OSLOBAĐANJE ILIJE JURIŠIĆA Od ubice, gori su oni koji ga pustiše

Piše Anja Vujević

Zašto je predsedniku Srbije važnije prijateljstvo sa onima koji su počinili ratni zločin nad srpskim narodom, od pravde za srpske žrtve? Šta Srbija dobija odustajanjem od Ganića i puštanjem Jurišića?

„Puštanje Ilije Jurišića na slobodu, sramota je izdajnika i vlastodržaca Srbije. Mora Srbija da zna da je maskr na Brčanskoj malti, bio najveći pokolj srpskih vojnika na jednom mestu, u jednom danu, za svega pola sata“, reči su Slavka Novakovića iz Bijeljine koji je 15.maja 1992. godine, teško ranjen u tuzlanskoj koloni. Probudio se nakon 61 dana na VMA, bez desnog oka, leve noge i sa brojnim ranama. A tog 15.maja 1992. godine, kolona JNA koja je napuštala kasarnu Husinska buna, povlačeći se ka Srbiji, oko 14 časova vraćena je sa Brčanske malte.
„Nisu još bili dobro organizovali i pripremili napad, pa su nas vratili“, uvereni su preživeli vojnici ovog masakra.
„U povratku smo sreli komandanta kasarne Mileta Dubajića koji nam je zakazao sastanak u 18 časova, gde ćemo dobiti instrukcije za sledeće napuštanje kasarne. Već je nastao haos. Počeli su pucati s brda po vojsci i kasarni. Od povratka u kasarnu, pa sve do 18 časova, gledali smo autobuse pune pripadnika Zelenih beretki kako dolaze iz pravca sela Crno blato i idu ka Brčanskoj malti. Bili smo svesni šta nas čeka“, svedoči Slavko Novaković.

MITRALJESKA GNEZDA

Putem kojim su trebali proći pripadnici JNA postavljana su mitraljeska gnezda, a jedan od najznačajnijih položaja bila je bolnica „Gradina“, s čijih prozora je pucano na vojsku koja je napuštala kasarnu. Zelene beretke su, takođe, bile stacionirane i u Bolnici za plućne bolesti „Slavinovići“.
„U 18 časova prisustvovao sam sastanku kod komandanta Dubajića sa tadašnjim načelnikom tuzlanske Teritorijalne odbrane Enverom Delibegovićem, kada je dogovoreno naše povlačenje u pravcu Brčanska malta – Požarnica – Ugljevik – Bijeljina – SR Jugoslavija. S obzirom na to da smo videli šta se sprema, izrazili smo bojazan i sumnju u bezbedno napuštanje kasarne, na što je Delibegović energično odreagovao i rekao da će on ići na čelu kolone zajedno sa Dubajićem. Tražio sam da njih dvojica budu u sredini kako bi kolona bila zaštićenija, ali je usledilo Dubajićevo naređenje: „Mali i ostali, od vozila do vozila, obavestite da je kretanje u 18.50 časova, unapred navedenom pravcu. Od strane nas, ne sme  biti nikakvog izazvanja policije i teritorijalaca, a na čelu kolone nalazićemo se ja i komandant TO Tuzla Delibegović“ – seća se Novaković koji se tada nalazio u dvanaestom vozilu.

Samo dva dana pre puštanja Ilije Jurišića na slobodu, hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić pohvalio se kako je sa Borisom Tadićem bezbroj puta razgovarao o Iliji

VATRA SA SVIH STRANA

Kada su prva vojna vozila na Brčanskoj malti  skrenula levo ka Požarnici, prema svedočenju preživelih vojnika, otvorena je vatra sa svih strana i iz svih vrsta oružja.
„Pucali su iz podruma solitera, iz stanova, sa punktova koje su postavili, iz specijalno urađenih vozila, iz šume, s brežuljaka. Kolona je bukvalno gorela. Vozili smo zapaljivi materijal, mine, granate, pa su se kamioni pretvarali u buktinje u kojima su goreli vojnici“, s užasom na licu govori Novaković, koji se nakon 61 dana probudio na VMA u Beogradu, bez oka i noge.
Tuzlanska televizija „FS-3“ direktno je prenosila ceo tok maskra vojnika JNA, baš kao što su televizije iz Federacije 11.oktobra uživo prenosile doček Ilije Jurišića, organizovan od strane gradonačelnika Tuzle Jasmina Imamovića. Kao predsednik Izvršnog odbora SO Tuzla, te 1992. godine, Imamović je bio i član Kriznog štaba koji je isplanirao napad na kolonu JNA. Stoga, ne treba se čuditi što je organizovao doček čoveku, koji je potvrdio naređenje Mehmeda Bajrića za napad na vojnike JNA, dok su se oni mirno povlačili.
Ne treba se čuditi ni Željki Komšiću što je od predsednika Srbije tražio oslobađanje Jurišića, jer je visoki funkcioner njegove partije  Selim Bešlagić, bio tadašnji gradonačelnik Tuzle, a savetnik u njegovom kabinetu je Željko Knez, koji je osmislio napad na tuzlansku kolonu. Ali, svakako bi se trebalo čuditi Srbiji i njenoj potrebi za samoponiženjima, valjanju po blatu.
Samo dva dana pre puštanja Ilije Jurišića na slobodu, hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić izjavio je da će u Beograd otići, čim Ilija dođe u BiH. Pohvalio se Komšić kako je sa Borisom Tadićem bezbroj puta razgovarao o Iliji i da predsednik Srbije razume da iza suđenja „nevinom Iliji Jurišiću stoje ostaci Miloševićevog režima“. I nije prošlo ni dva dana, nakon što je Komšić izrazio nadu da će Tadić „ispuniti ono što mu je obećao“, a Jurišić se našao na slobodi.

TUZLANSKI MASAKR

Zašto je predsedniku Srbije važnije prijateljstvo sa onima koji su počinili ratni zločin nad srpskim narodom, od pravde za srpske žrtve? Šta Srbija dobija odustajanjem od Ganića i puštanjem Jurišića?
Ništa, izuzev novih optužbi iz Sarajeva da „proganja nevine heroje, koji su bošnjački narod branili od agresije Srbije na BiH“.
Upravo Komšićeve reči, kaže Slavko Novaković, ne ostavlja mesta sumnji da je reč o političkoj, a ne pravnoj sudskoj odluci.
„Znam da pravde nema i da ovde nije reč o pravu. Reč je o običnoj trgovini između dve države, kao i u slučaju Ganića. Izdajnička vlast Srbije neka se srami“, ogorčen je Novaković koji dugih 18 godina čeka pravdu. Pravdu što je danas RVI, pravdu za najmanje 92 stradala srpska vojnika i pravdu za prve žrtve rata u BiH.
„Niko nema pravo trgovati sa stotinu ubijenih nedužnih vojnika, dečaka. Mi smo bili pripadnici JNA, koja je 15.maja 1992. godine bila legalna i legitimna vojna formacija u BiH. Postojao je Sporazum o mirnom povlačenju, koji je dao rok do 19.maja da se jedinice JNA povuku iz BiH. Mi smo poštovali taj sporazum, a onda su nas napali i počinili masakr nad kolonom koja se mirno povlačila iz Tuzle“, kaže Novaković.
Pored ovakvog pravosuđa i, kako reče, „vlasti Srbije koja je državu svela na okrug, a narod ponizila da nikada poniženiji nije bio, nije ni čudo što nam se dešava to što nam se dešava“.
„Masakr nad tuzlanskom kolonom bio je početak etničkog čišćenja tuzlanske regije. To je bio signal svim Srbima šta ih čeka. Danas zato u Tuzli više ne živi 130.000 Srba, a vratilo ih se svega četiri odsto“, ističe Slavko Novaković.
Jedna majka, starica, umesto pravde za sinove i muža, doživela je da ih Tadićeva Srbija ponovo razapne i ubije.
„Imaju li decu ti što pustiše zločinca? Da li bi i ubice svojih sinova pustili na slobodu, ili bi tražili najstrožiju kaznu!?“, lomeći ruke, zarida Ruža Đurić, majka Zorana i Milenka, i supruga Marka, stradalih u tuzlanskom masakru.
Od ubice, veli, gori su oni što ga pustiše.
„Samo da mi ih je pogledati u oči i pljunuti“, slomljenog glasa, hvatajući se za srce, kaže nesrećna majka.
„Ubili su mi ih u kasarni, a da iz nje ni izašli nisu. Pucali su na našu decu sa solitera u kojima sam ja čistila, gde sam svaku porodicu znala. Pucali su na njih iz stanova ljudi za koje sam mislila da su nam prijatelji, čiju sam decu volela kao svoju… Ne mogu, srce mi puče“…

Hrvatski član predsedništva BiH poznat po nebrojenim izjavam protiv Srbije i RS

PREDOSEĆALI NESREĆU

Poslednji put, svoje sinove, majka Ruža, videla je žive 13. maja 1992.godine. Sluteći zlo, gledajući komšije Muslimane kako se naoružavaju i kopaju tranšee po Tuzli i okolnim selima, petorica braće Đurića podelila su se na dve strane , ne bi li bar neko od njih sačuvao živu glavu.
Majku Ružu, Zoranovu suprugu Žaklinu i njihove sinove – tada četvorogodišnjeg  Marka i trogodišnjeg Ratka – poslali su u Bijeljinu na sigurno.
„Nisam htela da idem sa onog što sam krvavim radom stvorila, ali oni su mi govorili: „Majko, idite samo na tri – četiri dana, dok vojska izađe, da ne bi bilo kakvog zla“. Kud ih majka posluša, što ne osta sa njima da je ubiju!?“, stisnula je glavu između šaka i moli Boga da vrati vreme i da je u večnost  pošalje sa njenim sinovima.
Boro, Vitomir i Dragomir ostali su da čuvaju selo i njihove dve kuće, dok su se Zoran i Milenko, zajedno sa ocem Markom, uputili u kasarnu „Husinska buna“ da sa vojskom napuste Tuzlu.
„Rekli su im da dođu 14.maja i tako je i bilo. Sledeće jutro, nešto nije dalo mira mom Bori, pa se uputio u Tuzlu. Negde pre deset sati, video je Milenka u krugu kasarne kako ide sa vojskom. Kaže, moj Milenko delovao je tužno i išao je oborene glave. Boru je nešto u srcu zabolelo, kao da je predosećao nesreću, nije smogao snage bratu ni da se javi, vratio se kući“, priča Ruža Đurić.
Trojica braće Đurića, u njihovom domu u Crnom blatu, 15.maja oko 19 časova, gledala su direktan TV prenos masakra.
„Tek nakon mesec dana saznala sam da su mi sinovi i muž ubijeni, a sve sam se jadna nadala da su pobegli. Kako da poverujem da će mi decu ubiti oni koji su s njima odrastali –  iako vreme teče, bol majke s njim ne prolazi“.
Od dvojice sinova ostalo joj je odlikovanje predsednika RS i živa rana od predsednika Srbije.
Možda bi se moglo razumeti da je odustajanje od Ganića, puštanje Jurišića, delo političke trgovine, kao što reče Novaković. Ali, nažalost, nije ni to, jer Srbija nije trgovala, nije ništa ni tražila za zatvaranje očiju pred zločinima nad srpskim narodom.
Ona se samoponižavala, podlegala pritiscima i ucenama, klečala, po blatu valjala, od srpskih heroja pravila zločince, a od zločinaca, iz reda drugih naroda, heroje.
Nakon Istambulske deklaracije, Deklaracije o Srebrenici, prihvatanja Boriše Arnauta za ambasadora u Beogradu, Ganića i Jurišića, mora se pomisliti – neka Drine, neka teče između Srbije i RS, neka teče, jer nam je i Drina mala da opere svu prljavštinu i blato koje predsednik Srbije baca na RS i srpski narod.

7 коментара

  1. Само злочинац може да ослободи злочинца и то још као поклон жени ратног злочинца. Врховни “Вођ”(црногорац-босанац) се изгледа окомио на Србе.

  2. Nije on toliko sposoban da udari na JNA, i organizuje napad! To je sve uradila CIA sa svojim oficirima! Nase sluzbe su sve TOTALNO zakazale,jer nisu mogli sprijeciti to. Ali da su bar na vrijeme obavijestili vojsku, da se bar pripremi za napad, jer imali su sredstva, nego su cak i sutjeli o tome.Okupiti tolike “beretke” a da to bude ne primjeceno i javljeno komandi vojske ja za svaku osudu! Neka im je na CAST. Zasto niko ne spominje bivse generale koji su bili umjesani u to,Kukasnjca… Uzivali su tada sve privelegije drustva.. Jurisic je radio samo svoj posao, i zbog toga mu se ne moze zamjeriti. Mi Srbi smo imali jedinstvenu priliku tada da rijesimo sve probleme, ali nase rukovodstvo nije znalo ni htijelo. To je protivnik iskoristio… Zasto im zamjeriti.. Trazimo Judu medju NAMA.

  3. Egzekutiva,legislativa, judikatura u tunelu koji oni hermetički zatvaraju, ko će tu prvi stradati ? Naravno prvi ali oni koji dokrajće državu su iz sudske vlasti, oni bi trebalo da budu profesionalci koji mogu do kraja života da rade svoj posao, međutim ovo su eklantantni primeri partijske države, sudijama odnosno prvo tužiocima su “pomogli šaptači”, zato je ovaj krvolok oslobođen.
    Aktuelna vlast vrši zaista talibanizaciju Srbije, ovakvim potezima oni gube legalitet,legitimitet su izgubili kad se Dačić posle izbora “opametio”.
    Gledao sam pre otprilike tri godine dokumentarni program na HRT , o Iraku, pita reporter hirurga u bolnici, dok mu dovoze masakrirana tela od eksplozija, šta on misli o ovoj situaciji, čovek bez straha reče ” Ako ne odu ,ja ću ovo isto raditi”, ne želim biti prorok ali Tadić SRLJA!

  4. Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara ” čije su ovce onoga je i livada ” niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju mogu spriječiti secesiju. Znači ako si rodoljub, srbin, srpkinja prihvatite se ljubavi i pobjedimo neprijatelje njihovim oružjem visokim NATALTETOM.

  5. Tadicu JUDO!!!
    Potpisao si smrtnu presudu, iskoro cemo ti odrzati i sudjenje.
    Prosto narodski receno :
    Crno ti se pise

  6. hm, hmm…greska ili…Judo ili ludo..???

  7. Ljiljana Tatic

    zasto se ne objavi istina, a to je sramni i nemoralni rad srpskog tuzilastva koje umesto da je prikupio validne i istinite dokaze protiv Jurisica, optuznicu je zasnovao na laznim i neproverenim informacijama. Optuznica nije bila valjana i zato je Jurisic oslobodjen, to treba izneti u javnost. To se potvrdilo i u Londonu kada su takodje lazne dokaze predocili engleskom sudu. Cak je razotkriveno (ne u novinama vec u sudnici) da su nase tajne sluzbe pregovarale i pokusale da se nagode sa bosancima da prekvalifikuju zlocin u Srebrenici kao uslov za oslo adjanje Ganica od optuzbi. Zamislite tek tu brukukoju niko nije mogao da demantuje. Zbog toga je i Ganic pusten, a ne zato sto je ceo svet protiv nas a Srbiji je receno da njen tuzilac manipulise englesko pravosudje. Zasto nije pokrenut nadzor nad radom naseg tuzilastva posle takve sramne kvalifikacije? Objavite optuznicu protiv Jurisica pa da vidimo da li sam u pravu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *