U traganju za izgubljenim identitetom

Piše Aleksandar Dunđerin

Da li je nova knjiga kontraverznog sarajevsko-zagrebačkog pisca dokaz kako i u Hrvatskoj  prihvatljiva literatura mora biti na liniji „politički korektnog“ iskaza, u skladu sa aktuelnim dnevno-političkim, evroreformskim ideološkim obrascima, koji se svode na mazohističko samoponištavanje svih nacionalnih vrednosti i gubitak bilo kakvog identiteta, utemeljenog u tradiciji i duhovnosti?

„Odgovornost za holokaust dio je društvene, dakle kolektivne odgovornosti. Odgovornost za genocid počinjen u NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima, također je dio društvene, kolektivne odgovornosti. Odgovorni su oni koji su tog časa bili Hrvati, njihova djeca, unuci i praunuci, svi i uvijek, bez obzira na to jesu li bili fašisti ili antifašisti, pa čak bez obzira na to jesu li njihovi bližnji ubijeni zajedno sa Srbima, Jevrejima i Romima. Na suprotnoj strani od društvene i kolektivne odgovornosti nije kolektivna nedužnost. Na suprotnoj je strani neodgovornost.“
„Za razliku od Njemačke, u kojoj je zločin bio organiziran na savršeno kontroliranom i birokratiziranom industrijskom principu, u NDH zločin je bio manufakturnog karaktera. … Manufakturni karakter ustaških radionica smrti s jedne ih strane čini manje monstruoznima od nacističkih, jer je, naprosto, likvidirano razmjerno manje ljudi, ali s druge strane, svaka je manufaktura osobnija i intimnija od industrije, svaka je manufaktura ručni rad, u koje su unesene emocije pojedinca, njegova znanja i stremljenja, te njegova inicijativnost, koja vazda nadilazi ono što sustav proizvodnje od njega traži i očekuje. Samim tim, ustaški je zločin počinitelju bliži i u počinjenju osobniji od nacističkoga.“
„Kada bi Srbija bila osuđena za genocid u Vukovaru, istočnoj i zapadnoj Slavoniji, u Dalmatinskoj zagori, Lici, Škabrnji i Drnišu, tada se više ne bi smjeli ni spomenuti Jasenovac, Jadovno i Kozara, ne bi bilo spomena iščezlim zagrebačkim Srbima i Jevrejima, slobodno bi se ubuduće pjevale ustaške pjesme, ime Ante Pavelića spominjalo bi se samo po dobru.“

KRVAVI DOKUMENT JUGOSLOVENSKE ISTORIJE
Navedeni citati deo su najnovije knjige kontraverznog hrvatskog publiciste i pisca Miljenka Jergovića „Otac“ (objavljene u beogradskom Rendeu), koja, iako, zbog načina pisanja, funkcioniše kao fikcionalna proza, pre može da se definiše kao memoarska literatura, ili, eventualno esej, nego kao roman. Možda je upravo činjenica da tematsku okosnicu „Oca“ čini jedan ogoljeni, krvavi dokument jugoslovenske istorije, toliko uznemirila veliki deo hrvatske javnosti, koja je ovo delo primila sa neskrivenim ogorčenjem i zgražavanjem, uglavnom ističući kako su teze Miljenka Jergovića nakaradne, nazadne, primitivne, diskriminatorske, zlonamerne, opake i opasne. Istina, takva reakcija sasvim je razumljiva, jer zaista deluje nenormalno proglašavati čitave narode, čak i njihove nerođene potomke, zločincima. A Jergović, u svom prepoznatljivom stilu, otvoreno, ravno u čelo, bez dlake na jeziku, pomalo brutalno, na više mesta u „Ocu“ to eksplicitno kazuje, dodajući čak da „takvo povijesno opterećenje ili će Hrvate, a zapravo hrvatsko društvo, činiti odgovornijim od drugih, ili će ih činiti većim ološem“.
Ipak, pitanje je da li je u pravu onaj deo zgađene hrvatske javnosti koji smatra kako je Jergović novom knjigom želeo da se probije na književnu top listu u Srbiji, dodvoravajući se srpskim čitaocima „egzotičnom teorijom“ po kojoj su svi Hrvati odvajkada bili ustaše, i po kojoj će doveka to i ostati. Naša aktuelna književna elita – koja je, za razliku od hrvatske, na srodne, i mnogo učestalije pojave „suočavanja sa sopstvenom mračnom i zločinačkom prošlošću“ u srpskoj literaturi, uglavnom gledala blagonaklono, odobravajući ih i hvaleći – Miljenka Jergovića i pre „Oca“ već je proglasila za reprezenta savremene BHS književnosti, čija je jedna od bitnih zajedničkih odlika upravo to što tematizuje raspad SFRJ i ratove devedesetih na tlu nekadašnje Jugoslavije, a akcenat stavlja na suočavanje sa (navodnim) zločinima koje su počinili njihovi sunarodnici, u bližoj ili daljoj istoriji.
O takvoj jednoj novoj regionalnoj literaturi, koju bi činili pisci uglavnom mlađe i srednje generacije – Miljenko Jergović i Boris Dežulović iz Hrvatske, Muharem Bazdulj iz BiH, te niz srpskih autora, poput Marka Vidojkovića, Igora Marojevića, Vladimira Arsenijevića, Saše Ilića, Sretena Ugričića, Svetislava Basare, Dragana Velikića – može se danas govoriti kao o književnom fenomenu, mada se njihovo stvaralaštvo teško može podvesti pod neki zajednički imenitelj, jer se srodnost u senzibilitetima uglavnom iscrpljuje na idejnoj ravni, u okviru tendencije da budu na liniji „politički korektnog“ iskaza, u skladu sa aktuelnim dnevno-političkim, evroreformskim ideološkim obrascima, koji se u suštini svode na mazohističko samoponištavanje svih nacionalnih vrednosti i gubitka bilo kakvog identiteta, utemeljenog u tradiciji i duhovnosti naroda na Balkanu.

FAKTI I FIKCIJA
Na tom planu, donekle, moguće je uočiti sličnosti „Oca“ Miljenka Jergovića i nekih dela gore pobrojanih srpskih pisaca. Ali, u tim podudarnostima, sadržane su zapravo bitne razlike.
Kada u „Ocu“ govori o genocidu koji su nad Srbima, Jevrejima i Romima načinili Hrvati za vreme NDH, kada pominje Jasenovac ili Jadovno, Oluju ili Blesak, Jergović polazi od poznatih i utvrđenih istorijskih činjenica na osnovu kojih umetnički ili esejistički oblikuje svoju, u osnovi dokumentarističku priču. Da bi pokazao kako je i srpskom narodu strast ka zločinu istorijska konstanta i dominanta, Igoru Marojeviću je, recimo, u „Šnitu“ (2007), potrebna istoriografska metafikcija, jer samo u umetnički revidiranoj istoriji, dakle čistoj fikciji, moguće je prikazati Hrvate i Nemce kao žrtve srpskog ludila za vreme Drugog svetskog rata u Sremu; za istu tu tezu, njegovom kolegi Sretenu Ugričiću u „Neznanom junaku“ (2010), takođe je potrebna subjektivna umetnička vizija, zaodenuta u „bajkoliku distopiju“.
Jergovićevo poređenje metodologije zločina Hrvata i Nemaca za vreme Drugog svetskog rata, ilustrovano na početku ovog teksta, takođe ima uporište u određenim istorijskim istinama, nadograđenim efektno umetnički oblikovanim cinizmom i sarkazmom; u tom kontekstu je jedino i moguće zamisliv paralelizam između, s jedne strane Hitlerove Nemačke i, s druge strane, ustaške NDH, Tuđmanove Hrvatske, i Hrvatske prve decenije 21. veka. Naslovna metafora Ilićevog romana „Berlinsko okno“ (2004), kojom naš autor poredi Nemačku Hitlerovog doba sa Srbijom devedesetih godina prošlog veka, umetnička je nadogradnja tek propagandne mašinerije, svojevremeno usmerene protiv vlasti Slobodana Miloševića.
Priznanje Miljenka Jergovića kako ga „jeza hvata pred kičastim kipekima Majke Božje po katoličkim crkvama zemlje u kojoj živi“, nastala je zahvaljujući njegovom vlastitom iskustvu o Hrvatskoj devedesetih, kao teokratskoj republici u kojem je državljanstvo bilo moguće dobiti samo ukoliko je čovek kršten u katoličkoj crkvi. Ni približno takvo iskustvo, međutim, nije odredilo Sretena Ugričića da se u već pomenutom „Neznanom junaku“ s prezirom obračunava sa izmaštanim klerikalizmom u Srbiji, stavljajući patrijarhu na dušu to što se nije ogradio od navodnih srpskih zločina.
Konačno, nijedan od pobrojanih srpskih autora, ni u jednom svom delu u kojem je čitaoce suočavao sa zločinačkom prošlošću, nije makar i ovlaš pomenuo zločine drugog naroda, a Miljenko Jergović u „Ocu“ itekako podseća Srbe i na Srebrenicu, i na Sarajevo, mada, i to se mora priznati, prema onima koji su granatirali bosansku prestonicu ima mnogo više razumevanja od nekih naših pisaca koji su u svojim delima varirali temu „opsade“ grada na Miljacki.
Uostalom, ako im je i identičan svojevrsni intelektualni mazohizam samoponištavanja tradicionalnih vrednosti, Jergovićev je utemeljen u faktima, a kod pomenutih srpskih pisaca u fikciji.

Razapet između genetskog koda (koji ga određuje kao katolika i Hrvata) i opsesivnog traganja za širim socijalnim identitetom: Miljenko Jergović

IZDAJA BOGA I DOMOVINE
Nažalost, zbog specifičnog pristupa ovoj i za Hrvate i za Srbe, svakako još uvek delikatnoj temi, knjiga „Otac“ Miljenka Jergovića izazvala je nebrojeno više reakcija koje su raspravu odvele pre u prostore književne politike, nego književne poetike. Tako je akcentovan samo deo značenja „Oca“, dok su mnogi tematsko-motivski rukavci prećutani, a izostala je i interpretacija koja bi svedočila o umetničkim i estetskim vrednostima novog Jergovićevog dela. A za njima možemo tragati samo ukoliko obratimo pažnju na činjenicu da je „Otac“ svojevrsni mozaik u kojem je autor memoarski verodostojno i umetnički ubedljivo prepleo istorijsko zlo i privatnu nesreću sopstvene porodice. Scena u kojoj se Jergovićev otac, inače u središtu piščeve pažnje, vraća sa ratišta u Sarajevo, „poluživ, bolestan od pjegavog tifusa“, i njegov susret sa majkom, najbolje ilustruje prethodnu tvrdnju:
„Baba Štefanija jedva ga je pustila u kuću, jer je otišao s partizanima da ubija Hrvate. Ležao je u postelji i buncao, a ona mu je govorila neka crkne. Kao u narodnoj epici – detalj posve neupotrebljiv u literaturi i nevjerojatan u životu – nije mu htjela pružiti čašu vode, a on je bio neprestano žedan.“ Zaista, teško je pronaći u srpskoj ili hrvatskoj književnosti, kako to i sam Jergović priznaje, narativni obrazac koji bi mogao „podnijeti ovakav oblik majčinskoga zlostavljanja i familijarizacije revolucionarne ideologije“. Teško je, uistinu, zamisliva scena majke koja polumrtvoga sina „optužuje za izdaju Boga i domovine“. A pogotovo kada se zna da je Štefanija realan lik, istinska piščeva baba.
Teško je, takođe, pronaći i primer u ovim književnostima da jedan pisac odlučuje da ogoli sve grehove i zla, prikaže sve mane i bizarnosti svoje porodice i rodbine, da čak oca, čija je smrt i povod za pisanje knjige, predstavi kao literarnog i društvenog autsajdera – i to sa ništa manje oštrine i patetike natopljene ironijom, koja je krasila opis oca u „Porodičnom cirkusu“ Danila Kiša („Bašta, pepeo“, „Rani jadi“, „Peščanik“) – ali ne u romanu, nego u biografsko-esejističkom tekstu. Ne, dakle, u fingiranoj, nego realnoj ispovesti. U stepenu „književnog razgolićavanja“ Jergović je knjigom „Otac“ napravio iskorak čak i u odnosu na Miroslava Krležu koji ni sam nije u potpunosti ispoštovao zahtev na osnovu kojeg „literatura bez odiranja vlastitog skalpa nije literatura“.

BALKANSKO ZLO U KRVI
Tragikomični život oca Dobra, razapetog između genetskog koda (koji ga određuje kao katolika i Hrvata, a u datim istorijskim okolnostima i kao ustašu) i opsesivnog traganja za širim socijalnim identitetom (kojeg pronalazi u lekarskom pozivu), Jergoviću je poslužio da ličnu, pojedinačnu i porodičnu dramu podigne na opšti, kolektivni nivo, i tako problematizuje pitanje identiteta i u nacionalnom, verskom, ideološkom, kulturološkom i jezičkom kontekstu.
„Postavljalo bi se pitanje ko mi je otac. Od tog pitanja počinje naša cjeloživotna potraga za identitetima, porodična i društvena povijest, nekoliko zajedničkih i odvojenih nacionalnih historija prorešetanih ratovima … sve dok na kraju ne dovede do krvoprolića, većega ili manjeg, porodičnog ili nacionalnog, koje je vazda i uvijek u nas nastajalo kao najprimitivniji oblik krize identiteta … u ovome našem, balkanskom i srednjoeuropskom svijetu, u ovoj tužnoj katoličkoj vukojebini, na divljem pravoslavnom i islamskom zapadu…“
No, to traganje za izgubljenim identitetom za Miljenka Jergovića završava se očevom smrću. „Očevom smrću ugašena je sarajevska loza Marka Jergovića, kockara i poštara, rodom iz Ličkog Lešća. Na svijetu nema nijednoga živog Jergovića koji bi mi bio neki rod“, poslednja je rečenica knjige „Otac“, kojom autor kao da želi saopštiti kako je ipak uspeo da se očisti od (ustaškog) greha, i kako se, napokon, iz katoličke kaljuge može otisnuti u vrli novi svet, zamenjujući slobodu, prožetu balkanskim zlom u krvi, ropstvom u ništavilu evropske političke korektnosti.
Šteta, jer upravo ta tužna katolička vukojebina, i taj divlji pravoslavni i islamski zapad imaju potencijal da prozi Miljenka Jergovića podare identitet, koji bi ga, udružen sa njegovim nespornim književnim umećem, učinio značajnim predstavnikom hrvatske književnosti.

3 коментара

  1. Avatar
    Поздрав из БЛ

    Па,господине Дунђерин,док сам читао овај ваш приказ “савремене балканске књижевности” закључци су ми се наметнули и прије него сте их написали у посљедњем пасусу.Да ли је то одраз кохерентности вашег текста или “још један доказ једноумља” у Срба,не знам али ми је драго да је тако.Било како било,ова екипа савремених балканских ласица,нањушила је одавно општи став еуро-нато постмодерних елита према “југоисточној Еуропи”,а то је потреба да се брдовити Балкан идеолошки преоре,побрна и заравна,како би се на миру Божијем посијала енглеска трава.Не познајем недјела читавог чопора и не каним,јер сам дубоко убијеђен да то није нити ће икад постати књижевност иако им треба признати да раде у неупоредиво тежим условима од режимских “посленика писане ријечи” од прије педесет година.Броз је ипак знао како да утјера памет у главу народу.Јерговићев ангажман се кретао пред нашим очима од предводника антисрпске харанге одоздо из “проклете котлине” Сарајева па до једног од носилаца “свебалканске антинационалистичке дератизације”,радо виђеног и скоро прихваћеног београђанина.Ниједну басарину књигу нисам могао завршити са читањем просто јер су нечитљиве и стилски храпаве као ауторов глас и лице.Уосталом,он је аванзов’о и довољно наплатио за живота,баш га брига шта фукара мисли!О тугаљивој животној причи КВ кувара Владе Арсенијевића упознао сам се из његових колумни у Политици.Јадно,гадно,али поучно за све избјегличке љенчине на земаљској кугли:”Како избјећи масну запару кухиње и прехранити се набацивањем фекалија по родбини!” Елем,именована постмодерна југословенска књижевна братија не заслужује никакву пажњу,још мање уважавање обзиром да то што раде није књижевност него писање пробриселских и глобалистичких панегирика.Можда је неко од њих и увјерен у оно што ради,не знам,и ја сам као клинац пасионирано читао СФ литературу и чекао да се коначно формира “Свјетска влада” на Ист риверу и оствари “бродерхуд оф мен”,а онда сам одрастао и у међувремену конзумирао све благодети које нам је међународна заједница са Ист ривера сервирала током задње две деценије.Ј…га,нико ми на вријеме није понудио ангажман!

  2. Avatar

    Duboko se nadam da ce se naci neki dobar reziser, koji ce ovu knjigu pretociti u film…zapravo, samim citanjem ide film, tacno osetite i vidite likove, grad, oca, bolnicu…nesto kao SECAS LI SE DOLI BEL…u smislu oslikavanja autenticnog Sarajeva toga vremena

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *