GEJ PARADA Bez ponosa iza „linije fronta“

Piše Aleksandar Dunđerin

Kako je „Parada ponosa“ ukinula ljudska prava LGBT populaciji

Evropska komisija u Srbiji, kao i veliki broj evropskih zvaničnika, ocenili su „Paradu ponosa“ kao potvrdu slobode izražavanja i odbacivanje svake vrste diskriminacije, te pozdravile napore srpskih vlasti da zaštite taj skup. To što su 10. oktobra ove godine delovi Beograda ličili na poprišta ratnih sukoba, što je upotrebljena prekomerna količina sile, što je preko sto ljudi završilo u kliničkom centru, što su prava većine tog dana bila ugrožena zahvaljujući diktatu manjine – sve to za Evropsku komisiju nije predstavljalo ugrožavanje evropskih vrednosti, koje je Srbija tog dana trebalo da demonstrira. Jer, od svega toga, za zvaničnike iz Brisela i Beograda, bilo je važnije da naša zemlja, održavanjem gej parade, pokaže kako duh tolerancije, uvažavanja drugog, u ovom slučaju seksualnih manjina, lebdi nad srpskom prestonicom.
Međutim, da li su se učesnici „Parade ponosa“ osećali tako ponosno kao predstavnici srpskih vlasti, i zadovoljno poput birokrata iz Evropske unije? Nisu li u težnji za ostvarivanjem većih prava pripadnici LGBT populacije, tvrdoglavom upornošću da bez obzira na posledice marširaju, u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu, zapravo napravili jedan značajan korak unazad?

NADREALIZAM U BEOGRADSKOM GETU
Podatak da je broj učesnika „Parade ponosa“ nedelju dana unapred, iz bezbednosnih razloga, ograničen na svega oko 400 ljudi (ostatak su činili pripadnici snaga bezbednosti u civilu i stranih službi), dovoljno govori o tome kako beogradska gej povorka nije ni trebalo da protekne u festivalskoj i karnevalskoj atmosferi, karakterističnoj za ovakve manifestacije u nekim drugim zemljama. Beogradska „Parada“ bila je specifična već i po tome što su njeni učesnici, unapred prijavljeni i detaljno obavešteni o pravilima ponašanja (mnogi od njih uputstva su tumačili kao da ih neko priprema za dolazak u ratom zahvaćenu zonu), do zbornog mesta mogli doći samo ukoliko su posedovali žutu traku, što je mnoge gejeve i lezbejke, a pre svih Marka Karadžića, u velikoj meri uvredilo i ozlojedilo, budući da su se u tom trenutku osećali kao Jevreji za vreme Drugog svetskog rata. Taj utisak donekle je potisnulo prisustvo evropskih i srpskih zvaničnika koji su se rečima ohrabrenja obratili učesnicima u Manježu, a osećaj dostojanstva LGBT populaciji u određenoj meri vratio je vatreni govor ministra za ljudska prava Svetozara Čiplića, iako je povremeno bio praćen (pod)smehom dela publike.
Tmuran izraz na lica velikog broja učesnika parade, vratio se prilikom šetnje do Studentskog kulturnog centra. Povorka je centrom Beograda prolazila u jednoj gotovo sablasnoj atmosferi, kroz potpuno pustu ulicu, kao da se nalazi u getu, a zlokobnu i teskobnu tišinu parali su jedino zvuci policijskog helikoptera na nebu i dva-tri slabašna glasa koja su, sa zemlje, deklamovala parolu „Mi smo za ljubav“. Kamermani retkih televizijskih stanica koji su dobili dozvolu da snimaju učesnike „Parade ponosa“, sasvim spontano, verovatno i bez svesti da to čine, ovekovečili su nekoliko kadrova nalik nadrealnim sekvencama Felinijevih remek-dela.
Tako su pripadnici LGBT populacije, nameravajući da saopšte Srbiji, za njih veoma važne poruke, ni krivi ni dužni, i protivno svojoj volji, odigrali uloge tragikomičnih likova iz filmova slavnog italijanskog reditelja.

UPOTREBA GEJEVA
Neki od njih već tada su se osećali izigrano, dok su neki utehu pronalazili u zajedničkoj gej žurci sa prijateljima iz SKC-a. No, opuštanja nije bilo. I pored toga što je žurka trebalo da traje do 15.00 časova, fajront je iznenada oglašen u 13.15, taman kada je ekipa TV B92 napravila dovoljno materijala da izmontira nekoliko desetina sekundi radosnog đuskanja LGBT populacije. A salom u SKC-u, umesto veselja, širio se strah. Mladići i devojke, već upoznati sa haosom koji je izazvalo njihovo paradiranje Beogradom, javljali su se na telefone i  objašnjavali, zabrinutim očevima i uplakanim majkama, kako je sve OK, kako su živi i da ih čuva policija. Tada je mnogima postalo jasno da će ih veliki deo javnosti optužiti kako su zaslužni za krvoproliće i, opravdani bes naroda kojem su te nedelje bila ugrožena osnovna ljudska prava (vernici su čak sprečeni da prisustvuju službi u Vaznesenjskoj crkvi).
Uz strah često ide i poniženje. Najpre su gejevima i lezbejkama sva LGBT obeležja, iz bezbednosnih razloga, oduzeta, a u nameri da ih zaštiti, policija ih je razvozila maricama. Mnogima se ova simbolika, uz neke pređašnje, smučila, a konačnu odluku da se više nikada neće pojaviti na sličnim skupovima, neki od njih doneli su nakon što su, uz sve mere opreza, na putu od policijske stanice do svojih domova, napadnuti i pretučeni.
Da li će bar pojedini među njima shvatiti da su bili izmanipulisani i zloupotrebljeni, da su učestvovanjem u ovoj apsurdnoj igri političarima na vlasti obezbedili dobitak evropskih (uz gubitak srpskih) poena, organizatorima iz NVO za prava LGBT populacije nove količine novca i bolji položaj u raznim evropskim komisijama – a pri svemu tome na sebe preuzeli gnev čak i onog dela stanovništva, koji je prema seksualnim devijacijama poslovično do sada bio ravnodušan? Ali svi su verovatno shvatili da nikakva prava nisu ostvarili. Naprotiv, položaj LGBT-ovaca posle „Parade ponosa“ verovatno će biti, barem za nijansu, nepovoljniji.