Desant Medvedeva na Normandiju

Piše Bogdan Đurović

Amerikanci su gnevni zbog susreta Angele Merkel i Nikole Sarkozija sa Dmitrijem Medvedevim, gde su razmatrali novu evropsku arhitekturu bezbednosti, uoči ključnog samita NATO-a u Lisabonu

Trojni samit Nikole Sarkozija, Angele Merkel i Dmitrija Medvedeva, 18. i 19. oktobra u normandijskom gradu Dovilu – na kojem su razmatrani odnosi Rusije i Evrope i mogućnosti uspostavljanja nove kontinentalne bezbednosne arhitekture – pojedini novinari okarakterisali su kao susret „tri imperatora“. Međutim, u izveštavanju zapadnih medija mogu se povući jasne linije razgraničenja: jedni samit odobravaju, smatrajući ga svrsishodnim i korisnim, dok drugi deklarativno nemaju ništa protiv dijaloga sa Moskvom, ali smatraju da je možda trebalo prethodno ispuniti određene uslove, a ne davati Rusima „kart blanš“.
Postoji i treća grupa komentatora. Oni unapred odbacuju sve predloge Kremlja – dok se u Rusiji krše ljudska prava i slobode, proganjaju, ubijaju i kidnapuju novinari, dok postoji korupcija i kriminal. U prevodu: iza svega što Moskva nudi krije se podvala i prevara, pa zato sa njom treba razgovarati samo jezikom ultimatuma. Upravo kao podrška ovim trećim, dok se Medvedev „iskrcavao u Normandiji“ 18. oktobra, istog dana su u Letoniji, nedaleko od ruskih granica, Amerikanci, Poljaci i tri baltičke zemlje započele demonstrativnu kontraofanzivu u vidu dvonedeljnih vojnih manevara. Najvećih na tlu Letonije od kada je ušla u NATO. I pod više nego jasnim nazivom: „Udar sabljom 2011“!

PUTINOVA „POLITIČKA BANDA“
Ruskim ekspertima, naravno, nije promaklo ovo zamahivanje sabljom na 500 kilometara od Moskve, kao ni cinično objašnjenje (kao i svaki put kada se slične demonstracije sile izvode na Baltiku), da je sve to u funkciji priprema za avganistanski front i rat protiv terorizma. Daleko su, naravno obale Baltičkog mora od strmih litica Hindukuša, kao što su i optužbe najzadrtijih zapadnih kritičara daleko od istine. Rusija nije idealna zemlja, postoje mnogi problemi i u funkcionisanju demokratije i u svakodnevnom životu (što Medvedev i Putin ne skrivaju), kao što ti isti problemi postoje i u SAD, Francuskoj ili Nemačkoj. Ili u Saudijskoj Arabiji, Kosovu, Gruziji i Kolumbiji, čija se „demokratičnost“ nikada ne postavlja kao preduslov.
Ali, ne! Rusija se najpre mora pročistiti od, kako se izrazio američki novinar Džejmi Glazgov, „Putinove političke bande“, pa će se sa njom – možda – razgovarati. Jasno je da su ovi uslovi samo nastavak stare igre mačke i miša, koju je Zapad čitavu deceniju vodio sa Borisom Jeljcinom, a čiji je rezultat bio samo dalje ekonomsko iznurivanje i dobrovoljno odustajanje od sopstvenog suvereniteta. Pokušaji da se pravila takve igre nameću i Putinu, rezultirali su njegovim poznatim „minhenskim govorom“, forsiranom gradnjom panevropskih energetskih magistrala, isporukama naoružanja Venecueli i Iranu, vojnim upadom u „američku tvrđavu“ Gruziju, padovima obojenih prozapadnih režima u Ukrajini i Kirgiziji, promenama strateških dokumenata Rusije u domenu spoljne politike i bezbednosti… Rečju: silom je odgovoreno na silu.
Posle tako ubedljivih odgovora, sve je manje, posebno u Evropi, spremnih da i dalje slepo slede politiku koju – isključivo u skladu sa sopstvenim interesima – diktira Vašington sa prilično bezbednog odstojanja. Sa druge strane, jasno se ocrtava grupa evropskih zemalja (Italija, Francuska, Nemačka) koja želi mnogo tešnju saradnju sa Moskvom, dobro sagledavši kakve to koristi donosi. Naravno, politiku saradnje sa Rusijom mogu da vode samo ozbiljne zemlje, koje ne moraju da vuku poteze na sopstvenu štetu i da ih oduševljeno pravdaju „evropskim vrednostima“.
Amerikanci su sada gnevni: Merkelova i Sarkozi neće evropske vrednosti, već hoće ruski gas i naftu, a zauzvrat Moskvi nude tehnologije i investicije. Sastaju se sa Medvedevim u Normandiji (!) i dogovaraju se, bez prisustva Vašingtona, o novoj arhitekturi bezbednosti u Evropi. A sve to uoči, po mnogima prelomnog, novembarskog samita NATO-a u Lisabonu, na kojem će učestvovati i Medvedev. Tada će biti usvojena treća po redu posthladnoratovska strateška koncepcija alijanse, kao možda i poslednji pokušaj da se NATO kako-tako održi na okupu.

Normandijski trojni samit nije bio prvi takve vrste – učinili su to Putin, Širak i Šreder još 2003. godine, kako bi se usprotivili američkoj invaziji na Irak

IZA RAKETNE ZAVESE
U nedostatku boljeg, Vašington je smislio novi razlog daljeg opstanka alijanse – izgradnja evropske protivraketne odbrane (PRO), kojom će se članice NATO-a navodno štititi od atomskih bombi iz Irana i Severne Koreje. Čak  je gensek alijanse Anders Fog Rasmusen, pozvao i Rusiju da se uključi u izgradnju PRO „od Vankuvera do Vladivostoka“! A pošto većina evropskih zemalja ne poseduje ni sredstva ni tehnologiju za tako nešto, Amerikanci će ustupiti svoje resurse za ovaj projekat, čija će realizacija potrajati decenijama. Time se stvara pritisak na Rusiju, koja je potpuno svesna protiv koga realno ta skalamerija može da bude upotrebljena – da se i ona priključi evroPRO, ili da ostane sa druge strane „raketne zavese“.
Ako se priključi, ne samo što gubi deo svog suvereniteta (jer će ceo sistem kontrolisati SAD), već, kako upozoravaju ruski eksperti, dozvoljava američkim službama da do tančina prouče ruske mogućnosti u ovoj oblasti. A to će biti od presudne važnosti, uoči prelaska na novi tehnološki nivo ratovanja – upotrebom hiperzvučnih projektila i borbenih orbitalnih aparata. Povrh svega, priklanjanjem Moskve NATO-u (u celini ili delimično), ovaj iskonsko antiruski savez ostaje bez vodećeg kritičara, čime se na duži rok cementira američko vojno prisustvo u Evropi.
Moskva ima kontrapredlog: usvojiti novi, pravno obavezujući sporazum o evropskoj bezbednosti. Kako sada već otvoreno poručuju iz atlantističkih krugova, suština ruske ideje je da Moskva ima pravo veta na sve odluke koje se tiču bezbednosti u Evropi, nezavisno od toga da li njih donosi NATO, ODKB ili neke pojedinačne zemlje. A to pravo veta, tvrde američki mediji ovih dana – Vašington nikada neće dati Moskvi!
Bila bi to, zapravo, neka vrsta „evropskog Saveta bezbednosti“, ali bi u tom slučaju NATO, u svom današnjem ruhu, bio prilično nepotreban. Otuda i optužbe da „plan Medvedeva“ ruši zapadnu vojnu alijansu. Takođe, i Sarkozi se našao na medijskom udaru, jer, navodno, baš on najviše gura tu ideju, sa ciljem da zauzme što bolju pregovaračku poziciju u odnosima sa Rusijom i tako prestigne Nemce, čiji je brod već godinama u laganom zaokretu prema istoku. U tom kontekstu, zanimljivo je da se Barak Obama, kao jedini lider „velike četvorke“, nije pojavio na prošlogodišnjoj proslavi dve decenije od pada Berlinskog zida (zbog drugih obaveza), već se obratio preko video-bima. A Medvedev je bio počasni gost…

Tri imperatora: Nikola Sarkozi, Angela Merkel i Dmitrij Medvedev razgovarali su u Dovilu o mogućnostima uspostavljanja nove bezbednosne arhitekture – i to usred Normandije!

ČUVAJTE SE NASMEJANIH MEDVEDA
Normandijski trojni samit nije bio prvi takve vrste – učinili su to Putin, Širak i Šreder još 2003. godine, kako bi se usprotivili američkoj invaziji na Irak. Angela Merkel, sve do sada, nije bila voljna za trojne sastanke, ali se očigledno predomislila, pa je u Dovilu čak predložila da sledeći susret bude održan u Nemačkoj. A Nikola Sarkozi se pokazao kao konstruktivan igrač prilikom „posredovanja“ u rešavanju krize u Gruziji 2008. godine, pošto ga i sada mnogi optužuju da je Sakašviliju previše zavrtao ruke.
„Čuvajte se nasmejanih medveda“, zabrinuto poručuje Januš Oniškevič, bivši poljski ministar odbrane i sadašnji predsednik Evropsko-atlantske asocijacije, ali izgleda da nema efekta. Sarkozi, Merkelova, Berluskoni – svi oni kažu da je hladni rat okončan i da je došlo vreme da Rusija bude aktivnije uključena u evropske poslove. Sa druge strane, ruski analitičari upozoravaju da Moskva ne bi smela da pristane na aranžmane, koji bi mogli da je uvedu u vojnu konfrontaciju u Avganistanu ili u Iranu. Postoji i bojazan da bi ulazak u NATO strukture direktno potčinilo Moskvu Vašingtonu, jer u tim strukturama ima nedodirljivu ulogu.
Zato uticajni ruski komentatori, među kojima i poznati novinar Mihail Leontjev (ali ne samo on), upozoravaju da se iza svih laskanja i primamljivih obećanja krije namera uvlačenja Rusije u ratni konflikt velikih razmera, na sličan način kao i uoči Drugog svetskog rata, kada je Zapad na svaki način pokušao da isprovocira sukob „jedan na jedan“ Staljina i Hitlera. Tada je Moskva, podseća Leontjev, paktom Ribentrop-Molotov sprečila najgori scenario. Ovog puta, ulog može biti mnogo veći, jer se američke vojne avanture u poslednjoj deceniji odvijaju sve bliže i bliže – Kini. Kakav će na sve ovo biti ruski odgovor, reći će Medvedev 20. novembra u Lisabonu.

2 коментара

  1. Avatar

    Ono sto se dogodilo u Sovjetskom Savezu moze se objasniti jedino koristeci marksisticke metode analize. Jos na stranama Manifesta komunisticke partije, Karl marks i Fridrih Engels su objasnili da je razvoj proizvodnih snaga pokretacka sila ljudske istorije. Sa ove tacke gledista, planska ekonomija u SSSR-u je pokazala neobicnu vitalnost tokom decenija. Zaista, takva transformacija je bez presedana u analima ljudske istorije.

    Jedino su marksisti bili sposobni da objasne procese koji su se odvijali u Rusiji, ne ex post facto, vec decenijama unapred. Nasuprot tome, spisi i burzoaskih kriticara SSSR-a i njihovih staljinistickih prijatelja su se odlikovali potpunim odsustvom razumevanja. Sa dijametralno suprotnih tacki gledista, oni su stigli do pogresnog zakljucka – da je staljinisticki rezim virtuelno neunistivi monlit, koji bi mogao da nastavi sa postojanjem u nedogled.

    Cak i pre Drugog svetskog rata, kada ni najveci kapitalisticki mudraci, kao ni Staljinove apologete, nisu videli pukotine u oklopu “monolitnog” rezima u Rusiji, Leon Trocki, boljsevicki voda koga je Staljin oterao u egzil, tvrdio je da ce staljinizam biti zbacen ili politickom revolucijom radnicke klase, ili se moze, pod odredenim uslovima, vratiti na kapitalizam. Dok su marksisti predvideli i objasnili krizu staljinizma, cak ni najveci geniji nisu mogli da predvide kako ce se kriza odvijati. To ne treba da nas iznenadi. Nemacki pesnik Gete je napisao: “Teorija je siva, prijatelju moj, ali je drvo zivota uvek zeleno”. Stvarno odvijanje istorijskog procesa je enormno komplikovano, ne samo zato sto ukljucuje ono sto marksisti nazivaju subjektivnim faktorom, svesnu intervenciju ljudi. Predvideti do detalja kako ce se istorijski proces odvijati bi zahtevalo ne samo naucna polazista, vec kristalnu kuglu, koja nam, uprkos svim dostignucima moderne tehnike, jos nije dostupna.

    Usled zastrasujucih ekonomskih uslova, socijalne i kulturne zaostalosti, rezim radnicke demokratije koji su uspostavili Lenjin i Trocki je zamenjen Staljinovom monstruozno deformisanom radnickom drzavom. Ovo je bio uzasan iskorak u nazad, koji je oznacio likvidaciju politicke moci radnicke klase, ali ne i fundamentalnih socio-ekonomskih dostignuca Oktobarske Revolucije, novih svojinskih odnosa, koji su svoj najcistiji izraz imali u planskoj ekonomiji. Sposobnost novog proizvodnog sistema je bila surovo testirana 1941-45, kada je Sovjetski Savez napadnut od strane nacisticke Nemacke, sa svim kombinovanim resursima Evrope koji su joj stajali na raspolaganju.

    Uprkos gubitku od 27 miliona zivota, SSSR je uspeo da porazi Hitlera, i da, nakon 1945, rekonstruise svoju slomljenu privredu u izuzetno kratkom vremenskom periodu, transformisuci se u drugu svetsku velesilu. Od zaostale, polu-feudalne, uglavnom nepismene zemlje u 1917, SSSR je postao savremena, razvijena ekonomija, sa cetvrtinom svetskih naucnika, zdravstvom i skolstvom ravnim ili boljim od bilo cega na Zapadu, sposobna da lansira prvi svemirski satelit i posalje prvog coveka u svemir.

    Takva zadivljujuca dostignuca u zemlji koja je startovala sa nizeg nivoa od danasnje Indije gone na razmisljanje. Covek moze osecati simpatije za ideale boljsevicke revolucije, ili im se protiviti, ali takva izuzetna transformacija u tako kratkom vremenskom periodu zahteva paznju mislecih ljudi sirom sveta. Naravno, kolaps staljinizma sada trijumfalno uzdizu neprijatelji socijalizma kao konacni “dokaz” da nacionalizacija i planiranje ne funkcionisu, i da se stoga ljudska rasa mora pomiriti sa vecnom vladavinom zakona “trzista”, za uvek, amen. Ovo je, zaista, sustina proslavljenog “Kraja istorije” Frensisa Fukujame. Ipak istorija, u marksistickom smislu reci, se ni u kom slucaju nije zavrsila, i buducnost svetskog kapitalizma nije nista sigurnija nego sto je bila pre pada Berlinskog zida. U stvari, jos manje je.

    U periodu od 50 godina, SSSR je povecao nacionalni bruto dohodak preko devet puta. Uprkos strasnim razaranjima u Drugom svetskom ratu, uvecao je svoj BDP preko pet puta od 1945 da1979. U 1950, BDP SSSR-a je bio samo 33% SAD-a. Do 1979, dostigao je vec 58%. Do kraja ’70-tih, Sovjetski Savez je bio velika industrijska sila, koji je u posmatrano apsolutnim odnosima prevazisao ostatak sveta u celom nizu kljucnih sektora. SSSR je bio drugi svetski proizvodac iza SAD i najveci proizvodac nafte, celika, cementa, azbesta, traktora, i mnogih alata za masine. Svet je zavideo sovjetskom svemirskom programu.

    Niti je potpuni obim ovih dostignuca izrazen u ovim ciframa. Sve ovo je postignuto takoreci bez nezaposlenosti ili inflacije. Nezaposlenost kao na Zapadu je bila nepoznanica u Sovjetskom Savezu. U stvari, po zakonu, bila je krivicno delo. (Ironicno, ovaj zakon jos postoji u statutarnim knjigama, iako nista ne znaci). Moze biti primera slucajeva zabusavanja ili pojedinaca koji su izgubili posao zbog sukoba sa vlastima. Ali takve pojave nisu proizilazile iz prirode planske ekonomije, i nisu morali postojati. Nisu imali nista zajednicko sa ciklicnom nezaposlenoscu kapitalizma ili organskim rakom koji sada pogada ceo zapadni svet i koji trenutno osuduje 35 miliona ljudi zemalja OECD-a na prisilnu pasivnost.

    Stavise, u vecem delu posleratnog perioda, inflacija je bila mala ili nikakva. Birokratija je shvatila istinitost upozorenja Trockog da je “inflacija sifilis planske ekonomije”. Nakon Drugog svetskog rata skoro uvek su se trudili da budu sigurni da je inflacija pod kontrolom. Ovo je posebno bio slucaj sa cenama osnovnih sredstava. Pre perestrojke (rekonstrukcije), poslednji put kada su cene mesa i mlecnih proiszoda povecane 1962. Hleb, secer, i vecina cena prehrambenih proizvoda su poslednji put uvecani 1955. Stanarine su bile ekstremno niske, posebno u odnosu na Zapad, gde je vecina radnika morala d daje trecinu ili vise od svoje plate na te troskove. Samo u poslednjem periodu, sa haosom perestrojke, ovo je pocelo da se rusi. Sada, sa zurbom u pravcu trzisne privrede, i nezaposlenost i inflacija su se vinuli do nebeskih visina.

    SSSR je imao izbalansiran budzet i cak mali visak svake godine. Interesantno je primetiti da ni jedna zapadna vlada nije uspela da postigne ovaj rezultat (kao sto dokazuju Mastrihtski uslovi), kao sto nisu uspeli da postignu nultu inflaciju i potpunu zaposlenost, stvari koje su takode postojale u Sovjetskom Savezu. Zapadni kriticari Sovjetskog Saveza su o ovome cutali, jer je to pokazivalo sposobnosti cak i tranzicionalne privrede, a kamoli socijalizma. Sada kada Rusi uzivaju u blagodetima kapitalizma, shvataju sta znaci imati veliki i nekontrolisani budzetski deficit, sto znaci da plate nisu mesecima placene.

    Glavno pitanje, naravno, je zaso je SSSR propao. Autor objasnjava ceo proces veoma detaljno, i pokazuje kako je u periodu posle 1965, rast sovjetske ekonomije poceo da usporava. Izmedu 1965. 1979., rast je bio 5,4%. Nakon sledeceg sedmogodisnjeg perioda, izmedu 1971. i 1978, prosecna stopa rasta Sovjetskog Saveza je bila samo 3,7%. U odnosu na prosecnih 3,5% razvijenih kapitalistickih zemalja OECD-a. Drugim recima, rast Sovjetskog Saveza nije vise bio znacajno veci nego sto je dostignut u kapitalizmu, kao katastrofalnom stanju. Kao rezultat, udeo SSSR-a u svetskoj proizvodnji je zapravo malo opao, sa 12,5% u 1960. na 12,3% u 1979. U istom periodu, Japan je povecao svoje ucesce sa 4,7% na 9,2%. Svo Hurscovljevo naklapanje o sustizanju Amerike je bilo u prazno. Rast Sovjetskog Saveza je nastavio da pada i na kraju Breznjevljevog perioda (“perioda stagnacije” kako ga je krstio Gorbacov) je smanjen na nulu.

    U trenutku kada je ovo stanje dostignuto, birokratija je prestala da igra relativno progresivnu ulogu koju je imala u proslosti. To je razlog zasto je Sovjetski rezim usao u krizu. Ovo je sada opste poznato. Ali, biti general posle bitke je relativno lako. Tesko je predvideti istorijski proces unapred. Ali ovo je svakako bio slucaj sa Ted Grentovim izuzetnim pisanjem o Rusiji, koje je tacno prikazao grafik sunovrata staljinizma i predvideo njegov ishod cetvrt veka pre pada Berlinskog zida. Samo ovde nalazimo razumljivu analizu razloga za krizu birokratskog rezima, koji cak i danas ostaje knjiga sa sedam pecata za sve druge komentatore dogadaja u bivsem SSSR-u.

    Stav kapitalistickih “eksperata” smo vec komentarisali. Tu nema iznenadenja. Socijalizam (ili komunizam) je propao. Kraj price. Ali komentari voda radnickih pokreta, i levih i desnih, su jos bolji. Desni reformisti kao i uvek samo odrazavaju poglede vladajuce klase. Od levih reformista nam stize posramljena tisina. Lideri komunistickih partija na Zapadu koji su juce nekriticki podrzavali sve zlocine staljinizma sada pokusavaju da se distanciraju od diskreditovanog rezima, ali nemaju odgovora na pitanja komunistickih radnika i mladih koji zahtevaju ozbiljna objasnjenja. I ovo je apsolutno neophodno, jer ako ne razumemo proslost i ako ne izvucemo sve neophodne zakljucke, nikada necemo biti u mogucnosti da se suocimo sa velikim zadacima koje nam donosi buducnost. Ovo delo ne samo da postavlja pitanja vec i odgovara na njih.

    Pad Berlinskog zida je oznacen na zapadu kao pocetak nove zore. Tretiran je od strane kapitalistickih komentatora i apologeta kao “konacna pobeda” kapitalizma nad socijalizmom. “Nema vise Sovjetskog Saveza”, napisao je Martin Mekkoli. “Veliki eksperiment je propao… Marksizam je u praksi svuda doziveo neuspeh. Ne postoji marksisticki model koji je sposoban da se poredi sa kapitalizmom”. “Pobedili smo!” pisalo je u uvodniku The Wall Street Journall-a (24/5/89). Po Frensisu Fukujami: “Period post-istorije je stigao… Liberalna demokratija je trijumfovala, i covecanstvo je dostiglo najvisu mudrost. Istorija je dosla do kraja.”

    Americki predsednik Dzordz Bus je trijumfalno najavio uspostavljanje “Novog Svetskog Poretka” pod dominacijom SAD imperijalizma. Ali vrlo brzo je inicijelna euforija splasla. Sve sto je bilo cvrsto i stabilno u hladnoratovskim odnosima se raspalo. Na njegovo mesto je dosla nestabilnost, nesigurnost i konflikt. U februaru 1990, The Wall Street Journall u seriji clanaka o “’90-tim i posle” zakljucuje da “ce svet 90-tih biti manje predvidiv i na mnogo nacina nestabilniji nego svet poslednjih nekoliko dekada.”

    “Kraj hladnog rata ne znaci svet mira”, izjavio je The Economist (9/2/92), “naprotiv, jedno vreme moze izgledati kao daleko grublje mesto”. Zapadni lideri su prestraseni cinjenicom balkanizacije bivseg Sovjetskog Saveza, situacije koju je SAD sekretar ministarstva inostranih poslova, Dzejms Bejker, opisao kao “Jugoslaviju, ali sa nuklearnim oruzijem”. Ko sto je jedan ruski komentator, Tatjana Korjagina, objasnila: “Sa socioloske i ekonomske tacke gledista, nema sta da nam bude drago. Politicka dezintegracija Saveza, koja je izgleda konacna, ce pogorsati krizu i uvecati socijalne tenzije. Uskoro cemo se suociti sa katastrofom.” Ona zakljucuje: “…na cijem uscu imamo nastanak socijalne revolucije”.

    Uoci dvadesetprvog veka, stratezi kapitala gledaju u buducnost sa dubokom slutnjom. Nove ekonomske, socijalne i politicke protivrecnosti se gomilaju preko starih protivrecnosti. Sada mozemo sa potpunim pouzdanjem ustvrditi da je kolaps staljinizma samo bio uvod u nov period kriza kapitalizma, koje ce uciniti konvulzije na Istoku, i ono sto je kapitalizam iskusio u proslosti, da izgledaju kao nedeljne cajanke. “Kapitalizam je pobedio, komunizam je izgubio”, izjavio je americki magazin The Newsweek (17/06/96). “Ili smo tako bar mislili.”

    Uprkos svim izdasnim obecanjima meda i mleka koja su pratila kolaps staljinizma od strane zapadnih voda, pokusaj uspostavljanja kapitalizma u Sovjetski Savez doneo je sa sobom nocnu moru za populaciju. Dostignuca Oktobarske Revolucije se sistematski rasturaju, vodeci u kolaps proizvodnih snaga bez presedana. Nije cudno sto zapadni posmatraci koji su preuvelicavali svaki defekt sovjetske ekonomije, i namerno potiskivali sve dokaze o uspehu, ostaju tvrdoglavo nemi o ovim slavnim dostignucima trzisne ekonomije.

    Jos od Srednjeg Veka nakon pada Rimske imperije nije Evropa videla takvu katastrofu u miru. Posebno, kolaps proizvodnje u Rusiji podseca na efekat masovnog poraza u ratu, ili preciznije, u dva rata. Nema se sa cime porediti u modernoj istoriji. U poslednjih sest godina, proizvodnja se stropostala za 60%. To se moze opisati jedino kao istorijsko anuliranje tehnike i industrije. Ostar pad u americkoj proizvodnji od 30% u vreme Velike Depresije 1929-33 je relativno beznacajan u poredenju sa ovim. Svaka godina zivota u Rusiji je ravna najvecoj depresiji koja se ikada osetila na Zapadu. U 1996, BDP je pao za jos ^%. Inustrijski autput je pao za 5% a poljoprivredni za 7%. Autput u lakoj industriji je srnuo u propast sa 28%, a industrija gradevinskog materijala za 25%. hemijska i petro-hemijska industija je snizena za 11% a izgradnja novih stambenih objekata za 10%. Ruska zetva 1996. je bila jedna od tri najmanje u poslednjih 30 godina. U pet godina do 1994, privrede eks-republika Sovjetskog Saveza su se stropostale do, u slucaju Gruzije, zapanjujucih 83%. Od onda, bilo je samo jos padova.

    Rezim sunovrata

    1936 Leon Trocki je predvideo da “ce pad sadasnje birokratske diktature, ako je ne zamene nove socijalisticke snage, znaciti povratak kapitalistickim odnosima sa katastrofalnim padom u industriji i kulturi.” Poslednjih sest godina su obezbedile dovoljan dokaz za ovo.

    Jedna od odlika sadasnje situacije je moda izmisljanja citavog novog jezika da bi se prikrila realnost socijalno katastrofalne politike. Tako imamo “snizavanje” i “istrosenost resursa” na Zapadu. A sada imamo i “big beng” u pripremi u Rusiji. Ovi samozadovoljni eufemizmi podsecaju na “Novogovor” 1984 Dzordza Orvela, gde Ministarstvo Blagostanja upravlja nestasicama, Ministarstvo Mira vodi permanentni rat, a Ministarstvo Ljubavi predstavlja tajnu policiju! Ono sto ovaj “big beng” zahteva je zatvaranje svih “neprofitablnih” fabrika i industrije, kraj svim drzavnim subvencijama, i rapidnu transformaciju u kapitalizam. To bi rezultiralo u zatvaranju 40% ruske industrije i oko 25 miliona nezaposlenih. Beda danasnjice ne bi bila nista u odnosu na ovaj scenario.

    Dzonatan Hofman, internacionalni ekonomista u Credit Suisse First Boston, je izrekao ovaj biser mudrosti: “Niko ne obecava lak prelazak. Rusija, kao ni jedna zemlja u ovom veku, suocila se sa padom imperije, ideologije, politickih institucija, i kolapsom ekonomije. Ali i pored svega toga, privreda ce joj se menjati, i to ce se nastaviti.”

    U izuzetno potcenjivackom maniru, Entoni Robinson pisuci za Financial Times kaze: “Teze je nego sto je bilo zamisljeno.” I pored toga, to nije sprecilo ovaj organ finansijskog kapitala da zahteva daleko veci bol u svom uvodniku samo mesec dana ranije (7/10/94): “Ne postoji srednji put – samo izbor izmedu ‘big beng’ stabilizacije i socio-ekonomskog kolapsa. Pre ili kasnije, morace od naroda zahtevati zrtve kakve do sada nisu morali da naprave.” Kejns je jednom primetio, da kada se govori o dugorocnim resenjima, “svi smo mrtvi, gledano na dugi rok.” Vodeci burzoaski predstavnik, Sergej Aleksasenko, koji je bio zamenik ministra finansija, sumirao je njihovu perspektivu: “Kad me ljudi pitaju sta ce biti, ja im uvek kazem da ce sve biti u redu za 20 godina.”

    Sadasnja burzoaska vlast nece imati 20 godina da zavrsi svoju kontra-revoluciju i konsoliduje pozicije. Uprkos bogacenju male elite na vrhu, mase populacije nisu dobile nista od “reformi”. Istrazivanja javnog mnenja su pokazala da ce velika vecina protiv trzisne ekonomije. Istrazivanje iz 1994, kaze da je podrska reformama pala sa 40% pre pet godina, na samo 25% onda. Isto istrazivanje je pokazalo da vecina smatra da ce privatizacija biti “legalizovana krada preduzeta u korist nomenklature i kriminalaca.” Skorije istrazivanje sprovedeno od strane SAD internacionalne fondacije izbornih sistema u novembru 1995. je otkrilo da su tri cetvrtine veoma nezadovoljne trenutnom situacijom. Samo 20% smatra da ce se ekonomija popraviti u naredne dve-tri godine. I znacajno je da, preko polovine zeli ponovno uspostavljanje drzavne kontrole nad ekonomijom.

    Tri meseca ranije, istrazivanje Sve-ruskog centra za istrazivanje javnog mnenja i Univerzitet Stratklajd objavljeno u Financial Times-u (17/8/95), otkriva da dve trecine ocenjuje period perestrojke pozitivno, u odnosu na samo 50% u 1992. Trecina je zelela povratak staljinistickog rezima, dok je 10% reklo da bi povratak Cara bio bolji. u sve-ruskom istrazivanju objavljenom u Segodnya (24/1/97), 48% ispitanika se slozilo ili je naginjalo ka tome da se slozi sa idejom da je “socijalizam bolji od kapitalizma kao sistem za Rusiju”. Oni koji se nisu slozili, ili su naginjali u tom pravcu, cinili su 27%, dok su ostali bili neodlucni. 43% onih koji slazu ili naginju ka tome da se sloze da bi ruska privreda trebalo pretezno da se razvija na osnovu drzavnog pre nego privatnog vlasnistva, dok je 19% smatralo suprotno. Uzimajuci u obzir slicna iskustva iz Litvanije, Ukrajine, Poljske, Madarske, Rumunije i Istocne Nemacke, u novembru 1995. na izborima za rusku Dumu, one partije koje su bile za reformu su bile ponizene. To je bila velika pobeda Komunisticke partije i njenih saveznika, koja je gurnula nacionaliste na drugo mesto. Rezultati su ukljucili alarme sirom kapitalistickog sveta.

    Magazin Newsweek (17/6/96) je priznao: “Surovost tranzicije je izazvala bes. U rudarskim krajevima severne Rusije, ljudi u jamama su bili neplaceni mesecima ranije u toku prosle godine. Mnoga licna primanja su takode kasnila. Ako kapitalizam ne moze da obezbedi pristojnu dnevnicu za posten dnevni rad – ili posvecenost postovanju obaveza prema penzionerima – ‘cemu onda sluzi?’ zajedljivo pita Ljudmila Saharova”. Ekonomska kriza je pracena zastrasujucim kolapsom zivotnog standarda. Veliki deo populacije zivi u uslovima siromastva kakvi nusi videni od rata. Plate se ne isplacuju mesecima, kao rezultat ogromnih dugova akumuliranih od strane drzavnih preduzeca i kolapsa centralizovanog planiranja.

    Samo u 1995. realne plate su pale za skoro 20%. “Vec zivim na helbu i caju. Meso nisam videla godinama,” kaze Fainija Moligina, 67-godisnja penzionerka koja kaze da prima samo 160,000 rubalja mesecno. “Ako cene skoce, bice gladovanje”. Vekna crnog hleba kosta 2,200 rubalja u Moskvi, ali sa najgorom zetvom u poslednjih 30 godina, eksperti Ministarstva za poljoprivredu upozoravaju da bi cena ubrzo mogla da poraste do 4,750 rubalja. Kolaps zivotnog standarda je daleko od svog zavrsetka. Inflacija nastavlja da guta plate i penzije. Ali milioni ih primaju posle mesec dana zakasnjenja. “Totalna isplata zaostalih plata i penzija je apsolutno nerealna.”, otkriva ministar ekonomije, Jevgenij Jasin.

    Rapidno siromasenje je donelo nevidenu bedu i patnju masama drustva. Tokom perioda reformi, realne plate u Rusiji su se prepolovile. Danas, milioni Rusa se suocavaju sa neuhranjenoscu, ako ne i gladu. Po godisnjem izvestaju drzavnog Statistickog komiteta, skoro 32 miliona ljudi su primali manje nego sto je drzavno-definisani “minimalac” od oko 75 dolara na kraju 1996. Vecina trosi svaki sat budnog stanja pokusavajuci da obezbedi sredstva za zivot, samo da bi preziveli. Ali, ovo je samo jedna strana slike. Kretanje ka trzisnoj ekonomiji je stvorilo bogatu elitu kapitalista, regrutovanih iz stare komunisticke nomenklature, koji su upleteni u korupciju, iznudivanje, i pljackanje drzavne industrije.

    Oni predstavljaju rusku burzoaziju – novu klasu varalica, crnoberzijanaca, eks- birokrata i Mafije, zeljnih da konsoliduju svoju moc, privilegije i dohotke. Umesto “stare dobre” kapitalisticke konkurencije, oni su se okrenuli pretnjama smrcu i ubistvima da eliminisu poslovne rivale. Njihov moto je: Obogati se preko noci! “Na samom vrhu trzista”, komentarise Financial Times, “blistavi supermarketi prodaju zive jastoge i skupe sampanjce za nove bogatase. Ima spremnih kupaca za haljinu od 2.000$ u ruskim sjajnim novim buticima, i najnoviji Mercedesi i limuzine krstare moskovskim ulicama”. Ocajna pozicija masa u odnosu na blistavo bogatstvo burzoazije i njenih privezaka. Flote krem Mercedesa, blistave moderne kuce stoje u uvredljivom kontrastu u odnosu na vecinu koja se bori za opstanak. Posledice ovoga nisu promakle inteligentnijim zapadnim posmatracima:

    “Rastuca distanca izmedu bogatih i siromasnih”, pise Financial Times (10/4/95), “je takode sokantnija ruskim ocima nego zapadnim jer je zamenila komunisticki poredak u kome je moneta socijalnog stausa pre bila politicka moc nego novac i elite su pazile da prikriju svoje privilegije hvalospevima vrlinama radnicke klase”.

    “Zbog ovih razloga, rastuca podela izmedu dobitnika i gubitnika koja je nastala u protekle tri godine ruskom traumaticnom ekonomskom i politickom transformacijom se javlja kao najvazniji faktor u borbi zemlje za odluku kojim putem napred.” Procene ruske vlade su da pored racuna u bankama i vlasnistva u inostranstvu, oko 20 milijardi dolara lezi sakriveno u slamaricama. Odrazavajuci ovu novu burzoasku kulturu, Moskva sada ima najvecu koncentraciju kockarskih kazina u Evropi.

    Ali, postoji i nalicje medalje. Siromastvo je postalo epidemija. U St. Petersburgu vise od 50.000 dusa zivi na ulicama. U glavnom gradu, Moskvi, izmedu 50.000 i 100.000 ljudi tesko spava svake noci. Prosjacenje je dostiglo razmere kuge. Pod sadasnjim uslovima, beskucnicima se negira pravo na propisku, stabmenu dozvolu, bez koje nemaju pravo na posao, zdravstvenu zastitu ili drzavne beneficije. Ovi ljudi jos mogu biti pritvoreni do dve godine zbog skitnje, prosjacenja ili “parazitskog zivota”. Stari, od kojih su mnogi branili grad tokom nacisticke opsade, su tako ocajni da mnogi zive na gradskim otpadima. Sve veci broj je prevarom isteran iz njihovih kuca od strane Mafije. Lisavanje je znacilo nezamislive scene zalosti. Skoro je je jedna beskucnica osudena na dve godine teskog rada zbog krade naocara.

    Kapitalisticko trziste je donelo sa sobom sve najgore osobine burzoaskog drustva: siromastvo, beskucnistvo, nezaposlenost, nasilni kriminal i porast alkoholizma, dok unistava socijalnu zastitu. Divljacki rezovi u finansiranju su ostavili zdravstvenu zastitu da se tetura od jedne do druge krize. Zajedno sa porastom siromastva su dosle bolesti i zaraze. Alkoholizam, koji je pod staljinizmom dostigao alarmirajuce razmere, postao je epidemija. Potrosnja votke je porasla ostro od kada su ogranicenja u picu smanjena 1991. i od posledicne liberalizacije prodaje. Procenjuje se da 150 miliona ruske populacije sada konzumira znacajno vise votke svake godine nego 280 miliona ljudi u SSSR-u krajem 80-tih.

    Vise od 25% beskucnika St. Petersburga priznaje da pije Belaya Shapka (sredstvo za ciscenje). Zimi, hiljade ovih izgnanika se cesto napije jeftinom votkom i legne u hladnocu, iz koje se mnogi vise nikad ne probude. U isto vreme, korejski restoran na Alma-ati naplacuje 100$ po stolu, dok nocenje u hotelu sa cetiri zvezdice u Moskvi moze kostati vise od 600$ za noc. To su cuda koja je donela trzisna ekonomija.

    Mucenicka slika ruskog zivota je zivopisno naslikana u clanku novinara Nila Mekkeja: “U zimu 1993, vise od 1.000 beskucnika je imalo srece. Vlada je ustvari priznala njihovo postojanje – kada je uklonila njihova smrznuta mrtva tela sa trotoara… Raspad sovjetske imperije je zatresao Rusiju do temelja, socijalna zastita je kolabirala i haos koji je nastao je stvorio ‘nove siromahe’… Hiljade bivsih zatvorenika je skliznulo u beskucnistvo po pustanju iz ‘zona’ – ruskih kaznenih kolonija3 – i naslo se u sumracnom svetu degradacije. Bivsi osudenici se mogu videti kako drhte na coskovima ulica, piju vodku sa izbeglicama avganistanskog rata, odbeglom decom i poremecenima.”

    Po skorasnjim izvestajima Svetske Banke, jedna trecina populacije zivi ispog granice siromastva. Po njima, distribucija dohotka je sada neravnomerna kao u Argentini i na Filipinima. 43% pada u realnim platama izmedu 1991. i 1993, kombinovano sa liberalizacijom cena, je znacilo da sve veci broj ljudi nije mogao priustiti sebi minimalnu potrosacku korpu, koja je u novembru 1994. procenjena na 30$ mesecno. Nochlezhka (nocno skloniste), organizacija za beskucnike, procenjuje da je stvarna cifra Rusa koji zive ispod minimuma egzistencije zapanjujucih 80% – daleko iznad cifre Svetske Banke. Ona kaze da samo 3% slobodnih kuca ide onima na listama cekanja, sa prosecnih 15 godina cekanja. Ostatak su prigrabili birokrate. Mafija kontrolise kamatu. Niko ne moze izbeci iznudivanje i reket. Cak i individue koje se bore da zarade koju rublju prodajuci bednu imovinu na ulici su primorani da im placaju 20%.

    Kao suprotan pol obsceno bogatih, sve veci broj se gura u apsolutnu bedu. “Tinejdzerke teze prostituciji, a muskarci nose pistolje. Svi pate”, pise Mekkej. Siromasna mladez je primorana u lopovske bande od strane mafije, sa malim nadama za bekstvo. Pored posasti alkoholizma, lako mogu postati plen bolesti kojoj ce samo neki izbeci: tuberkulozi. “Hiljade su pogodene ovom bolesti-ubicom, ali tretman im ne moze mnogo pomoci. Sta vrede lekovi, pitaju radnici Nochlezhkaya kada se spava u kontejneru?”

    Kapitalizam vam moze ozbiljno narusiti zdravlje

    Kao direktna posledica kolapsa zivotnog standarda, svedoci smo ostrog pada zdravlja masa populacije. Newsweek je opisao prosecan zivotni vek kao “pouzdan indikator opsteg nacionalnog ekonomskog zdravlja”. Trenutni nivo Rusije je cak nizi nego indijski, pakistanski i drugih zemalja u razvoju, i, i dalje nastavlja da pada. U poredenju sa vrhuncem krize staljinizma, zivotni vek je u SSSR-u u 1987. jos uvek bio 65,1 godinu za muskarce i 73,8 za zene. U Britaniji, sadasnji zivotni vek muskarca je 74 godine. Nije iznenadujuce sto Financial Times (14/2/94) nad clankom na naslovnoj strani stavlja naslov “Rusija se suocava sa populacionom krizom dok stopa smrtnosti raste”. U clanku se kaze da je “samo u prosloj godini, stopa smrtnosti skocila 20%, tj. ima 360.000 smrti vise nego u 1992. Istrazivaci sada veruju da je prosecan zivotni vek pao na 59 godina – daleko ispod proseka u industrijalizovanom svetu, i najnizi je u Rusiji od ranih 60-tih”.

    U clanku u americkom magazinu Time (27/6/94) se komentarise: “za mnoge stanovnike istocne Evrope doba slobode se pretvara u najgore vreme od Drugog svetskog rata. Istocna Evropa prolazi kroz zdravstvenu krizu sudbonosnih razmera: demografi i zdravstveni zvanicnici prijavljuju stope smrtnosti i bele kuge u razmerama kakve se mogu videti jedino u ratu. Oboljenja i tela i duha su blizu epidemijskih velicina. U nekoliko zemalja, ukljucujuci Rusiju, populacija se u stvari smanjuje. ‘Pad je katastrofalan’, kaze Regina Hilderbrant, ministar u drzavnoj vladi Brandenburga, “to je kao rat’.

    “U Rusiji, Bugarskoj, Estoniji i istocnoj Nemackoj, ima vise smrtnih slucajeva nego rodenja, u nekim oblastima u odnosu 2:1. Zivotni vek u skoro svim delovima Istoka pada, posebno medu muskarcima, u doba kada cak i najsiromasnije zemlje treceg sveta beleze stabilna uvecanja. U Madarskoj prosek je 65 godina za muskarca i 74 za zenu, u odnosu na 67,3 i 75 u 1975 i 73,4 i 81,8 za Francuze danas. Stope smrtnosti u Rusiji su skocile 30% od 1989, i to najvecim delom muskaraca, kaze demograf Marej Fesbah sa Univerziteta u Dzordztaunu. Po njegovo proceni, zivotni vek ruskog muskarca je pao na 59 godina, skoro kao i u Pakistanu”. I nadovezuje se na citat Nikolasa Eberstata, istrazivaca na Americkom Enterprajz Univerzitetu u Vasingtonu: “U proslosti, takvi iznenadni sokovi su se mogli videti u industrijalizovanim drustvima samo za vreme rata”.

    Ove cifre su jos vise zaprepascujuce kada se setimo da je Sovjetski Savez dostigao nivoe socijalne zastite i zivotnog veka jednake onim u naprednim kapitalistickim zemljama. Da bi smo dokazali ove tvrdnje ne moramo se cak ni pozivati na SSSR. Da bi smo videli kontrast u odnosu na plansku ekonomiju, cak i sa zaostalom privredom, dovoljno je da uporedimo situaciju na Kubi koju spominje Time. Uprkos kriminalnoj blokadi kojom Vasington zeli da ugusi Kubu, Pan-Americka Zdravstvena Organizacija (PAHO), ogranak Svetske Zdravstvene Organizacije, opisuje kubansku zdravstvenu zastitu kao “bolju nego u ostatku Amerike”. Zaista, ljudi dolaze na Kubu cak i iz takvih zemalja kao sto je Svedska da bi dobili tretman u odredenim oblastima medicine.

    Iako pati od kriticnog nedostatka medikamenata i zaliha kao rezultata blokade, Kuba se i dalje moze pohvaliti sa 51.000 doktora – 1 na 231 stanovnika. “Uprkos poteskocama, kako bilo”, priznaje Time, “kubanska stopa smrtnosti novorodencadi i dece ispod pet godina nastavlja da se popravlja. Sa 9,4 smrtna slucaja od 1.000 novorodencadi prosle godine, kubanska stopa je prestignuta samo u Kanadi (7 od 1.000, u 1992) i SAD (9 od 1.000) na zapadnoj hemisferi, po PAHO-u.”

    Sadasnja situacija u Rusiji je vrlo drugacija. Bolesti, samoubistva, ubistva, inadekvatna hrana, ocaj, kombinovani sa rasturanjem zdravstvenog sistema sluze da reduciraju Rusiju na nivo Treceg sveta po zdravlju. Po Rabochaya Tribuna: “Vecina Rusa je hronicno neuhranjena. Deficit visokokvalitetnih proteina je 25% a vitamina do 50%. Energijski deficit je oko 20%.” Stopa smrtnosti ruskih muskaraca je u vezi sa samoubistvima, ubistvima, losom hranom i losim uslovima i opstim nedostatkom perspektive i gubitkom nade u buducnost.

    Zaraze koje su davno iskorenjene pocinju da se ponovo javljaju: kolera, difterija, dizenterija, antraks i sibirski maligni antraks. “Ove infektivne zaraze, koje su se rasirile svuda, od lenjingradskog regiona na severozapadnom obodu Rusije do gradova na pacifickoj obali, su toliko postale preovladujuce da su jedne moskovske novine otvorile “epidemiolosku” rubriku, koja obavestava citaoce o najnovijim bolestima”, otkriva Financial Times (14/9/94).

    Svetska Zdravstvena Organizacija (WHO) je objavila da u bivsem SSSR-u vlada alarmirajuca epidemija difterije. “Difterija, koja se tretira kao decija bolest, izgledala je porazenom u Evropi nakon opste imunizacije krajem 40-tih. U 1980. je prijavljeno samo 623 slucaja. Poslednje izbijanje je pocelo u Moskvi i St. Petersburgu 1991, ali je do 1994. epidemija, koja ubija od 5-10% svojih zrtava, obuhvatala skoro 48.000 inficiranih u skoro svim regionima Rusije, Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Azerbejdzana, Jermenije, Gruzije, Kazahstana, Tadzikistana i Uzbekistana”, javlja Financial Times (20/6/95). Doktor Jo Osval, evropski regionalni WHO direktor upozorio je da “je ovo najveca javna zdravstvena opasnost u Evropi jos od Drugog svetskog rata”.

    Zalihe lekova su male, dok su dostupni lekovi veoma skupi. U starom sistemu, sovjetski lekovi su prodavani skoro u bescenje. 1992. cene lekova su pocele da prestizu rast cena drugih dobara. Vec u februaru 1992, jeftini lekovi su nestali sa polica. Sindikalne novine Trud na kraju 1992. javljaju: “Apoteke su otkrile da je poslovanje sa komercijalnim strukturama narocito profitabilno. Oni kupuju lekove u inostranstvu za dolare, i prodaju po crnom kursu”.

    Po doktoru Borisu Storozilovu, glavnom doktoru u moskovskoj gradskoj bolnici br. 32, privatizacija medicine se nevidljivo odvija. On kaze da: “zbog divljeg kapitalizma koji se razvija svuda oko nas i nesposobnosti doktora da se snadu u novoj situaciji, neki doktori uzimaju novac sa strane za ono sta bi trebalo da rade besplatno.” Kada se njihove cesto odlagane plate isplate, doktori zarade mizernih 85.000 rublji mesecno, dok sestre zarade 65.000 rublji. “Nemoguce je naci nove radnike po tim stopama,” kaze dr. Storozilov, “svi se bacaju u komercijalu”.

    Clanak E.M. Andrejeva iz drzavnog Statistickog Komiteta pokusava da minimizira ozbiljnost zdravstvene krize, ali je primoran da prizna da zivotni vek ruskog muskarca, po sadasnjim trendovima, ce biti samo 50 g. do kraja veka, a 63 za zene. I takode je primoran da prizna da je srz problema ekonomske prirode:

    “U 1993, kolicina sredstava alociranih za zdravstvo je nastavila da se smanjuje. Fakticka korisnost bolnickog tretmana je jos vise pala zbog nedostatks savremenih lekova i istrosenosti zastarele medicinske opreme. Nivoi plata u ruskom zdravstvu u 1992. ( podaci za 1993. jos nisu dostupni) su bili nizi za koeficijent od 1,7 nego u privredi kao celini. U uslovima trzisnih reformi, tesko se mogu ocekivati efikasne usluge slabo placenog medicinskog osoblja.” Pored siromastva i [budzetskih] rezova, sveopste osecanje nesigurnosti i straha izaziva razne vrste psiholoskih problema. Isti autor priznaje da nagle promene i konflikti izazvani reformama stvaraju “povecanu socijalnu nestabilnost i i visi opsti nivo neuroza”.

    Uvodenje principa trzista u medicinu je imalo razarajuce rezultate. Recima moskovske zurnalistkinje, Irine Gluscenko: “Pre oko godinu dana ozbiljni, iskreni ljudi su objasnjavali na ruskoj televiziji da drzavni sistem apoteka gusi inicijativu radnika. Za intenzivnu centralizaciju se govorilo da izaziva nedostatke lekova i cini efikasan rad sa pacijentima nemogucim. Onda, kako su ekonomske reforme ubrzane, apoteke su pretvorene u komercijalne radnje ciji je cilj bio da zaraduju novac. Ako zarade vise, to znaci da uspesno posluju, cak i ako to znaci smrt veceg broja ljudi…

    Napad na apoteke je poceo pre komercijalizacije drugih sfera privrede, uglavnom zbog mrznje novih vlasti prema besplatnoj medicinskoj zastiti kao jednom od ostataka socijalizma. Veliki broj apoteka nije privatizovan, ostajuci u opstinskom vlasnistvu. Kako bilo, njihove funkcije su potpuno izmenjene; apoteke su morale i da opstanu i da donose profit gradskoj blagajni.” U 1993, kolapsom besplatnog zdravstva, uvedeni su privatni medicinski programi, ali van domasaja velikog dela populacije. Procenjuje se da je samo 10% Rusa pokriveno privatnim osiguranjem, koje im daje pravo tretmana na elitnim bolnicama Kremlja koje je ranije koristila vrhuska partijske birokratije.

    S obzirom na nebeske cene, potrosnja lekova se smanjila za 30% samo u 1992. Po Gluscenkovoj, “ono sto se dogodilo sa apotekama je tipican primer onoga sto se sada dogada sa zdravstvom u celini. U 1991. 3,4% Ruskog DBP-a je islo na zdravstvo. U 1992. ova cifra je prepolovljena. Nema novca ne samo za dogradnju opreme, renoviranje bolnica i istrazivanja, vec ni za doktorske plate”.

    U zemlji u kojoj su drzava i inustrija bile vrlo povezane, prelazak na trzisnu ekonomiju je doneo nepredvidive posledice. Sa druge strane, federalna vlada finansira troskove funkcionisanja drzavnih bolnica, ali lokalne fabrike su u proslosti kupile veci deo opreme. Sada kada su fabrike pred kolapsom, veza je pukla. “Sada su fabrike siromasnije nego mi”, kaze dr. Storzilov. “Rade sa pola kapaciteta i otpustaju radnike, tako da nasa oprema pocinje da zastareva.” Drugi efekat koji je primetio je strah radnika da priznaju da su bolesni jer u tom slucaju bivaju otpusteni. “Rade dok ne padnu i tek onda dolaze u bolnicu”.

    U straom sistemu radnici su imali bar besplatno zdravstvo i relativno stabilne uslove. Po Julki Lukac, madarskoj penzionerki: “Drustvo nije bilo podeljeno za vreme komunista. Nije bilo kriminala ili siromastva i ziveli smo srecno”. To moze biti pristrasno secanje, ali je prisutno kod mnogih. Rudar iz Vorkutke kaze da je “glasao za Zjuganova, jer se osecao sigurno pod komunistima”. Jos jedna ruska osoba koja je intervjuisana o demokratiji, otkrivajuci trenutnu psihologiju miliona, je dala sledeci odgovor: “Sloboda? Da, imamo je. Ali slobodu za sta? Da umremo od zapaljenja slepog creva? Da kupimo zapadnu jaknu od anoraka za 200 DM, dok je prosecna plata 5 DM nedeljno. Slobodu da podmicujemo profesore sa 1000 dolara godisnje da bi nam ucili decu ili da platimo 50 dolara da bi smo dobili normalnog doktora?”

    Polozaj zena

    Veliki francuski socijalista utopista Furije je video polozaj zena kao najslikovitiji indikator progresa socijalnog rezima. Pokusaj da se uvede kapitalizam u Rusiju je imao najbednije posledice po ovom pitanju. Svi uspesi u borbi za prava zena izboreni u Ruskoj Revoluciji, koji su zapoceti strajkom tekstilnih radnika na Dan zena, su sistematski eliminisana. Reakcionarno lice pro-burzoaskog rezima slikovito otkriva polozaj zena.

    Boljsevicka Revolucija je polozila temelje socijalnoj emancipaciji zena, i iako je staljinisticka politicka kontra-revolucija predstavljala delimicni korak unazad, neporecivo je da su zene u Sovjetskom Savezu napravile kolosalne korake napred u borbi za ravnopravnost. “Oktobarska Revolucija je posteno ispunila svoje obaveze u odnosu prema zeni”, pise Trocki. “Mlada vlada ne samo da joj je dala njena sva politicka i zakonska prava u odnosu na muskarca, vec, sto je jos vaznije, ucinila je sve sto je mogla, i u svakom slucaju neuporedivo vise nego sto je bilo koja druga ikada, da bi joj zaista obezbedila pristup svim formama ekonomskog i kulturnog rada”. Oktobarska Revolucija je bila prekretnica u borbi za emancipaciju zena. Pre toga, u carizmu, zene su tretirane kao obican dodatak domacinstvu. Caristicki zakoni su eksplicitno dozvoljavali muskarcu da koristi nasilje protiv zene. U nekim ruralnim krajevima zene su bile primoravane da nose velove i bilo im je zabranjeno da uce da citaju i pisu. Izmedu 1917 i 1927 ceo niz zakona je donet dajuci zenama jednakost sa muskarcima. Program Komunisticke Partije iz 1919 jasno proglasava: “Ne ogranicavajuci se na formalnu jednakost sa muskarcima, Partija tezi da ih oslobodi od materijalnog tereta zastarelog kucnog rada zamenjujuci ga komunalnim kucama, javnim restoranima, zajednickim praonicama, vrticima, itd…”

    Zene vise nisu bile obavezne da zive sa muzevima ili da ih prate ako je promena posla znacila promenu stana. Data su im jednaka prava da budu glava domacinstva i da primaju jednake plate. Paznja je posvecena podizanju dece i spoecijalni zakoni o materinstvu su uvedeni zabranjujuci dug i nocni rad i uspostavljajuci placeno odsustvo za vreme porodaja, porodicne naknade i decije centre. Abortus je legalizovan 1920, razvod pojednostavljen i uvedena gradanska registracija braka. Koncept nezakonite dece je takode napusten. Po Lenjinu: “U doslovnom smislu, nismo ostavili ni jedan deo besprizornih zakona koji stavljaju zenu u stanje inferiornosti u odnosu na muskarca…”

    Materijalni napreci su ucinjeni da odrze potpuno ucesce zena u svim sferama socijalnog, ekonomskog i politickog zivota – obezbedivanje besplatnih skolskih obroka, mleka za decu, specijane hrane i dodataka za odecu siromasnoj deci, konsultacione centre o trudnoci, materinstva i druge objekte. Zaista, pojavu staljinizma je pratila serija kontra-reformi u socijalnoj sferi, sto je drasticno ugrozilo polozaj zena. Ali sa smrcu Staljina, posleratni privredni rast je omogucio stabilno opste poboljsanje: penzija sa 55 godina, ukidanje diskriminacije u placanju i uslovima zaposljavanja, i pravo trudnica da predu na laksi posao sa punim trudnickim odsustvom 56 dana pre i posle porodaja. Novi zakoni u 1970 su ukinuli nocni rad i podzemni rad za zene. Broj zena sa visokim obrazovanjem je porastao sa 28% u 1927, na 43% u 1960, i na 49% u 1970. Jedine zemlje na svetu u kojima su zene cinile preko 40% visokoobrazovanih su bile Finska, Francuska i Sjedinjene Drzave.

    Bilo je poboljsanja u staranju o deci predskolskog uzrasta: u 1960. je bilo 500.000 mesta, ali do 1971 ta cifra je porasla na nekoliko miliona. Fanstaticna dostignuca planske ekonomije, sa konsekventnim poboljsavanjem zdravstvene zastite, su se odrazili u udvostrucenom zivotnom veku zena sa 30 na 74 godine i redukciji decije smrtnosti za 90%. U 1975 broj zena koje su radile u obrazovanju je porastao na 73%. U 1959 jedna trecina zena je bila na poslovima gde je 70% radne snage bilo zensko, ali do 1970 ova cifra se popela na 55%. Do ovog vremena, 98% medicinskih sestara su bile zene, kao i 75% nastavnika, 95% bibliotekara i 75% doktora. u 1950 bilo je 600 zena doktora nauka, ali do 1984 cifra se popela na 5.600!

    Kretanje ka kapitalizmu je rapidno unazadilo dostignuca proslosti, gurajuci zene nazad u polozaj bednog ropstva pod licemernim imenom “porodice”. Najveci deo tereta krize je stavljen na leda zena. Zene su bile prve otpustane, da bi se izbeglo placanje socijalnih beneficija, kao sto su deciji i materinski dodatak. S obzirom da su zene cinile 51% ruske radne snage pre nekoliko godina, i da je 90% zena radilo, rast nezaposlenosti je znacio da vise od 70% ruskih nezaposlenih radnika sada cine zene. U nekim oblastima i do 90%.

    Kolaps socijalnih institucija i narasla nezaposlenost znace da su sve beneficije planske ekonomije za zene sistematski unistavane. Rast nezaposlenosti ce osuditi mnogo vise ljudi na siromastvo u Rusiji nego na zapadu jer su mnoge beneficije obezbedivane direktno radnim mestom: “Nezaposlenost jos nosi veliku mrlju u Rusiji. Tek je u 1991. prestala da bude protivzakonita. Onima koji su bez posla preti apsolutno siromastvo. Beneficije za nezaposlene su vezane za minimalnu platu od 14.620 rubalja mesecno, trecinu egzistencijalnog minimuma i sedminu prosecne plate. Besposleni su u jos gorem polozaju nego sto ove cifre pokazuju jer vecina osnovnih socijalnih usluga – kao sto su zdravstvo, skole i transport cesce vrse privatne kompanije nego lokalna vlast, i stoga su dostupni samo ljudima koji rade,” javlja The Economist (11/12/93).

    Pod prethodnim rezimom, zene su primale 70% plate muskarca. Cifra je sada 40%. Izdrzavanje porodice od jedne plate je bilo tesko u starom SSSR-u. Sada, sa dramaticnim rastom siromastva, to je virtuelno nemoguce. Stoga su zene glavne zrtve ovog reakcionarnog rezima. Prostitucija je enormno porasla, jer zene pokusavaju da prezive prodajuci svoja tela onima sa novcem – uglavnom “novim bogatasima” vrednim prezira i strancima. Cak i ovde bivaju plen Mafije koja zahteva bar 20% svih poslova. U zapadnim magazinima, Ruskinje se reklamiraju zajedno sa zenama treceg sveta kao perspektivne zene za muskarce koji su, iz razloga o kojima neko moze samo da nagada, nesposobni da nadu partnera u svojoj zemlji. U ponizavajucem ropstvu zena, redukovanih na nivo robe, je enkapsulirano ponizenje zemlje koja je prisiljena da podlegne jarmu eksploatacije u najogoljenijem i najbestidnijem obliku.

    10-og februara 1993. ministar rada, J. Melikjan je objavio vladino resenje problema nezaposlenosti. Recima koje bi imale produ kod bilo kog desnog burzoaskog politicara na zapadu, rekao je da ne vidi potrebu za specijanim programima za povratak zena na posao. “Zasto bi smo se trudili da nademo posao zenama kada su muskarci nezaposleni i na pomoci za nezaposlene?” upitao je. “Pustimo muskarce da rade a zene da vode racuna o domacinstvima i deci”. Takav recnik, koji je bio nezamisliv u proslosti, sada se evidentno tretuira kao nesto normalno i prihvatljivo. Ovde, jasnije nego bilo gde drugde, vidimo pravo lice kapitalisticke kontra-revolucije – okrutne, brutalne i primitivne – monstruoznog povratka u dane caristickog robovanja u kome je svakom robu bilo dozvoljeno da gospodari nad zenom i decom, kao kompenzacija za njegov spostveni degradirajuci polozaj.

    Vladin pokusaj da sprovede politiku “povratka domu” je reflektovan u nekoliko predloga novog zakona koji je bio u razmatranju. Prvi predlog bi potencialno anulirao pravo zene na abortus, i zabranio zenama sa decom ispod 14 godina da rade vise od 35 sati nedeljno. Protesti koji su usledili, su izazvali da najkontroverznije klauzule budu napustene. Zakon sada zaobilazi pravo zene da obezbedi dnevni boravak za decu zaposlenih zena. Kao kompenzaciju, zenama sa troje ili vise dece se nude beneficije da ostanu kuci i paze ih. Ovo ce unazaditi polozaj zena bar za 70 godina. Gurnute nazad u srednjevekovnu porodicu, primorane su da placaju uzasne cene. 1993, 14.000 Ruskinja je ubijeno od strane njihovih muzeva ili mladica – cifra 20 puta veca nego u SAD.

    Radjanje mafijskog kapitalizma

    “Moskva je danas metropola u saci gangstera,prodavaca droge i makroa. Drustvo u kome je nekada drzava vladala strahom i gde je trgovina bila zlocin je zamenjeno dzunglom u kojoj se trgovinom upravlja strahom i svako ko prijavi zlocin biva raznet na svom pragu od strane placenika sa sacmarom. U isto vreme, plate greha su dovoljno dobre za nove bogatase u Rusiji; kasno uvece u sred radne nedelje u Teatro Grill-u… namrsteni mladici u markiranim sportskim jaknama masu mobilnim telefonima kao despoti i narucuju kanadski jastog i francuski sampanjac… Oni sede za stolom sa snazim telohraniteljima u koznim jaknama. Cinicno je to sto ne samo da je moralno i socijalno unazadivanje Rusije ucinilo mafiju neizbeznom, vec je to mozda i neophodno. Plitkouma posvecenost individualnom profitu je cini oruzanom i smrtonosmom silom protiv onih koji bi da obnove drzavni kolektivizam.” (Sunday Times (8/5/94))

    Gornji tekst nam daje ilustraciju vrste kapitalizma koja se rada u Rusiji danas. Jedna od glavnih optuzbi stavljenih na teret starog rezima je da je bio korumpiran. To je tacno, i to je bio jedan od glavnih razloga nezadovoljstva masa. Ali iskustvo sest godina kretanja u pravcu kapitalizma je pokazalo da je novi poredak daleko vise korumpiran nego bilo sta sto je do sada postojalo. Iluzija da bi Rusija mogla da razvije u klasicnu formu “demokratskog” kapitalizma kao u zapadnoj Evropi ili Americi je potpuno unistena. Mafijaske bande, direktno povezane sa nastajucim kapitalizmom, i cesto nerazaznatljive u odnosu na burzoaziju su se rasirile svuda. Njihovi pipci probijaju u svaki kutak drzave, posla i politike. Ruska mafija je povezana sa svojim slicnim oblicima u Italiji i drugde.

    Postoje pokazatelji da [ruska mafija u] bivsem Sovjetskom Savezu koristi italijansku mafiju da se ekonomski izgradi bas kao sto je to uradila americka [mafija] ranije u ovom veku,” kaze general major &endash;ovani Verdicio, znacajna figura u anti-mafijskim operacijama italijanske finansijske policije. Ovi kriminalni elementi se od strane nouveaux riches koriste kao garancija nove Rusije. Ali, njihove usluge imaju cenu. U izvestaju spremljenom za Borisa Jeljcina, Analiticki centar za socijalnu i ekonomsku politiku tvrdi da su tri cetvrtine privatnog biznisa primorane da placaju 10-20% svojih zarada kriminalnim bandama; 150 takvih bandi kontrolise nekih 40.000 kompanija, ukljucujuci najveci deo od 1.800 komercijalnih banaka. Po Newsweek-u: “Ruska mafija je prakticno pretvorila domovinu u gangstervil.”

    Ruska nova elita predstavlja gangsterski kapitalizam, prozet korupcijom od vrha do dna, i, elegantno receno, “zahvalan je kao Frankenstajnova majka.” Ruski kapitalizam je jos korumpiraniji nego poznati “drugarski kapitalizam” Markosa na Filipinima. Francuski socijalista devetnaestog veka, Prudon je izmislio frazu: “svako vlasnistvo je krada.” Sa strogo naucne strane gledista to je netacno, ali u sadasnjoj Rusiji priblizava se istini. Jedan zapadni finansijski strateg, vracajuci se iz Moskve, priznao je da je “rastuzen sveopstom prljavstinom i trulezom, bujajucom korupcijom pod maskom kapitalizma… Vratio sam se sa osecajem slutnje”, dodavsi da “zlokobni dogadaju cekaju da se dogode.” Ovo je bilo nekoliko meseci pre Jeljcinovog krvavog napada na Belu Kucu i rusenja parlamenta u novembru 1993.

    U Rusiji, pokusaji da se odupre mafiji su sve riskantniji. Ovde, parafrazirajuci Klauzevica, ubistvo je produzetak posla drugim sredstvima. Samo u 1993, ministarstvo unutrasnjih poslova je prijavilo ubistva 94 osobe opisane kao “preduzetnici”. Ministarstvo je belezilo po dva napada eksplozivom svakoga dana, od cega je skoro trecina bila protiv poslovnih konkurenata. U avgustu 1995, na dan krvavog bombaskog incidenta u moskovskom metrou, doslo je do demonstracija clanova Asocijacije bankara i Poslovnog okruglog stola. Oni su bili okruzeni telohraniteljima, i tvrdili da je 85 “ugovora” o likvidaciji napravljeno o njihovim clanovima u poslednje tri godine – i da je 47 ubijeno.

    Jedan od ruskih 100 najvecih milionera, Ilja Mitkov, upucan je izlazeci iz kancelarije. Po Daily Express-u (21/9/93): “U vreme kada je umro, imao je privatni avion, kancelariju u Mejferu, i vilu i Ferari u parizu… Izgradio je poslovnu imperiju sa dve banke i zastupnistvom drugih trgovinskih preduzeca… U moskovskoj poslovnoj dzungli, niko nije bezbedan. Novine kazu da je ubijen u zavadi oko krivotvorenih placanja u koje je bila umesana jedna od njegovih banaka.” Za razliku od zapada, mafijaski kapitalizam se sa rivalima nosi jednostavno, ubistvima. “Preduzetnici trazeci zastitu uposljavaju svoje sopstvene bande, koje dobro dodu i kod naplate duga”.

    To nije izuzetak vec pravilo u Rusiji. “U vecim kompanijama” javlja Financial Times (2-3/9/95), “armije cuvara obezbeduju glavne menadzere, deluju kao realizatori dugova, stite musterije i cak spijuniraju. Oni su moderni ekvivalent pratilaca srednjevekovnih lordova, ili pratilaca SAD veleposednika stoke u devetnaestom veku”. Pjotr Filipov, ekonomista u Analitickom centru, pise u svom izvestaju: “Za celu generaciju koja raste ova situacija je normalna i ona se pod ovakvim okolnostima nece obratiti zvanicnim vlastima, vec nezvanicnim. Za ove ljude je verovatnije da ce naruciti ubistvo da kazne krivca ili cak neprijatnog partnera nego da odu na sud na arbitrazu.”

    Ruski ministar unutrasnjih poslova Anatolij Kulikov procenjuje da je broj narucenih ubistava, medu kojima i Amerikanaca, opao sa 530 u 1995. na 450 u 1996. i priznaje da su “biznismeni sakrili izmedu 150 i 300 milijardi dolara u zadnjih pet godina””. Procenju je da 40% zemlje poseduju kriminalci. Zakonodavstvo predvida kazne za one koji izbegavaju porez izmedu 862 i 2.000 dolara! On kaze, u vrhunskom potcenjivanju: “Imam sumnje (!) u vezi sa ovim ljudima koji su bili oronuli ljudi pre pet godina ali su sada milijarderi.”

    Crnoberzijanci i mafijasi, koji imaju kontakte sa najvisim slojevima vlasti, su ukljuceni u pljackanje drzave. Poslovna mafija je postala basnoslovno bogata koristeci sva sredstva koja su joj bila na raspolaganju. Najveci deo banaka kontrolise mafija, sa svojim luksuznim zapadnim automobilima, elegantnim devojkama i coporom misicavih telohranitelja. Na ovaj nacin se pere novac od prostitucije, droga i sa crnog trzista. “Situacija u Moskvi je kao sto je bila u Njujorku 20-tih i 30-tih” kaze Dzim Mudi iz FBI. Stotine narucenih ubistava se dogodi svake godine. Uobicajene cene su izmedu 1.000 i 5.000 za ubistvo.

    Po The Economist-u, oblast gde se reforme i kriminal najjasnije preklapaju je privatizacioni program. “Ovo je bonanca za reketase.” Isti ovaj zurnal daje primere primer privatizacionih aukcija u Niznom Novogorodu, gde je naoruzana policija za razbijanje demonstracija stitila potencijalne investitore od naoruzanih gangstera, zeljnih da zastrase konkurente za jeftine ugovore. “Na aukciji u Saransku”, kaze, “u srednjeevropskoj Rusiji, policija nije bila prisutna da obeshrabri gangstere da ‘savetuje’ rivalima da ne ucestvuju; oni koji su bili uporni su, kako se prica, osakaceni”.

    Najranjiviji sektori drustva su plen mafije u potrazi za bogatim zrtvama. Moskovski Institut za istrazivanje kriminala procenjuje da je do petine ubistava sa predumisljajem u glavnom gradu pocinjeno da bi se prislo kuci zrtve. Stari su, iz ocaja, primorani da potpisu prodaju stana za kes, uz dogovor da se stan predaje tek posle smrti. Zatim bivaju ubijeni. Penzioneri samci su primarna meta. Vise od 3.500 tela “onih za koje se pretpostavlja da su nestali vlasnici stanova” lezi u gradskoj mrtvacnici. “Nekoliko nedelja pre [bombe u metrou]”, pise Financial TImes” (2-3/9/95), “tri lesa, upucana i obezglavljena, su pronadena u kontejnerima na putu pored metroa. Pisalo je: nisu platili kiriju”. U clanku se nastavlja: “Poslovni ljudi i direktori kompanija pistoj tretiraju kao sredstvo za naplatu duga, cak ni kao poslednje utociste”. Zakljucak: “Ne postoji efektivan zakon o naplati duga”.

    O delu pred vama

    Pad berlinskog zida i kolaps staljinizma je doveo do sveopsteg preispitivanja, ne samo u Rusiji. Svrha ove knjige je da pojasni ova pitanja, i odgovori na propagandu neprijatelja socijalizma, bazirajuci se na cinjenicama, ciframa i argumentima. To je zadatak koji je dugo odlagan. Ovo nije akademska vezba, vec priprema za buducnost. Sta je bio Sovjetski Savez, zasto je propao i kuda sada ide Rusija? Ovo su bila pitanja koja je Trocki postavio u svom remek-delu Izdana Revolucija napisnom 1936, koje cak i danas zadrzava svoju snagu i relevantnost. Niko ko ozbiljno zeli da razume sta se dogodilo u Rusiji ne moze ignorisati ovo veliko delo marksisticke analize, koje je polazna takca knjige pred vama. Njen cilj je takode da rasvetli prirodu rezima koji je proizasao iz Oktobarske Revolucije, da nalizira njegove kontradiktorne tendencije, da prikaze njegov uspon i pad, i na kraju, da ukaze na buduci pravac.

    Prvo, nekoliko reci o metodologiji koja je u osnovi ovoga dela. Ne treba posebno naglasavati da je ovde koriscen marksisticki metod, dijalektickog i istorijskog materijalizma, jer nas on snabedva svim neophodnim naucnim alatom za analizu kompleksnih i kontradiktornih procesa, da razdvojimo slucajno od nuznog, da razlikujemo sta ljudi misle i govore o sebi i materijalnih interesa koje oni u krajnjoj liniji predstavljaju. Jedino je na taj nacin moguce razumeti sta se dogodilo u Sovjetskom Savezu, i tako shvatiti sta se sad dogada, i, bar privremeno, napraviti prognozu buducih desavanja. Autor dela pred vama je skoro ceo zivot proveo proucavajuci rusko pitanje, i dovoljno je kvalifikovan da obezbedi marksisticku analizu. Aktivni sledbenik Torckog jos od dana Internacionalne Leve Opozicije, Ted Grent se moze smatrati glavnim zivim eksponentom ideja trockizma danas. Zaista, veliki deo ovog dela je bazirano na bogatstvu materijala koji je Ted napisao u periodu od 50 godina, i nadasve, njegovoj analizi prirode novih staljinistickih rezima u istocnoj Evropi i Kini, i njegovom kreativnom i originalnom razvoju Trockijeve teorije proleterskog bonapartizma u odnosu na kolonijalnu revoluciju.

    Prvi deo knjige se bavi Ruskom Revolucijom i svodi istorijski racun Oktobra, odgovarajuci na mnoge kritike, distorzije i pogresna tumacenja koja su ga okruzivala decenijama. U ovoj sekciji mnoga poglavlja daju deteljno objasnjenje marksisticke teorije drzave u odnosu na tranzicioni rezim koji je proistekao iz Oktobarske Revolucije. Uspon birokratije i staljinisticka politicka kontra-revolucija se prate kroz sve svoje faze. Ovaj deo, posebno kritika teorije “drzavnog kapitalizma” (ukljucujuci korisni dodatak o zakonu vrednosti u tranzicionom periodu) ima vise poteskoca za citaoca od ostalih delova knjige. Nuzno je shvatiti ovo da bi se razumeo proces u celosti. Treba istaci da su ovi delovi prvi put stampani u kasnim 40-tim u znacajnom Tedovom delu pod imenom Marksisticka teorija drzave. Da bi ovo i drugi materijali bili dostupni u formi knjige, mnogo korekcija je bilo nuzno. Veci deo ovoga smo uradili Rob Sivel i ja. Sve varijacije u stilu koje citaoci mogu primetiti poticu odavde.

    Vredi se setiti da je pre 25 godina ted grent tacno analizirao razloge krize staljinizma, i predvideo njegov kolaps. Stavise, on je jedini koji je to uradio. Sve druge tendencije, od burzoaskih do samih staljinista, je uzimala zdravo za gotovo da ce naizgled monolitni rezimi u Rusiji, Kini i istocnoj Evropi trajati skoro beskonacno. Do danas, uzalud se trazilo objasnjenje o stvarnim razlozima krize staljinizma u svim spisima burzoazije, reformista i eks-staljinista, da ne govorimo o mnostvu sekti na rubovima radnickog pokreta. Ipak oni su unapred analizirani u dokumentima koje je napisao Ted Grent u Perspektivama Internacionale, jos u avgustu 1972. Nazalost, do sada je samo mali broj ljudi procitao ovo. Ovo delo ce uciniti ovu detaljnu i duboku analizu dostupnu siroj publici po prvi put.

    U svetlu kasnijeg iskustva, nije nuzno menjati ono sto je napisano u to vreme u vezi sa razlozima krize staljinizma, i neizbeznosti njegovog kolapsa. Ova analiza prati isti metod koji je koristio Trocki. Jedina korekcija je da se moraju uzeti u obzir perspektive povratka kapitalizma u Rusiju. Dugo vremena, autor je smatrao da je takva mogucnost iskljucena. Pokazalo se da je to netacno, iako su u to vreme, isti stav imali skoro svi komenatatori, bilo staljinisticki ili burzoaski. To je pokazatelj izuzetne genijalnosti Trockog – koji je uz Lenjina, jedan od dva najveca masrksisticka mislioca koje je svet u ovom veku video – pokazavsi da je i po ovom pitanju u pravu. Kako bilo, misljenje autora je da kretanje u pravcu kapitalizma u Rusiji jos nije konacno zavrseno, i jos se proces moze obrnuti. Razlicite mogucnosti su elaborirane u poslednjem delu, koji objasnjava dijalekticki odnos izmedu Rusije i ostatka sveta.

    S obzirom na corsokak u kome je sadasnji pro-burzoaski rezim u Rusiji, sta je verovatno da se dogodi? Kolaps Sovjetskog Saveza i kretanje ka restoraciji kapitalizma su otvorili novo kontradiktorno poglavlje. Predvidanje Trockog da staljinisticka birokratija da bi sacuvala svoje privilegije “nuzno mora u buduciim fazama traziti oslonac u odnosima [kapitalistickog] vlasnistva”, se realizovala. Odvratni spektakl starih lidera, direktora i zvanicnika Komunisitcke Partije, kako cepaju svoje partijske kartice i otvoreno se transformisu u “preduzetnike”, sa lakocom kojom covek prelazi iz pusackog u nepusacki vagon, pokazuje koliko je staljinisticki rezim bio daleko od istinskog socijalizma. U poslednjem delu svoje knjige, autor postavlja pitanje buducnosti Rusije i daje brojne razlicite mogucnosti. Ovo potice od cinjenice da je kretanje ka kapitalizmu jos uvek nezavrseno. Razliciti ishodi su moguci.

    Marksizam je nauka, ali nije egzaktna nauka, kao matematika ili astronomija. Astronom moze utvrditi polozaj galaksije milion svetlosnih godina unapred, cesto sa apsolutnom sigurnoscu. Ali postoje nauke i nauke. Medicina je takode nauka, ali nije egzaktna. Bazirajuci se, sa jedne strane na znanju medicine, i sad druge, na svim raspolozivim simptomima, doktor uspostavlja dijagnozu. Uvek postoje razlicite mogucnosti: na primer, bol u stomaku moze znaciti cir, koliku ili rak. Ali, na kraju, doktor mora odluciti sta je najverovatnije, jer mora preci sa teorije na akciju, da bi izlecio bolest.

    Perspektiva je po definiciji, kondicionog karaktera. Perspektive nisu sematski plan onoga sto ce se dogoditi, vec samo radna hipoteza, koja se mora konstantno revidirati, ispunjavati i proveravati u odnosu na aktuelne dogadaje. Stoga je greska zahtevati od dela pred vama da se u potpunosti bavi svakim aspektom situacije. Po svojoj prirodi, perspektive se moraju baviti opstim procesima. Sadasnja situacija je prelaz izmedu dve epohe, pokazujuci svu nestabilnost takvih perioda. Zadatak izrade perspektiva je jos vise otezan – ali ne i nemoguc – rapidnim promenama koje se dogadaju. Kada se bavimo kompleksnim situacijama, sa mnogo promeljivih, nuzno je objasniti razlicite varijante koje postoje, isticuci konsekvence svake. Ali, na kraju, nuzno je istaci koja je varijanta najverovatnija.

    Po nuznosti, perspektive imaju algebarski, ne aritmeticki, karakter. Nepoznate kolicine se moraju ispuniti na osnovu stvarnog iskustva. Perspektivama se moze dodavati, menjati ih ili cak odbacivati ako dogadaji pokazu da su pogresne. Greske su neizbezne u izradi perspektiva. Ali za marksistu, cak i greska moze izaci na dobro, pod uslovom da je identifikovana, objasnjena i ispravljena. Na isti nacin, u istoriji nauke, eksperiment moze biti jos korisniji cak i kada ne donosi ocekivane rezultate, jer sluzi da ukaze na jos plodniji pravac istrazivanja i uvecava ukupan zbir naseg znanja, iako u negativnom smislu.

    Ne mozemo na bolji nacin istaci svrhu ove knjige nego da ponovimo reci Trockog u uvodu u njegovo monumentalno delo o staljinizmu, Izdanu Revoluciju: “Svrha istrazivanja pored vama je da oceni korektno sta jeste, kako bi smo bolje razumeli ono sto dolazi. Zadrzavacemo se na proslosti samo onoliko koliko nam omogucava da vidimo buducnost. Nasa knjiga ce biti kriticka. Ko god uzdize ucinjeno je nesposoban da priprema buducnost… Mi nameravamo da pokazemo lice a ne masku.”

    Ove godine je 80-to godisnjica Oktobarske Revolucije. Apologete kapitalizma, i njihovi verni odjeci u radnickom pokretu, pokusavaju da se utese mislju da kolaps SSSR-a oznacava smrt socijalizma. Nece biti! Ono sto je propalo u Rusiji nije socijalizam, vec lazni model, karikatura socijalizma. Na mnogo nacina, staljinisticki rezim je bio antiteza demokratskom rezimu uspostavljenom od strane Boljsevika 1917. Sunovrat staljinizma su marksisti unapred predvideli i obajsnili. Do danas, mi smo uzalud trazili koherentnu analizu ovog procesa u spisima bilo koje druge tendencije na svetskom nivou. U retorspekciji, pad staljinizma ce se videti, ne kao kraj socijalizma, vec samo kao epizoda u kretanju ka socijalistickoj transformaciji drustva u svetskim razmerama. Demagoski napadi na socijalizam / marksizam / komunizam imaju sve prazniji odjek, jer se izmisljaju da se prikrije pozadina sve dublje krize svetskog kapitalizma. Padajuce stope rasta, stalna masovna nezaposlenost, napadi na zivotne standarde, zlobni rezovi [u budzetu], napustanje drzave blagostanja – ovo je realnost kapitalizma u naprednim zemljama u poslenjoj dekadi davdesetog veka. Ovo je stvarna pozadina protiv koje se pokusava restoracija kapitalizma u Rusiji. kakve su perspektive za uspeh? Rano je za definitivan odgovor. Ali jedna stvar je potpuno jasna oko pada “socijalizma u jednoj drzavi”. Sudbina Rusije danas ce vise nego ikada biti determinisana dogadajima na svetskom nivou.

    Alan Woods

    London, 8. mart 1997.

    http://youtu.be/watch?v=-S45_Cc7o1Q

  2. Avatar

    Saučešće Medvedeva i Putina povodom smrti Černomirdina

    Ruski predsednik Dmitrij Medvedev i premijer Vladimir Putin izrazili su saučešće povodom smrti nekadašnjeg ruskog premijera Viktora Černomirdina, koji je danas preminuo u 73. godini, posle duže bolesti
    Pres služba Kremlja je saopštila da je Medvedev rodbini i prijateljima Černomirdina uputio izraze dubokog i iskrenog saučešća, prenela je agencija Itar-Tas s.
    Putinov pres sekretar Dmitrij Peskov je saopštio da je ruski premijer uputio izraze dubokog saučešća članovima Černomirdinove porodice i prijateljima, prenela je ruska državna agencija.
    Černomirdin je od decembra 1992. do marta 1998. godine bio predsednik ruske vlade, od 2001. do 2009. ambasador Rusije u Ukrajini, nakon čega je imenovan za specijalnog predstavnika predsednika Rusije za ekonomsku saradnju sa državama učesnicama Zajednice Nezavisnih Država.
    Putin je aprila 2008. godine, kao predsednik Rusije, dodelio Černomirdinu Orden za zasluge za otadžbinu trećeg stepena za veliki doprinos razvoju rusko-ukrajinskih odnosa.
    Saučešće povodom smrti Černomirdina izrazio je i predsednik Ukrajine Viktor Janukovič, saopštila je pres služba ukrajinskog predsednika.
    Bivši predsednik Gruzije i šef diplomatije nekadašnjeg ŠSR-a Eduard Ševarnadze, takođe je izrazio žaljenje povodom smrti bivšeg ruskog premijera, nazivajući ga odličnim organizatorom i efikasnim privrednikom, preneo je Itar-Tas s.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *