DŽUDIT RISMAN Uspostavljanje novog seksualnog poretka

Razgovarala Biljana Đorović

Alfred Kinsi je tvrdio da 95 procenata Amerikanaca uživa u devijantnom seksu, što ga je vodilo daljem zaključku: da su sve forme seksa legitimne i da se ljudi ne smeju smatrati prestupnicima zato što ih upražnjavaju. Pedofilija, incest, homoseksualizam za Kinsija nisu bile perverzija i on je radio sve da zbaci zakonska ograničenja koja su zabranjivala njihovo upražnjavanje

Dr Džudit Risman je konsultant, naučni savetnik i bivši predsednik Instituta za medije i obrazovanje, kao i autor velikog broja knjiga i naučnih radova koji pokrivaju mnoge naučne discipline. U njima Risman je istražila funkcionisanje seksualno-industrijskog kompleksa, čijem je utemeljenju najveći doprinos dao poznati i uticajni Alfred Kinsi. Pod okriljem Rokfelerove fondacije, Kinsi je omogućio uspostavljanje novog seksualnog poretka, čiju srž čine homoseksualizam i pornografija.
Džudit Risman je najcenjeniji naučni autoritet na polju ispitivanja negativnog uticaja pornografije na ljudski mozak. Posvetila je svoju naučnu karijeru analizi seksualno-industrijskog kompleksa, njegove skrivene agende,  i posledica, koje su dramatično ugrozile poziciju čoveka po orvelijansko-hakslijevskoj matrici totalnog porobljavanja i kontrole jedinke.
Studije Džudit Risman, kojima je razotkrila pomenutu skrivenu agendu rada Alfreda Kinsija – „Kinsi: zločini i konsekvence“; „Seksualna sabotaža: Kako je jedan čovek pokrenuo pošast korupcije i zaraze u Americi“ – postavile su, kako ona sama smatra, čvrstu bazu za ponovno otvaranje slučaja Kinsi u Kongresu SAD. Na osnovu njenih istraživanja, u britanskoj produkciji, snimljen je dokumentarni film „Kinsijevi pedofili“, koji je šokirao evropsku javnost, ali ne i javnost Amerike, budući da tamo nije nikada prikazan.

Vaša najnovija knjiga, objavljena nedavno pod nazivom: „Seksualna sabotaža: Kako je jedan čovek pokrenuo pošast korupcije i zaraze na Ameriku“, pokazuje WND Press Realise, šokirala je javnost snagom argumenata kojima razobličavate najmračnije tajne seksualnog „istraživanja“ Alfreda Kinsija. Tu nastavljate da razotkrivate  jednu od najbolje skrivanih naučnih prevara koja je postavila moralne osnove za seksualnu revoluciju u SAD šezdesetih godina prošlog veka i normalizaciju homoseksualizma, pornografije, pedofilije, incesta, sadomazohizma, grupnog seksa…
Da, 52 godine nakon što je Alfred Kinsi objavio svoj zloglasni izveštaj 1948, seksualno ponašanje muškarca, kojim je ostvario ogroman uticaj ne samo na američko društvo, već i na moralni, socijalni i politički poredak širom sveta, ne možemo da procenimo užasavajuće efekte sveopšte promocije i prihvaćenosti njegovog rada. Kinsijeva „istraživanja“ uzdrmala su temelje morala i lansirale seksualnu revoluciju šezdesetih godina, rezultirajući astronomskom incidencijom svih socijalnih patologija kakve su homoseksualizam, pornografija, sadomazohizam, porast silovanja, zlostavljanje dece, seksualno prenosive bolesti, nasilje, promiskuitet… Kada to kažem ja zapravo citiram samog Kinsija koji je tvrdio da je, na osnovu svojih devijantnih primera korišćenih u svojim istraživanjima, dokazao da 95 procenata Amerikanaca uživa u devijantnom seksu, što ga je vodilo daljem zaključku: da su sve forme seksa legitimne i da se ljudi ne smeju smatrati prestupnicima zato što ih upražnjavaju. Pedofilija, bestijalnost, incest, homoseksualizam, preljuba, incest… za Kinsija nisu bile perverzija i on je radio sve da zbaci zakonska ograničenja koja su zabranjivala njihovo upražnjavanje. I, zaista, nastupila je radikalna promena. Kako je to napisao Ernst Moris, Kinsijev advokat iz Nacionalne organizacije za ljudska prava (ACLU): „Bukvalno svaka strana Kinsijevog izveštaja dotakla je neku odrednicu pravnog kodeksa“. Svakako je bila promovisana i od male, ali moćne manjine, umetničke, intelektualne, akademske i naučne elite. No, najvažniju ulogu u ugrađivanju Kinsijevih laži u same temelje zvanične politike i široko prihvaćenih stavova, odigrala su dva čoveka: Hju Hefner,  dok je bio student na koledžu, napisao je tezu o Kinsijevom izveštaju gde je demonstrirao divljenje prema čoveku koji je „pokretom ruke otvorio prostor neslućenog seksualnog buđenja u Americi“, da bi potom sledeći ideje svog gurua pokrenuo magazin Playboy, posvećen unapređenju seksualnog buđenja kroz „soft-kore“ pristup, i time, pornografiju učinio društveno prihvatljivom. Drugi pasionirani čitalac Kinsijevog dela lansirao je homoseksualizam kao drugo, neodvojivo krilo seksualne revolucije. Bio je to Heri Hej, osnivač homoseksualnog pokreta. Sam Kinsi bio je biseksualac, pedofil, sadista i sadomazohist, zavisnik od pornografije i sve te njegove abrevijacije danas se smatraju kulturno prihvatljivim i široko su promovisane u popularnoj kulturi: filmovima, televiziji, knjigama, časopisima, reklamama. Svakako je kulturna validacija i mejnstrimizacija homuseksualnosti jedan od najvećih preokreta koji se može smatrati Kinsijevim trijumfom.

U svojoj knjizi „Kinsi: zločini i konsekvence“ ispitujete pozadinu rada Alfreda Kinsija i Instituta za seks na univerzitetu Indijana na čijem je čelu on bio… Vaše istraživanje pokazuje kakva je bila prava priroda ulaganja Rokfelerove fondacije u ovaj poduhvat: kontrola populacije, usmeravanje američkog načina života i medijska manipulacija. To su zapravo zaključci do kojih je došao Rijsov komitet, komitet koji je osnovao Kongres SAD.
Godine 1954. Kongres SAD je zabrinut zbog uticaja koji velike fondacije, oslobođene plaćanja poreza, imaju na nacionalno, socijalno, ekonomsko i političko blagostanje. Nakon velikog skandala iz 1914, poznatog kao „Ludlou Masakr“, masakr žena i dece u Rokfelerovim rudnicima uglja u Koloradu, organizovana su Kongresna saslušanja o industrijskoj praksi Velikog Biznisa. Godine 1952. Koksova (Cox) komisija, nastavila je sa ovim istraživanjima, ali je ispitivala i izvesne neprofitne fondacije, kreirane od Velikog Biznisa. Istragom je od 1954. predsedavao republikanac Karol Rijs (Carol Reece) iz Tenesija, kongresmen i heroj iz Prvog svetskog rata. Rijsov komitet potvrdio je ono što je sudija Vrhovnog suda, Luis Brandes (Louis Brandeis) jednom prilikom rekao u vezi sa ovim fondacijama: da su one postale država u državi i da služe postizanju političkih ciljeva. Rijsova komisija izvestila je da je stara svetska aristokratija ujedinjena sa naslednicima američkih „barona pljačkaša“, uspela da ostvari kontrolu nad ogromnim resursima „delujući izvan političkog procesa“.
U prvoj polovini XX veka veliki biznis je prepoznavan kao pretnja američkim interesima. Rokfeler je u to vreme bio najomraženiji čovek u Americi. On nije mogao da se pojavi u javnosti, a da ne bude izložen porugama i to ne samo radnika u čeličanama i rudnicima. Na savet svojih PR menadžera, osnovao je fondaciju koja je negovala filantropski imidž – davala velike svote novca za umetnost, nauku i slične delatnosti. No, bila je to samo slika kreirana za javnost, dok je u stvari mreža ovakvih filantropskih fondacija oblikovala budućnost američke nacije i čovečanstva u skladu sa svojim vrednosnim konceptom i interesima, proizvodeći sve veću nepravdu i zaobilazeći sve demokratske mehanizme. Tako su i bili formulisani zaključci Rijs komisije. U izveštaju se kaže i da su za razliku od korporativnih struktura, fondacije izuzete od uticaja deoničara, za razliku od vlade izuzete od kontrole naroda i za razliku od crkava izuzete od poštovanja moralnih i vrednosnih kanona. Njihova opsesija i cilj uobličavali su se oko kontrole proizvodnje hrane, ratova i populacije (isuviše mnogo „pogrešnih“ ljudi – beskorisnih potrošača hrane).
Rijsova komisija je istraživala aktivnosti ne samo Rokfelerove već i Fordove, Karnegijeve i nekoliko manjih fondacija, koje su shvaćene i definisane kao antiameričke: usmerene na podrivanje čitave strukture američke demokratije i republike. Ove fondacije su bile, dakle, optužene da koriste svoj novac ( neke od njih su raspolagale svotama novca koje su daleko prevazilazile budžet SAD), koji je takođe pripadao američkom narodu, budući da se radilo o novcu oslobođenom od poreza, kako bi formatizovale SAD po meri svojih interesa i učinile da se čitava društveno-ekonomska struktura remodelira. I na taj način  ukine svaka mogućnost formiranja svesti ljudi koja bi mogla da ove interese ugrozi. Dizajn realizacije ovih ciljeva bio je veoma jasan i Rijs komisija ga je tako i formulisala: uništenje judeo-hrišćanskih temelja američkog društva. Posle Drugog svetskog rata prostor za ostvarenje ovih ciljeva postao je ceo svet.

U svojoj studiji „Kinsi: zločini & konsekvence“, pokazujete da je od tridesetih godina XX veka kapital Rokfelerove fondacije bio usmeren na studije seksualne psihologije i ponašanja kao krucijalne za realizaciju tih ciljeva.
Upravo tako. Tada je otpočela, od ovih fondacija finansirana, aktivnost usmerena na formatizaciju nauke, umetnosti i kulture od strane moćnih interesa u skladu sa kojima su proizvođene nove naučne discipline, a starima razlabavljivani temelji, da bi se u pukotinama unela visokoparna jezička konfuzija i nestala svaka ideja o značaju i smislu istine, dobrote i lepote. Kinsijev Institut za seks je u tom smislu bio od najvećeg značaja. Rad perverznjaka, kakav je bio Kinsi, zadobio je naučni oreol i bio promovisan od strane ogromnog broja onih koji su takođe bili finansirani od strane Rokfelerove fondacije. Pojavio se značajan broj „naučnih“ studija koje su podržale Kinsijev prevrat na polju seksualnosti; Kinsijevi zaključci su predstavljani na univerzitetima, doktori medicinskih nauka su ih urlikali na svojim predavanjima, psihijatri su im aplaudirali; u radijskim programima neprekidno je ponavljana teza o neophodnosti revizije moralnih kodova u vezi sa seksom, dok su uredništva studentskih časopisa objavljivala tomove svojih izdanja posvećenih Kinsiju i njegovoj knjizi, tako da je ova pseudonauka ubrzano osvajala Ameriku, a potom se prelila i na ostali svet.

Ovakav preokret je bio omogućen time što izveštaj Rijs komisije nije nikada predstavljen javnosti?
Ne. Istraga koju je sprovela Rijs komisija nikada nije ugledala svetlost dana zahvaljujući moćnoj političkoj intervenciji. Kinsijev fajl je združenim naporima i republikanaca i demokrata stavljen u poseban sef, a komisiji je izričito stavljeno do znanja, da će njen rad biti obustavljen ukoliko se istraga o Kinsijevoj delatnosti nastavi i da će svaki član Kongresa za to glasati. I ne samo to: glavnom savetniku komisije Vormseru i direktoru istraživanja Normanu Dodu, rečeno je da se sva ispitivanja rada fondacija, izuzetih od plaćanja poreza, obustavljaju. Cenzura je bila ojačana odbijanjem svih vodećih medija da izveste javnost o radu ove komisije i njenim nalazima i tako je javnost ostala u potpunom mraku. Zahvaljujući stravičnom pritisku koji je dolazio sa najvišeg nivoa, rad Rijs komisije je krajem 1954. obustavljen. Kinsijevi moćni prijatelji na najvišim mestima, pobrinuli su se da on i osoblje njegovog Instituta ne budu izloženi proveri javnosti. Tako je došlo do sveopšte liberalizacije seksa: seksualno obrazovanje ušlo je u škole zasnovano na Kinsijevim „naučno utemeljenim“ nalazima, finansiranim i podržanim od strane Rokfelerove fondacije, i moćnih interesa, koji su znali da je u pitanju prevara. I što je još važnije, Kinsijevo istraživanje je postavilo osnovu za ustanovljenje legislative, razvijene od strane Američkog pravnog instituta (čiji je osnivač, kao i SIECUS-a – Seksualno informacionog i edukacionog saveta SAD, takođe Rokfelerova fondacija) kao Model Penal Code, pažljivo dizajniranog da bi obezbedio pravnu podršku kinsizacije seksa u Americi. Bio je to veliki preokret na polju zakonske regulative koja je do tog trenutka zabranjivala  seksualne odnose pre braka, vanbračnu zajednicu, sodomiju, homoseksualizam, za silovanje se dobijala doživotna robija, a u nekim državama SAD i smrtna kazna, preljuba je bila protivzakonita i onaj koji bi je upražnjavao ostajao bi bez kuće, automobila, novca i starateljstva nad decom. Dakle promenjeni su svi zakoni koji su se ticali seksa i iz svih sfera koje su se doticale seksa morale su da budu revolucionisane, legalizovane, učinjene društveno prihvatljivim i poželjnim, a sve to je finansirala Rokfelerova fondacija. Zbog toga, mi danas plaćamo cenu u vidu seksualno prenosivih bolesti, povećanog steriliteta, impotencije, SIDE, itd, i to plaćamo opet Rokfelerovoj farmaceutskoj industriji, koja se pobrinula za vakcine, vijagru i ostale lekove preporučene od Svetske zdravstvene organizacije.

Etabliranje homoseksualizma i pornografije vidite kao strateški interes onoga što ste nazvali seksualno-industrijski kompleks. Šta tačno podrazumevate pod seksualno-industrijskim kompleksom?
Seksualno-industrijski kompleks obuhvata seksologiju, ili takozvano „sistematsko izučavanje seksualnog ponašanja“ (koje neprekidno, navodnim novim „naučnim“ dokazima pomera granice „normalnosti“ u seksu); fondacije (između ostalog finansiraju i etabliranje najrazličitijih LGBT organizacija širom sveta); pornografiju i farmaceutsku industriju. Trenutna kinsijevska kampanja, koja se sprovodi kao jedna od strategija seksualno-industrijskog kompleksa, usmerena je na legalizaciju pedofilije. Američka psihijatrijska asocijacija (APA) je 1973. uklonila homoseksualnost sa svoje liste „poremećaja“ na osnovu glasanja svojih članova. Većina istraživača homoseksualnog pokreta zaključila je da je taj potez APA-e postavio temelje za legitimizaciju homoseksualizma. I, pazite: 22 godine nakon toga, 1995, APA je uklonila pedofiliju i sadizam iz svoje klasifikacije „poremećaja“, Dijagnostičkog i statističkog priručnika IV (Diagnostic and Statistical Manual IV)
Kao i kada je u pitanju homoseksualna propaganda i psihološke akcije umekšavanja (desenzitizacije prema homoseksualizmu), kojima su bile potrebne godine delovanja da bi nas dovele tu gde smo danas, pedofilski lobi istim koracima „normalizuje“ seksualni odnos tipa „odrasli – dete“. I, opet su profesionalci Američke psihijatrijske asocijacije na njihovoj strani. Homoseksualci dobijaju pravo na usvajanje dece. Udžbenicima i nastavom na kojoj se promoviše homoseksualizam, deca se korak po korak usmeravaju ka homoseksualnoj orijentaciji kao društveno prihvatljivijoj.  Zlostavljači dece dobijaju „status konsultanata“ u UN i organizuju serije konferencija, na kojima se donose konvencije, po kojima se u „prava deteta“ ubraja i „pravo na seks“. Homoseksualni brakovi su, i to bi trebalo veoma ozbiljno shvatiti, samo fasada kojom se maskira njihov osnovni cilj – pravo na usvajanje dece, što je veoma opasno i stavlja decu u jednu užasnu situaciju, čije se loše posledice ne mogu proceniti. To je tragična pozicija gde su deca eksperimentalni zamorčići i sva istraživanja pokazuju da su rezultati tog eksperimenta veoma loši. Piter LaBarbara je sproveo neka od istraživanja, ona nisu ispoštovala kompletnu naučnu metodologiju jer ju je i nemoguće primeniti u jednoj takvoj situaciji, ali kao i takva, nekompletna, pokazala su, da ukoliko dete stavite u poziciju da živi u sredini u kojoj se menjaju uloge partnera, tamo gde je čest slučaj da neko od partnera umre od SIDE, dete je izloženo traumatičnim stanjima i iskustvima. I upravo to, ne isključuje veliku mogućnost da bude seksualno zlostavljano, zbog čega se, po mom mišljenju, ubrzano i radilo na tome da se deci omogući „pravo na seks“.  Roditelji, dede i babe, tetke i svako kome je stalo do prava deteta na pravilan razvoj, trebalo bi da shvati da se nalazimo usred  strašnog rata, čija će žrtva, ukoliko se nešto radikalno ne promeni, biti upravo deca.
Kingsi, koga je holivudska A produkcija u tumačenju Lajama Nisena, prikazala kao novog Darvina, genija koji je ljudsku seksualnost otrgao iz kandži mračnog puritanizma, i sam je bio opsesivni pedofil i sa svojim saradnicima u takozvanoj „sobi 34“ seksualno je zloupotrebio 317 dece u formi naučno-protokolarnog istraživanja. Saradnici su štopericom merili vreme za koje su deca, pod dejstvom stimulansa, dobijenih od „naučnika“, doživljavala ono što je Kinsi registrovao kao orgazam.