ŽUTA ŠTAMPA Na gorak život – bljutava so

Piše Ljiljana Bogdanović

U bogatoj ponudi žuto-šarenih sadržaja domaćih ženskih glasila rasutih po kioscima i kafićima, te frizerajima, salonima lepote i drugim kultnim mestima okupljanja, ma koliko brižljivo tragali, nećete naći ni reč o nezaposlenosti ili  rodnoj, a pre svega ekonomskoj, društvenoj i političkoj (ne)ravnopravnosti žena Srbije, ili nekim drugim teškim temama njihove sive stvarnosti i teškog života!

U redovima domaćih urbanih  mačoenklava ovog leta je kružio šaljivi savet: ženu nikako ne puštaj kod frizera, pedikira, kozmetičara, i uopšte nikako na mesta tako opasnog zračenja. Da ona pak ne pomisli da si ti nasilnik i škrtac, već da razume da je reč prvenstveno o pedagoškoj meri uskraćivanja kontakta sa  „onom“ štampom čije su carstvo upravo pomenuta ženska, ne uskrati joj pare za te usluge. I jednako važno: svoju nežniju polovinu obavezno dočekuj na kućnom pragu, te je pretresi i oduzmi joj subverzivni paket u obliku tabloida i drugih žutih ženskih listova ako je naumila da ih prokrijumčari u kuću!
Da li je ovaj podrugljivi imperativ, čija smehotresna intonacija ipak ne prikriva tešku antipatiju prema ženskim magazinima, nastao sa dobrim razlozima? Poziva li možda ženska štampa na nekakav permanentni oblik pobune protiv muškaraca, na rušenje ili promenu aktuelnog stanja, poretka ili sistema vrednosti? Da ne pominjemo komplikaciju sa široko potvrđenim iskustvima da i muškarci vole, kao slučajno i preko ramena, da zavire u ovu lektiru. Razmislimo da li je možda netrpeljivost rođena u trenutku prepoznavanja da ovaj (samo naoko ružičasti) deo medijskog carstva nekim vešto zapretenim sistemom poruka ugrožava aktuelni društveni i civilizacijski poredak, te preti petrificiranoj raspodeli moći u našem mačističkom univerzumu? Ništa od toga, na sva pomenuta pitanja, odgovor je nedvosmisleno odrečan. Ženska štampa, naime,  pledira za promene ovog mučenog sveta i sivog života taman onoliko koliko se prevratnički i borbeni duh provlači kroz bljutavi i kičerajski svet latinoameričkih serija, ili pak hladno savršenstvo komercijalnih reklama koje sugerišu laku dohvatljivost potrošačkog raja i opšteg blagostanja!

NEMA POBUNE U RAJSKOM VRTU
Po duhu, te vrednosnom, psihološkom i vizuelnom oblikovanju, domaća ženska štampa na ove uzore svakako liči. U  tom smislu mačo populacija može mirne duše, pa čak i u vicu, da ukine one zabrane. Da li ipak muškarci, u ovom slučaju, stvarno „ znaju zašto“, pa stoga i društveno odgovorno atakuju na žensku štampu?
Listajući novije brojeve „Gracije“, „Ele“, „Glorije”, „Kosmopolitena“, i tražeći  motive za stavljanje zaštitnog poveza na čedne ženske oči, odgovor nismo našli. „Džoj“, „Stori“, „Puls“, „Stil“,„Lepota i zdravlje“ samo su produbili frustraciju ove vrste. U smislu nekakve borbene i samosvesne ženske gerile, gotovo ništa vredno pomena ne može se naći ni u popularnim, a dakako ženskim (svakako bez „stega“ pravljenim – pisanim, fotkanim i uređivanim) tabloidima ili selebriti izdanjima poput „Skandala“, „Granda”, lista „Helo“, ili pak prestižnog i luksuznog „Ofišijela“….
Ima li  uopšte subverzivnog naboja u netendenciozno i nasumično odabranom  „preseku“ udarnih  naslova poput: „Veće je bolje“, „Kakva sam ja seksi mačkica“, „ Pogled na slatkiš“ (misli se na muškarca, prim. aut), „Njegova fantazija broj 1 na letnju šemu“, „Privlačnost muškog principa“, „Sve o čemu sam ćutala“. Uz ove, neodoljivi su i veseli naslovi tipa „Nata skoči, guzu smoči“, „Gaga skoro naga“, „Ja sam seksualno mnogo zajebaniji tip od Čole“ itd? Sa  erotikom, naravno imaju veze, ali sa ratobornošću i društvenim aktivizmom – teško.
Ma koliko brižljivo tražili, u bogatoj nedeljnoj i mesečnoj ponudi žuto-šarenih sadržaja rasutih na bezmalo svakom kiosku, u svakom kafiću, ili pomenutom frizeraju, nećete naći ni reč o nezaposlenosti ili rodnoj, a pre svega ekonomskoj, društvenoj i političkoj (ne)ravnopravnosti srpskih žena ili nekim drugim teškim temama njihove sive stvarnosti i teškog života! Zar to nisu teme dovoljno intrigantne za žensku dokolicu?! Ponekad, ali retko, promakne po koja priča o nasilju nad ženama, ali i to su ružne slike, pa im u zašećerenom svetu raja i potrošačkog blagostanja globalnog megamarketa i slobodnog demokratskog društva, u kojem – po rezonu kreatora ove štampe – žive emancipovane i savršeno doterane čitateljke, i njihove porodice, te momci, prijatelji i ljubavnici, jednostavno nije mesto. Nema Ružnoće i Bolesti u raju! Ilustrativna u tom smislu je priča da su na primer za licencirano izdanje „Heloua“ (španski  „Ola“) Španci čak insistirali da tu „ne sme biti kiča, šunda, samo kraljevske porodice, glumci, sportisti. Domaći izdavač je pak uspeo da izdejstvuje originalan pristup (i tu privilegiju ima jedino srpska licenca!), čak i da ubaci Cecu, ali i ostale iz sveta naše estrade“.Uzgred, mnoga slična izdanja, čak i kada nije reč o licencama, često u naslovu imaju strane, najčešće engleske reči, tako da ih – kada ih čitate po Vukovom pravilu – izgovarate kao da imate šprah-feler!

OD PROBLEMATIČNE FILOZOFIJE ŽIVOTA DO PORNOGRAFIJE
Iako se od podrugljivih posmatrača često čuje definicija da je ženska, kako „žuta“, tako i ona tradicionalna štampa pravljena po uređivačkom rezonu: 50% reklama, 50% treš i šund, tiraži pokazuju da interesovanje za ovu medijsku ponudu nije malo. Ni kritičko promišljanje i strasno prosuđivanje ovih glasila nije retko. U pet minuta „Guglovanja“ saznajete da je u tzv. ženskom delu spektra medijske ponude zapravo reč o „časopisima koje treba izbegavati pogotovo ako ste žensko“, da su to „šarene novine u kojima ima više tema o seksu nego u bilo kom časopisu za muškarce“, „štiva koja valjaju problematičnu filozofiju života“, „novine stvarno bez sadržaja, osim kozmetičkih kataloga“, „najneverovatnija decenijska reciklaža tema i materijala“, „glasila koja rade sponzoruše i koja se prave za sponzoruše“, „teška pornografija“ itd.
Priča o šarenom raportu iz carstva trača i sveta poznatih, među kojima je gotovo najviše „poznatih zato što su poznati, zato što su poznati…“ još je složenija, kada je reč o tabloidima, zatim takozvanim selebriti (odnosno posvećenih slavnima) i posebnim, licenciranim, specijalizovanim i drugim naslovima. Sva izdanja danas su, u širem smislu reči, ženska štampa. Razlog: čak 80 posto kupaca, promotera i potrošača ove robe čine žene, tvrde pouzdani podaci čestih  sondaža tržišta. Razlike u rasponu ove ponude međutim jesu zanimljive.
Tabloidi, kako pojašnjavaju insajderi iz njihovih redakcija i izdavačkih kuća (koji ni za živu glavu to neće javno da komentarišu), proizvode informacije koje sadrže 30 procenata istine, 30 procenata interpretacije koja bi mogla biti istina, i 30 procenata čiste laži. Recimo, urednik dobije paparaco fotografiju, bez ikakvog teksta (neka poznata ličnost kupa se na moru, ili šeta sa nekim). Fotografije daje novinaru u redakciji koji onda, znajući ponešto o žrtvi o kojoj piše, stvara priču. Saznanja o žrtvi (onih 30 procenata interpretacije), udružene sa inventivnošću novinara (30 procenata čistih laži), daju 60 procenata laži. Naravno, takve informacije često nastaju i u dogovoru sa poznatom ličnošću, koja bi često i platila da bi lansirala kakvu informaciju o sebi ili neprijatelju (nikada se takve informacije nisu proveravale). Naslovna strana ponekad košta i do 5.000 evra. Ali ne može da plati bilo ko, samo ličnost koja ima potencijal i temu da proda novine u preko 100.000 primeraka.
Verovatno zbog ove „brižljive poslovne iznijansiranosti“, jedna poznata tv novinarka na početku svoje emisiju o opasnim kalamburima koje u životu proizvode tabloidi, saopštila je zanimljivu i svakako aktuelnu definiciju žanra:
„Tabloidi postoje da bi ljudima nezadovoljnim svojim životom, ljudima koji primaju manje para od proseka, ljudima kojima je perspektiva zatvorena, koji su gnevni, pokazali slavne, poznate i bogate kako ih valjaju u katran i u perje i onda im daju naravoučenije.“ Ovim razlozi nisu, razume se, iscrpljeni

NEMA LAŽI, NEMA PREVARE
Drugačiji, no reklo bi se jednako cinični, uređivački rezoni važe za „čisto“ ženske časopise koji „nikada ne lažu“. Naši insajderi tvrde da su sve informacije, za razliku od kriterijuma u tabloidim, proverene, ali su zato i bezazlene. Akcenat je na praktičnim savetima (lepota, kozmetika, odeća, moda, zdravlje). U najvećem broju slučajeva u pitanju su PR tekstovi. Kada je reč o poznatima, o njima se uvek govori u pozitivnom svetlu. Uopšte uzev ženski časopisi govore samo o pozitivnim stvarima. I oni u suštini manipulišu, ali ne lažu, a moraju i da donesu pogled na svet iza ružičastih naočara.
I dok tabloidi udaraju pesnicom u čelo, svađaju ljude, iznose degutantne podatke, ženski časopisi ne smeju nikog da vređaju, otkrivaju recepturu majstori ženske našminkane kuhinje. Sve žene potencijalni su konzumenti ovih časopisa i zato tekstovi moraju da budu bezlični i bez stava, da se nijedna grupacija žena ne bi eventualno uvredila.
Ponekad važe pravila koja zvuče apsurdno: nije poželjno predstaviti ženu „esenciju“ lepote, već približni prosečnoj dopadljivosti, kako bi identifikacija čitateljki sa glamuroznijim junakinjama mogla da bude potpuna. U  takvim listovima, inače, nikada ne sme da prođe „kvalitetan tekst“, jer većina čitalaca nije toliko obrazovana, a želi da se identifikuje i sa novinarima i sa stručnjacima, poštujući princip – oni nisu ništa bolji od mene!
Da li je reč o cinizmu? Vlasnici i kreatori ovog profitabilnog biznisa (tiraži se često mere desetinama, a u slučaju novosadskog nedeljnika „Svet“ i stotinama hiljada primeraka) odgovaraju energičnom negacijom. Ma kakav cinizam, važan je samo uspeh, tiraž, reklama i novac. I pobeda, tojest uništenje konkurencije. Nema tu ideologije, ideje, poštenja, obzira, morala. Nema čak ni sujete. Danas neprijatelj, sutra može da postane poželjan saradnik.

LICE I NALIČJE
Za apolitičnu sliku tobožnje ideološke neutralnosti ženske štampe, drugi analitičari, među njima i iskusni delatnici, tvrde da je puka propagandna mimikrija. Brojnost listova žute periodike ponekad je, kažu oni, u obrnutoj srazmeri sa njenim ukupnim tiražem, ali odsustvo ekonomske logike za one koji stoje iza ovog posla manje je bitno od socijalne i moralne funkcije koju ova štampa danas ima. Ova periodika, kako naglašavaju pojedini komunikolozi i analitičari, te funkcije deli sa drugom štampom zemalja u tranziciji. Prema rečenom viđenju – mediji čiji je predmet i tematska okosnica istina – dakle jedna od ključnih moralnih vrednosti svakog društva, u zemljama u tranziciji prerastaju u čuvare novog morala koji stiže sa neoliberalnim ideološkim i strukturnim konceptom, a ta nova uloga štampe čak se otvoreno promoviše na primer i u Soroševim udžbenicima komunikologije. Sledstveno, i čedna ženska glasila bivaju satkana od istina i laži, mada je teško verovati da je ovaj argument okosnica pomenutog mačo-otpora!
U slučaju Srbije, neke od pomenutih devijacija i izvrtanja principa, vidljive su čak i u promenama u kodeksima novinarstva posle prevrata iz 2000-te godine. Iz kodeksa je naime izbrisana obaveza novinara da služi sopstvenoj državi – otuda što je lokalna država najveća pretnja širenju globalizacije i slobodnog tržišta. Lokalna država postaje kategorija sumnjive moralnosti jer je i državna svojina sada, na neki način „nemoralna kategorija“. Država više i nije država, već režim, a sam izraz već govori o odnosu prema njoj. Ona, država, kinji pojedinca, ograničava njegove slobode, a pojedinac je sve jer pojedinac ne može da se suprotstavi organizovanom nastupu onih koji sprovode interese centara globalizacije.
Svoju ulogu u takvoj štampi, ima svakako i ženska žuta periodika, odnosno ženski listovi i tračerski tabloidi, jer oni zajedno šire sliku o sjaju, sreći glamuru tzv. dobitnika tranzicije, sugerišući da je ta sreća nadohvat i gubitnicima, odnosno „luzerima“ svih profila. Ako zvuči neverovatno, proverite na kiosku!
Ponekad su ova izdanja, pogotovo kada je reč o onim luksuznijim, s obzirom na cenu, okrenuta samo ovom delu sloja dobitnika tranzicije, dakle delu elite koji sebi može da dozvoli dodatnu vrstu troška, i pri tome živi u dokolici koja dozvoljava posvećivanje ovakvoj vrsti sadržaja.
Činjenica da su mnogi od ovih listova izdržavani i finansirani daleko od tržišne logike, od paradržavnih tokova oglašavanja i bez pravih marketinških efekata manje je bitna od „sedativnog“ dejstva te štampe na njene konzumente, pre svega one iz sloja nove elite. Luksuzniji ženski i specijalizovani magazini, prema ovim kritičarima, postaju čak varijanta moralne proteze ovih slojeva, ponekad zbog načina na koji su stekli svoje bogatstvo i privilegije, izloženih čak i moralnom preziru zajednice. Ovu klasu čine oni koji imaju stalnu potrebu da naprosto gutaju sadržaje koji, kroz holivudsku konstrukciju i interpretaciju, sugerišu da je „ moral za crkvu“, a bogaćenje samo posledica snalaženja u brutalnoj gladijatorskoj borbi pojedinaca u društvenom koloseumu! Nešto kao igre u kojima je tuđa propast, ponekad čak smrt, moja sreća. A sve to začinjeno je sjajem i glamurom moćnih u kome se u receptima po zapadnjačkom vrednosnom uzoru, formi, ukusu i lajfstajlu oblikovanom u domaćim uslovima, pojavljuju ovdašnji likovi – junaci estrade, kontroverzni biznismeni, manekeni i žene danas moćnih ljudi. Prepoznaju li se u ovom oštrom senčenju i neke slike i priče koje čitamo na premazanim stranama popularnih modnih i selebriti magazina?

UZORITI SISTEM VREDNOSTI
U najsumornije ubrajamo i zapažanje da „u žutim ženskim novinama dominira agresivno plitkoumlje – kao štampani dokaz da za socijalno napredovanje u tranziciji više nisu neophodni znanje i talenat već beskrupuloznost iza koje stoje poneke stranke ili marketinški timovi, a ponekad čak i ambasade moćnih, pre svega zapadnih, zemalja.“ Možda je najznačajnija uloga ove štampe podupiranje  projekta u kojem se u zemlji u tranziciji novac promoviše u vrhovnu vrednost, zabašurujući kao nevažnu činjenicu da novac kao zamena za druge vrednosti zapravo menja njihovu suštinu – odnosno poriče druge vrednosti.
Ovi problemi naravno zahvataju čitavu zajednicu, pa i dobitnike tranzicije. Uz druge anestetike i proteze i žuta periodika je tu – da ublaži muke onih koji nisu luzeri i nesrećnici. Uspešni, dakle dobitnici zgoditaka na surovoj vrtešci u zemljama divljeg kapitalizma, na stranicama ženske i tabloidne štampe na taj način razmeću se svojim bogatstvima, silikonskom pameću i novim moralom, demonstrirajući time prvenstveno i sopstvenu udaljenost od morala, navika i običaja zajednice u kojoj žive. Za one brojnije konzumente ženskih nedeljnika i mesečnika kojima „borba sa viškom para i manjkom principa“ nije najveći problem u životu, ostaje pak klasična voajersko-egzibicionistička priča, u kojoj se kroz tračeve, brbljanje, ogovaranje, olajavane i klevetanje postaje čitalac – voajer prizora iz tuđeg života. Analizirajući kako se masovno dospeva u tu situaciju, psiholog Vesna Brzev, jednom je, upravo (da li – incidentno?) u ženskom prestižnom glasilu napisala ove uvek aktuelne redove: „Mnogi časopisi zapravo žive od ‘live’ prenosa tuđih života, rastanaka, tugovanja, napuštanja, susreta, ljubavnih izleta, izvanbračnih veza, ostavljene dece, usvojene dece, postporođajnih depresija, pijanih majki, zlih očeva, neukusno odabrane garderobe, poremećaja ishrane poznatih, kupovine (naravno, ko zna kako stečenim novcem) luksuznih kola, jahti, dvoraca po Škotskoj i šire, procene tuđeg bogatstva ili osiromašenja do u nedogled. Kako svaka roba ima kupca, tako i ovakve stvari ne samo što se kupuju, nego se sa posebnom vrstom uživanja i čitaju.“
Naravno, ovo zapažanje ne menja činjenicu da su novine uvek propaganda jednog vrednosnog i životnog koncepta. Slutimo, međutim, da je upravo nesavršenost koncepta koji se „zdravo za gotovo“ propagira i „prosvetiteljski“ širi preko širokog spektra ponude ženske štampe, razlog eksplozije muške pakosti, ruganja i uzaludnih pokušaja da na ovakva izdanja stave zabranu čitanja.