10. OKTOBAR Demokrate i huligani

Piše Kosta Čavoški

Takozvana gej-parada od 10. oktobra 2010. godine, koja je nezasluženo predstavljena kao parada ponosa, i potonja poseta Hilari Klinton Borisu Tadiću, ostaće u našem pamćenju kao primer nedopustivog tumačenja zajemčenih sloboda i prava, veštog usmeravanja opravdanog javnog gneva na pogrešnu metu, opake primene dvojnih merila na demonstrante i odurnog podrepaštva naših zvaničnika

Prema pisanju „Politike“, „Paradu ponosa“ zvanično je otvorio Vensan Dežer, šef delegacije EU u Srbiji, rekavši da je taj dan čekao devet godina i da svako treba da ima pravo „na seksualno opredeljenje“; naš ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić izjavio je da je taj dan bio „važan za slobodu u Srbiji i da svi građani imaju pravo da iskažu svoju slobodu“; a Lazar Pavlović iz Gej strejt alijanse je još zahtevao „promociju prava na seksualnu orijentaciju“, kao da to pravo u Ustavu i zakonima uistinu i postoji.

SLOBODA SEKSUALNOG OPREDELJENJA
Sada ću, međutim, pokazati da je postojanje „prava na seksualno opredeljenje“, kako to formuliše Vensan Dežer, sporno i da nije bilo izričitog ustavnog i zakonskog osnova da se upotrebi državna policija zarad „promocije prava na seksualnu orijentaciju“. Sam Ustav Srbije od 8. novembra 2006. godine, uopšte ne zajemćuje „pravo na slobodnu seksualnu orijentaciju“, a koliko je to meni poznato, to nije učinjeno ni potonjim zakonima. Čak je članom 62 stavom 2 Ustava izričito utvrđeno da se brak može zaključiti jedino između muškarca i žene; nikako između lica istoga pola. Jedino na šta bi se pobornici „slobodne seksualne orijentacije“ mogli pozvati jeste član 21 stav 3 koji zabranjuje svaku diskriminaciju „po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog i drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta“. „Slobodno seksualno opredeljenje“ moglo bi se podvesti pod sintagmu „po bilo kom osnovu“, ali bi to značilo samo zabranu diskriminacije zbog ovakvog ili onakvog seksualnog opredeljenja; nikako javnu promociju „slobode seksualne orijentacije“ pod zaštitom državne policije. Stoga odgovorno tvrdim, da u našem Ustavu i važećim zakonima nije bilo valjanog pravnog osnova za zaštitu državnom policijom promovisanja „prava na seksualnu orijentaciju“. Zaista je čudno da ministar policije Ivica Dačić to nije znao.
Drugi mogući pravni izvor na koji bi se mogli pozvati pobornici slobode „seksualnog opredeljenja“ jeste Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je naša država ratifikovala, pa se prema članu 16 stavu 2 Ustava neposredno primenjuje. Članom 12 ove Konvencije takođe je jedino dopušten monogamni brak muškarca i žene, bez ikakvog pominjanja bilo kakve drugačije zajednice koja bi počivala na „slobodnom seksualnom opredeljenju“. A članom 14 utvrđuje se da je „uživanje prava i sloboda“ priznatih u ovoj Konvenciji obezbeđeno bez diskriminacije na osnovu pola, rase, boje kože, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, nacionalnog ili socijalnog porekla, pripadnosti nekoj nacionalnoj manjini, imovine, rođenja ili drugih stanja“. Seksualna orijentacija se uopšte ne pominje, tako da bi se pobornici „slobode seksualnog opredeljenja“ jedino mogli pozvati na sintagmu „ili drugih stanja“, i to samo ako su diskriminisani. Drugim rečima, ni ova Konvencija, koja obavezuje naše vlasti, ne jemči nikakvo „pravo na seksualnu orijentaciju“, čije bi javno promovisanje državna policija morala da štiti.

„Slobodno seksualno opredeljenje“ znači samo zabranu diskriminacije zbog ovakvog ili onakvog seksualnog opredeljenja – nikako javnu promociju homoseksualnosti pod zaštitom državne policije

POZIVANJE NA PRECEDENTNO PRAVO
Upućeniji u način na koji se tumači i primenjuje ova Konvencija verovatno će uzvratiti da sloboda izbora seksualne orijentacije, doduše, nije izričito njome zajemčena, ali da je to učinio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, koji rešava sporove povodom njene primene na pojedinačne slučajeve. Ovaj Sud je zaista rešavao sporove koji su nastajali povodom različitih oblika diskriminacije homoseksualaca i tom prilikom utvrđivao da je takva diskriminacija protivpravna, pošto se i ona može podvesti pod sintagmu „ili drugih sličnih stanja“. Lično bih bio zahvalan onome ko je u stanju da pokaže da je Sud, štiteći homoseksualce od diskriminacije, u isti mah izričito utvrdio pravo na javno promovisanje slobodnog izbora seksualne orijentacije, koje se mora štititi državnom prinudom. Ako je to Sud zaista učinio – a sumnjam da jeste – to bi bila nedopustiva izmena i dopuna ove Konvencije putem sudskog tumačenja. Po mom mišljenju, prilikom tumačenja opšteg akta i njegove primene na pojedinačni slučaj sud ima samo slobodu izbora jednog od mogućih jezičkih značenja i nešto veću slobodu popunjavanja pravnih praznina analogijom. I ništa više od toga, dok bi sve preko toga bilo slobodno stvaranje prava.
Kao izrazit primer samoograničenja suda prilikom tumačenja opšteg akta, može se navesti Vrhovni sud SAD. Kada se početkom XX veka postavilo pitanje da li američki Ustav iz 1787. godine i ženama daje pravo glasa, koje one nisu koristile više od sto godina, to jest da li reči people (narod) i person (lice) podrazumevaju ne samo muškarce nego i žene, Vrhovni sud je dao odrečan odgovor na ovo pitanje smatrajući da se to mora rešiti dopunom Ustava. Tako je učinjeno, pa je 26. avgusta 1920. godine ratifikovan XIX amandman koji je zabranio uskraćivanje prava glasa na osnovu razlike u polu.
Stoga ako neko zaista smatra da Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je potpisana još 4. novembra 1950. godine kada se u mnogim evropskim zemljama, uključujući i SFR Jugoslaviju, krivično kažnjavao pritivprirodni blud, implicitno štiti pravo na javno promovisanje slobodnog izbora seksualne orijentacije, on se ljuto vara. Ukoliko to neko u Savetu Evrope ipak želi da ozakoni, on to mora učiniti izmenom i dopunom ove Konvencije. Prema postojećoj praksi, to se čini dodatnim protokolom. I što je naročito važno, to još nije učinjeno. Dana 4. novembra 2000. godine Savet Evrope usvojio je Dvanaesti protokol, koji je stupio na snagu 1. aprila 2005. godine. Iako se njime iznova zajemčuje uživanje bilo kojeg prava bez ikakve diskriminacije, i ovog puta je propušteno da se izričito navede da seksualna orijentacija ne sme biti razlog za bilo kakvu diskriminaciju.

Američka ambasadorka Meri Vorlik podržala je našu „Paradu ponosa“, i pored toga što u Sjedinjenim Državama ne postoji praksa da ambasadori stranih zemalja čine nešto slično

VRSTA SEKSUALNE ORIJENTACIJE
Konačno, svima onima uključujući i Vensana Dežera, šefa delegacije EU u Srbiji, koji tvrde da svako ima „pravo na seksualno opredeljenje“, a time i na „promociju prava na seksualnu orijentaciju“, može se odmah uzvratiti da nigde u svetu, a kamoli u Evropi, nije dopušteno svako seksualno opredeljenje niti se može promovisati svaka seksualna orijentacija. Šerijatsko pravo, koje se još uvek primenjuje u Saudijskoj Arabiji i još nekim muslimanskim zemljama, dopušta imućnim muslimanima poligamiju (četiri žene i neograničen broj konkubina), čemu i jedan naš muftija nije odoleo, ali to još uvek nije postala evropska vrednost. Priličan broj Evropljana i Evropljanki bar jednom u životu praktikuje neverstvo u braku, što ne samo da nije postalo slobodno seksualno opredeljenje, nego je preljuba na zahtev oštećene strane, uvek razlog za razvod braka na štetu oštećenog ili oštećene. Ma koliko to bilo zazorno, moraju se još dodati kažnjava seksualna opredeljenja, kao što su pedofilija i nekrofilija. Zoofilija ili skotološtvo, doduše, nije zabranjeno ali ne verujem da bi čak i Ivici Dačiću palo na pamet da tako nešto državnom policijom javno promoviše, pogotovo što bi društva za zaštitu životinja odmah žestoko reagovala, pa na policiju izvela potencijalne žrtve – koze, ovce i magarice.
Pa da zaključimo ovu kratku pravnu raspravu. Ne samo da u pozitivnom pravu koje se u ovoj zemlji primenjuje nije bilo izričitog pravnog osnova za javno promovisanje, pod zaštitom državne policije, prava na slobodnu seksualnu orijentaciju kao takvu, nego to isto važeće pravo ne dozvoljava baš svako seksualno opredeljenje.

Gnev omladine, koji je uperen ne samo protiv američke politike na Balkanu nego i naše kvislinške vlade, ispražnjen je 10. oktobra i u kontrolisanim medijima na sve moguće načine ocrnjen

PREUSMERAVANJE GNEVA OMLADINE
Zanimljivo je da je Sindikat policije pokazao veću moralnu odgovornost i istinoljubivost od Ivice Dačića, kada je saopštio da je „pod pritiskom međunarodne zajednice (to jest Vašingtona i Brisela – K.Č.) dato zeleno svetlo za Paradu ponosa“. Dakle, pritisak a na važeće pravo bili su razlog za održavanje ove „parade“. Ostaje još da se pokaže da je, pored navodnog promovisanja slobode izbora seksualne orijentacije, organizovanje pomenute „Parade ponosa“ baš 10. oktobra 2010. godine moglo da ima i neki drugi cilj.
Na to, pored ostalog, upućuje i podrška ambasadorke SAD Meri Vorlik „Paradi ponosa“. Koliko je to meni poznato, u SAD se još uvek više poštuju i brane porodične vrednosti nego što se to, recimo, čini u Holandiji i Danskoj. To je možda razlog što američki Predsednik, državni sekretari ili ugledni senatori nisu do sada predvodili ili učestvovali u paradama gej-populacije, niti se na takve parade protokolarno pozivaju strani ambasadori. Pa šta je još moglo navesti američku ambasadorku da podrži našu „Paradu ponosa“, ako to ne čine strani ambasadori u Vašingtonu niti se to od njih očekuje?
Odgovor treba tražiti u neočekivanoj koincidenciji. Dana 10. oktobra 2010. godine održana je „Parada ponosa“, a već 12. oktobra očekivao se dolazak američkog državnog sekretara Hilari Klinton. Za nju se teško moglo reći da je dobrodošla. Njen muž je u svojstvu američkog Predsednika naložio agresiju na našu zemlju i potom okupaciju Kosova i Metohije, a ona je u svojstvu državnog sekretara ne samo među prvima priznala samozvanu državu kosmetskih Arbanasa, nego je sistematski nagovarala, a možda i prisiljavala vlade drugih država da to učine. Po svim istorijskim i političkim merilima to je bio neprijateljski čin. Zato su ne samo u američkoj ambasadi nego i u našoj vladi i policiji izvršene procene, po kojima bi se mogle očekivati bar ozbiljne demonstracije povodom njenog dolaska.
Da bi se to predupredilo, trebalo je nekim zgodnim povodom pohapsiti moguće organizatore takvih demonstracija, a gnev omladine, koji je uperen ne samo protiv američke politike na Balkanu nego i naše kvislinške vlade, prethodno isprazniti i u kontrolisanim medijima na sve moguće načine ocrniti. Lično verujem da je bar neko od promućurnijih i iskusnijih demonstranata 10. oktobra 2010. to imao na umu, ali da je većina računala da će naša šira javnost, koja je i te kako privržena porodičnim vrednostima zahvaljujući kojima u ovoj bedi i nemaštini još uvek opstajemo, pre razumeti i podržati proteste protiv „Parade ponosa“. Jedino tako se moglo dogoditi da najgorljiviji mogući demonstranti dočekaju Hilari Klinton u zatvoru, a da ona prođe ulicama Beograda bez vidljivijeg protesta protiv američke politike.

U američkoj ambasadi i u našoj vladi i policiji izvršene su procene, po kojima bi se mogle očekivati ozbiljne demonstracije povodom dolaska Hilari Klinton u Beograd. Da bi se to predupredilo, trebalo je nekim zgodnim povodom pohapsiti moguće organizatore takvih demonstracija. To je i funkcija održavanja gej-parade 10. oktobra

DRASTIČNE PRETNJE VLASTODRŽACA
Ono što je iznenadilo sve bolje poznavaoce ideje i prakse vladavine prava, podele vlasti i nezavisnosti sudstva jeste ne samo pretnja da će prekršioci javnog reda na ulicama Beograda biti najstrože kažnjeni, nego i prejudiciranje postupka i odluka organa gonjenja, tužilaštva i sudova. I to su činili upravo oni zvaničnici koji se javno zaklinju u neprikosnovenost vladavine prava i nezavisnost pravosuđa kao vrhovne evropske vrednosti. Najdalje u tome otišao je Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravosuđa, inače negdašnji vođa „Otpora“ (o čemu će još biti reči), kada je 10. oktobra 2010. godine u 19 časova i 42 minuta u Drugom dnevniku RTS-a izjavio da će odgovor države na ove demonstracije biti jeziv.
Izgleda da naši zvaničnici uopšte ne čitaju Ustav i zakone, pa zbog toga i ne znaju ko u ime države i u kojoj materiji uopšte može da govori. Prema važećem Ustavu to jedino može činiti Predsednik Republike (prema inostranstvu i ministar spoljnih poslova), i to samo u okviru svoje nadležnosti utvrđene članom 112 Ustava Srbije. Pošto unutrašnji poslovi, prekršajni sudovi, krivično gonjenje, tužilaštvo i sudstvo uopšte nisu u Predsednikovoj nadležnosti, ni on, a kamoli beznačajni Slobodan Homen, ne bi smeo da u ime države unapred izjavljuje da li će uopšte i kako će biti kažnjeni demonstranti. Drugim rečima, o tome kakva će biti prekršajna ili krivična kazna jedino mogu da govore sudovi, i to tek po okončanju postupka. Svaka druga izjava državnih zvaničnika o tome predstavlja nedopustivo uticanje na rad pravosudnih organa i prejudiciranje njihovih odluka. Znam da predsednik Tadić kao gimnazijski profesor psihologije nije ima gde to da nauči, ali je krajnje vreme da se bar sada o tome obavesti.

Dana 10. oktobra 2010. godine, demonstranti su porazbijali nekoliko stakala i napravili skoro beznačajnu štetu. Na dan rušenja Slobodana Miloševića demonstranti su upali u tu istu zgradu, porazbijali sve što su mogli, izneli veći deo arhive i zapalili je

KVALIFIKOVANJE NASILNIKA
Odmah po okončanju demonstracija predsednik Tadić je poručio – kako to prenose „Večernje novosti“ od 11. oktobra 2010. godine – da je država spremna da se obračuna s vandalima i huliganima. Pa da vidimo šta ta reč „obračun“ u uličnom žargonu znači. Onima kojima je poznata i manje slavna američka istorija sigurno se prisećaju obračuna kod Okej-korala ili na ulicama Čikaga u vreme Al Kaponea, a i mi smo bili svedoci obračuna između zemunskog i surčinskog klana. Takva vrsta obračuna nije ni u kakvoj vezi s pravom i pravdom.
A sada ću pokazati šta su ti mladići, od kojih su neki još uvek deca, učinili da ih je predsednik Tadić nazvao vandalima i huliganima i obećao im da će im mladost proći na robiji. Pokušali su da upadnu u zgradu Narodne skupštine, zasuli su kamenicama zgradu RTS-a i SPS-a, navodno su izazvali požar u garaži zgrade u kojoj je sedište DS-a i provalili su u jednu radnju sportske opreme.
Valjanost Tadićevih kvalifikacija ovih nedela proveriću tako što ću ih uporediti s mnogo većim nedelima, koja su izvršena 5. oktobra 2000. godine prilikom rušenja Slobodana Miloševića. Dana 10. oktobra 2010. godine, nekoliko mladića pokušalo je da preko skele upadne u zgradu Narodne skupštine i tom prilikom su uhvaćeni, a da nikakvu veću štetu nisu naneli. Pre deset godina bilo je mnogo gore. Veliki broj demonstranata upao je u istu zgradu, zapalio skupštinsku arhivu, čiji je deo nepovratno uništen, i ukrao veći broj izuzetno vrednih slika i drugih umetnina, uključujući i nameštaj. To su bila krivična dela podmetanja požara, uništavanja arhivske građe i službenih spisa i krađe s obijanjem i provaljivanjem.
Slična nesrazmera u težini nedela očigledna je i u slučaju oštećenja zgrade RTS-a. Pre desetak dana vandali i huligani, kako ih Tadić naziva, zasuli su kamenicama i razbili samo staklo na pročelju zgrade. Pre deset godina dični borci za slobodu i demokratiju razbili su sva stakla na prizemlju, podmetnuli požar, a ondašnjeg direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, fizički zlostavljali prilikom njegovog pokušaja da izađe iz zgrade.
Za samog Ivicu Dačića biće najzanimljivija poređenja između oštećenja koja su u zgradi SPS-a naneta nedavno i pre deset godina. Dana 10. oktobra 2010. godine demonstranti su zasuli ovu zgradu kamenicama i porazbijali nekoliko stakala, tako da je šteta bila skoro beznačajna. Na dan rušenja Slobodana Miloševića demonstranti su upali u zgradu, porazbijali sve što su mogli, izneli veći deo arhive i zapalili je. Kako su mi za pisanje knjige „Kameleon“ bile potrebne stenografske beleške i drugi spisi sa sednica Gradskog komiteta SK Srbije od 1985. do 1989. godine i njegovih pomoćnih tela, naročito Ideološke komisije i Gradskog marksističkog centra, lično sam se uverio da ih u gradskom Arhivu nema, jer su uništeni. Za razliku od Ivice Dačića, istoričari znaju kolika je to šteta.
Konačno, navodno izazivanje požara u garaži Demokratske stranke, u kojoj nije bilo nijednih kola, i upad u jednu prodavnicu sportske opreme, ne deluju mi dovoljno ubedljivo, pošto mi je dobro poznata tehnika upotrebe agent-provokatora radi prevaljivanja krivice na demonstrante i njihovog difamiranja. A nije isključeno da su i naši režiseri ponešto naučili od onih koji su inscenirali Markale i Račak.

Ako je predsednik Tadić demonstrante od pre desetak dana nazvao vandalima i huliganima, kako je tek morao da okvalifikuje demonstrante od pre deset godina, koji su izvršili mnogo teža i opasnija dela nego što je demoliranje sedišta DS-a

DVOJNA MERILA
Ako je predsednik Tadić demonstrante od pre desetak dana nazvao vandalima i huliganima, kako je tek morao da okvalifikuje demonstrante od pre deset godina, koji su izvršili mnogo teža i opasnija dela. A pošto on sigurno nosi u sebi duboko osećanje pravde, koja nalaže jednako postupanje u istim, a nejednako u različitim slučajevima, verujem da je već naložio svojim organima gonjenja da se obračunaju i s tim ranijim prestupnicima, i da će ih kvalifikovati kako oni to već zaslužuju.
Da bi se i taj obračun što pre odigrao, baš kao što se ubrzava i smandrljava postupak protiv prestupnika od pre deset dana, valjalo bi najpre utvrditi identitet ranijih prestupnika. To će biti relativno lako. Pošto su sačuvani snimci upada u zgradu ondašnje Savezne skupštine i napada na zgradu RTS-a i zlostavljanja Dragoljuba Milanovića, a možda i snimci napada na zgradu SPS-a, dovoljno je da Ivica Dačić i Slobodan Homen sednu ispred ekrana i, uz pomoć odgovarajućeg stručnjaka, zumiraju sve likove koji se pojavljuju na ovim snimcima. Lično verujem da bi Slobodan Homen bar polovinu tih lica mogao odmah da prepozna, pošto je s njima duže vremena bio na obuci u Mađarskoj. Identitet preostalih će Dačićeva policija lako utvrditi. Tako bi zahvaljujući Homenu i Dačiću bio ubrzan još jedan obračun. A bilo bi lepo da se njih dvojica, koji su 5. oktobra 2000. godine bili ljuti protivnici, sada nađu bez ikakvih predrasuda bratski zagrljeni na istoj strani.
Čitaoci ovog našeg najuglednijeg nedeljnika lako će zaključiti da li će se ova moja očekivanja ispuniti, ili ja zapravo gajim lažnu veru u pravdoljubivost trenutnih vlastodržaca. Strepim da će čitaoci biti u pravu. Na to me, pored ostalog, navodi i činjenica da se ovi skorašnji prestupnici kvalifikuju kao vandali i huligani, a oni od pre deset godina kao osvedočeni borci za slobodu i demokratiju.
A što se tiče naših dečaka, koji su 10. oktobra 2010. godine „jurišali ludo, neustrašivo i besno, kao svet koji nema šta da izgubi“, kako je to sjajno zapazio Željko Cvijanović, za njih se može reći – dodaje Cvijanović – da su znali šta je revolucija, ne bi trčali na policiju kao ludaci. Oni, pak, koji znaju šta je revolucija i kako se ona izvodi, nemaju smelosti da izađu na ulicu.

3 коментара

  1. Avatar
    Ljiljana, Holandija

    Lepo je sve ovo procitati ali koja korist? Umesto toga upotrebite svoje znanje i pisite tuzbe gde moze i ne moze da se bar deci olaksa .Ili je vaznije filozofirati o komunistickoj torturi na skupovima??

  2. Avatar

    Sa velikom paznjom sam procitao ovaj clanak. G-din Cavoski je na vrlo jezgrovit i jasan nacin pokazao pravni diletantizam par “lidera” vladajuce koalicije. Vrlo rado bih procitao clanak u kojem bi G-din Cavoski analizirao pravnu osnovu prenosa vlasnistva Telekoma Srbije na Vladu Srbije, zatim povezano pravo na vlasnistvo gradjana-pretplatnika koji su morali da finansiraju izgradnju prikljucka na telekomunikacionu inftrastrukturu. I uopste, mislim da bi bila interesantna i poucna analiza transformacije drustvene svojine u drzavnu (“vladinu”?)svojinu na primeru telekomunikacione infrastrukture. Interesuje me i misljenje pravne nauke o daljim implikacijama narednih transformacija preostalih infrastruktura. Prvenstveno mislim na puteve, distribuciju elektricne energije, zeleznicu, recni saobracaja, vodosnabdevanje, vazdusni saobracaj, koriscenje radio spektra itd. Pretpostavljam da ako su takve infrastrukture i resursi “vladina” svojina, onda ne vidim mogucnosti za opstanak ljudskog zivota bez ometanja i uzurpacije “vladine” svojine. Mislim da ipak neke granice i smisao u proglasenom pravu vlasnistva mora da postoji?

  3. Avatar

    Kao i obično Kosta Čavoški zaslužuje najvišu ocenu svojim analizama…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *