DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ Uvod u završni kosovski čin

Piše Dragomir Anđelković

Režim je otvoreno krenuo, na način koji je u skladu sa očekivanjima Vašingtona i željama Prištine, putem završavanja „kosovskog konflikta“. Kako se to odražava na srpsku političku scenu? I da li se unutar srpskog društva nazire prećutni konsenzus u vezi sa Kosovom?

Režim je otvoreno krenuo, na način koji je u skladu sa očekivanjima Vašingtona i željama Prištine, putem završavanja „kosovskog konflikta“. Kako se to odražava na srpsku političku scenu? I da li se unutar srpskog društva nazire prećutni konsenzus u vezi sa Kosovom?
Novi pregovori između Beograda i Prištine otpočeće u oktobru. U njihovom središtu biće „tehnička“ pitanja. Razgovaraće se o odmrzavanju Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini (CEFTA) i prometu robe preko administrativne linije, prevazilaženju teškoća iz domena transporta i energetike, regionalnoj saradnji. Naizgled, radi se o tehničkim, a ne o statusnim pitanjima. Međutim, i te kako je u pitanju status Kosova i Metohije.

FAKTIČKO PRIZNANJE KOSOVA?
U pravu je Ivica Dačić kada kaže: „Sve što se tiče života građana na Kosovu ima veze sa statusom. Jer, kad razgovarate o tome kako se prelazi administrativna linija, o platama, zdravstvenim uslugama, struji, telekomunikacijama, svuda je u osnovi pitanje statusa.“ No, problem je – a bez obzira što to shvata, Dačić je deo vlasti koja je za to odgovorna – to što Srbija ne pregovara o statusu svoje Južne pokrajine, već o tome kako da u potpunosti zaživi status KiM koji je Vašington podržao, odnosno dodatni činilac nesreće je to što oficijelni Beograd saučestvuje u okončanju otmice Kosova od sopstvene države.
Beograd se sada sprema da započne proces normalizacije odnosa sa Kosovom. Amerikancima i kosovsko-metohijskim Albancima ništa drugo i ne treba. Kada pasoši, lične karte, registarske tablice, školske i fakultetske diplome tzv. države Kosovo budu priznate od strane Beograda, kada se robni promet između Srbije i njene Južne pokrajine bude odvijao kao između dve države (carina, porez, izvozno-uvozna dokumentacija), a kola i kamioni sa oznakama „države“ Kosova krstarili ostatkom Srbije – koliko će značiti to što Beograd formalno ne priznaje nezavisnost Kosova?
I da li će posle „tehničkih“ ustupaka koji oličavaju status – koje se sada sprema da napravi – Beograd još dugo moći da se opire dovođenju srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji pod jurisdikciju Prištine, odnosno članstvu Kosova u međunarodnim institucijama u koje još nije ušlo? Koliko će proći vremena pre nego što srpska deca počnu da uče po kosovskim nastavnim programima, a da Srbima čak i u Leposaviću pravdu dele policija i sudstvo pod albanskom dominacijom, dok u Prištini budu počinjali radovi na egipatskoj ili pakistanskoj ambasadi?

ZAOKRUŽIVANJE DRŽAVNOSTI
Vašingtonu je važno da proces zaokruživanja „državnosti“ Kosova bude ubrzan između ostalog i stoga što se tako probije međunarodna psihološka barijera. Kosovo će početi da priznaju i zemlje koje za sada ne pokazuju nameru da to učine. Uostalom, na tom planu već se osećaju efekti kapitulacije u vezi sa rezolucijom i posledice spremnosti Beograda da krene putem tehničko-statusne normalizacije. Pre neki dan, tokom posete slovačkim vojnicima na Kosovu, njihov premijer, Iveta Radičova, nije isključila mogućnost promene stava Slovačke po pitanju priznavanja Kosova. U vezi sa tim naglasila je: „Mi nikada nismo tvrdili da je naš stav večan“. Na osnovu ovog primera, jasno vidim do koje mere je u novonastalim okolnostima poljuljan međunarodni položaj Srbije u vezi sa Kosovom. A pošto i na tehničko-statusnom planu prihvati „kosovsku realnost“, na koga će, i s kojim prvom, Beograd moći da apeluje da ne prizna Kosovo?
Posledice kapitulacije osećaju se i na kosovsko-metohijskom terenu. Svesni da Beograd strateški, a ne samo taktički popušta, tamošnji Albanci su već nasrnuli na Srbe južno od Ibra, te su počeli da im otimaju ono što su do sada imali. Na tom delu Kosova i Metohije, gde živi više od 80 hiljada Srba, kosovska agencija za komunikaciju, uz upotrebu specijalnih policijskih snaga, munjevito je  prekinula veze mobilne i fiksne telefonije „Telekoma Srbije.” EULEKS je u vezi sa tim zauzeo stav, da je to pitanja van njegovih nadležnosti. S druge strane, Priština je demonstrirala moć, tek da pokaže ko je gazda na terenu. I da predupredi eventualne zahteve Beograda tokom budućih pregovora, da Srbima južno od Ibra bude obezbeđen, u suštinskom pogledu, specijalni status.

NOVA REALNOST
Srbija je napustila dosadašnje pozicije. To je učinila, kada se radi  odbrani celog KiM, odmah posle odluke MSP-a, tj. sa podnošenjem prve rezolucije (u suštini je odbacila jednostrani karakter nezavisnosti, ali je iskazala spremnost da je tokom pregovora, uz ustupke, prihvati) . Pošto je i nju anulirala, i prihvatila novu, evroatlantsku rezoluciju, odustala je i od severnog dela KiM (koji je verovatno pokušala da zadrži). Sada Beograd ubrzano kreće putem kojim direktno vodi do faktičnog priznavanja nezavisnosti Kosova. Da li će se posle toga Srbija odlučiti i na formalno priznavanje tzv. kosovske države, i nije od presudnog značaja. Tiha voda breg roni. Čak i da Kosovo ne bude primljeno u OUN, zbog protivljenja Rusije (a ne stava Srbije), ono će relativno brzo biti onoliko država koliko je to i Srbija (tj. biće evroatlantska kolonija sa državnom formom).
To sve Beograd zna, ali sada više nema kud. Pošto je jednom pokleknuo, sada više ne može ni da fingira odbranu celog Kosova, računajući da izvuče izvesne ustupke (na stranu sada varanje javnosti). Da mu to strogo ponovi, kako bi shvatio da ne sme više da okleva i kupuje vreme vodeći računa o rejtingu vladajućih partija i sudu istorije, u Beograd dolazi Hilari Klinton. A kontuzovani i preplašeni srpski režim, u skladu sa svim rečenim, ide u nove pregovore bez jasne koncepcije. Zna šta mora da uradi, ali ne zna kako da koliko-toliko umanji štetu, tj. da u javnosti stvori privid da je formalno nepriznavanje Kosova (koje niko i ne traži) ipak nekakav uspeh, i da zaštiti, u suštini već manjinska, prava Srba na Kosovu i Metohiji.
Jedina pregovaračka platforma koju Srbija ima – nezvaničnog je karaktera. No, na liniji je državne politike, i verovatno je njen konkretizovani, i donekle oslobođen marketinških floskula, odraz. Iza nje stoji Centar za novu politiku. Njen osnivač, Vladimir Todorović, u vezi sa platformom je za „Politiku“ izjavio: „Cilj Predloga platforme za pregovore između Srbije i Kosova je dobijanje mogućnosti da se opštine teritorijalno povežu, bez teritorijalnog entiteta, sa širokom autonomijom i mogućnošću povezivanja sa Beogradom u nekim oblastima. Za uzvrat, Beograd bi trebalo ne da prizna Kosovo, već da se dogovori o neprotivljenju uključenja Kosova u međunarodne institucije“.
Drugim rečima, spomenuta NVO – iza koje stoje ljudi relativno bliski režimu – neskriveno predlaže da faktički priznamo nezavisnost Kosova, uz uslov da od stane Prištine bude prihvaćen visok nivo autonomije za Srbe na KiM (verovatno nešto veći nego što je predviđeno Ahtisarijevim planom). I pri tom, u skladu sa posledicama druge varijante kapitulacije, načelno i ne pravi razliku između severnog Kosova sa srpskom većinom, i ostalih delova pokrajine gde Srbi žive u izolovanim zonama. No, verovatno se čak i tu radi o osnovu za cenkanje. Srbija pokušava da izvuče specijalni (poludržavni) status, uz snažne veze sa Srbijom, za Srbe na severu Kosova, dok bi oni južno od Ibra imali tek relativno široku autonomiju. Ali i jedni i drugi, Todorovićeva platforma je jasna, ostaju unutar „države“ Kosovo.

KOSOVSKI KONSENZUS
Vladajuća Demokratska stranka, koja je više od dve godine pričala prazne priče kako bi narod navikao na „kosovsku realnost“, a ona simulirajući otpor „Imperiji“ oprala svoj obraz, sada je, bar implicitno, došla na ranije pozicije LDP. Još tokom predizborne kampanje 2008. godine, očito dobro upućena Biljana Srbljanović, rekla je da pouzdano zna da su stavovi DS i LDP po pitanju Kosova identični. Pokazalo se da je bila u pravu. Liberalno demokratska partija je još tada zagovarala ono što režim priča sada. Stranka Čedomira Jovanovića je tražila prihvatanje nezavisnosti Kosova, uz insistiranje na nekoj formi konstitutivnosti srpskog naroda i širokoj autonomiji za opštine u kojima on predstavlja većinu.
Dok se DS javno pomerila na LDP-ovske pozicije na kojima je bila tajno, SNS je zauzela upražnjeni „žuti“ prostor. Sada je moto njegove politike: „I Kosovo, i EU“. I to, plašim se, jednako iskreno kao što je bio Demokratskoj stranci. Pre neki dan je Aleksandar Vučić za „Politiku“ rekao da je neprihvatljivo da se Srbija složi sa bilo čim što narušava njen Ustav. Onda je dodao: „Da li ćemo biti naterani, e to je već drugi padež“. A jasno je da ćemo biti terani. No, niko ne može više da nas bombarduje ili da nam zavodi sankcije.
Radi se o uskraćivanju, ili davanju podrške raznim političkim subjektima u njihovoj borbi za vlast, i ucenjivanju Srbije u vezi sa evropskim integracijama. Demagogija je pričati u stilu: mi ne bismo dali Kosovo ako ne budemo naterani na to. Pravo pitanje je koji su to naši politički činioci spremni da iz lično-partijskih i evrounijatskih pobuda dignu ruke od Kosova? Za vlast je jasno da to već čini, a stiče se utisak, samo kada bi bili u prilici da vode državu, slično bi postupili i naprednjaci. No, kako stoje stvari sa DSS-om i SRS-om?
Te stranke, u to sam ubeđen, kada bi kojim slučajem sada bile u prilici da kreiraju državnu politiku, ne bi odustale od odbrane teritorijalnog integriteta. Demokratska stranka Srbije nije od nje odustala ni po cenu vlasti, a lider radikala je zbog svojih nacionalno-državnih stavova zatočen u haškoj tamnici.  Međutim, ni patriotske stranke, u okvirima opozicionog delovanja, nisu izvršile dovoljan pritisak na vlast kada je ona dubinski odustala od odbrane Kosova. Malo je verovatno da bi DSS i SRS uspele da spreče kapitulaciju, ali je bilo potrebno da nastupe agresivnije, ne libeći se čak i od vanparlamentarnih vidova delovanja. To je bilo u nacionalnom, ali i u njihovom stranačkom interesu. Vlast bi bila oslabljena, a dometi njenog štetnog delovanja možda bi bili nešto manji.

DOGODINE U PRIZRENU
Prećutni konsenzus u vezi sa gubitkom Kosova ne samo da postoji među strankama vladajućeg bloka i najvećom opozicionom partijom, već i u većem delu srpske intelektualne pa i šire javnosti. Nisko smo pali. Tužno je to reći, ali je tako. No, stranke koje iskreno zastupaju čvrstu nacionalnu poziciju, ne bi smele čak ni u najmanjoj meri da podlegnu takvoj društvenoj atmosferi. Inače, gube suštinski smisao koji na uprljanoj srpskoj političkoj sceni još imaju.
Novi kosovski pregovori u koje Srbija ulazi, odnosno otpočinjanje završnice kosovske drame, odlična su prilika da bude intenzivirano suštinsko opoziciono delovanje. Ono svakako treba da bude antirežimsko, ali njegova srž mora da bude antisistemska. Naši ključni državno-destruktivni problemi su štetna unutrašnja (kulturno-identitetska, ekonomska, regionalno-pokrajinska) politika i geopolitička orijentacija. Na njih se treba usredsrediti, kao i na stranke, bile one na vlasti ili u opoziciji, koje se jasno i glasno ne odrede negativno, sa praktičnom stranom koju tako nešto ima, prema mestu koje su Srbiji namenili evroatlantski centri moći. A potka nacionalno-konstruktivnog delovanja patriotskih stranaka, mora da bude odlučno i praktično protivljenje konačnoj realizaciji „kosovskog sporazuma“ koji je, na ovaj ili onaj način, sadašnja vlast sklopila 2008. godine. Patriotsko-opozicioni putevi ipak vode u Prizren!