Smrt špijuna na Temzi

Piše Dejan Lukić

Zašto je ubijen agent MI6 Gareta Vilijamsa, jedan od visoko cenjenih, mladih obaveštajaca britanske špijunske zajednice?

Na milju od sedišta britanske spoljne, kontraobaveštajne službe MI6, u londonskom kvartu Vokshol, nalazi se frekventni noćni bar Barkod. Sa nameštajem u modernom stilu i plavim neonskim svetlom, Barkod je privlačno mesto gde se okupljaju mladi za vikend. Ali Barkod je, istovremeno, i sastajalište londonskih homoseksualaca u ovom delu metropole. Među stalnim gostima tu je redovno bio i Garet Vilijams, tajni agent MI6 čije je mrtvo telo pronađeno prošle nedelje, spakovano u kofer i ostavljeno u kupatilu njegovog stana u obližnjoj, otmenoj četvrti Pimliko.
Misteriozno ubistvo operativca MI6, već danima je tema i enigma na Temzi, koja je još jednom pokrenula opštu radoznalost o intrigama u mračnom svetu špijunaže i njenih skrivenih koridora.
Ko je ubio i kome je bilo u interesu da likvidira jednog od visoko cenjenih, mladih obaveštajaca britanske špijunske zajednice?

KADA GEJEVI REKETIRAJU
Istraga još teče, rezultata još nema, a sve se odvija u krajnje diskretnoj atmosferi i sa signalima nepoverenja, surevnjivosti pa i antagonizma između tri glavne špijunske službe u zemlji. Dok istraga zapinje, za sada je puštena u cirkulaciju, po svoj prilici radi zametanja traga i nečijih interesa, i priča da je gej špijuna, najverovatnije, ubio njegov gej ljubavnik. Na ovu atraktivnu priču za širu javnost, ubrzo su se nakalemile „informacije“ da je u stanu žrtve pronađena lista sa imenima više homoseksualaca, gej pornografija, sadomazo oprema i druga seksualna pomagala, navodni dokazi da je bio i tranvestit…
Ali, pored ovoga, Londonom kola i paralelna priča da je ove pikantne detalje pustio u promet Skotland jard kako bi skrenuo fokus javnosti i medijskih lovaca sa Vilijamsovog profila i aktivnosti kao krupne ribe u MI6, koji je, po prirodi položaja i dosijea kojim se bavio, znao mnoge prljave tajne profesionalne sredine u kojoj je radio.
Dok se ovo ispisuje u opticaju su još dve verzije. Po jednoj, nešto manje uverljivoj (ali ipak mogućoj), žrtva je bila ucenjivana i plaćala je reket ucenjivačima iz gej miljea. Ovu liniju donekle potpomaže i neobična dinamika kretanja novca na njegovom privatnom bankovnom računu. Detektivi koji vode istragu registrovali su tri sume od po dve hiljade funti, uplaćene na njegov račun u tri uzastopna dana. Zatim je taj novac u naredna tri dana skinut sa računa. Barata se, takođe, podatkom da je dva meseca ranije sa jednog od više njegovih računa, skinuta bez traga suma od 18 hiljada funti!
Druga verzija, sa nešto više pristalica, pretpostavlja da je Garet Vilijams žrtva obračuna, surevnjivosti i zle krvi koja dostiže mere neprijateljstva u mračnom svetu tri velike obaveštajne službe u zemlji.
Britanski špijunski sistem postavljen je na tri glavne obaveštajno-operativne branše: MI5, Unutrašnja služba bezbednosti; MI6, Spoljna kontraobaveštajna služba i takozvani Vladin štab za komunikacije (GCHQ), specijalizovan za elektronsko presretanje i dešifrovanje komunikacija u zemlji i po celom svetu. Primera radi, agenti ovog Centra su pomoću svojih visoko usavršenih mobilnih elektronskih „presretača“, smeštenih u  kombijima i raspoređeni po celoj Hrvatskoj, za hrvatsku službu bezbednosti uspešno obavili posao lociranja (na španskim ostrvima) haškog begunca, generala Anta Gotovine.
Svaka od ove tri službe radi na posebnom nacionalnom zadatku, ali svaka je i svet za sebe. Kako u prošlonedeljnom „Telegrafu“ objašnjava bivša špijunka MI5, Eni Mahon, sve tri agencije imaju „svoju posebnu kulturu ponašanja i hermetičku zatvorenost prema dvema drugima“. Agenti spoljne službe MI6 prema njenom objašnjenju, deluju samostalno kao slobodni strelci. „Po prirodi su sigurni u sebe, više od drugih su upućeni na individualno operisanje i ‘etički su fleksibilni’“, što su eufemizmi za upotrebu prljavih sredstava.
Operativci MI5, naprotiv, uvek su deo „čopora“, nemaju mnogo prostora za individualnost, moraju da harmonizuju široku lepezu resursa i ljudi kako bi izveli zadatu operaciju, što praktično znači operisanje unutar tima.
U špijunskom trijumviratu najtajanstveniji i najhermetičniji je štab GCHQ u Čeltenhamu, koji se nalazi nedaleko od Londona. Razlikuje se od ostale dve branše pre svega po tome što je zbirno mesto strogo selektovanih, visoko stručnih profila na polju elektronike i u oblasti komunikacija uopšte.

Bio je jedini operativac sposoban da efikasno organizuje prislušnu službu koja bi ušla u trag Osami Bin Ladenu. Neposredno pred smrti, radio je na izradi sistema presretanja talibanskih komunikacija na internetu: Garet Vilijams

ELEKTRONKSI TERORISTI
Garet Vilijams je bio kadar Čeltenhama pre nego što je prošle godine kao  izuzetno sposoban, vunderkind za matematiku na studijama u Oksfordu, bio upućen na jednogodišnju ispomoć centrali MI6 u Londonu.
Kada su ga još sa studija obaveštajni „skauti“ koji, kako priča Eni Mahon, stalno vršljaju po britanskim univerzitetima, pokupili sa Oksforda i doveli u Čeltenham, Vilijms se našao u društvu najveće grupe matematičara okupljenih na jednom mestu, a u službi špijunaže, zajedno sa stotinama drugih analitičara i eksperata za dešifrovanje tajnih poruka i kodova. Postao je deo ekskluzivnog sveta u kome je „okean kompjutera povezan sa velikim sistemima podataka, u kojima je svaki kompjuter imao ,ne gigabajt, nego petabajt informacija, osam puta više nego što iznosi broj reči u svim knjigama Britanske nacionalne biblioteke“ (Telegraf).
Jedan bivši agent u Čeltenhamu ima plastičan opis neverovatnog potencijala ovog špijunskog centra: „Često smo se šalili da naši kompjuteri mogu da, kada neka naša koleginica zatrudni, uhvate prvi glas još nerođene bebe, da je kasnije prate kroz celi život sve do same smrti; bez obzira na kojem se delu sveta nalazi“.
Garet Vilijams nije, eto, iza sebe ostavio takav trag. Njegovo ubistvo i dalje je  enigma i još se vodi kao „kvalitetno obavljen“ profesionalni posao.
Prošle godine šef Vilijamsovog odeljenja saopštio mu je da ga centrala u Čeltenhamu delegira na ispomoć centrali MI6 u Londonu. Bio je to još jedan znak njegovog brzog uspona u hijerarhiji GCHQ.
Dve godine posle dolaska u centar za snimanje komunikacija (2003), Vilijams je bio takođe upućen da pomogne super tajnom centru RAF-a – Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, u Jorkširu. Tri godine posle toga, nalazimo ga u Merilendu (SAD), sedištu američke Agencije za nacionalnu bezbednost. Agencija je partner Čeltenhama u  špijuniranju svetskih komunikacija. Kao specijalno preporučenom operativcu iz Londona, Vilijamsu su tada domaćini u Merilendu ukazali posebno poverenje i čast, dopuštajući mu da presluša satelitski snimak razgovora Osame Bin Ladena i njegove majke, neposredno posle terorističkog napada na Njujork i Pentagon, 9. septembra 2001. godine.
Dalji znak o brzom usponu i značaju Vilijmsa, bio je fakat da ga je MI6  namestio da živi u superobezbeđenom apartmanu, u prestižnom londonskom kvartu Pimliko. U tom apartmanu pre njega su stanovale najveće marke  britanskih tajnih službi. Apartman je bio „funkcionalno namešten“ i sa apsolutno zaštićenom, direktnom linijom sa centralom MI6.
Eni Mahon navodi u autorskoj ispovesti u „Sandej telegrafu“ (29. avgusta) da, uprkos tome što obaveštajna zajednica u zemlji pokušava da se predstavi spoljnjem svetu kao jedinstveni front, sukobi unutar tri agencije su stalni. Agenti koji budu iz jedne službe privremeno poslati u drugu – kao što je to bio slučaj sa Vilijamsovim transferom iz Čeltenhama u MI6 – imaju „stotinu muka“ da postanu deo novog okruženja. „Njihove kolege gledaju ih sa sumnjom, a ključ te sumnje je da svaka od tri službe faktički špijunira druge dve u nastojanju da za sebe ojača prestiž, moć i finansijsku podršku u Vajtholu“.
Vilijams je, kao dete Čeltenhama, imao, prema prilično kredibilnim informacijama „nekomfornu godinu“ u centrali MI6. To se posebno pokazalo kada je, mimo kolega u MI6 koji su po rangu bili daleko iznad njega, upućen u Avganistan kao jedini operativac sposoban da efikasno organizuje prislušnu službu koja bi ušla u trag Osami Bin Ladenu lično. U bazi MI6 u Kabulu uspeo je da dešifruje talibanske komunikacije i locira talibanske lidere u Avganistanu i Pakistanu, koji su zatim bili ciljevi američkih bespilotnih letelica.
Neposredno pred smrti, radio je na izradi sistema presretanja talibanskih komunikacija na internetu, posebno na „Skajpu“.
Vilijams je trebalo da se ovog septembra vrati na svoj posao u Čeltenham. Bio je, kako se navodi, predviđen da rukovodi novom sekcijom – Centrom za elektronske bezbednosne operacije. Reč je o posebnom departmanu eksperata za detektovanje opasnosti od „elektronskih terorista“. Umro je samo nekoliko dana pre ove promocije.

Vilijams je živeo u prestižnom londonskom kvartu Pimliko, u superobezbeđenom apartmanu u kojem su pre njega stanovale najveće marke britanskih tajnih službi

AVANTURE, UZBUĐENJA, IZAZOVI
Istraga o smrti kreće se sporo. „Dok se istražitelji muče da odgonetnu bilo kakav ključ o tome ko bi mogao, i zašto, da se nalazi iza ubistva – ne zna se čak ni na koji je način Vilijams ubijen – pojavljuju se i sumnje da je cela operacija istrage opstruirana od strane elemenata u samoj obaveštajnoj sredini“, napisao je „Sandej tajms“ u poslednjem broju. Navodi da obaveštajne službe sprečavaju policiju, navodno iz bezbednosnih razloga, da ispituje potencijalno ključne svedoke. Spominje se, posebno, jedna neimenovana  Vilijamsova koleginica koja je sa njim radila u Čeltenhamu. Pre mesec dana dotična je bila određena da radi za jednu agenciju direktno vezanu za jednu bazu Pentagona u Denveru (Kolorado). Tamo je trebalo da radi, kako piše „Sandej tajms“, na „nekim posebnim obaveštajnim poslovima“. Kada je Skotland jard zatražio da sa njom razgovara ,dobio je dogovor da gospođica (25) „nije na raspolaganju“ za policijski intervju.
Neposredno posle detektivima Skotland jarda rečno je, takođe, da je i jedan drugi potencijalno značajan svedok iz obaveštajnih struktura nedostupan „za bilo kakvo policijsko ispitivanje“.
U vrhu Skotland jarda bili su iznenađeni odsustvom, inače uobičajenog, javnog poziva građanstvu da pomogne bilo kakvom informacijom o kretanju Vilijamsa pred smrt, što je pobudilo pretpostavke, pa čak i neke medijske tvrdnje, da je to učinjeno „naređenjem sa visokog mesta“.
Benignija linija istrage usmerila se na pitanje da li je Garet Vilijams vodio  dvostruki život. Da je Vilijams bio po formacijskom rasporedu špijun MI6, služba bi, svakako, o tome znala. Homoseksualnost nije brana ulasku u britanske obaveštajne službe. Vilijams je, u svakom slučaju, morao da, kada je regrutovan za Centar u Čeltenhamu, prođe kroz takozvanu „unapređenu proveru“. To je procedura kojom se proveravaju sve strane života budućeg obaveštajca, uključujući njegove prijatelje, roditelje, intimne veze, pa i seksualnu orijentaciju.
Eni Mahon, opisujući svoj život bivšeg agenta MI5, kaže da posle ovog rešeta kroz koje prođe, agent ulazi u jedan paralelni svet koji stalno stoji uz njegov svakodnevni život. „Od prvog susreta sa oficirom bezbednosti, morate da se oprostite od jednog dela svog dotadašnjeg života. Traži se da ništa ne govorite, ni porodici ni prijateljima, i da odmah potpišete tekst takozvanog ‘Propisa o zvaničnim tajnama’ po kome, ako išta kažete ili otkrijete o vašem poslu, rizikujete zatvor“. Ali, s druge strane, sam proces pristupanja ovom svetu je izazovan, laskav i obuzimajući. Elemenat tajanstvenosti daje svemu tome egzotičan začin i u velikoj meri kompenzuje činjenicu da je posao relativno slabo plaćen“.
Početna plata jednog novajlije u, recimo MI5, kreće se u rangu od oko 15 hiljada funti godišnje, što je zarada jednog službenika u lokalnoj pošti. „Ali špijun se na postaje novca radi“.
U ispovesti koju je ispričala „Sandej tajmsu“, Eni Mahon takođe govori da  zbog obezbeđenja personalne tajnosti, u životu tajnog agenta postoji neprestana barijera između njega i normalnog sveta. „Uobičajena maska za skrivanje  jednog  agenta MI5 jeste priča da radite kao običan službenik u Ministarstvu odbrane; a za agenta MI6 da ste običan službenik u Forin ofisu. Kao tajni agent moraćete brzo da naučite da budete diskretni na telefonu i mejlu; konverzacija enigmatskim jezikom postaje deo vaše prirode, što je, opet, izvor frustracija za vaše prijatelje i porodicu“.
Internet je, takođe, postao jedna vrsta noćne more za obaveštajne „aveti“ i njihove paralelne živote. Kako piše „Mejl“ povodom ove afere, mnogima se ledi krv u žilama pri pomisli da će se pojaviti kao „prijatelji“ na Fejsbuku. U Londonu se još uvek nezvanično tvrdi da je sadašnji šef MI6, Džon Sojer, za dlaku „preživeo“ kada je uhvaćen na Fejsbuku u kupaćim gaćicama na plaži, sa jasno prepoznatljivim likom.
Na Radiju Bi-Bi-Sija 4 objavljeno je kompletno istraživanje o tome „kako je biti špijun“ i posebno kakav je život špijuna nakon što, dobrovoljno ili ne, napusti službu u koju se „ne ide zbog para“. Poenta je to da je biti špijun  „avantura uzbuđenja i izazova“, ali da se oni koji su doživeli penziju uvek automatski osvrću kada otključavaju ulazna vrata stana, redovno cepaju papir pre nego što ga bace i do kraja života se pitaju da li su prisutni u vlastitom životu?
Misteriozna smrt špijuna Gareta Vilijamsa postala je, tako, ovih dana na Temzi i povod za multidisciplinarno posmatranje mračnog sveta tajnih službi i čoveka u njima. Sve u iščekivanju da se otkrije, ako se otkrije, ko je ubio Gareta Vilijamsa. I zašto?

Један коментар

  1. Avatar

    Velika britanija zna tajnu,samo ne mora da je podeli sa nama.Pozdrav za autora.(Odlicno pisete!Volela bih nekoliko redova o novim vojnim tehnologijama koje su u manjoj ili vecoj meri dostupne i civilima).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *