ROMI U FRANCUSKOJ Osveta žigosanih

Piše Mira Popović

Proterivanja Roma i socijalni protesti u zemlji, najdirektnije štete ambicije, inače nepopularnog, Nikole Sarkozija da se nametne kao nezaobilazni naslednik sebe samog u Jelisejskoj palati 2012. godine

Rezolucija Evropskog parlamenta koja poziva da se hitno obustave proterivanja pripadnika jedne etničke grupe, umnoženi zahtevi organizacija za ljudska prava na čelu sa nezaobilaznom Amnesti internešenel za poštovanjem ljudskih prava, intervencija visokog komesara UN za ljudska prava, papin poziv na toleranciju… reklo bi se reagovanje tzv. međunarodne zajednice na stari balkanski košmar. Reč je, međutim, o sadašnjem trenutku i o Francuskoj, gde vlasti sprovode rigoroznu akciju demontiranja divljih romskih naselja i proterivanja njihovih stanovnika u zemlje porekla, mahom u Rumuniju i Bugarsku. Kako je Francuska dotle došla?

PRIORITETNO RUŠENJE (ROMSKIH ) KAMPOVA
Akcija po sebi nije nova, i nije francuski „izum“. Sprovode je i druge evropske zemlje, kao što su Italija (Berluskonijeva vlada je, usput, jedna od retkih, ako ne i jedina koja je pozdravila francuski izgon Roma) i Danska. U njenim okvirima prošle godine je iz Francuske – prema službenim podacima – u Bugarsku i Rumuniju vraćeno blizu 10.000 Roma, a u prvih osam meseci ove godine više od 8.000 njih. Ali, nisu brojke te koje izazivaju sveopšte zgražavanje i osudu, već način na koji su se vlasti u Francuskoj ovog leta postavile prema Romima pridošlim iz dve istočnoevropske zemlje po njihovom priključenju EU, posle jednog kontroverznog govora predsednika Nikole Sarkozija. U tom govoru, održanom 30. jula u Grenoblu, Sarkozi se vratio omiljenoj temi nacionalnog identiteta, objavio je rat kriminalu koji je povezao sa imigracijom i Romima i odredio cilj – evakuaciju 300 ilegalnih romskih kampova do kraja oktobra. Politizovao je, pa i ideologizovao, osetljivu temu imigracije i to je ono što, usudili bismo se da kažemo, Francusku sada košta primedbi na račun žigosanja etničkih grupa, ksenofobije, rasne diskriminacije, kršenja ljudskih prava i evropskih i svetskih konvencija koje garantuju njihovu zaštitu i zabranu podvajanja ljudi na osnovu etničkog porekla.
Naravno, Francuska je činila i čini sve da ubedi svet kako ona ne gazi rečene principe o  nediskriminaciji i kako samo sprovodi svoje zakone o nedozvoljenom boravku stranaca na njenoj teritoriji, čime se nije posebno ustremila na Rome. Ali, avaj! Nedugo pošto su ministri unutrašnjih poslova i imigracije, Bris Ortefe i Erik Beson, u Bukureštu ponovili tu tvrdnju, a  Beson pružio uveravanja evropskim poslanicima „kako Francuska ne preduzima nikakve posebne mere prema Romima“, ogorčena domaća štampa domogla se i objavila dva cirkulara koja tvrdnje demantuju. U jednom od njih, datiranom 5. avgusta, direktor kabineta ministra unutrašnjih poslova Mišel Bart podseća prefekte svih departmana na „ciljeve koje je zacrtao predsednik Sarkozi – evakuaciju 300 ilegalnih romskih naselja tokom tri letnja meseca – i od njih zahteva da pristupe „sistematskom rušenju nedozvoljenih kampova, prioritetno romskih“.

NEMORALNO I NEZAKONITO
Skandal je, kao što se moglo očekivati, žestoko odjeknuo, a domaće kritike bi se, čini se, najbolje mogle sažeti u oceni bivšeg šefa francuskih socijalista, Franse Olanda, da je cirkular nemoralan i protivzakonit. „Nemoralan je jer žigoše jednu zajednicu, a nezakonit jer je reč o diskriminaciji protivnoj Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima“, poručio je Oland. Sâm Beson pokušao je prošlog ponedeljka da se lično opravda zbog nehotične laži jer mu, kako je ustvrdio, nije bio poznat sadržaj cirkulara upućenog prefektima. On je pozvao zainteresovane za temu da se obrate ministarstvu unutrašnjih poslova, ali to samo po sebi ne menja ništa na stvari. Ne umanjuje ni bruku, niti optužbe.
Protivljene Sarkozijevoj politici prema Romima na domaćoj sceni ne potiče samo od opozicije, organizacija za borbu za ljudska prava i intelektualaca. Većina Francuza (55 odsto) smatra, kaže jedno istraživanje javnog mnjenja, da su mere proterivanja Roma antirepublikanske. Iako to mora biti razočaravajuće za šefa države koji je ovog leta, prema mišljenju posmatrača i analitičara, pokušao da zalaskom na teren ekstremne desnice – bezbednost i imigracija – „zavede“ deo biračkog tela u perspektivi izbora 2012. godine, još mu je, verovatno, teže pala činjenica što su prema njegovoj politici rezerve izrazili i neke ličnosti na vlasti. Među njima su i svagda odmereni premijer Fransoa Fijon, koji je povukao distancu ocenom da „ ne treba instrumentalizovati borbu protiv ilegalne imigracije“, ministar odbrane Erve Moren i šef diplomatije Bernar Kušner, koji je javno oglasio da „nije srećan zbog onog što se dešava u pogledu Roma“, kao i da je pomišljao i na ostavku.
Jedna od najneobičnijih kritika potekla je od sveštenika iz Lila, 71-godišnjeg Artura Ervea. On je, u znak protesta zbog vladine politike prema Romima, vratio Orden za nacionalne zasluge, ali je upamćen ne toliko po tome, koliko po molitvi u crkvi, a potom i pred novinarima, da Sarkozija strefi srčani udar, zbog čega se posle izvinuo.

SARKOZI JE „OPASAN ČOVEK“
Da li Sarkozi vodi opasnu politiku? Da li je on opasan čovek? Ovo drugo pitanje lansirao je prošle sedmice nedeljnik „Nuvel opservater“ objavivši na naslovnoj stranici fotografiju francuskog predsednika preko koje je povučena traka i na njoj ispisano pitanje: „Da li je ovaj čovek opasan?“ Gotovo kao fotografije sa poternica sa porukom: „traži se“! Tekstovi obuhvaćeni temom broja ne daju precizan odgovor na postavljeno pitanje, pa je utisak da je najveći domet demarša pariskog nedeljnika što ga je postavio. Za francusku štampu, kada je reč o odnosu prema šefu države, zaista retko i hrabro.
Među „vrućim“ temama ovog trenutka u Francuskoj su i protesti protiv nepopularne reforme penzijskog sistema i političko-korupcionaška „afera Betankur“ čiji pipci, na jedan ili drugi način, dotiču Jelisejsku palatu.
Na dan kada je u Nacionalnoj skupštini, 7. septembra, započela debata o predlogu novog zakona o penzijskom sistemu, koji predviđa odlazak u penziju sa 62 godine umesto dosadašnjih 60, odnosno ostvarenje prava na punu penziju sa 67 godina, a ne kao dosad sa 65, na ulice Pariza i drugih francuskih gradova je u znak protesta protiv reforme izašlo rekordnih dva miliona ljudi. Saobraćaj u zemlji je bio gotovo paralisan, štrajkovale su i pošte, bolnice i škole. Ohrabreni takvim učinkom, sindikati su za 23. septembar najavili novi generalni štrajk, ovog puta sa mogućnošću njegovog produžavanja i posle prvobitno određenog 24-časovnog trajanja. Sve govori da će sukob zabrinutih građana, okupljenih oko sindikata, i vlasti, biti dug, uporan i težak, mada ne treba sumnjati da će reforma, zahvaljujući Sarkozijevoj većini u oba doma parlamenta, biti usvojena. Ona će Francusku približiti većini „velikih“ evropskih zemalja koje su, takođe zbog povećanja životnog veka i ispražnjenih penzijskih fondova, povećale starosnu granicu za odlazak u penziju, ali to većinu podanika Pete republike ne teši. Oni smatraju da će ih reforma oštetiti i da će uništiti jedno od  najvećih francuskih socijalnih dostignuća.

KONTRAOBAVEŠTAJNA SLUŽBA I NOVINARI
Nevolja, i to ogromna, po vlast i lično po Sarkozija, koji gura reformu kao zalog svog izbornog „zaštitnog znaka“ čoveka promena, je što je za njeno sprovođenje zadužen ministar rada Erik Vert, do guše zaglavljen u aferu povezanu sa imenom najbogatije Francuskinje i Evropljanke, naslednice kozmetičkog giganta „L’Oreal“, Lilijan Betankur. Vert se sumnjiči za zloupotrebu položaja, konkretno da je 2007. godine izdejstvovao zaposlenje svoje supruge Florans u kompaniji „Klimen“ koja upravlja bogatstvom Betankurove i to od njenog glavnog finansijskog savetnika Patrisa de Mestra. U to vreme Vert je bio ministar budžeta u Sarkozijevoj vladi, a Betankurova je – utajila porez. Uz to, on je lično okačio na savetnikova prsa orden „Legije časti“ pošto je odobrenje za to odlikovanje tražio i dobio od Nikole Sarkozija. U zamršenoj aferi, Vertovo – ali i predsednikovo ime! – pominje se i povodom tvrdnji jedne bivše knjigovođe Lilijan Betankur da je Vert u svojstvu blagajnika vladajuće desne partije UMP primio od milijarderke 150.000 evra za finansiranje Sarkozijeve predsedničke kampanje. Kada se to ima u vidu, jasno je da šef države ne može da se liši Erika Verta ne samo zato da bi ovaj izgurao započetu reformu penzijskog sistema, već ga drži i kao štit pred opasnošću da se afera Betankur-Vert ne pretvori u aferu Betankur-Sarkozi.
Da je u „samozaštiti“ Jelisejska palata otišla predaleko, ustvrdiće početkom ove nedelje ugledni pariski dnevnik „Mond“. List je odlučio da podigne sudsku tužbu čijim razmatranjem treba da se utvrdi da li je Jelisejska palata prekršila Zakon o zaštiti novinarskih izvora. Dnevnik, naime, tvrdi da je predsedničku palatu iritirao tekst objavljen na njegovim stranicama u julu pod naslovom „Glavni savetnik Lilijan Betankur dovodi Erika Verta u teškoću“ i da je angažovala kontraobaveštajnu službu da bi doznala ko je novinaru „Monda“ potom prisluškivanom (toliko o slobodi štampe!) pružio podatke o svedočenju Patrisa de Mestra tokom saslušavanja u pritvoru. Jelisejska palata je, kaže „Mond“, „pomešala javni interes sa svojim sopstvenim“.
Najnovija epizoda „afere Betankur“, kao i razvoj događaja povodom proterivanja Roma i socijalni protesti u zemlji, najdirektnije štete ambiciji, inače nepopularnog, Nikole Sarkozija da se nametne kao nezaobilazni naslednik sebe samog u Jelisejskoj palati 2012. godine. A san mu, bez sumnje, narušava i najnovije istraživanje raspoloženja birača objavljeno u dnevniku „Liberasion“ koje pokazuje da 55 odsto njegovih sunarodnika priželjkuje da novi predsednik zemlje bude – socijalista.