju je Đurađ Branković, a gorela je tokom istorije onoliko puta koliko su Srbi branili slobodu. U crkvi u Banjama više godina je boravio i naš počivši patrijarh Pavle u mlađim godinama, ali nas nikada nije zaboravljao. I kao srpski patrijarh redovno je pohodio svetinju, dolazio, ostajao po 10-15 dana. Dokle god je mogao, posećivao nas je, obilazio, služio, sakupljao sveštenstvo, naš narod. Nekada je crkveni hor volšebno u Srbici slavio Boga. Sada samo za velike hrišćanske praznike dođe nam sveštenik iz Osojana. Ključ svetinje poveren je mojoj porodici, ocu, meni i bratu“, kazuje nam Milutin Zdravković (26), student geografije, dok nas automobilom prevozi iz Kosovske Mitrovice u Srbicu, selo Banje.
Vozimo se rizičnim putem, gde Srbi ne znaju za mir, spokoj i sigurnost ni jednog trena. Prolazimo pored  sela: Šipolje, Ljušta, Brabonić, Prekazi, Klina, Keć-Potok, Čubrelji, Vitak, Lauša… Odavno su od Srba očišćena. Gledamo kako se putevi prevlače novim slojem asfalta. Očigledno je da sa svih strana veštačka država na našoj zemlji,  dobija izdašnu stranu finansijsku pomoć. Ali bez obzira na novac, kultura življenja na niskom je nivou. Na ulazu, izlazu iz svakoga sela, ali i pored druma, u selima, mnogo je smetlišta, na sve strane pobacan svakakav otpad.
Milutin nam objašnjava da je Srbica u potpunom šiptarskom okruženju.
„Opkoljeni smo selima Padalište, Crkolez, Radeševo, Rudnik, a jedino nam je sa zapadne strane naš Zubin Potok. U Prekazima, videli ste, niklo je ogromno spomen-obeležje, ceo kompleks sazidan je izginulima u UČK. Izgubili su živote kidišući na srpska ognjišta, nejač, ali i na srpsku vojsku. Šiptari su zločince proizveli u svoje heroje koje slave na otetoj srpskoj zemlji, a neki u Srbiji bi da se odreknu naših velikana koji su krvlju i ljubavlju postavljali blistave temelje, gradili slavnu istoriju, pa i onu evropsku. Ko još danas razmišlja o Lazaru, Milošu, Ivanu? Malo ih je, jer se za njih ne dobijaju evri, ni krediti, a slavna prošlost, srpske bitke i junaci, i mi sa svima njima,  nismo alternativa za EU!“
Vozač nam kazuje o strahotama Keć Potoka, ili Zlog Potoka.
„U neposrednoj blizini mesta Rudnik je ozloglašeni Keć Potok. U prethodnih desetak godina odnosio je srpske živote. Srbi su ubijani, ili su bili oteti. Tako su nestajali bez ikakvog traga, a najblaže što je moglo da ih snađe jeste da budu prebijeni, ili kamenovani. U blizini Vitaka februara 2002. poginulo je, prevozeći se UNMIK-ovim autobusom troje Srba, desetoro naših meštana teže je ranjeno. Autobus sa preko 54 putnika i jednom tromesečnom bebom granatiran je. Jadni ljudi su putovali iz Mitrovice u Srbicu. Posle ovog užasa, Srbi dugo nisu smeli da se kreću, izlaze iz sela! Šiptarski ekstremisti su, dakle, drsko nasrnuli i na KFOR, UNMIK. I nikom ništa. Francuski vojnici su tada u blizini mesta šiptarskog granatiranja pronašli letke, pretnje zločinaca koje smo i mi čitali: „ I dalje ćemo ubijati Srbe i ruske vojnike“!
U Rudniku, takođe nema Srba.
„U Rudniku sam završio osnovnu školu „Milan Jakšić“. Danas  se zove „Šota Galjica“. Srpske porodice zverski su maltretirane i proterane. I naši preci skupo su plaćali svaki pedalj ove zemlje. Ali nisu znali da će se izroditi i mnogo izdajnika. Ne mislim tu samo na Beograd, nego i na druge gradove, pa ni naša sela od toga nisu pošteđena. Ima ljudi koji rade za Šiptare, njihove institucije. Ko da nikada nisu bili Srbi, pravoslavci. U Suvom Grlu i Banjama ima oko 350 Srba. I nismo napuštali sela, ni 1999, ni 2004. kada je celi Kosmet bio buktinja, ni 2006. u vreme takozvanog samoproglašenja. Ni sada, kada nam je najgore.“
Čudno su ozbiljne Milutinove oči. U glasu ponos, i seta. Kazuje nam, nakon ulaska u Drenicu, ko je od šiptarskih terorista tu rođen.
„Odavde potiču Hašim Tači, Sulejman Selimi, Sami Ljustaku, Jašari i drugi okoreli zločinci. Okruženi smo takođe ekstremistima, koji deluju onako kako im narede njihovi lideri. Sada nas ne ubijaju, ali kamenovanje, pretnje, osionost – naša su svakodnevica. Zbog toga, onda kada moramo u kupovinu, pređemo deset sela, odemo do Mitrovice, ili čak do Peći. Barem tamo je kultivisanije. Ovde u Drenici je leglo terora, u tom duhu se ponašaju Albanci. Pravo je čudo da i pored svega što smo preživeli, nismo otišli sa KiM, kao većina. Možda zaslužujemo da kao selo hrabrih, makar dobijemo sveštenika. Kad već imamo svetinju! Drugačije je kada je sveštenik sa narodom. Bilo bi nam lakše. Srećom, u Suvom Grlu imamo ambulantu, lekara, medicinske sestre, školu, obdanište, vaspitače, učitelje, nastavnike, profesore, inženjere.“

„Nekada je Srbica bila ograđena žicom, Srbe je čuvao KFOR sve do 2006. Onda su otišli. Neko je procenio da je bezbedno! A deca su godinama putovala uz jako obezbeđenje. Španski vojnici poklonili su kombi kojim sada meštani razvoze decu“: inženjer Dejan Tomašević, predsednik opštine Srbica

NAJMLAĐA SRPSKA OPŠTINA
Srbica je smeštena na živopisnom uzvišenju. Dominira stara kamena tvrđava. Nešto niže, poput behara, razvejana su crkvišta. Ima ih devet. Pravoslavna. Ispod Srbice se prostire Osojane, prvo povratničko selo.
Sunčan, vedar jesenji dan. Sa bajkovitog uzvišenja, kao na dlanu, vidi se centralno Kosovo, ali i cela Metohija. Ipak, čovek ne može i pored neizrecive lepote da se otme osećanju potmule, bolne teskobe niti svesti da je Božja lepota ljudskom mržnjom omeđana. Nema više ovde bodljikave žice, KFOR-ovih tenkova, transportera. Nijednog vojnika. Čuvari mira sklanjaju sada žice postavljene i oko najvećih srpskih svetinja, da se valjda  svet „uveri“ da je sada sve na Kosmetu sjajno, lepo i demokratski „udešeno“. Logika je – kada svet više ne bude gledao bodljikavu žicu u srpskim getoima neće biti više ni sumnje u „demokratiju“ novog svetskog poretka. Tako će Srbi postajati još lakši plen, ali im više niko neće verovati.
U Suvom Grlu nas dočekuje predsednik opštine Srbica, inženjer Dejan Tomašević.
„Opština Srbica sastoji se iz dva sela. Ovde u Suvom Grlu (istorija kaže, da je u srednjem veku bio bogat rudnik srebra ) je oko 200 Srba , i u Banjama preko 150 naših meštana, i dve šiptarske porodice. Sada nas Šiptari ne granatiraju, što su pre radili. Silu i likovanje pokazuju na svakom mestu, samo na drugi način. I ne boje se nikoga. Bukvalno rade šta hoće, jer im to dozvoljava šiptarska vlast. Nikada niko nije bio osuđen za zlodelo. Znamo i ko je granatirao onaj nesrećni autobus, ali šta vredi. Srbe više niko ne čuva. Nekada je Srbica bila ograđena debelom bodljikavom žicom, čuvao nas je KFOR sve do 2006. godine. Onda su i oni otišli. Neko je „procenio“ da je za nas u Srbici bezbedno. Deca su godinama do škola putovala sa jakim obezbeđenjem u blindiranom autobusu. Od pre četiri godine ni to nemamo, jedino su nam KFOR-ovi, španski vojnici, na rastanku poklonili jedan kombi kojim sada razvozimo decu. Podsećam vas da su srbički Srbi bili prvi napadnuti od strane šiptarskih ekstremista još 1998. Pobili su mnogo ljudi. Početkom septembra 2000. u automobilu  je ubijen jedan naš meštanin. Kada smo gradili put, probijali tunel,  prema Zubinom Potoku postavili su minu. Poginula su dva Srbina.  Ovde vam je život jeftin ako je srpski. Najbliže srpsko selo je u opštini Istok.“
Interesujemo se da li se nešto promenilo od odluke Međunarodnog suda pravde.
„Tek posle te nesrećne odluke, odnosno ocene legitimnosti šiptarskog samoproglašenja, doživljavamo svakojake provokacije,  kamenovanje, psovke, pretnje. Začuje se ponekad i pucanj. Naravno da sve to utiče na nas Srbe, brinemo za svoje porodice, decu. I kome sada da verujemo, kada su nas svi, pa i Beograd, izneverili. O nama više niko ne misli, strašno je što skoro nikakvu podršku nemamo od Srbije. Kome da se okrenemo?! Zato mi u Srbici živimo složno. Izuzetno su solidarna oba sela. Međutim, onespokojava činjenica da u selu postoji nekoliko Srba koji rade za Šiptare. Ruše ono što godinama mukom sačuvasmo, i ustupaju šiptarskim institucijama. Nisam siguran da li su ucenjeni, uplašeni, ili su potkupljeni.“
Naš sagovornik ističe da su Albanci i tokom Drugog svetskog rata spalili devet crkvišta, a da su u novoj istorijskoj srpskoj agoniji porušene preostale crkve i manastiri.
„Ostalo je veoma malo svetinja. Da pojasnim, svako selo u Dreničkom okrugu, a bilo ih je 52, imalo je najmanje po jednu crkvu. Neke i dve. Sve su spaljene. Sravnjene sa zemljom. Na mestima gde su bile srpske bogomolje, sada niču neka divlja šiptarska zdanja. Suvo Grlo je podeljeno, u drugom delu su Šiptari. Ipak,  nisu uspeli da nas uplaše, oteraju.“
Interesujemo se da li u Srbici imaju vode, struje i kakva je telefonska komunikacija u ovom delu.
„Vode imamo onda kada se smiluju Albanci u drugom delu sela pa odvrnu slavinu. Rade to bezobrazno, licemerno. Dnevno i po pet puta nam isključuju vodu. Mi se onda nekako organizujemo, odemo sami da odvrnemo slavinu, i kada stignemo do kuća, vode nema. Vodovod su Šiptari izgradili odmah posle bombardovanja, kada su dobili i fiksnu šiptarsku telefoniju. Slično je i sa strujom. Leti je, uslovno, imamo mada je nestaje svakog dana. Ali zimi je prava mora, jer nas isključuju i po nekoliko dana. Noći su jezive, svugde u šiptarskim selima blešti svetlo, samo su Srbi noćima u mraku. Skoro sve familije imaju malu decu. Ovde Srbi rađaju četvoro, petoro dece, i mladi čine većinu stanovništva. Prosek godina srbičkih Srba je čak ispod 30, ove godine sa radošću očekujemo devet beba“, ističe predsednik opštine Srbica, dodajući da nije nabrojao sve muke sa kojima se suočavaju njegovi sunarodnici.
„Vrše novi pritisak da bismo se osećali krajnje bespomoćno, nezaštićeno. Recimo, prijave uglednog Srbina da je ukrao ovcu, ili da je napao Albanca. Neretko drsko, izazivački puštaju stoku na naše njive, i ako bilo ko od nas reč progovori – odmah postaje optužen na sudu da zlostavlja i maltretira Šiptare. A za pet godina u selu ukradeno je preko 12 krava, i isto toliko traktora. Srbin ovde ne sme ništa da ima, a ako ima onda mora po noći da stražari“, zaključuje naš sagovornik, podvlačeći da je zbog svega toga Srbima u ovim okolnostima „kosmetski dodatak“ neophodan.
„Samo zlonameran čovek može dodatak da dovede u pitanje. Naravno da smo za to da svi Srbi koji žive na KIM dobijaju kakvu-takvu finansijsku pomoć od svoje države, Srbije. Nadam se da će taj problem uskoro biti rešen. Pomagali su nas španski KFOR-ovi vojnici, a što ne bi matična zemlja. Konačno nas Srba u Drenici  je 350, opstajemo u okruženju od preko 80 hiljada Šiptara! Velika je hrabrost živeti ovde! Narod je postao ogorčen na sve one srpske političare koji su se zaklinjali, obećavali. Ovde kravom, uoči izbora ne možete nikoga potkupiti!“

„Mi iz sela, pogotovo žene i deca, ne smemo nigde sami. Eto, rođena sam u Banjama, i uvek se snalazim, kako da posetim roditelje, kako iz Suvog Grla u rod da odem“: Milica Kovačević sa trogodišnjom ćerkicom Tijanom

DRENIČKA „DEMOKRATIJA“
Čuli Srbičani da im je neko iz Beograda došao u posetu, pa se okupili. Da se nađu, ako nešto zatreba. Gordana Tomašević živi sa suprugom i troje dece u Suvom Grlu. Radi kao spremačica u opštini Srbica. Nudi nam kafu, a usput kazuje:
„Radim u opštini, ali brinem i o deci. Nadgledam, kontrolišem da li su svi na broju. Stalno proveravamo  njihovu bezbednost. Naša škola ima preko 100 đaka, i još je 25 srednjoškolaca. Desetak je studenata koji se školuju u Mitrovici. Puno je mladih u selu.“
Srećemo i Milicu Kovačević sa trogodišnjom  ćerkicom Tijanom. Raduju se, veli, kada im neko dođe.
„Mi iz sela, pogotovo žene i deca, ne smemo nigde sami. Nije bezbedno. Eto, rođena sam u Banjama, i uvek se snalazim, kako da posetim roditelje, kako u rod da odem. A onda briga, kako da se sa detetom bezbedno vratim.“
Prolazimo selom Banje. Svaka kuća visoko je ograđena žicom, ali i  duplom – potpornom, bodljikavom. Moraju Srbi da se zaštite. Na prvi pogled se vidi da je to bilo gusto naseljeno mesto. I bogato. U proteklih trideset godina samo iz ovog sela otišlo je preko 10 hiljada Srba u Beograd, Kragujevac, Niš, Kraljevo. Na vrhu brda drevno utvrđenje Đuteg, ispod devet crkvišta i slapovi od vode, uz vodopade  dotrajale vodenice.
Nailazimo na brvnaru – kafe ispred koje sede mladi. Vraćaju se zajedno iz škole, pa seli da predahnu. Kada smo ih pitali za prezimena, vele, ako su Tomaševići i Topalovići u Suvom Grlu, onda su Kovačevići u Banjama. Sede mladi Srbi, u apsolutnoj izolaciji: Ivan, Miljan, Dejan, Milica, Nemanja, Ana, Jovan. Svi su Kovačevići! Druženje posle škole im je sve što imaju od zabave, razbibrige. I ako postoji neko ko tvrdi da je na KiM dobro, bezbedno za Srbe – neka ode u Drenicu! Ako se usudi. Tako će se najbolje uveriti kakvu slobodu čoveku u sopstvenoj zemlji „ daruje“ novi svetski poredak, SAD, i „demokratska“ šiptarska vlast!

________________

Jedina preostala svetinja

Crkva Svetog Nikole u Banjama gde je često boravio i patrijarh Pavle

Jedina neporušena svetinju u široj okolini je nadaleko poznata crkva Sv. Nikole. Bela je, i ljupka. U porti je trava pokošena, ali crkva samuje, propada, fasada je ruinirana. Vidi se da je vernici retko posećuju. Ne mogu, jer nema ko da služi, osim za Božić i Vaskrs. Unutrašnjost srpske bogomolje čudesno je lepa. Iza crkve posebne stepenice, koje vode na veliku galeriju, gde je nekada stajao i pevao crkveni hor. Još jedan dokaz da je mesto bilo mnogo veće, naseljenije, i verovatno imalo ogroman značaj za privredni i duhovni život Srba u srednjem i potonjim vekovima. Ratovi su sve zbrisali, a Srbi nisu gradili. Nisu obnavljali. Odlazili su. Zapalili smo sveće. Ikonostas dobro očuvan. Mnogo je detalja koji podsećaju na počivšeg patrijarha Pavla. I njegova ogromna slika je na počasnom mestu. Gledaju nas sa svih strana oči naših svetitelja! Kao da opominju. Možda na pokajanje. Na molitvu. Sveće ostaše da gore u  divnoj srednjovekovnoj svetinji opasanoj srpskim strahom i tišinom.

________________

Vitez u selu vitezova

Lekar Marijan Stanković iz Kragujevca

U Suvim Grlu je živa legenda u lekarskoj uniformi, doktor Marijan Stanković iz Kragujevca. Pre osam godina dobrovoljno se prijavio da radi, da leči, brine o Srbima sa Kosmeta. Za izuzetnu hrabrost povodom 620 godina od Kosovske bitke, nagrađen je  Velikom Poveljom Srpske Krune i titulom „Srpskog viteza“.
„Kada sam 2002. doputovao u Srbicu, mislio sam da sam stigao na kraj sveta. Bilo je svakojakih dana i noći. Sve smo stoički podnosili. Onda sam, naprosto, srastao sa ovim našim hrabrim narodom. Znam sve meštane, njihovu decu, supruge. Svi živimo kao jedna ogromna familija. Ovde u ambulanti, ponekad smo prinuđeni da radimo i jednostavnije hirurške zahvate. Bilo je ranjavanja, povreda. Iako radim i živim u užasnom okruženju, ne kajem se. Znam da me ljudi u Srbici  vole i da sam im potreban“, kaže jedini vitez među lekarima u čitavoj Srbiji.

6 коментара

  1. Samo sto te nazovi“patriote“ nisu rekli sve.Nisu rekli da su sami predvodnici stalne saradnje sa siptarima,ali u otimanju i prodavanju srpske imovine i zemlje,prljavim trgovinama(droga,oruzje) i to sve kao predvodnici srpske drzave u Srbickoj opstini.Neka kazu koliko su para oprali od srpskih poreznika, otimajuci srpske pare kroz razne donacije i projekte na Kosovu i Metohiji.Tako, iako su do pred sami rat bili puka sirotinja i jedva prezivljavali, sada prodajuci srpsku imovinu prave kuce po Beogradu,Kragujevcu i drugim gradovima u Srbiji,ostavljajuci svoj narod u Banje i Suvo Grlo na milost i nemilost Siptarima(i pored svoje velike brige za njih).Pa tako,Dejan Tomasevic gradi kucu u Malom Mokrom Lugu u Beogradu, a Milutin Zdravkovic u naselju Pcelice u Kragujevcu.A da nezaboravim,oni su ti koji idu na poklonjenje Samiju Ljustaku,predsedniku opstine Srbica,Prvi su koji su mu cestitali na izbor Predsednika opstine.Otuda nemoj te se cuditi otkud im hrabrost da vas vode do spomenika Jasariju u Prekazu,selu koje je i nasa policija u vreme izbegavala, pa oni su tamo redovni hodocasnici.No za utehu je Boga ima,pa sve vidi kao i za brojne pljacke svojih sunarodnika,koje su se izdesavale u selu Banje, a koje su zajedno sa siptarskim kriminalcma, obavljali mnoge tkzv. patriote( preko 40. ukradenih krava i bikova,6 traktora idr.).E pa ako je i u ime patriotizma mnogo je.




    2



    0
  2. Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju mogu spriječiti secesiju. Znači ako si rodoljub, srbin, srpkinja prihvatite se ljubavi i pobjedimo neprijatelje njihovim oružjem visokim NATALTETOM.




    0



    0
  3. Nemanja Kusturica

    Muslimanima Bosne a i Kosova bih poručio većina nas smo poreklom pravoslavni Srbi samo su naši preci pod PRITISKOM primili Islam. Sad je normalno da se vraćamo svojoj veri pradedovskoj pravoslavnoj kad pritiska nema . Najbolje rešenje za ceo Balkan.




    0



    0
  4. G-dine Milutine Kovačeviću!Da vas ne poznajem poverovao bih u vašu priču tj. u tekst koji ste objavili ovde!Dobro znate ko sarađuje sa šiptarima i ko ih prima u svoju kuću i prodavnicu u selu Banje!Takođe vam je poznato ko ide u Srbicu da se pokloni šiptarskim vođama i ekstremima koji su do juče ubijali srbe!Vi koji ste ranjeni od strane šiptarskih terorista,optužujete pogrešne ljude!Ne navodite da ste donedavno i vi bili koordinator SO Srbica.Pa šta uradiste za to vreme?Objasnite nam to javno!Neću da vas optužujem jer znam da je to iz vas progovorila ljubomora.Bože zdravlje biće izbora pa pokažite i dokažite se!Želim vam svako dobro!




    0



    0
  5. za razliku od vas neznance, ja se ne krijem iza svog identiteta,vec se javno predstavljam.Javna je stvar da radim u te institucije,ali ne po svom izboru ,vec po zaostavstini laznih srpskih patriota iz ranijih vremena.Znate i sami sta sam sve uradio za svoj narod kao kordinator.Nisam ljubomoran, niti vam zavidim, vec se grozim na vasa nedela.I ja vama zelim svako dobro ali se najpre moralno procistite.A za Srbiju nemojte da brinete u vremenu koje nam predstoji i to brzo, dokazacemo kojoj je vera a ko nevera.




    1



    0
  6. Водич ‘Печата’ М Здравковић нас подсећа на наше славне претке. (Као поносни њихов потомак) На оно шта су они урадили, оно чим су имали да се диче и шта да оставе својим потомцима у населеђе. А шта ћемо ми да оставимо нашим потомцима? Хоћемо ли имати образа да погледамо наше претке? Који су толико пролили крв и зној за нашу слободну и отаџбину! Шта ћемо нашим потомцима да оставимо? А ми је данас тако јефтино дајемо и продајемо. За рад неког евра у џепу. Мислећи да смо нешто добили. А ми смо за тај евро продали наше претке. Продали крв и сузе њихове! Али да се сетимо речи цитата Св. Владике Николаја који нас подсећа да несмемо красти државу“Не кради државу,јер је скупо плаћена. Браћа твоја су изгинула у ратовима бранечи државу-како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу творевину? Ово је њихова држава колико и твоја, и више је њихова јер су платили више од тебе, више су уложили него ти. Крв и сузе крадеш кад државу крадеш!“




    0



    0

Оставите одговор на milutin kovacevic Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *