MAĐARSKA Rasadnik ekoloških katastrofa

Piše Vlastimir Vujić

„Incident sa otrovnim crvenim muljem“ iz mađarske fabrike aluminijuma, koji je 4. oktobra probivši nasip ubio devet i povredio 150 ljudi, ostavljajući preko 1.000 ljudi bez krova nad glavom – pokazuje zastrašujuće neinteresovanje severnog komšije Srbije za pitanja životne sredine

Rudarska, za razliku od hemijske i naftne industrije u srednjoj i istočnoj Evropi, koje često jesu na nivou  Zapada, jer u pitanju su branše koje donose veliki profit (i u kojima operišu isključivo zapadne firme!) – daleko je ispod bilo kakvog nivoa. One u svojim pogonima u istočnoj Evropi rade bez gotovo ikakvih propisa, pa im Svetska banka zbog toga ni ne daje novac. Zato je rudarstvo i ostalo pastorče modernizacije. A najveće investicije potrebne su upravo u – rudarstvu. Industrija je dotrajala jer  korumpirane vlasti ne sprovode potreban nadzor i zagađenje životne sredine postoji samo u ekološkim bilansima, ali ne i u bilansima – firmi!
Konkretan primer je – Mađarska.

MOGUĆE NOVE KATASTROFE
„Brana koja puca“ i „incident sa otrovnim crvenim muljem“ iz mađarske fabrike aluminijuma, koji je 4. oktobra probivši nasip ubio devet, povredio 150 ljudi, zagadio okolne reke koje vode do Dunava, preplavio 280 kuća u selu Kolontar i uništio život na prostoru četiri opštine oko mesta Ajka (udaljenog 160 kilometara zapadno od Budimpešte) – pokazuje zastrašujuće neinteresovanje severnog komšije Srbije za pitanja životne sredine!
Zbog široko rasprostranjene ekološke nebrige Mađara, stručnjaci upozoravaju na konstantnu pretnju sledećih nesreća. Iz čak sedam bazena na oko 100 kilometara od Budimpešte, vrlo je moguće novo isticanje crvenog otrovnog otpada! U njima ima 12 miliona tona toksičnog mulja akumuliranog još od 1945(!?) – što je preko 10 puta više od nedavno izlivene količine. Fabrika „Boršodhem“, na severoistoku Mađarske, izbacuje godišnje 100.000 tona toksina polivinil hlorid (PVC), koji sadrži dioksin – isti otrov je ispušten  u vazduh pre 34 godine posle eksplozije u fabrici u Sevezu, što je izazvalo pomor životinja i opustošilo grad.
Mađarska ekološka katastrofa u fabrici aluminijuma u Ajki (jedna od najvećih u istoriji ove zemlje), daje i odgovor na pitanje – da li su investitori koji su privatizacijom preuzeli fabrike iz komunističke ere učinili dovoljno (ili bilo šta!) za bezbednost tih postrojenja? Gotovo nikad ništa nisu preduzeli, što je evidentno! Tri osobe, vlasnici kompanije MAL, osnovane 1995. godine (u čijem sastavu je fabrika aluminijuma, iz koje se izlilo toksično blato i izazvalo ekološku katastrofu) – ubrajaju se u sto najbogatijih ljudi u Mađarskoj, a kompanija je lane zabeležila obrt od 157 miliona evra, i dobit od 715.000 evra, dok u nju za deceniju i po nisu zanovili nijedan jedini sigurnosni uređaj! Predsednik akcionarskog društva i većinski vlasnik Lajoš Tolnaji, poseduje lično bogatstvo od 85 miliona evra zbog čega je na 21. mestu na listi bogataša Mađarske, dok dvojica njegovih saradnika Arpad Bakonji i Bela Petruš dele 28. mesto sa ličnim bogatstvom od po 61. milion evra!

OTROVNA MOČVARA
O nemaru i pohlepi mađarskih posttranzicionih poslovnih tajkuna govori i izjava profesora budimpeštanskog Tehničkog fakulteta Gustava Vinklera, da mu je uprava MAL-a tražila građevinske planove rezervoara tek posle katastrofe. A on je na području između Ajke i Mošonmađarovara još 1980. godine uradio istraživanje, tada namenjeno za izgradnju rezervoara. U opsežnoj studiji naveo je da se radi o močvarnom području s različitim vrstama zemljišta (od peska do gline), koje se protežu u slojevima i nisu međusobno dovoljno čvrsto povezani. „Ti slojevi se i različito ponašaju u slučaju obimnih kiša i kod kretanja podzemnih voda. Pomaci od svega nekoliko centimetara, mogli su uzrokovati deformaciju  zida  rezervoara. Ovu teoriju potkrepljuje činjenica da je katastrofa izbila na mestu gde se spajaju dva tipa zemljišta, a to se može videti ne samo u uglu gde je došlo do pucanja zida rezervoara, nego i na još jednom mestu“, istakao je profesor Vinkler.
Državni sekretar za zaštitu životne sredine Mađarske Zoltan Ileš, ocenio je da kompanija MAL  i njeno rukovodstvo snose finansijsku odgovornost za ovu katastrofu. On je dodao da kazna za nadoknadu štete koja se odnosi samo na zagađenje vode iznosi oko 10,2 milijarde forinti, a za životnu sredinu između osam i 12 milijardi – što je oko 73 miliona evra!
Takođe, prema mađarskom kaznenom zakonu, osobi koja profesionalnim nemarom prouzrokuje opasnost po ljudski život, zdravlje, ili nanese fizičke povrede, te ako pri tom  umre jedna ili više osoba – preti kazna između dve i osam godina zatvora (a premijer Orban već je izjavio da se tragedija ne bi dogodila da su odgovorni postupali prema „ranije utvrđenoj standardnoj praksi“).
Nedelju dana posle katastrofe – Viktor Orban je nacionalizovao kompaniju MAL! Nacrt zakona parlament je odobrio sa 336 glasova za, jednim protiv i 13 uzdržanih, a potpisao ga je predsednik države Pal Šmit. Na funkciju rukovodećeg u MAL-u imenovan je šef Nacionalne službe za pomoć u katastrofama Đerđ Bakondi, nakon što je dotadašnji direktor i jedan od vlasnika Zoltan Bakonji – uhapšen. Odmah posle saslušanja Bakonji je pušten na – slobodu…

OTROV STIŽE DO ĐERDAPSKOG JEZERA
Dunav, drugi najveći plovni tok u Evropi, jer prolazi kroz sedam istočnoevropskih  zemalja, najčešće je na udaru ekoloških havarija upravo u – Mađarskoj. I Budimpešta zbog katastrofa koje je prouzrokovala – nikad ni jednoj od oštećenih  država nizvodno od Dunava, zbog toga nije platila ni jedan jedini „filir“! I u ovom slučaju, naslovi glavnogradskih medija – „Silna reka se samoprečistila“, „Dunav pobedio otrovni talog“, „Nivo opasnih materija u vodi ispod normale“… – govore sve. Namerno se „zaboravlja“ da problem iz Mađarske u Srbiju stiže – koritom  reke! Treba uzrokovati sediment reke i – uveriti se. I to sediment po profilu (sa problematičnim muljem koji sada ide po dnu i koji će se nataložiti), a ne samo vodu na površini! Otrovni elementi (koji se ne mogu registrovati  kontrolom  vode) cele sledeće godine će se prenositi  dnom  Dunava – do Đerdapskog jezera! Prvi problemi će nastati kada počnu da se rastvaraju u jezerskoj vodi. Ti štetni metali će preko lanca ishrane najverovatnije dospeti u ribe, a onda vremenom ugroziti i ljude.
Srbiju i ceo region iz Mađarske vreba još jedna potencijalna opasnost. To je prenošenje zagađenja – vazduhom! Kada se toksični mulj osuši, on bi se vetrom mogao raznositi u vidu puder – prašine.

__________________________

Izum Srba, Orbana ne interesuje

Dva člana Asocijacije pronalazača i inovatora Srbije, Miloš Katić i Sergej Petrović, otkrila su metodu čijom primenom toksični otpad pretvaraju u bezbednu masu koja se ne rastapa u vodi! Metoda bi potpuno ekološki sanirala posledice zagađenja u Mađarskoj, nastalog izlivanjem alkalnog blata sa opasnim materijama iz fabrike aluminijuma u Ajki. Reč je o specijalnom postupku elektrolize vode uz korišćenje dva prirodna materijala, litoporita otkrivenog u Srbiji i šungita sa severa Rusije, kojim ne samo da bi se dekontaminiralo zatrovano zemljište nego i – vodotokovi! Kako u Mađarskoj, tako i u Srbiji.
Ova metoda je isključivo prirodnog porekla i od 25 do 30 puta je efikasnija i delotvornija od gipsa i sirćetne kiseline koju Mađari koriste, preko Državne agencije za inovacije sa sedištem u Budimpešti ponuđena je Mađarskoj. Sve što je traženo bilo je da Mađari snose troškove puta za srpske inovatore i materijal koji će se koristiti za sanaciju. Izum Srba, kojim bi pokušali da spasu zatrovanu mađarsku zemlju, Orbanovu vladu očigledno – ne interesuje! Ili mu ne veruju. Nikakav odgovor nisu uputili na ponudu.

__________________________

Dunav kao politički „trojanski konj“

Izrada strategije EU za dunavski region (koja će se usvojiti kada Mađarska u prvih šest meseci 2011. godine bude predsedavala Unijom), kao i formiranje Dunavske evroregije, kojom predsednik vojvođanskog „parlamenta“  Šandor Egereši „relaksira“ nacionalne „egoizme“ Slovaka, Srba, Rumuna i Ukrajinaca u njihovim maticama (namećući im neprekidno novi evropski regionalni identitet), a harmonizuje mađarski (s davno poznatim nacionalnim ciljem) kod svojih sunarodnika u istim tim državama – politički beskrupulozno dokazuje da etnički separatizam zasluženo nosi epitet – najupornijeg separatizma. Stalno ponavljajući Egerešijev izgovor na brojnim „evropskim  regionalnim“ putovanjima (koja, hteli to ili ne, moraju da finansiraju srpski poreski obveznici) – „da regioni simbolišu ekonomsko jedinstvo“ – nikad nije imao „gospodarski“ već isključivi politički predznak! I odgovara samo Nemačkoj i Mađarskoj. Sva dijaspora (koja im je nekada bila u matici), sada je  u zemljama s kojima se teritorijalno graniče. U regionu dakle. Pa neka se zove i – dunavski!
Da je, konkretno, Mađarskoj, Dunav i „njegova strategija“ sredstvo za ostvarenje samo ekonomskog cilja (a ne politički „trojanski“ konj) – da li bi u njemu ekološkim katastrofama na svojoj teritoriji i u regionu krajnjim nemarom  uništavali dunavsku floru i faunu?
Budimpešta je pre samo 11 godina učestvovala u još jednom zločinu nad Dunavom  Na njegovom plovnom putu kroz Srbiju. Francuski „miraži“ koji su poleteli iz NATO baze u Tasaru (kod Kapošvara) srušili su sve novosadske mostove bombama. Mnoge od njih ostale su u Dunavu i dan-danas. Neeksplodirane! Takođe, cilj američkih „lovaca“, koji su poleteli iz, samo za tu priliku – napravljene iste mađarske avio-luke (danas je Tasar zapušten, zarastao u korov i – ničemu ne služi!) – bombardovali su fabriku đubriva i vinilhlorida, kao i rafineriju nafte u Pančevu, što je imalo za posledicu oticanje u Dunav toksične mešavine olova, dioksina i drugih hemijskih jedinjenja koja izazivaju – rak!
Krajnje je vreme da oni, koji su Egerešiju darovali pokrajinsku funkciju, čiji institucionalni imunitet pruža neverovatan alibi za ono što radi na razgradnji srpske nacije i države, nazivajući to „evropskim integracijama“ – budu odgovorni za ono što su učinili. Šandor Egereši i SVM više ne „zamenjuju teze“.  Srbe (i to samo njih) permanentno (i to naočigled velikog koalicionog „brata“), strpljivo prevode iz njihovog nacionalnog i teritorijalnog – u nepostojeće identitete i granične prostore, koji su verovatno samo privremeni, do zaokruženja poznatog teritorijalnog mađarskog cilja. Ako i ovog puta, pod raznim izgovorima većinski Srbi budu prevareni – nestaće. Neće biti nacija već ostaci jednog naroda, sa teritorijom nekog od manjih  evroregiona, čiju realizaciju po dobijenim nalozima i uz briselsku, vašingtonsku, berlinsku i budimpeštansku pomoć „vojnički“ ispunjavaju Egereši i njegova etnička partija.