LUKAŠENKO PROTIV MEDVEDEVA Sukob po meri Zapada

Piše Bogdan Đurović

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev bez rukavica se obračunava sa dojučerašnjim beloruskim saveznikom Aleksandrom Lukašenkom, optužujući ga za histeričnu antirusku retoriku i političko beščašće

Stojeći u svom diskretno osvetljenom kremaljskom kabinetu, bez kravate i bez previše respekta prema nekadašnjem najbližem savezniku, ruski predsednik Dmitrij Medvedev žestoko je 3. oktobra uzvratio na sve optužbe beloruskom kolegi Aleksandru Lukašenku, koji u poslednje vreme ne bira previše reči kada govori o najvišem državnom rukovodstvu Rusije. U svom sedmominutnom govoru, Medvedev je, opisujući beloruskog Baćku upotrebio i takve reči: beščašće, histerija, odsustvo elementarne ljudske pristojnosti… Pokretanje ovakvog „arsenala“ sa najvišeg mesta u Kremlju, svedoči da je Lukašenko u odnosima sa Moskvom već prestupio „crvenu liniju“. A ako je tako, onda se nameće nimalo jednostavno pitanje: kako će dve bratske države graditi svoje odnose u budućnosti, i tim pre Saveznu državu, pošto će po svemu sudeći Lukašenko na predsedničkim izborima 19. decembra, bez većih potresa, overiti svoj četvrti uzastopni mandat šefa države?

PRIVIJANJE PUTINA NA GRUDI
Samo četiri dana posle Medvedevljevog videobloga, 7. oktobra Lukašenko je uputio telegram-čestitku premijeru Vladimiru Putinu, povodom njegovog 58. rođendana. „Uveren sam da će Vaše bogato iskustvo i autoritet rukovodioca, i nadalje doprinositi učvršćenju partnerskih odnosa u duhu uzajamnog uvažavanja i plodne saradnje“, poručio je Lukašenko Putinu, kao da želi da naglasi da ima više vere u ruskog premijera nego u predsednika. Ali, to je u potpunom neskladu sa onim što je 3. oktobra izgovorio Medvedev, osvrćući se na poslednje ispade kolege iz Minska: „Predsednik Lukašenko u svojim izjavama izlazi daleko iz okvira ne samo diplomatskih pravila, već i elementarne ljudske pristojnosti. Uzgred, ni to za mene nije ništa novo. Sećam se kako sam bio zapanjen, kada je na našem prvom bilateralnom susretu, umesto da se skoncentrišemo na rusko-belorusku saradnju, on veoma podrobno i isključivo u negativnom maniru, uzeo da razmatra moje prethodnike na funkciji predsednika Rusije – Borisa Jeljcina i Vladimira Putina. Morao sam da podsetim tada kolegu da su predmet naših pregovora sasvim druge teme“.
Ako Medvedev govori istinu ( Lukašenko ga ni do danas nije demantovao), onda je jasno da njegovo deklarativno privijanje na grudi Putina, ima za cilj samo isticanje razlika unutar ruskog rukovodstva. Kao što to pokušavaju da učine i drugi protivnici Kremlja, u poslednje vreme tako bliski Lukašenkovom srcu: smenjeni gradonačelnik Moskve Jurij Lužkov, razjareni gruzijski predsednik Mihail Sakašvili, ili za najteža krivična dela optuženi biznismen Boris Berezovski, koji danas živi u Londonu… Za svakog od njih Baćka ima lepu reč, ali za rusko rukovodstvo – ne!
Medvedevljeva izjava preko videobloga isprovocirana je nizom Lukašenkovih oštrih nastupa poslednjih meseci, koji se sve češće i češće ponavljaju, pa je očigledno na delu promena beloruske politike prema Moskvi. Poslednji put je Medvedev preko svog bloga komentarisao rukovodstvo druge države, avgusta prošle godine, kada se njegov gnev sručio na bivšeg predsednika Ukrajine Viktora Juščenka – takođe nekoliko meseci uoči predsedničkih izbora, koje je ovaj sramno izgubio.

Medvedev Lukašenka nervira čitavom svojom pojavom: previše priča o demokratiji i više voli „ajfon“ i „tviter“, nego hokej i traktore

Sa Lukašenkom će to dosta teže ići, jer je prilično popularan u narodu – kao oličenje dobrog domaćina, koji nije strancima rasprodao privredu i uveo sve novotarije sa dekadentnog Zapada. Verovatno baš zato, pre nekoliko nedelja Lukašenko se našao na meti ruske televizije NTV, koja je u dva nastavka objavila kompromitujući film o njemu, u kojem je optužen ne samo za enormno lično bogaćenje, korupciju i zloupotrebe, već prilično direktno i za ubistva nekolicine opozicionara. Na sve to, Medvedev je nedavno u Pekingu, odgovarajući na pitanje – šta očekuje od izbora u Belorusiji – odgovorio: „Ništa dobro“. I odmah dodao: „To je šala“.
Pošto se malo konsolidovao od zadatih udaraca, Lukašenko počinje da uzvraća istom merom. Recimo, nedavno je organizovao na svojoj teritoriji razgovor sa brojnim novinarima ruskih medija, neku vrstu kolektivnog intervjua. Kako je odmah objasnio, njegov odnos sa tandemom Medvedev-Putin je „loš, da ne kažem nešto gore“. Naročito mu je, kaže, zasmetao tretman koji ima u ruskim medijima, gde se „ciljano i bez imalo savesti upumpavaju talasi laži, dezinformacija, čak i otvorenih nebuloza“. „Cilj ove kampanje je jasan – ubediti ljude od Kalinjingrada do Vladivostoka, da su Belorusi praktično neprijatelji, da je predsednik lopov, ubica, izdajnik, a Belorusija večito jede ruski hleb“, emocionalno je objašnjavao Baćka. Pa još dodao kako će Belorusija uskoro prestati da zavisi od ruskih energenata, ali ovu, više nego zanimljivu ideju – nije, nažalost, detaljnije obrazložio. Potpuno je jasno da su, dva meseca uoči izbora, ove Lukašenkove reči ponajpre usmerene ka domaćem elektoratu, ali su one ipak stigle do Kremlja.

U poslednje vreme sve bliži beloruskom Baćki: smenjeni gradonačelnik Moskve Jurij Lužkov

BELORUSKI JUŠČENKO
Analitičari su složni u oceni da je Lukašenko kampanju bazirao na potrazi za spoljnim neprijateljem. U to je uveren i Medvedev, koji objašnjava da Rusija godišnje dotira Belorusiju sa dve milijarde dolara kroz isporuke nafte i isto toliko kroz gasne aranžmane. „Zato je posebno začuđujuće što se rukovodstvo Belorusije u poslednje vreme naoružalo antiruskom retorikom. Predizborna kampanja tamo je u celini i u potpunosti izgrađena na antiruskim pričama, na histeričnim optužbama Rusije da ne želi da podržava Beloruse i belorusku privredu, na proklinjanju ruskog rukovodstva. Iza svega toga vidi se jasna želja da se posvađaju države i narodi. Težnja da se stvori u javnom mnjenju slika spoljnog neprijatelja, uvek je odlikovala belorusko rukovodstvo. Samo, ranije su u toj ulozi nastupali Amerika, Evropa, Zapad u celini. Sada je za jednog od glavnih neprijatelja proglašena Rusija“, izložio je Medvedev, čime je prvi put do sada najviše rusko rukovodstvo u potpunosti zaokružilo set optužbi prema Lukašenku. Podsetimo da je Medvedev veoma sličnim rečima, pre 14 meseci, okarakterisao i Juščenkovu politiku. Jedino što je, umesto reči „antiruska retorika“, tada upotrebio termin „antiruski kurs“.
Dotakao je Medvedev, naravno, i bolno pitanje priznavanja Abhazije i Južne Osetije. „Priznavati ili ne priznavati ove dve nove države – suvereno je pravo svake zemlje. I mi nikada ni na koga nismo vršili pritisak po tom pitanju. Mada nam nije svejedno. Pri tom, predsednik Belorusije dao je izjavu o spremnosti da to učini u prisustvu svojih kolega, petorice predsednika. Postoji odgovarajući snimak, i ako ćemo potpuno otvoreno da govorimo – ostalo je u zapisniku sa sastanka ODKB-a. Zatim se ovo pitanje pretvorilo u stalni objekat političke trgovine. Ovakvo ponašanje je beščasno i partneri se tako ne ponašaju. I, naravno, mi ćemo to uzeti u obzir pri građenju odnosa sa aktuelnim predsednikom Belorusije. Zbog toga na adresu Rusije i njenog rukovodstva stižu talasi optužbi i uvreda. Na tome je zasnovana cela izborna kampanja Lukašenka. Bolje bi bilo da se predsednik Belorusije pozabavi unutrašnjim problemima. I da, najzad, rasvetli brojne slučajeve nestanka ljudi“, bez rukavica je poručio Medvedev, dodavši na kraju da će odnosi Rusije i Belorusije ostati bratski „ma ko rukovodio“ njima.
Već ta fraza „ma ko rukovodio“ ukazuje do koje mere je Lukašenko uspeo da pokvari, pre svega lične, odnose sa Moskvom. Ali, kako drugačije odgovoriti čoveku koji Rusiju naziva „monstrumom“, a njenu politiku „nepromišljenom i bez mozga“? Teška dilema za Medvedeva, koju je on na kraju presekao kao Gordijev čvor. Da li je u pravu? Ruski politikolog Sergej Mihejev smatra da svađa sa Minskom izuzetno odgovara Zapadu, jer se time ruše perspektive ujedinjenja Rusije i Belorusije. Mihejev smatra da Zapad vešto navodi bratske države da se „što jače sudaraju glavama“, hvaleći Rusiju zbog obračuna sa „poslednjim diktatorom Evrope“, dok istovremeno Lukašenku šapuću: izdrži protiv ruske agresije, mi ćemo ti pomoći.
Lukašenko za 16 dosadašnjih godina vlasti, nikad nije uspeo da dosegne ravnopravne odnose Moskve i Minska. No, zar se to i moglo očekivati, imajući u vidu veličine dve države? Kod Jeljcina mu je smetalo što je suviše slab, a kod Putina što je previše jak. A kod Medvedeva šta mu smeta? Pa on ga prosto nervira celom svojom pojavom, jer previše priča o demokratiji i više voli „ajfon“ i „tviter“, nego hokej i traktore. Ruski problem sa Lukašenkom je što njegov naslednik može potpuno da zaokrene beloruski brod ka Zapadu, kao što je pre šest godina učinio Juščenko u Ukrajini. Ali, možda je još veći strah da se beloruski Juščenko ne zove – Lukašenko.

Један коментар

  1. Avatar

    hm, hmm…*novi svetski poredak*

    Julija Timošenko proneverila pola milijarde dolara

    Vlada bivše ukrajinske premijerke Julije Timošenko proneverila je gotovo pola milijarde dolara, pokazala je revizija tri američke firme „Traut kašeris”, „Ejkin Gamp” i „Krol”, koje je angažovala vlada predsednika Viktora Janukoviča

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *