GEJ PARADA Bez ponosa iza „linije fronta“

Piše Aleksandar Dunđerin

Kako je „Parada ponosa“ ukinula ljudska prava LGBT populaciji

Evropska komisija u Srbiji, kao i veliki broj evropskih zvaničnika, ocenili su „Paradu ponosa“ kao potvrdu slobode izražavanja i odbacivanje svake vrste diskriminacije, te pozdravile napore srpskih vlasti da zaštite taj skup. To što su 10. oktobra ove godine delovi Beograda ličili na poprišta ratnih sukoba, što je upotrebljena prekomerna količina sile, što je preko sto ljudi završilo u kliničkom centru, što su prava većine tog dana bila ugrožena zahvaljujući diktatu manjine – sve to za Evropsku komisiju nije predstavljalo ugrožavanje evropskih vrednosti, koje je Srbija tog dana trebalo da demonstrira. Jer, od svega toga, za zvaničnike iz Brisela i Beograda, bilo je važnije da naša zemlja, održavanjem gej parade, pokaže kako duh tolerancije, uvažavanja drugog, u ovom slučaju seksualnih manjina, lebdi nad srpskom prestonicom.
Međutim, da li su se učesnici „Parade ponosa“ osećali tako ponosno kao predstavnici srpskih vlasti, i zadovoljno poput birokrata iz Evropske unije? Nisu li u težnji za ostvarivanjem većih prava pripadnici LGBT populacije, tvrdoglavom upornošću da bez obzira na posledice marširaju, u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu, zapravo napravili jedan značajan korak unazad?

Svetozar Čiplić dočekao je dan kada će moći da se obrati LGBT populaciji u Beogradu. Čiplićev pogled u budućnost, u kojoj će Srbija biti raj za gejeve i lezbejke, izazvao je, međutim, jednodušan (pod)smeh okupljenih u Manježu

NADREALIZAM U BEOGRADSKOM GETU
Podatak da je broj učesnika „Parade ponosa“ nedelju dana unapred, iz bezbednosnih razloga, ograničen na svega oko 400 ljudi (ostatak su činili pripadnici snaga bezbednosti u civilu i stranih službi), dovoljno govori o tome kako beogradska gej povorka nije ni trebalo da protekne u festivalskoj i karnevalskoj atmosferi, karakterističnoj za ovakve manifestacije u nekim drugim zemljama. Beogradska „Parada“ bila je specifična već i po tome što su njeni učesnici, unapred prijavljeni i detaljno obavešteni o pravilima ponašanja (mnogi od njih uputstva su tumačili kao da ih neko priprema za dolazak u ratom zahvaćenu zonu), do zbornog mesta mogli doći samo ukoliko su posedovali žutu traku, što je mnoge gejeve i lezbejke, a pre svih Marka Karadžića, u velikoj meri uvredilo i ozlojedilo, budući da su se u tom trenutku osećali kao Jevreji za vreme Drugog svetskog rata. Taj utisak donekle je potisnulo prisustvo evropskih i srpskih zvaničnika koji su se rečima ohrabrenja obratili učesnicima u Manježu, a osećaj dostojanstva LGBT populaciji u određenoj meri vratio je vatreni govor ministra za ljudska prava Svetozara Čiplića, iako je povremeno bio praćen (pod)smehom dela publike.
Tmuran izraz na lica velikog broja učesnika parade, vratio se prilikom šetnje do Studentskog kulturnog centra. Povorka je centrom Beograda prolazila u jednoj gotovo sablasnoj atmosferi, kroz potpuno pustu ulicu, kao da se nalazi u getu, a zlokobnu i teskobnu tišinu parali su jedino zvuci policijskog helikoptera na nebu i dva-tri slabašna glasa koja su, sa zemlje, deklamovala parolu „Mi smo za ljubav“. Kamermani retkih televizijskih stanica koji su dobili dozvolu da snimaju učesnike „Parade ponosa“, sasvim spontano, verovatno i bez svesti da to čine, ovekovečili su nekoliko kadrova nalik nadrealnim sekvencama Felinijevih remek-dela.
Tako su pripadnici LGBT populacije, nameravajući da saopšte Srbiji, za njih veoma važne poruke, ni krivi ni dužni, i protivno svojoj volji, odigrali uloge tragikomičnih likova iz filmova slavnog italijanskog reditelja.

Povorka je centrom Beograda prolazila kroz pustu ulicu, kao da se nalazi u getu, a zlokobnu i teskobnu tišinu parali su jedino zvuci policijskog helikoptera na nebu i dva-tri slabašna glasa koja su, sa zemlje, deklamovala parolu „Mi smo za ljubav“

UPOTREBA GEJEVA
Neki od njih već tada su se osećali izigrano, dok su neki utehu pronalazili u zajedničkoj gej žurci sa prijateljima iz SKC-a. No, opuštanja nije bilo. I pored toga što je žurka trebalo da traje do 15.00 časova, fajront je iznenada oglašen u 13.15, taman kada je ekipa TV B92 napravila dovoljno materijala da izmontira nekoliko desetina sekundi radosnog đuskanja LGBT populacije. A salom u SKC-u, umesto veselja, širio se strah. Mladići i devojke, već upoznati sa haosom koji je izazvalo njihovo paradiranje Beogradom, javljali su se na telefone i  objašnjavali, zabrinutim očevima i uplakanim majkama, kako je sve OK, kako su živi i da ih čuva policija. Tada je mnogima postalo jasno da će ih veliki deo javnosti optužiti kako su zaslužni za krvoproliće i, opravdani bes naroda kojem su te nedelje bila ugrožena osnovna ljudska prava (vernici su čak sprečeni da prisustvuju službi u Vaznesenjskoj crkvi).
Uz strah često ide i poniženje. Najpre su gejevima i lezbejkama sva LGBT obeležja, iz bezbednosnih razloga, oduzeta, a u nameri da ih zaštiti, policija ih je razvozila maricama. Mnogima se ova simbolika, uz neke pređašnje, smučila, a konačnu odluku da se više nikada neće pojaviti na sličnim skupovima, neki od njih doneli su nakon što su, uz sve mere opreza, na putu od policijske stanice do svojih domova, napadnuti i pretučeni.
Da li će bar pojedini među njima shvatiti da su bili izmanipulisani i zloupotrebljeni, da su učestvovanjem u ovoj apsurdnoj igri političarima na vlasti obezbedili dobitak evropskih (uz gubitak srpskih) poena, organizatorima iz NVO za prava LGBT populacije nove količine novca i bolji položaj u raznim evropskim komisijama – a pri svemu tome na sebe preuzeli gnev čak i onog dela stanovništva, koji je prema seksualnim devijacijama poslovično do sada bio ravnodušan? Ali svi su verovatno shvatili da nikakva prava nisu ostvarili. Naprotiv, položaj LGBT-ovaca posle „Parade ponosa“ verovatno će biti, barem za nijansu, nepovoljniji.

5 коментара

  1. Avatar
    Miloš Kikić

    Moja pokojna sestra,nekadašnja bibliotekarka Studentskog kulturnog centra u vreme kada je u njemu radio i gospodin Vučelić, sigurno se okreće u grobu kada sada odozgo gleda kakvu je bruku 10. oktobra doživela ta institucija, tj. sa čime se saglasio direktor Centra, nekadašnji Julovac, Slavoljub Veselinović. Interesantno bi bilo čuti komentar na tu temu samoga gospodina Vučelića ili n.pr. druga Ljubiše Ristića.

  2. Avatar

    Koliko je pedera bilo iz Srbije onda? Ja sam u nedelju, oko dva sata u blizini muzeja 25.maj videla grupu nemackih i hrvatskih pedera.Verovatno posle zurke tamo odbacenih.Imala sam srecu da budem u Srbiji i ucestvujem na setnji u subotu a i imala mali verbalni duet sa tim nemcima i jednim hrvatom.. Zao mi je sto roditelji i crkva nisu izasli u nedelju. Bilo bi mirmo i bio bi protest.

  3. Avatar

    Podržavam stav Ljiljanje,Holandija, da je na paradi srama učestvovao i jedan broj stanih pedera i lizbejki.Zar vam ništa ne znači to što su prilikom govora Čiplića jedan broj ,,negodovao,,.Valjda nisu prepoznali svog člana.

  4. Avatar

    Odrastao sam uz price o Kosovskom boju o Ceru i Kolubari, uz Nemanjice i Misica, uz price o casti, moralu, rodoljublju.
    Odgajen sam na tradicionalnim srpskim vrednostima, a doziveo sam da mi polupismeni ljudi kroje sudbinu, od kojih vecina nemaju pojma o precima ni osvemu onome sto sam gore naveo.
    Dobro je da smo pokazali tim nepismenim ljudima da jos uvek nisu ubili Srbiju a ida Srbija nece izvrsiti samoubistvo ma koliko ti nepismeni ljudi to zeleli.
    Za kraj zelim da porucim Tadicu i njegovim satrapima da imaju moju podrsku da odrze tu paradu ludosti i sledece godine, ali u tom slucaju poture svoje dupe a ne dupe Srpskog naroda.
    Kad vec toliko vole tu paradu neka poslusaju moj savet pa da na kraju dozive uzitak kakav zasluzuju

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *