Kosovo u zagrljaju Brisela

Piše Nikola Vrzić

Susret Borisa Tadića i Hašima Tačija, izgleda, samo je pitanje vremena. Kako će Srbija biti naterana da „prihvati realnost“ i zašto se o statusu Kosova i Metohije neće ni razgovarati?

Zanosnoj Ketrin Ešton, visokoj predstavnici Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, smeškali su se prošle nedelje u Njujorku i Hašim Tači i Boris Tadić. Čiji je osmeh kod nje ostavio bolji utisak verovatno će ostati nepoznato, ali ćemo zato u skoroj budućnosti doći u priliku da saznamo kako će to biti rešen „istorijski konflikt Srba i Albanaca“. Pregovori beogradskih i prištinskih vlasti, naime, praktično su otpočeli odvojenim susretima Eštonove sa Tačijem i Tadićem, i uskoro im sledi nastavak. Sudeći po najavama sa Andrićevog venca, tvrdnjama ovdašnjih medija i analitičara naslonjenih na zapadne ambasade, te preporukama uticajne Međunarodne krizne grupe koje imaju nezgodnu osobinu da se obistine na našu štetu, nastavak pregovora koji još zvanično nisu počeli neće nam doneti ništa dobro…
Medijska priprema domaće javnosti za deblji kraj koji ćemo izvući iz pregovora, uostalom, već je otpočela. Učinio je to Boris Tadić. Uz dosta simbolike – posredstvom „Glasa Amerike“: „Ne treba okolišati i davati neistinite izjave građanima Srbije, da se nalazimo u nekoj izuzetno dobroj situaciji kada je u pitanju Kosovo. To svi građani znaju.“
Ko će sesti za sto i pod čijim će okriljem pregovori biti održani? O čemu će Beograd i Priština razgovarati? Kakvu poruku Srbiji 12. oktobra donosi američka državna sekretarka Hilari Klinton? Hoće li se sve, na kraju, završiti promenom Ustava Srbije, koju već najavljuje Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta Demokratske stranke, i uspostavljanjem diplomatskih odnosa Srbije i Kosova? Jer, da se ne zavaravamo, upravo je to konačni cilj „naših prijatelja iz EU i SAD“, (ne)vešto sakriven u diplomatskim eufemizmima poput „prihvatanja realnosti“ i „uspostavljanja dobrosusedske saradnje“.

BRZI POČETAK PREGOVORA
Odgovori na mnoga od ovih pitanja mogu se naslutiti u prošlomesečnom izveštaju Međunarodne krizne grupe, „nevladine i neprofitne organizacije“ kojom rukovode višestruko osvedočeni prijatelji Srbije poput Veslija Klarka, Džordža Soroša, Joške Fišera, Havijera Solane, Martija Ahtisarija… Svoj uticaj, ili makar dalekovidost, MKG je pokazala u izveštaju o Kosovu od 26. avgusta, kojim su Vladi Srbije preporučili da u dogovoru sa EU izmeni predloženu rezoluciju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija o Kosovu, kako bi ona „poslužila kao okvir za dijalog i dobila najširu moguću podršku“. (Igrom slučaja – ili nimalo slučajno – istog dana, 26. avgusta, istovetnu poruku Beogradu doneo je nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele). Rezultat je poznat: prvobitna srpska rezolucija promenjena je u dogovoru sa EU, dobila je „najširu moguću podršku“ na glasanju u UN 9. septembra, a kao posebnu vrlinu izmenjene rezolucije ovdašnji vlastodršci istakli su upravo to što će ona poslužiti kao „okvir za dijalog“. Baš kako je MKG i tražila.
Šta još predlaže MKG, šta je počelo da se obistinjuje i šta nas tek čeka? Za početak, predložili su što hitniji početak pregovora Beograda i Prištine. Baš to će nekoliko nedelja kasnije, prošlog petka, poručiti i baronesa Ešton („Dijalog Beograda i Prištine mora odmah da počne“) i nešto suptilniji nemački ambasador u Beogradu Volfram Mas („Bilo bi dobro kada bi dijalog počeo što je pre moguće“). Vrhunski cinizam, pak, pokazala je američka ambasada u Beogradu, komentarišući uništavanje predajnika srpskog „Telekoma“ u enklavama južno od Ibra: „Incidenti tokom vikenda podvlače potrebu da obe strane pristupe ovom i drugim nerešenim praktičnim pitanjima što je pre moguće.“ Neki novi 17. mart, verovatno, dodatno bi ubrzao ovo „pristupanje nerešenim praktičnim pitanjima“…
Čemu žurba? Prema MKG, žurba je neophodna zato što je trenutak više nego povoljan – Hašim Tači i Boris Tadić trenutno „uživaju podršku bez presedana“, a ni Srbija ni Kosovo još nisu zakoračili u novi izborni ciklus, koji će „verovatno biti iskorišćen za mobilizaciju nacionalističkih stavova“. Ukoliko se pregovorima ne pristupi odmah, konflikt će biti zamrznut na nekoliko godina. Zbog toga, navodi se dalje, čitav proces mora da se završi do ranog proleća 2011. godine.
Pregovorima Beograda i Prištine, navodi MKG, treba da rukovode EU i SAD. Usvojena rezolucija, pak, pokroviteljstvo daje EU, koja uspešnim posredovanjem između Beograda i Prištine želi da dokaže da je prevazišla svoje unutrašnje probleme, odnosno da više nije „ekonomski džin a politički patuljak“. Uz to, Brisel poseduje i oružje kojim će Srbiju moći da, na kraju, privoli na bilo koje rešenje koje bude želeo – politiku Tadićevog režima da Evropa nema alternativu.
Uloga Vašingtona u predstojećem procesu kao da nije sasvim definisana. S jedne strane, ambasada SAD u Beogradu ovog utorka je potvrdila „vođstvo EU u olakšavanju dijaloga“ (najavljujući, ipak, i svoje „konstruktivno učešće“ u tome), dok, s druge strane, predstojeći dolazak teške američke artiljerije u Beograd, državne sekretarke Hilari Klinton, ukazuje na to da Vašington, na našu veliku sreću, nipošto neće sedeti skrštenih ruku.

„Pod predsednikom Tadićem i pogotovo posle mišljenja Međunarodnog suda pravde, Srbija je došla do prihvatanja sporazumnog razlaza i međusobnog priznanja“, procenjuje Međunarodna krizna grupa: Boris Tadić i Ketrin Ešton u Briselu

SUSRET TADIĆA I TAČIJA
Vratimo se, međutim, na dva ključna pitanja: ko će pregovarati, i o čemu će se pregovarati? Što se budućih pregovarača tiče, Međunarodna krizna grupa sasvim je jasna u preporuci da „pregovori treba da se održe na nivou predsednika Srbije Borisa Tadića i premijera Kosova Hašima Tačija.“ Sabine Frejzer, direktorka Evropskog programa MKG, ide i korak dalje: „Kreatori politike Brisela treba da ubede Kosovo i Srbiju da se sastanu kao jednake strane, na najvišem nivou (…) EU neće posredovati u dijalogu ukoliko Srbija ne prihvati da sedne s Kosovom kao s jednakim.“
Nije ni potrebno naglašavati koliki bi bes, u onome što je ostalo od srpske javnosti, izazvao susret Tadića i Tačija kao jednakih sagovornika, ne ponajmanje zato što bi posle takvog susreta, gotovo izlišno postalo i formalno srpsko priznanje nezavisnosti Kosova. Stoga i ne čudi što, u javnim istupima, Beograd zasad odbija mogućnost susreta predsednika Srbije s čovekom koji je u Srbiji optužen za ratne zločine, stavljajući akcenat na susrete nekakvih eksperata za praktična pitanja. Ipak, jedan slabo primećeni nastup Olivera Ivanovića na radiju „Slobodna Evropa“ kao da, i nehotice, ukazuje na pravac razmišljanja: „Taj susret (Tadića i Tačija) može biti samo spontan, ako se nađu u istoj prostoriji. Sumnjam da će onda pobeći jedan od drugoga. Radi se samo da taj susret ne bi mogao da ima karakter zvaničnog, službenog kontakta, već više spontani razgovor dve osobe koje se nađu u istoj prostoriji.“
Ovakvo tumačenje Ivanovićeve izjave potvrdu dobija u izveštaju MKG-a: „(Srpski) zvaničnici traže kišobran pod kojim bi predsednik Boris Tadić mogao da se sastane sa svojim kolegama sa Kosova, a da ne bude optužen za implicitno priznanje nezavisnosti.“
Prilično je izvesno i o čemu će ovi slučajni partneri razgovarati, a o čemu neće. „Razgovora o statusu neće biti,“ otvoreno je na RTV Kosovo rekao ambasador SAD u Prištini Kristofer Del, a sa istom porukom, kako najavljuje ovdašnja štampa, u Beograd stiže Hilari Klinton. Da li u funkciji tumača američke politike, ili nove politike vladajuće srpske koalicije, tek, Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS-a, otklonio je svaku sumnju u to da bi Beograd iznenada mogao da ustane i pobuni se protiv američko-evropskog nametanja tabu-teme kakva je status Kosova: „Očigledno je da se pitanje statusa, onako kako je postavljeno do sada, verovatno neće otvarati u ovom smislu.“
A razgovaraće se, najavila je Ketrin Ešton, „o promovisanju saradnje i poboljšanju života ljudi“, to jest, prema Borisu Tadiću, o „rešavanju konkretnih pitanja života ljudi na Kosovu (…) kako ne bi bili blokirani ni tržište ni ekonomija na prostoru zapadnog Balkana“. Ukratko, rečima predsednika Srbije posle prošlonedeljnog sastanka sa Eštonovom „Beograd je predložio da se krene od onih tema u kojima je najlakše pronaći rešenje, kako bi se čitav dijalog vodio u dobroj atmosferi“.
Da li je, to, Tadić obmanuo ovdašnju javnost, tvrdeći da je baš njegova ideja da pregovori počnu ovako? Evo, naime, šta stoji u spomenutom izveštaju MKG-a od 26. avgusta: „Priština želi da se razgovori fokusiraju na tehnička pitanja, kao što su carine, trgovina, komunikacije, struja i transport. EU i SAD takođe preferiraju da se počne sa ovim, čini se manje spornim pitanjima, kako bi se izgradilo međusobno poverenje.“

MEĐUSOBNO PRIZNANJE
Najviše što bi Beograd mogao da izvuče, prema proceni Međunarodne krizne grupe, jeste šira autonomija za sever Kosova i neka vrsta ekstrateritorijalnog statusa srpskih manastira. U zamenu za to, morao bi da pristane, u prvom momentu, na uzajamno otvaranje diplomatskih predstavništava u Beogradu odnosno Prištini, bez statusa ambasade, kao i omogućavanje članstva Kosova u različitim međunarodnim organizacijama. A zatim bi, kako se navodi, usledilo i „priznanje Kosova u sadašnjim granicama“.
Usput, ne isključuje se sasvim ni mogućnost razmene teritorija (sever Kosova u zamenu za Preševo i Bujanovac), zbog čega je Riza Halimi, lider Partije za demokratsko delovanje, izvučen ove nedelje sa klupe za rezervne igrače, zatraživši da i sam bude uključen u pregovore Beograda i Prištine. Azem Vlasi, pak, upozorio je Srbiju da ne insistira na prevelikoj autonomiji severa Kosova jer bi to moglo da joj se „vrati kao bumerang“ u Preševskoj dolini, Sandžaku i Vojvodini.
Srpsko priznanje nezavisnosti Kosova, procenjuje MKG, nije predaleko i „postoje osnove za umereni optimizam“. Tadićeva vlada, kako se navodi, pokazuje daleko veći smisao za političku realnost nego što je Koštuničina to ikada činila: „To ide dotle da neki zvaničnici izgleda da traže kreativne modele, po kojima bi se Srbija časno oslobodila kosovskog tereta.“ U svom izveštaju grupa primećuje promenu u retorici zvaničnog Beograda, koji je s tvrdog uveravanja da Srbija nikada „ni direktno ni indirektno“ neće priznati nezavisnost svoje Južne pokrajine, prešao na blaži stav da priznanja neće biti. „Pod predsednikom Tadićem i pogotovo posle mišljenja Međunarodnog suda pravde, Srbija je došla do prihvatanja sporazumnog razlaza i međusobnog priznanja,“ procenjuje Međunarodna krizna grupa.
Ovakav veleobrt u kosovskoj politici možda se čini preteranim, makar i zato što je za tako nešto neophodna promena Ustava Srbije. Ili strahovanje da će se baš to dogoditi ipak nije bez osnova? Nije, ako vidimo šta na temu Kosova i Ustava Srbije kaže Dragoljub Mićunović, u ponedeljak u „Politici“: „Svaki se ustav  može promeniti u skladu sa realnošću. Ustav treba da odslikava realnost, i to mu je i zadatak. Ne verujem da je to neka nepremostiva prepreka.“
Uostalom, već i sama činjenica da se Beograd zajedničkom rezolucijom sa EU izborio da pregovori iz Saveta bezbednosti UN, čije stalne članice Rusija i Kina ne prihvataju kosovsku nezavisnost, budu izmešteni pod okrilje Brisela, koji tu nezavisnost podržava, jasno pokazuju kako će izgledati ti pregovori, i kakav uopšte i može da bude njihov konačan ishod. Osim ako se anestezirana Srbija ne probudi iz narkoze, izazvane svetlim evropskim perspektivama i osmesima Borisa Tadića i Ketrin Ešton…

Један коментар

  1. Avatar

    Lepi Bora i ruzna Keti – to su simboli srpske i evropske politike! Boris je “za usi” izvucen iz nekog beogradskog coska da bi postao “lider”, i da im slucajno ne bi ispao iz ruku bezalternativnom stipaljkom su ga za usi prikacili, i funkcionise to perfektno! Osmehuje se lepotan pritom blazirano, a ponajvise na taj osmeh oni iz “Kvirije” padaju. A ruzna Keti – to je slika propasti evropske politike! Posle De Gola i Miterana, Adenauera, Branta i Smita, Cercila i Tacerovke, ova spodoba od zene i politicara sad ce da “odlucuje”!? Ne samo da nema pojma ni o cemu – jer su i nju za usi izvukli i na veliku scenu ubacili – nego cak nije ni prava baronesa, nego joj je ta titula “dodeljena”. Za neke zasluge, valjda? Da nije i njoj tata neki Ljubo, da nije i nju u krilu ljuljkao neki Dragoljub? Taj Dragoljub ce uskoro priznati ne samo Kosovo, priznace on i da je Keti najlepsa, upravo neodoljiva! Mora tako, jer sad nasem profesoru Keti svetli u srpskom mraku kao jedina zvezda! A sad malo ozbiljno – zar nije neverovatno da evropska i americka politika u poslednje dve decenije biraju u vrh ogavna lica, koja verno odslikavaju jednu ogavnu politiku? Setimo se onog Vorena, one Olbrajtove, na koju sve vise pocinje da lici i nekad ne bas ruzna Klintonovka?! E, sad cete pitati kako onda Boris nije ruzan, nego pre “lep”? Imam odgovor – Boris i nije covek, on je krpa, a krpa ima i lepih!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *