Почетна / Уводник / Treba dati i telo i dušu

Treba dati i telo i dušu

Piše Milorad Vučelić

Ne može se čovek čudom načuditi. Uoči desetogodišnjice petooktobarskog srpskog izlaska iz istorije i njenog svečanog ulaska u polukolonijalnu tmušu globalizacije pod isključivim američkim diktatom, vladajući političari i mediji se ubiše dokazujući da nam je mnogo bolje. Ne znam uopšte odakle ovakva histerična potreba kada je to više nego očigledno. Toliko nam je bolje da to naprosto niko ne mora da tvrdi niti dokazuje. I zašto sada sav taj boljitak opisivati, kada je sve to tako precizno i lepo opisao predsednik Slobodan Milošević u svom govoru 2. oktobra 2000. godine, koji objavljujemo u ovom broju „Pečata“. Živimo u tom ostvarenom boljitku. Sada ako baš sve i nije završeno za ovih deset godina ne treba cepidlačiti, završiće se za koji mesec ili za godinu dana.
Mnogo toga se zaista promenilo. Ali otpora ima, nije da nema. Ima čak i onih koji odbijaju da „promene sebe“, poput profesora i našeg najuglednijeg ustavno-pravnog stručnjaka Ratka Markovića, koji kaže:
„Nikada nisam pristao na slogan ‘EU nema alternativu’, to se u realnoj politici pokazalo kao ‘EU bez obzira na cenu’. A cena je ‘šajlokovska’. Treba dati i telo i dušu. Planski se uzima deo po deo jednog i drugog. Jedna po jedna grana industrije se gasi, najsvetiji deo državne teritorije je već otet i dva dela su u fazi preduzimanja pripremljenih radnji za otimanje, vojska je od građanske časti i patriotske dužnosti postala jedna od profesija kao i svaka druga…“ (Pročitati intervju Ratka Markovića u ovom broju „Pečata“).
Samo oni koji se dovoljno ne udubljuju u problem, o zlonamernim neću ni da govorim, ne vide koliko su promene velike i bitne. Neće da vide koliko smo novih prijatelja i saveznika stekli. Kakav je tu obrt nastao. Svi oni koji su nam nekada bili ljuti neprijatelji sada su nam postali veliki prijatelji sa kojima blisko sarađujemo. I pošto su prijateljstva tako duboka ona su i sve zahtevnija. Prijatelji mnogo više traže, prijateljstva treba mnogo više hraniti nego neprijateljstva. Odnosi prema prijateljima uvek traže i veća davanja sebe. Ne možeš ti tek tako Džozefa Bajdena zvati Džo, a Ketrin Ešton Keti. To ima svoju cenu, treba se investirati u tu intimizaciju i ne praviti pitanje oko Kosova, Srba na Kosovu i uništene imovine „Telekoma“. Prava vest,  u našim čemernim medijima, je da je „prekinuto uništavanja baznih stanica ‘Telekoma’“, a ne da su „kosovske vlasti završile posao uništavanja“.
Kada je Džozef Džo, a Ketrin Keti onda se svako zlodelo nad Srbima pretvara u znak „da su pregovori između Beograda i Prištine neophodni“. Što više zuluma nad Srbima i Srbijom to više „dobre klime za pregovore“. A pogotovo kada se šiptarski teror odvija kao dobrodošlica našoj proverenoj prijateljici Hilari Klinton, koja upravo zbog „dobre klime“ i dolazi.
Zbog naših prijatelja i saveznika „proširenje EU će ići mnogo sporije od proširenja NATO-a“. Prvo u NATO pa da vidimo kada ćete kao naši provereni prijatelji u EU. Sve nas je obradovalo što je Crna Gora sledeća na redu za NATO, kako kaže naš provereni i odavno poznati i dokazani prijatelj Januš Bugajski iz američkog Centra za strateške i međunarodne studije. Crna Gora je kažu u tom pravcu „sprovela niz reformi i pokazuje ozbiljnu nameru“.
Ali ne lezi vraže! Pojavio se problem! Amerika kaže da Crna Gora ima „višak naoružanja“! Zamislite kolika li je ta količina kada je za Amerikance prevelika! Ali na muci se poznaju junaci. Crnogorci su odmah pristupili rešavanju tog problema pa su „određenu količinu poklonili avganistanskoj nacionalnoj vojsci“! Moram, na žalost, da priznam da me je malo lično žacnulo ovo crnogorsko razdvajanje od „svijetlog oružja“, ali to samo pokazuje koliko smo mi daleko od toga da shvatimo svu dubinu i veličinu promena i prijateljstva sa evroatlantskim silama.
Kad su Srbija i oružje u pitanju stvari stoje daleko bolje nego u bratskoj Crnoj Gori. Srbi u Srbiji su razoružani. Ako šta imaju, imaju „praznu pušku“ kako to lepo i slikovito kaže  glavni i odgovorni urednik „Politike“ Dragan Bujošević. Zato on u svom uvodniku pametno upozorava i opominje sve Srbe da i ne pomišljaju o nekakvom „jurišu na Kosovo“. To što niko ko je na vlasti i u opoziciji to i ne pominje, niti to kaže, nije ni važno. Važno je podgrevati optužnice protiv srpskog naroda baš poput onih o „velikoj Srbiji“, koje ni Haški tribunal nije mogao da dokaže.
I tako Bujošević upozorava planski i smišljeno razoružane Srbe da „uopšte nije pametno pretiti praznom puškom“, pa kada se i čine svi ovi zločini nad srpskim narodom na Kosovu i onda im predočava šta bi nam sve od Šiptara sledovalo: „konačna seoba Srba sa Kosmeta, spaljeni Dečani, Srbija bez bombardovanja a u delimičnoj izolaciji i bez Preševa pa i Raške oblasti“!
Prosto ne možemo da poverujemo šta bi nam sve uradili naši današnji prijatelji i saveznici? Ali pošto Bujošević provereno zna to što tvrdi i to iz prve ruke – treba mu zato verovati, ali nam ostaje da se zapitamo zašto mu je u interesu da kvari naše poverenje u evroatlantsku, tursku pa i avganistansku braću. Naravno, jasno nam je da on sada mora da napadne principijelni DSS i Nenada Popovića da bi se zaustavila uzlazna putanja Vojislava Koštunice u biračkom telu i javnosti, ali po koju cenu. Po cenu da poverujemo, ne daj bože, u sliku o Albancima koja nam se predočava.
Prosto je neverovatno da Bujošević i naši zapadni prijatelji misle to su Albanci, takvi kakvim ih oni prikazuju. Teško nam je da poverujemo da su Albanci spremni ko zapete puške da isele sve Srbe sa Kosova i spale Dečane! A da bi nam naši saveznici i prijatelji pa i Keti i Džo uzeli Preševo i Rašku oblast! Pa zar i oni ne vide koliko se toga promenilo posle 5. oktobra, da li je moguće da se samo oni nisu promenili i zašto?
Jer ako je to oko Albanaca tačno, a nemamo razloga da ne verujemo ovako visoko obaveštenim izvorima, onda nije u redu i fer da nas sa takvim krvnicima i anticivilizacijskom zločinačkom masom koja bi spalila Dečane, teraju na razgovore i za pregovarački sto. Bio bi red da ovako opisane Albance prvo poprave i uljude, pa tek onda usmere na bilo kakve pregovore sa Srbima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *