MARIO VARGAS LJOSA Nobel magičnom realisti

Piše Vasa Pavković

Sada se čini da je Ljosi sve išlo na ruku – i neverovatan, bizaran porodični život, i neuspela politička karijera, pa čak i neuspeh s filmom koji je režirao – jer sve to natkriljuje niz od tridesetak njegovih romana, u kojima je sa zapanjujućom književnom snagom, pišući, kako sam kaže, iz jezgra nezadovoljstva, opisivao imaginarni ljudski život – na makroplanu velikih istorijskih zbivanja, u Latinskoj Americi, ali i u svetu, koliko i na mikroplanu porodičnih zapleta i provociranja moralnih tabua

Konačno! – rekoh s radošću, kada me je urednica „Pečata“ obavestila da je Mario Vargas Ljosa dobio Nobelovu nagradu.
To „konačno“ bilo je uslovljeno dvema činjenicama – Ljosa je godinama slovio kao kandidat za prestižno priznanje, što je manje važno, a mnogo važnija okolnost glasi: danas je peruanski prozaista, esejista i dramatičar, svakako jedan od najboljih svetskih pisaca.  Što , verujem, zna i oseća svako ko je pročitao neko od mnogobrojnih prevedenih Ljosinih dela.
Naime, Mario Vargas Ljosa ima daleko više prevoda na naš jezik, od bilo kog živog i većine mrtvih pisaca španskog jezika i latinoameričke književnosti.

SVE MU JE IŠLO NA RUKU
Sve to je počelo Prosvetinim prevodom romana „Grad i psi“, a nastavilo se romanima: „Pantaleon i posetiteljke“, „Razgovor u katedrali“, „Rat za smak sveta“, „Povest o Majti“, „Tetka Hulija i piskaralo“, „Pohvala pomajci“, „Don Rigobertove beležnice“, „Raj na drugom ćošku“… Nedavno je „Službeni glasnik“ objavio i knjigu „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku“, a Laguna „Avanture nevaljale devojčice“… Verovatno sam nešto i preskočio – ali kad je Ljosa u pitanju, sećam se i novele „Kuronja Kueljar“, objavljene u časopisu „Pismo“, pa čak i priče „Moj sin rastafarijanac“, koju je svojedobno objavila „Književna reč“… Počevši, kako to i u Peruu biva, kao pesnik i pripovedač, Mario Vargas Ljosa ubrzo potom objavljuje romane – i tu negde, na piščevim počecima, njegov sadašnji srpski izdavač i naši čitaoci mogu da tragaju za neprevedenim delima,  od kojih je „Zelena kuća“, rekao bih, prvi kandidat za naknadni, zadocneli prevod.
Sada se čini da je Ljosi sve išlo na ruku – i neverovatan, bizaran porodični život, i neuspela politička karijera, pa čak i neuspeh s filmom koji je režirao – jer sve to natkriljuje niz od tridesetak njegovih romana, u kojima je sa zapanjujućom književnom snagom , pišući, kako sam kaže, iz jezgra nezadovoljstva, opisivao imaginarni ljudski život – na makroplanu velikih istorijskih zbivanja, u Latinskoj Americi, ali i svetu, koliko i na mikroplanu porodičnih zapleta i provociranja moralnih tabua. Možda se baš u tome i krije zagonetka njegovog poštovanja i među onima koji ga vole, ne samo kao pisca nego i kao ideologa života, ali i ljubavi onih koji ga poštuju kao pisca, a misle sasvim suprotno o ljudskoj slobodi. Ne treba misliti nadaleko – nego se setiti tuče između Ljose i Markesa, dva korifeja latinoameričkog romansijerskog buma. Lični primer: mada mi je Markesova ideologija bliža, verujem da je Ljosa kompletniji pisac i da je njegovo delo bogatije od dela njegovog bokserskog partnera.
Globalno posmatrano, Ljosina književna veličina krije se baš u tome – u sposobnosti da pronađe ubedljive i promenljive modele naracije u epskim sagama, kakve su „Razgovor u Katedrali“, „Povest o Majti“, „Rat za smak sveta“ i „Raj na drugom ćošku“ – ali i u umetničkoj hrabrosti da rizično džara po tabuima, kakav je incest, u „Pohvali pomajci“ i „Don Rigobertovim beležnicama“, na primer, odnosno da na stranicama tih romana, paralelno i jednako drsko analizira „estetičku istoriju“ zapadnoevropske (likovne) umetnosti, uspevajući da najfinijim civilizacijskim stereotipima suprotstavi provokaciju divergentnog razmišljanja.

Mario Vargas Ljosa ima daleko više prevoda na naš jezik, od bilo kog živog i većine mrtvih pisaca španskog jezika i latinoameričke književnosti

KAKO JE LJOSA „SAČUVAO“ SVOJ STIL
Angažovano i otvoreno tragajući za odgovorom  na pitanje, kuda vode najbolje namere i ljudska iskrenost, Ljosa je u „Pantaleonu i posetiteljkama“ sačinio jedan od najboljih komičnih romana koje znamo, da bi u „Tetka Huliji i piskaralu“ analizirao uticaj radio-sapunica na živote ljudi diljem Latinske Amerike, prejudicirajući ne samo odgovore, nego i pitanja teorije medija i kulturologije, za nekih deceniju ili dve (kada se radio „sapunjanje“ pretvori u televizijsko!). U Ljosinim romanima čitalac može da prati ne samo epski sporu (auerbahovsku) mimetičnost, nego i kabaretski očaravajuću , slepstik brzinu. U likovima Ljosinih romana,  psihološki istančanim  i  sablasno privlačnim, čitalac sa većine svetskih meridijana, prepoznaje vlastite dileme izbora između slobode i strasti, odnosno između slobodne strasti i slasne slobode. Greh ne provocira samo njegove junake i junakinje, dečake i starce, bakice i devojčice, nego i samog pisca – koji je od rana video da je ljudsko nezadovoljstvo izvor pripovedanja, a odgovarajuća, pronađena forma i skoro barokni stil, dobro tkivo za gotovo beskrajno pričanje u čijoj je osnovi – hvala španskoj književnoj tradiciji! – ispod vetrenjače literature, stajao ludi vitez tužnog lika i njegov sumnjičavi sluga. Odličan kompozitor romana, Ljosa je jednako inventivan kompozitor rečenica i pasusa, a razbarušen jezik, gotovo brbljiv stil, osnovna je zaloga čitalačke pažnje i poverenja. Stoga – povremeno pripovedajući i o trivijalnostima,  koje su pogonsko gorivo treš-literature, Vargas Ljosa uspeva da istovremeno bude popularan i cenjen – da zaseni i publiku i kritiku, što je osobina samo izuzetnih majstora savremene književnosti. Na pamet mi padaju, kao pandani: Ruždi, Pinčon, Fuentes, Kuci, Piter Keri, Gras, možda Barns, ako nastavi da piše usavršavajući  stil, i Uelbek, ukoliko savlada vlastite demone.
Na vest o dobijanju Nobelove nagrade veliki pisac je rekao: „Dobro je što mi je nagrada pripala relativno kasno. Da sam je dobio ranije, možda bih pokvario svoj stil“. Konačno – pomislio sam ponovo: o tome je u književnosti, najpre, reč.

3 коментара

  1. Avatar

    Dobro, kao pisac je dobar .Da je najbolji u to sumnjam, ali se ne osjecam kvalifikovam da presudim.
    U politici, medjutim, se pokazao pravi kameleon.
    Od krajnje ljevice, presaltovao se covjek u borca za kapitalizam, gdje se sad udobno osjeca.
    Poslije jednog kursa Isaije Berlina pretvorio se u ‘realisru’ i zavoljeo cionizam.
    Kao covjek, on je daleko ispod ,po karakteru ,od Gabrijela Garcije Markeza, kojemu nije smetalo da odrzi stara prijateljstva, kao sa Fidelom Kastrom.
    Darovitost za izrazaj i licni karakter su ovdje u sukobu.

  2. Avatar

    Откуд свима нама идеја да добар писац обавезно мора да буде политички и морално доследан, да увек мора бити морална громада? Марио Варгас Љоса је онакав какав јесте: добар писац, али политички превртљивац.

  3. Avatar

    Sve, sve – ali gde je covek LJosa?
    I koji su to Srbi koji mu reklamiraju knjige?
    LJosa se zalagao za NATO_agresiju.
    Koliko vrede sve njegove knjige za boj majki, supruga, dece pobijenih tokom NATO-agresije.
    Umetnost pre svegas podrazumeva moral.
    Niti ga ima LJOsa, niti provajderi njegovih knjiga.
    Hvala na paznji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *