Francuski bes u EU kavezu

Piše Dajana Džonston

Tekući štrajkovi u Francuskoj nisu u vezi sa „produženjem roka za odlazak u penziju sa 60 na 62 godine“, već su pre svega izraz ogorčenja vladom Nikolasa Sarkozija, koji nesumnjivo favorizuje bogate u odnosu na većinu radnog naroda u toj zemlji

Opet Francuzi – u štrajk, blokiraju saobraćaj, pakao na ulicama, i sve to samo zbog toga što vlada hoće da pomeri vreme za penziju od 60 na 62 godine. Mora biti da su ludi.
To je, pretpostavljam, način na koji je pokret masa – koji ovih dana potresa Francusku – viđen ili u najmanju ruku prikazan u većem delu sveta, a naročito u anglosaksonskom svetu.

KAKO DOČEKATI PENZIJU?
Možda je prva stvar koju o tome treba reći, da tekući štrajkovi u Francuskoj nisu stvarno u vezi sa „produženjem roka za odlazak u penziju sa 60 na 62 godine“. To je više opisivanje kapitalističkog slobodnog tržišta kao štanda sa limunadom – propagandno pojednostavljenje veoma složenih pitanja.
Ono omogućava komentatorima da lupaju na otvorena vrata. Posle svega, oni pametno primećuju, ljudi u drugim zemljama rade do 65 godina i više od toga, pa zašto bi Francuzima smetale 62 godine? Stanovništvo stari, i da rok za odlazak u penziju nije produžen, penzioni sistem bi se urušio zbog velikog broja starih kojima treba isplaćivati penziju.
U svakom slučaju, tekući protest nije zbog toga, u pitanju je nešto mnogo više.
S jedne strane, ovi protesti su izraz ogorčenja vladom Nikolasa Sarkozija, koji nesumnjivo favorizuje bogate u odnosu na većinu radnog naroda u toj zemlji. On je izabran pod sloganom „Radi više da zaradiš više“, a u stvarnosti se dogodilo da treba raditi više da bi se zaradilo manje. Ministar rada koji je sproveo reforme, Erik Vort (Eric Woerth), dobio je posao za svoju suprugu kod najbogatije žene Francuske, Lilian Betenkur (Liliane Bettencourt), naslednice Orealovog kozmetičkog giganta, istovremeno dok se on kao ministar finansija bavio njenim enormnim poreskim utajama. Dok poreske olakšice za bogate prazne javnu kasu, ova vlada radi sve što može da uruši ceo sistem socijalne sigurnosti, uspostavljen posle Drugog svetskog rata, pod izgovorom „mi to sebi ne možemo da priuštimo“.
Penzijski sistem je daleko kompleksniji nego što je pitanje „godina odlaska u penziju“. Legalni odlazak u penziju je u stvari vreme kad neko može da ode u penziju. Ali penzija zavisi od broja godina provedenih na radu, ili preciznije, od broja kotizacija (uplata) u zajednički penzioni sistem. Na ime „spasavanja sistema od bankrota“, Vlada postepeno podiže broj godina za učešće u kotizaciji sa 40 na 43 godine, sa tendencijom da se to u budućnosti produži.
Kako se obrazovanje prolongira a zapošljavanje počinje sve kasnije, većina ljudi treba da radi  65 ili 67 godina do svoje pune penzije. „Puna penzija“ iznosi otprilike 40% od plate u momentu penzionisanja.
Ali čak ni to neće biti moguće. Posao sa punim radnim vremenom je sve teže naći, a poslodavci nisu u obavezi da zadrže starije radnike. Ili, pak, u slučaju kada firma prestaje da se bavi dotadašnjim poslom, 58 godina star službenik naći će se bez stalnog posla. Postaje sve teže i teže raditi puno radno vreme preko 40 godina, ma koliko to neko želeo. U praksi to znači da Sarkozi-Vort reforma, jednostavno znači smanjenje penzija.
To je, u stvari, ono što je EU preporučila svim članicama kao ekonomsku meru, s namerom, što je slučaj kod većine tekućih reformi, da smanji socijalna davanja u ime „konkurentnosti“ – što znači konkurencija za privlačenje kapitalnih investicija.
Manje kvalifikovani radnici, koji se umesto da nastave studije zaposle mladi, da kažemo u osamnaestoj godini, napuniće 42 godine staža u 60 godini, ukoliko uspeju da zadrže posao sve vreme. Statistički podaci pokazuju da je njihov očekivan životni vek relativno kratak, tako da moraju rano da odu ukoliko uopšte žele da uživaju penziju.

Sarkozi je izabran pod sloganom „Radi više da zaradiš više“, a u stvarnosti se dogodilo da treba raditi više da bi se zaradilo manje

PRODUKTIVNOST I DEINDUSTRIJALIZACIJA
Francuski sistem je baziran na solidarnosti među generacijama, prema tome kotizacija današnjih radnika odlazi na plaćanje penzija onima koji su danas penzionisani. Vlada je pokušala, suptilno, da suprotstavi generacije, izjavljujući da je neophodno zaštititi budućnost današnje mladosti, koja plaća „bebi-bum“ penzionere. Međutim, veoma je značajno to što se ove nedelje štrajku masivno priključuju učenici viših škola i studenti. Ta međugeneracijska solidarnost je veliki udarac za vladu.
Mladi su mnogo radikalniji od starijih sindikalaca. Oni su veoma svesni rastućih teškoća u građenju karijere. Trend je da se kvalifikovaniji uključuju u posao sve kasnije i kasnije, provodeći godine u obrazovanju. Usled teškoća da nađu stabilan posao sa punim radnim vremenom, mnogi zavise od svojih roditelja do svoje 30 godine. Matematički je lako dokazati da u takvim slučajevima neće biti pune penzije pre 70 godine.
Postalo je uobičajeno da autori neoliberalnih reformi, svoje odluke ne prikazuju kao izbor već kao neophodnost. Nema alternative. Mi moramo biti konkurentni na globalnom tržištu. Uradite to na naš način, ili ćemo propasti. A ta reforma je u suštini diktirana od strane EU, u izveštaju iz 2003. godine, u kojem se zaključuje da je produžetak radnog veka neophodan kako bi se smanjili penzioni troškovi.
Ovi diktati unapred isključuju svaku diskusiju o dva bazična faktora, u osnovi ovog problema: produktivnost i deindustrijalizacija.
Žan-Lik Melenšon (Jean-Luc Melenchon), bivši član Socijalističke partije, vodi relativno novu Levu partiju i jedan je od retkih političkih lidera koji ukazuje da se i pored smanjenog broja radnika koji će davati doprinos penzionim fondovima, razlika može nadoknaditi rastom produktivnosti. Zaista, produktivnost francuskih radnika je među najvišim u svetu (viša od Nemačke, na primer). Utoliko pre što Francuska ima drugu po visini očekivanu dužinu života u Evropi, kao i najviši natalitet.
Aha, u tome je štos: decenijama je produktivnost rasla, a zarade su stagnirale. Profit iz rastuće produktivnosti odlivao se u finansijski sektor. Nadimanje u finansijskom sektoru i stagnacija kupovne moći doveli su do finansijske krize – a vlada je podržavajući ovu neravnotežu  omogućila rasipnost finansijera.
I tako, logično, za očuvanje penzionog sistema neophodan je rast zarada na konto veće produktivnosti – što zahteva veliku promenu politike.
Ali tu je još jedan kritičan problem vezan za penzione fondove: deindustrijalizacija. U želji da održi visoki profit isisan od strane finansijskog sektora, i izbegne plaćanje visokih zarada, industrije su jedna za drugom preselile svoju proizvodnju u zemlje sa jeftinom radnom snagom. Profitabilne kompanije se zatvaraju, a kapital ide u potrazi za što većim profitom.
Da li je to samo neizbežan rezultat uspona novih industrijskih snaga u Aziji? Da li je smanjenje standarda na Zapadu, neizbežna cena podizanja istog na Istoku?

Sve više ljudi u Francuskoj otvoreno se protivi evropskim dogmama „korporativnog napretka“ i „slobodne konkurencije“

EU PROTIV SOCIJALNE PRAVDE
Možda. U svakom slučaju, ako se prebacivanje industrijske proizvodnje u Kinu završava smanjenjem kupovne moći na Zapadu, onda će i kineski izvoz pretrpeti štetu. I sama Kina preduzima prve korake ka jačanju domaćeg tržišta. „Rast vođen izvozom“ ne može biti strategija za svakog. Svetski prosperitet trenutno zavisi od jačanja domaće proizvodnje i domaćeg tržišta. Ali to podrazumeva neku vrstu dirigovane industrijske politike, koju ometaju birokrate globalizacije: STO (WTO) i EU. Oni funkcionišu prema dogmi „korporativnog napredka“ i „slobodne konkurencije“. Na osnovu slobodne trgovine, Kina se upravo suočava sa sankcijama zbog promovisanja sopstvene industrije solarne energije, vitalno neophodne da završi smrtonosno zagađenje vazduha koje muči tu zemlju. Svetska trgovina je tretirana kao velika igra, gde je praćenje „pravila slobodnog tržišta“ važnije od životne okoline, ili osnovnih životnih potreba ljudskih bića.
Samo finansijeri mogu pobediti u toj igri. A ako izgube, pa, oni će samo dobiti još žetona za sledeću igru od servilnih vlada.
Ćorsokak?
Gde će sve to završiti?
Ovo bi trebalo da završi u nečemu što bi se moglo nazvati demokratska revolucija: potpun preokret u ekonomskoj politici. Međutim, postoje veoma jaki razlozi zbog kojih se to neće desiti.
S jedne strane, nema političkog rukovodstva u Francuskoj spremnog i sposobnog da pokrene zaista radikalne poteze. Melenšon (Melenchon) je najbliži tome, ali njegova partija je nova i njena baza je još uvek slaba. Radikalna levica je oslabljena zbog svog hroničnog sektaštva. A tu je i velika konfuzija u narodu, revoltiranom ali bez jasnih programa i vođa.
Radničke vođe dobro znaju da zaposleni gube dnevnice za svaki dan štrajka, i oni uvek imaju isti problem kad treba naći način da se prekine štrajk. Samo studenti ne trpe zbog te uzdržanosti. Radnički sindikati i vođe Socijalističke partije, nisu tražile više nego što su otvoreni pregovori s Vladom o detaljima reforme. Da Sarkozi nije bio tako tvrdoglav taj ustupak je Vlada mogla da učini, što bi moglo da povrati mir, a da se mnogo ne promeni.
To bi moglo da dovede do neverovatne pojave novih lidera, koji bi nastavili proteste. Ali čak i ako bi se to desilo, tu je još veća prepreka za osnovne promene: EU. Građena na popularnom snu o mirnoj i prosperitetnoj, ujedinjenoj Evropi, okrenula se mehanizmu ekonomske i socijalne kontrole u korist kapitala, naročito finansijskog kapitala. Štaviše, on je povezan sa moćnom vojnom alijansom – NATO.
Ako bi je prepustili njenim sopstvenim mehanizmima, Francuska bi mogla da eksperimentiše sa ekonomskim sistemom, gde bi bilo više socijalne pravde. Ali EU je tu, upravo da bi sprečila takve eksperimente.

Žan-Lik Melenšon, bivši član Socijalističke partije, vodi Levu partiju i jedan je od retkih političkih lidera koji ukazuje da se i pored smanjenog broja radnika, razlika može nadoknaditi rastom produktivnosti

ANGLOSAKSONSKI STAVOVI
Francuski internacionalni TV kanal „ France 24“ je 19. oktobra, pokrenuo diskusiju o štrajkovima sa četiri učesnika koji nisu bili Francuzi. Žena iz Portugalije i čovek iz Indije pokušavali su, sa umerenim uspehom, da shvate šta se dešava u Francuskoj. Nasuprot njima, dva Angloamerikanca (dopisnik „Tajmsa“ iz Pariza i Stefan Klark, autor „1000 Years of Annoying the French“) zabavljala su se, pokazujući neverovatno samozadovoljstvo zbog nesposobnosti da razumeju zemlju o kojoj su plaćeni da pišu.
Njihovo brzo i jednostavno objašnjenje bilo je: „Francuzi su oduvek štrajkovali iz zabave, zato što u tome uživaju“.
Malo kasnije, voditelj je prikazao kratak intervju sa studentom liceja, koji je ponudio ozbiljan komentar na temu penzija. Da li su tad dali pauzu anglosaksoncima?
Kako je tužno videti jednog osamnaestogodišnjaka koji misli o penziji, umesto o devojkama!
I tako, bez obzira na to da li to rade iz zabave ili to rade umesto da se zabavljaju, Francuzi deluju apsurdno angloamerikancima, naviklim da celom svetu govore šta treba da radi.

Tekst je izvorno objavljen u „CounterPunch“, 21. oktobra 2010. godine

Један коментар

  1. Avatar

    islim da puno toga u ovom tekstu nije tacno, i lose ste to napisali.U rancuskoj je tako ni jedni koji dobiju ibore ili ljevaci i li desnjaci neogu dva puta zaredom dobti izvore.Kod njih samo sto zaposljavaju zaposljavaju na drzavnim jaslama a nea poreza da popuni sva davanja.Drugo napisali ste da je francuska produktivnost najveca u EU to je jos veca laz njihova produktivnost je jedna od najmanjih zato se industrija seli dalje a neostaje kuci kao u Nemaca.Socijalisti su uveli 35 satno radno vreme a plate ostale iste dakle i tu niste u pravu a kako on da bude konkurentan recimo u fabrici koliko delova proizvede za platu od 1500€vra u odnosu Nemca kome je ista plata a vece radno vreme od 42 radna sata nedeljno.Dakle Nemac radi dan vise i vise proizvede i automatski manje kosta.Plus kod njih dolaze preko mora iz Afrike ima ih u masama i on neradi desetoro dece zivi bolje od socijale nego domaci koji radi dakle i tu niste tacni.Necu reci da Sarkozi nije pogresio ali kod njih je tako.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *