DAJANA DŽONSTON Dobri momci na kraju ispadnu iz igre

Piše Dajana Džonston

Srpski prozapadni lideri veoma su zbunjeni u vezi sa sadašnjošću. Toliko su privrženi Zapadu, da su u potpunosti omanuli u razumevanju Zapada. Oni ne znaju s kim imaju posla. Kao da nisu čuli poznatu američku izreku: „Dobri momci na kraju ispadnu iz igre“. U ovom obeskorenjenom svetu, biti ljubazan znači da si gubitnik, i da bez posledica mogu nastaviti da te varaju i premlaćuju

Redovna procedura u vezi sa predsedničkim izborima u SR Jugoslaviji burno je prekinuta 5. oktobra 2000. takozvanom „demokratskom revolucijom“ – kako su je zapadni mediji okarakterisali – izvedenom protiv „diktatora“, predsednika Slobodana Miloševića. U stvari, „diktator“ je upravo bio spreman da uđe u poslednju rundu jugoslovenskih predsedničkih izbora, sa verovatnoćom da će ih izgubiti od strane glavnog opozicionog kandidata Vojislava Koštunice. Umesto da podrže demokratsku izbornu proceduru, SAD su instruirale i podsticale aktiviste da izađu na ulice i zamene je TV spektaklom popularnog ustanka. Najverovatnije su scenaristi pripremili ovaj šou po ugledu na istovetni javni spektakl rušenja bračnog para Čaušesku u Rumuniji, na Božić 1989, koji se završio njihovim ubistvom, posle presude donesene pred prekim sudom, nakon jednog od najkraćih suđenja u istoriji.
Za većinu ljudi, koji nisu bili upoznati sa situacijom, rušenje predsednika  narodnim ustankom bilo je dokaz da je Milošević stvarno bio „diktator“ kao Čaušesku. Poraz na izborima bi, naprotiv, dokazao suprotno.  Za razliku od Čaušeskua, Milošević je ubijan polako, indirektno, godinama. Ali 5. oktobar označava dan kad su se strane Velike Sile, naročito SAD, konačno dokopale efektivne političke moći u Jugoslaviji.

MISTIČNA PROŠLOST I MITSKA BUDUĆNOST
U konfuznim okolnostima proglašeni predsednik Koštunica, bio je oslabljen od samog početka. Zapadni favorit Zoran Đinđić postavljen je za premijera, da bi nekoliko meseci kasnije prekršio srpski ustav, isporučivši Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine (ICTY) u Hagu – u kojem je održano jedno od najdužih procesa pred prekim sudom u istoriji.
Samoproklamovani „demokratski“ političari u Beogradu povlačili su poteze u iluziji da će isporukom Miloševića haškim vukovima osigurati milost „Međunarodne zajednice“. Ali to nije bilo dovoljno, i sa novim zahtevima se nastavilo do danas. Slanje Miloševića, generala Nebojšu Pavkovića, Sretena Lukića, Vladimira Lazarevića i Dragoljuba Ojdanića, admirala Miodraga Jokića, Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja, između ostalih, nije uopšte doprinelo skidanju stigme sa Srbije. Naprotiv, saradnja sa Haškim tribunalom pre svega je poslužila za potvrđivanje srpske kolektivne krivice. Ako nakon svega i Srbi svog lidera smatraju odgovornim za sve ratove u Jugoslaviji, ko bi se drugi tome protivio?
Glavni adut teorije o „udruženom zločinačkom poduhvatu“ u cilju stvaranja „velike Srbije“, korišćen je da bi se svi aspekti uništenja Jugoslavije pripisali imaginarnoj srpskoj zaveri. Na kraju se pokazalo da žrtveni jarac nije bio samo Milošević, već cela Srbija. Srpska krivica za sve što je pošlo loše na Balkanu bila je osnovna propagandna strategija, korišćena da se opravda NATO agresija 1999. i kao implicitnu potvrdu te krivice, „demokratska“ vlast je podrivala napore da se dokaže moralna opravdanost  srpskih zahteva u vezi sa Kosovom.
U junu 1999, dok su bombe uništavale mostove i fabrike, Milošević se predao i dozvolio NATO-u da okupira Kosovo – pod pretnjom tepih bombi koje bi uništile celu Srbiju. On je postavio uslove, a UN su ih  u praksi ignorisale.
Miloševićevi naslednici su se predali bezuslovno i napustili daleko manje  rizičnu bitku – bitku za informisanje međunarodnog javnog mnjenja o kompleksnoj istini u vezi sa Balkanom. Ne samo „demokratske“ vođe, već i veliki deo Srba koji nisu razumeli zbog čega NATO bombarduje njihovu zemlju, radije su se priklonili liniji koju zagovara NATO, ne bi li se izvukli iz izolacije. Oni su govorili da je za sve što se desilo u Jugoslaviji kriv jedan čovek, Slobodan Milošević. Ali mi nismo kao on, mi smo dobri. Oslobodimo ga se i sve će biti u redu.
To nije funkcionisalo zbog toga što je dijagnoza problema bila pogrešna.
Nakon detaljnog uvida u činjenice, Jugoslavija je poslužila kao eksperimentalni poligon za američki projekat prekrajanja sveta. Jugoslavija je bila eksperimentalni poligon za golu silu („hard power“), tokom bombardovanja Jugoslavije, ali takođe i još više za meku silu („soft power“): propaganda i manipulacije. Tehnike isprobavane u Jugoslaviji kasnije su primenjivane i na ostale zemlje, jedna za drugom – konkretno „narandžasta revolucija“, koja je započela u Beogradu 5. oktobra.
Srbija je bila i nastavlja da bude žrtva istorijske nepravde, kao i objekat kleveta koje su u toku. Razumljivo je, možda i neizbežno, što Srbi pokušavaju da pobegnu iz nepodnošljive stvarnosti projektujući se u mističnu herojsku prošlost, ili u mitsku idiličnu budućnost u EU. To može, do izvesne mere, dovesti do generacijskog rascepa, u kojem će stariji prizivati mitsku prošlost, a mlađa generacija očekivati mitsku budućnost.

„KUTIJE ZA ALAT“
U međuvremenu, imam utisak da su srpski prozapadni lideri veoma zbunjeni u vezi sa sadašnjošću. Pogađa me što su ti lideri, toliko privrženi Zapadu, u potpunosti omanuli u razumevanju Zapada. Ponekad mi se čini da ga srpska buržoazija identifikuje sa ljubaznijom, pitomijom Amerikom, koja je možda postojala u prošlosti. Čini se da veruju, sasvim iskreno, da će ukoliko budu ljubazni prema Zapadu i Zapad biti ljubazan prema njima. Oni ne znaju s kim imaju posla. Kao da nisu čuli poznatu američku izreku : „Nice guys finish last“ (slobodan prev „Dobri momci na kraju ispadnu iz igre“).  U ovom obeskorenjenom svetu, biti ljubazan jednostavno znači da si gubitnik, i da bez posledica mogu nastaviti da te varaju i premlaćuju.
SAD i NATO sateliti su angažovani na sasvim novoj strategiji osvajanja sveta. Ona je na delu svuda i za sada gotovo nevidljiva. Groteskno uvećana USA vojna mašina nastavlja potragu za celokupnim spektrom vojne superiornosti, kako bi kontrolisala sve što se kreće pod zemljom i nad zemljom, sa blizu hiljadu prekomorskih vojnih baza širom sveta i moćnim programima za transformaciju nekadašnjih odbrambenih snaga drugih država u specijalizovane „kutije za alat“ („tool boxes“), spremne za upotrebu u bilo kom ratu za koji se SAD odluči, bilo gde u svetu. SAD svakodnevno angažuju klijentske države da učestvuju u zajedničkim vojnim vežbama, na jedan ili drugi način, širom sveta. Od SAD saveznika se zahteva da postanu nesposobni za sopstvenu odbranu, ali da budu u pripravnosti, da pomognu SAD u napadu na bilo koju zemlju.
I tako, fini momci na kraju ispadnu iz igre.
Stigmatizacija Srbije se nastavlja. Zapadni mediji ignorišu Srbiju, sem ako ima nešto negativno da se kaže. U Francuskoj, u mapama sa vremenskom prognozom koja pokazuje temperature u glavnim gradovima sveta, preskače se Srbija – nepostojeća zemlja. Jedini koji uspevaju da probiju tu barijeru su teniske zvezde – očigledno svet sporta ima sopstvenu autonomiju. Ali ne mogu svi u Srbiji biti teniske zvezde. Van teniskog polja, Srbija nastavlja da nosi stigmu „ekstremnih nacionalista“, „izvršilaca etničkog čišćenja“, prouzrokovača „najgoreg masakra u Evropi od Drugog svetskog rata“, čak i „genocida“.
Istrajnost te stigmatizacije traži objašnjenje. Samo nekoliko godina posle završetka Drugog svetskog rata, SR Nemačka je primljena u NATO i prepoznata kao jedan od saveznika Zapada. Brzina kojom je Nemačka rehabilitovana ima dva razloga koji se ne mogu primeniti na Srbiju.
Pre svega, Nemačka je bila moćna industrijska sila, jedna respektabilna ekonomska snaga čiji je oporavak bio od esencijalne važnosti za ekonomiju pobedničkih SAD. Drugo, tu je bio zajednički neprijatelj: Sovjetski Savez.
Neki Srbi su se očigledno nadali da će faktor „zajedničkog neprijatelja“ rehabilitovati Srbiju. Zajednički neprijatelj u tom slučaju bio je Islam. Neki od izvrsnih prijatelja Srbije gajili su tu nadu, sasvim iskreno, ali sa svim dužnim poštovanjem moram da stavim primedbu na takav pristup.

Srbija je žrtva istorijske nepravde i objekat kleveta koje su u toku. Razumljivo je, možda i neizbežno, što Srbi pokušavaju da pobegnu iz nepodnošljive stvarnosti projektujući se u mističnu herojsku prošlost, ili u mitsku idiličnu budućnost u EU: paljenje Skupštine 5. oktobra kao pokušaj brisanja istorije i stvaranja bolje budućnosti

OTPADNIČKA NACIJA
Mora se imati u vidu i uloga koja je dodeljena Srbiji u ratnim igrama: oni su  ispunjeni rasnom mržnjom prema muslimanima. Taj stereotip se samo pojačava kad Srbi ne govore ništa protiv muslimana. Amerikanci su igrali na kartu iskorišćavanja podrške muslimana iz Bosne i sa Kosova, u želji da se dopadnu vođama muslimanskog sveta. Bivši kongresmen Tom Lantos (2007), koji je svojevremeno bio predsednik „House foreign affairs committee“, izjavio je u vezi sa nezavisnošću Kosova da je to „samo podsetnik za uticajne vlade muslimanskog sveta… da SAD predvode put u kreiranju nadmoćne muslimanske zemlje u samom srcu Evrope.“ Mit o srpskom „genocidu“ protiv muslimana, poslužio je da američki i izraelski ratovi protiv muslimana u poređenju s tim izgledaju kao humanitarne akcije.
Nametanje termina o sukobu između hrišćanskog Zapada i muslimanskog sveta poteklo je od onih koji su iskoristili Jugoslaviju, kao svoju eksperimentalnu laboratoriju za dalja osvajanja. Ova teorija nije u stanju da objasni sliku u celini. Ona ukazuje na pogrešnog neprijatelja. Nije muslimanski svet taj koji je uništio Jugoslaviju, to je učinio NATO. Nije muslimanski svet odvojio Kosovo od Srbije, niti je to mogao da učini – to je učinio NATO.
Lično mogu da kažem da sam prilikom posete Alžiru i Libiji, sretala intelektualce čije su simpatije bile uz nekadašnju Jugoslaviju i Srbiju. Tako je i sa Turskom, što bi moglo biti iznenađujuće. U kontekstu NATO projekta osvajanja sveta, izbori koje je napravila Srbija imaju širi značaj nego što se može zapaziti. Tek kad je Srbija okrenula leđa ostatku sveta, u svojoj želji da se dodvori NATO – sili, koja joj je otela Kosovo, pokazalo se da se agresija isplatila.
Srbija neće biti tretirana kao ravnopravna dok ne uzvrati na polju propagande. Sve dotle dok nacija bude stigmatizovana kao „genocidna“, ona ne može zahtevati Kosovo, ili bilo šta drugo
Otpadnička nacija može samo da moli na kolenima.
Šekspir je o tome pisao:
„Ko ukrade moj novčanik ukrao je smeće… ali onaj ko ukrade moj dobar glas pokrašće ono što ga neće obogatiti, a mene će učiniti zaista siromašnim.“
Dozvolite da kažem da je gubitak Kosova, ma kako bio brutalan i nepravedan, minoran u poređenju sa gubitkom dobrog glasa koji je Srbija imala. Neki srpski lideri su postavili pogrešne prioritete, baveći se uzaludnim pokušajima  da povrate Kosovo, umesto da u prvi plan stave ponovnu izgradnju izgubljenog ugleda Srbije.
Srbija nema vojnu snagu da preuzme Kosovo od NATO-a, ona ne može uspešno da se bori na polju gole snage („hard power“). Ali ona bar može da pokuša da se bori na bojnom polju reči, ugleda, ideja.
Totalno pristrasan sud u Hagu osnovan je da opravda NATO agresiju ustanovljavanjem srpske krivice. Ipak, ni dugim suđenjem Miloševiću ni tekućim beskrajnim suđenjem Vojislavu Šešelju, nisu u tome uspeli. U svakom slučaju to kriju od svetskog javnog mnjenja. Prave greške tih političara su beznačajne u poređenju sa implikacijama njihove demonizacije. Srpske patriote  trebalo bi da iskoriste svedočanstva na tom sudu, kako bi se utvrdila istina i povratila čast Srbije. Takođe, i da vrše istraživanja,  pišu knjige, snimaju filmove, govore svetu. I ne samo svetu, već pre svega mlađim generacijama Srba treba omogućiti da shvate tragediju – ne da oplakuju, niti da traže osvetu, već da znaju istinu i žive u slobodi, nezavisnosti i dostojanstvu. Samo istina vas može učiniti slobodnim.

___________________

Referat Dajane Džonston napisan je za međunarodnu konferenciju „5. oktobar – deset godina kasnije“, održan 5. oktobra 2010. godine u beogradskom Centru „Sava“ u organizaciji Pokreta za Srbiju

5 коментара

  1. Avatar

    Dajana Dzonston je prijatelj kojega mi skoro i ne zasluzujemo. Objasnjava ona nasim satrapima da su odbacili jedino efikasno oruzje za odbranu Srba.
    Zove se -istina.
    Ali nasi zuti satrapi ne zele da upotrebe to orudje jer vec deset godina plivaju u kulturi laza.
    Za njih licno, istina je nekoristna ,cak i opasna po njihove karijere koje su pazljivo sagradjene na lazama.
    Nazalost, ova kultura laza je korumpirala daleko izvan kruga nasih zutih vlastodrzaca. Adverziji prema istini podlegle su, naprimjer, i publikacije kao NSPM. Evo jedam pasus iz teksta Dajane Dzonston, slican mojemu komentaru koji mi je bio odbijen na tom sajtu.
    -Bivši kongresmen Tom Lantos (2007), koji je svojevremeno bio predsednik „House foreign affairs committee“, izjavio je u vezi sa nezavisnošću Kosova da je to „samo podsetnik za uticajne vlade muslimanskog sveta… da SAD predvode put u kreiranju nadmoćne muslimanske zemlje u samom srcu Evrope.“-
    Istina je da sam bio dodao da je Tom Lantos Jevrejin, jedan od onih mnogih koji su se proslavili svojom srbofobijom po Americi i po svijetu. A to je -istina.
    Izazvao je najveci bijes, medjutim, moja drskost da se usudim da pomislim da su se svjetski Jevreji bacili, u Bosni i Kosovu, na stranu Muslimana, iz prostog razloga da se Izraelu dozvoli ‘carte blanche’ za etnicko ciscenje Palestinaca. Srbi su bili zrtvovani na oltaru toga’dila’.( Sto stvari nijesu bas izpale kako treba ,sa Turskom ,to se nije desilo zbog nedostatka napora).
    Ovakvo misljenje naravno, bi pripadalo detalju jedne kontra-ofanzive na polju propagande, o kojoj Dajana Dzonston govori. Boze sacuvaj da bi se NSPM upustila u takvu avanturu. Bolje, pokrit oci i stojicki primat udarce, mozda ce se na kraju smilovat na nas. Bijeda.

  2. Avatar

    Danasnja vlast u Srbiji je jednostavno napustila i nenasilnu borbu ,diplomatsku borbu,kako sto autorica naziva borbu za istinu i cast.Time je prekrsila obecanje sto je dala na izborima i automatski sebe diskvalifikovala kao demokratska vlast,cime srpski narod ima pravo da je nepriznaje i ne uvazava sve sto dalje radi.

  3. Avatar

    “…imam utisak da su srpski prozapadni lideri veoma zbunjeni u vezi sa sadašnjošću. Pogađa me što su ti lideri, toliko privrženi Zapadu, u potpunosti omanuli u razumevanju Zapada.” Velikodusno stedite srpske “lidere”, ali ste tu Vi omanuli! Sve drugo sto navodite apsolutno je tacno, ali “potcenjujete” nase lidere! Oni vrlo dobro znaju s kim imaju posla – napokon, taj neko ih je debelo ucenio! Cime? E, to je stvar o kojoj se ne sme govoriti – jer kad bi se o tome progovorilo, videlo bi se da Srbijom vladaju pravi mali monstrumi (mali, jer su u sustini bednici)! Nisu to nikakvi “naivci”, gospodjo Dzonston, ogrezli su oni u zlo do kolena! Dusa me zaboli kad pomislim da ce – mozda – o pravim razlozima ove opake kolaboracije sa najgorim srpskim dusmanima citati ko zna kad neka generacija koje se to i nece bas mnogo ticati. A mi, kojima receni monstrumi, ucenjeni zbog lakomosti i svojih niskih i naopakih strasti – koje, evo, namecu i celoj Srbiji – ubijaju sve, doslovno sve, mi moramo cutati i gledati kako ti i takvi paradiraju poput curana ovom okupiranom zemljom! Paradiraju, pre nego sto je celu poklone onima koji nas mrze, deo po deo. “Samo istina vas moze uciniti slobodnim” – kazete na kraju, draga i postovana gospodjo Dzonston. Kako, kad je istina u ovoj i ovakvoj Srbiji zabranjena?! Ali su zato otvorene brojne fabrike lazi – ucili su “nasi” od “vasih”, i vec su ih nadmasili! Ne znate Vi, tuzna gospodjo, kakvu crnu tajnu Srbija krije u svojim nedrima… Tajnu koja jede i posve ce pojesti Srbiju. I koja bas i nije toliko tajanstvena – gledajte samo poteze koje vlast povlaci, i sve ce vam biti jasno: za koga rade, zasto to rade, i zasto ne zele ama bas nista uciniti za dobro Srbije!

  4. Avatar
    Tатијана

    Добар део овдашњег света зна о чему се ради. Али, када они, који су криви за све ово буду и кажњени, тек тада ће све, (и свако), поново да буде на свом месту. Иначе, и даље ће да се тражи од Срба да буду “љубазни” док их други млате и понижавају.

  5. Avatar

    Moja zadnja komunicacija sa NSPM-om zvucila je ovako:
    -Dajana Dzonston nam daje izlaz iz nase bijede.
    Srpsko, jedino preostalo oruzje je- istina. Ako ga predamo, ne samo da cemo propast kao narod, nego da cemo to i zasluzit.
    Nadajmo se da urednistvo NSPM-a, sa objavljivanjem njenoga teksta, nam daje signal da ce ubuduce dozvolit da se istina objavi na stranicama ovoga sajta, i to bez obzira koliko je ona nelagodna za srpske neprijatelje.
    U doba laza i prevara, izrazit istinu, je jedan revolucionarni akt- Dzordz Orvel.-
    P.S. Izlisno je dodat da je ‘novi srpski politicki’ cenzor gornje- izbrisao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *