DOS – jakna Velje Ilića

Piše Milorad Vučelić

Oktobarsko slavlje završiće se tek državnom gej paradom 10. oktobra. Ali i sada se potvrđuje pravilo da blizina događajima i ličnostima zamagljuje pravi i celovit pogled. Pogotovo onda kada su neki od sporednih aktera tih događaja na vlasti, dok su glavni akteri u opoziciji, ili u grobu. Pored toga, oni koji tumače i prikazuju događaje, isključivo su oni koji iz ideoloških uverenja ili interesa služe vlasti ili je slepo slede. Naravno da ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da se pripadnici naroda, koji je takođe imao izvesnu ulogu u tim događajima, nalaze u situaciji da žive krajnje opušteno i bezbrižno u društvu svojih gotovo potpuno ostvarenih ideala. Dabome da u svemu tome ima i one čuvene „filozofije,“ po kojoj je najnovija istorijska pojava najbolja zato što je poslednja. Ali ne učitavajmo mnogo sadržaja tamo gde ga nema previše.
Velike sile uvek su imale ogroman upliv i uticaj na događaje na Balkanu. On je bio neposredan, direktan, najčešće oružani. Pojavljivala su se i razna mesta, ili ličnosti koje su simbolizovale način na koji su se velike sile uplitale u naše nacionalne tragedije i drame, u pučeve, atentate, prevrate, u prekomponovanja srpskih teritorija. Muzejsko mesto zaslužile su razne vrste oružja, odlikovanja, uniforme, durbini, pa i penkala ili naočare ovog ili onog vojskovođe ili državnika. Ništa neobično.
Ali sada, posle deset godina od oktobarskog prevrata, u istorijski muzej srpskog naroda, na velika vrata i na počasno i uzvišeno mesto stupa – jakna Velje Ilića! To je ovde jedinstveno i samo naše. Ta jakna postaje novo srpsko nacionalno znamenje. Ona se uplela u istorijske događaje. Jakna je, šeretski ispriča Ilić, obična DOS-jakna, ali sa nešto većom kragnom i istaknutim naramenicama, pa je stoga izuzetno pogodna za pakovanje velike količine dolara kojima su finansirane aktivnosti za rušenje Miloševićevog režima. Mesto punjenja jakne stranom valutom je Pešta, iz koje je, kao što je poznato, Srbima samo dobro dolazilo. Mesto pražnjenja jakne koju je Ilić samo nosio, jeste Beograd, ili neko mesto usput, što i nije mnogo važno. Glavni organizator punjenja jakne bio je Vilijam Montgomeri, šef američke kancelarije za Balkan. On otvoreno kaže da je, što preko jakne, a mnogo više drugim načinima, samo Amerika u opoziciju i nevladin sektor u Srbiji, uložila „mnogo, mnogo više od 100 miliona dolara“! A kome verovati, ako ne Amerikancima?
Koliko novca je ukupno po ovom osnovu „ušlo“ u Srbiju, još uvek ne znamo. To ćemo saznati tek kada DOS napravi završni obračun, a on još nije gotov. Bilo kako bilo, DOS-jakna Velje Ilića mora u muzej, nezavisno od toga kako će se taj muzej zvati. Pošto smo toliko preokupirani ponosom i „Paradom ponosa“, možda bi u skladu sa tim i taj muzej trebalo da ponese odgovarajuće ime – Muzej Ponosa.
Zvanična Srbija je pored ponosa potpuno okupirana „realizmom“. Moramo se suočiti sa „realnošću“, „realnim stanjem stvari“, „ne možemo protiv jačih“ – odjekuje skoro sa svih političkih govornica. Čak se sa nekom posebnom erotičkom sladostrašću i uživanjem govori o jakim, jačim i najjačim, i o tome kako je važno da im se svidimo i da se odazovu na naš gotovo ljubavni zov. Dok gledamo tu, sve teže savladivu žudnju naših još nerealizovanih NATO ljubaznika, kao da ih čujemo kako u zanosu govore, poput jednog literarnog junaka, za strane vojne oficire: „Kako su lepi“; i sanjare kako „kao po maslacu – oni ulaze u Beograd kao po maslacu“!
Postoje na ove probleme i veoma jasni odgovori, po kojima se ova vrsta ponosa jednostavno prepoznaje kao homoseksualnost, a „realizam“ kao kapitulacija ili kolaboracija. To je nesumnjivo tačno i precizno, ali nam je za ovu priliku to isuviše malo.
Zato posegnimo za parafraziranjem nekadašnje lektire, koja se bavila kvislinzima, kolaboracionistima i homoseksualnošću. Žan Pol Satr iz 1945. godine:
„Pošto je snagu postavio kao izvor prava i kao prerogativ gospodara, kolaboracionist pribegava lukavstvu. On priznaje slabost, i tako se, taj propovednik životnosti i muškosti koristi oružjem slabih žena… U brojnim člancima i nastupima nailazimo na neobične metafore, koje veze između Francuske i Nemačke predstavljaju kao seksualni odnos u kojem Francuska igra ulogu žene. I nema sumnje da feudalni zavisni odnos između kolaboracioniste i gospodara ima seksualni vid. U meri u kojoj uopšte možemo govoriti o nekoj kolaboracionističkoj duhovnoj nastrojenosti, nalazimo da ona poseduje jedno žensko svojstvo. Kolaboracionist govori u ime snage, ali nije snažan: on je lukav, on je sav prepredenost, koja se oslanja na snagu, čak je i šarmantan i zavodljiv i nada se da će izvući korist iz privlačnosti, koju misli da francuska kultura ima za Nemce. On predstavlja čudnu mešavinu mazohizma i homoseksualnosti i, zaista, homoseksualni krugovi Pariza dali su mnogobrojne i sjajne regrute za kolaboracioniste“.
Kome je sada volja i ko nema dovoljno mašte neka zameni neke reči i umesto njih stavi neke druge, kao što su, recimo, Evropska unija ili Srbija ili Beograd.
U svakom slučaju, nadam se da vam nikako ne mogu pokvariti dalja oktobarska slavlja i ugođaje. U nedelju je gej parada, a u utorak nam dolazi naša proverena prijateljica, američka državna sekretarka Hilari Klinton. Ona nas svakako ni ovoga puta neće izneveriti. Što propusti da nam kaže u Beogradu, čućemo više nego jasno u Prištini i Sarajevu.
Paradama, slavljenjima, slatkim strepnjama i iščekivanjima u današnjoj Srbiji nikad kraja.