Taj mama i ta tata

Piše Aleksandar Dunđerin

Ukoliko bi se naša zemlja pridržavala preporuka Saveta Evrope o rodno korektnom jeziku, imenice „majka“ i „otac“ bili bi u srpskom jeziku zamenjene „manje uvredljivim izrazima“ „roditelj“ ili „jedan od roditelja“

Potvrda da je „Uputstvima za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje“ zaštitnika građana Saše Jankovića, stvoren okvir za jednu novu, orvelijansku Srbiju, stigla je iz Saveta Evrope samo nepuna dva meseca pošto je „Pečat“ (u tekstu „Invalid/i/ uma“, broj 125) ukazao na moguće štetne posledice ideološkog nasilja nad srpskim jezikom. Naime, po preporuci Saveta Evrope, ubuduće bi u javnoj komunikaciji trebalo izbegavati „seksistički jezik“, odnosno reči koji ugrožavaju ravnopravnost žena i muškaraca. Ukoliko bi se naša zemlja, koja je članica SE, pridržavala ovih preporuka, čiji su tvorci borci za rodnu ravnopravnost, imenice „majka“ i „otac“ bili bi zamenjeni „manje uvredljivim izrazima“ „roditelj“ ili „jedan od roditelja“.
Ukoliko je povodom zahteva ombudsmana Saše Jankovića, koji je takođe u „Uputstvima“, inspirisan feminističkim studijama, pretpostavljajući ideologiju jezičkim specifičnostima, između ostalog vodio računa i o rodno diferenciranom jeziku, bilo moguće uložiti trud, i sa lingvističkog stanovišta ukazati na neopravdanost inicijative da se pojam „gospođica“ potpuno eliminiše iz javne upotrebe, te iz etimološkog ugla objasniti kako njegova upotreba nije izraz mizoginije – u slučaju najnovijih predloga u SE jedino je moguće zaključiti da je potencijalni evropski rečnik novih reči u direktnoj funkciji instaliranja nezapamćenog u istoriji civilizacije totalitarizma. Jer izbacivanje reči „majka“ i „otac“ ne predstavlja samo prikriveno nasilje nad društvenom svešću, već, više od toga, ovim procesom direktno se ugrožava funkcionisanje ljudskog roda i ljudske misli, oduzima se mogućnost detetu da govori i razvija se na mentalnom planu. Jer, ne treba zaboraviti da su „mama“ i „tata“ prve reči koje deca uče da izgovaraju. Procesom postepenog napuštanja ovih izraza, vremenom bi se, očigledno, postigao monstruozni cilj bolesnih evropskih birokrata – dekodiranje dečjeg mozga. To je, uglavnom, zajednička ocena najvećeg dela svetskih psihologa i lingvista, povodom najave evropskih jezičkih reformi.
Ostaje, pak, pitanje da li upravo na to računaju predlagači rodno korektnog jezika, poput poslanice švajcarskog parlamenta Doris Štump, koja je ovo pitanje pokrenula smatrajući, između ostalog, da izraz „majka“ ženu označava kao „pasivno, manje vredno biće“, te asocira na to da je žena tek „seksualni objekat“ (?!) Zaista, u kojoj meri je potrebno biti zadojen feminističkom ideologijom, i kakav to monstruozni um treba imati, pa obraćanje deteta (makar ono imalo i 30 ili 40 godina) biću koje mu je podarilo život sa „mama“ ili „majko“, doživljavati kao nanošenje duševnog bola roditelju, kao aluziju na neravnopravnost, kao izraz uvrede i nepoštovanja, diskriminacije.
Ova „preporuka“ samo je još jedan  u nizu izazova koji se postavljaju pred  naše društvo, za koje, navodno „Evropa nema alternativu“. To je i tema za razmišljanje i preispitivanje ubeđenja (i predstava) svakog građanina naše zemlje – ukoliko već on nije i sam  posumnjao u pojedine vrednosti, pravila i zahteve te,  do otuđenja „prenormirane“ i „preuređene“ Nove Ujedinjene Evrope! Ove sadašnje Evrope koja, uzgred budi rečeno, ima malo veze sa nekadašnjim političkim, kulturnim i duhovnim evropskim vrednostima, koje su se pod ovim pojmom „Evropa“ podrazumevale. Građani Srbije bi to neizostavno morali da učine povodom ovih i (bezbroj) sličnih inicijativa, koje imaju za cilj transformaciju ne samo srpskog, nego i svih drugih evropskih društava –  u zajednicu lišenu  antropološkog i civilizacijskog, a ne samo tradicionalnog smisla.