RATKO DMITROVIĆ U Srbiji je moguće ono što nigde nije

Piše Ratko Dmitrović

Ima li režim u Srbiji i delić prava da od drugih država i naroda traži poštovanje i primenu međunarodnog prava, kada to poštovanje i pravo ne primenjuje prema sopstvenoj državi i većinskom narodu u njoj

Znam da je bilo davno, ali zarad poređenja u službi ovog teksta hajde da se vratimo u 1991. godinu, u 19. decembar. Toga dana, ne znam da li se sećate, proglašena je u Kninu Republika Srpska Krajina. Jugoslavija formalno još uvek postoji, nove države su u nastajanju, Slovenija se osamostaljuje, a Hrvatska sve čini da postane država. Krajišnici su zaokružili svoju teritoriju i rekli: Ovo je republika Krajina.
Sada se projektujemo u svečanu salu, u kojoj se odigrava čin proglašenja Krajine i bacamo pogled prema svečanoj loži u kojoj, uz ostale, sedi i jedan gost iz Zagreba, Žarko Puhovski. Šta on tu radi? Ništa posebno, došao je da ovaj skup podrži svojim prisustvom. To se, reći ćete, nije dogodilo jer tako nešto nije moguće. Nigde, pa ni u Hrvatskoj. Greška. Moguće je, u Srbiji.

DRŽAVOTVORNA SVEST
U toj državi je moguće i normalno ono što nigde nije, niti će biti. Na dan proglašenja nezavisnosti Kosova, u svečanoj loži u Prištini, sedela je Nataša Kandić. Ta slika, objavljena u nekim beogradskim medijima, bolje nego išta drugo oslikava suštinu sadašnje srpske države (ako je Srbija srpska država) nivo nacionalne i državotvorne svesti i beogradskih vlastodržaca i Srba uopšte. To je portret srpskog poraza i mera srpske nemoći.
Naravno, ovde se ne sme zaboraviti da je Republika Srpska Krajina nastala na ruševini bivše Jugoslavije, pre nego što je Hrvatska priznata kao samostalna država, a da su Šiptari otkinuli komad nezavisne i međunarodno priznate države Srbije.
Nataša Kandić se odmah vratila u Beograd i nastavila da igra raniju ulogu, poštovana i uvažena od najviših državnih funkcionera Srbije. Nešto kasnije u centru Beograda udarila je šamar jednom Srbinu proteranom sa Kosova. Posledice? Po nju pozitivne: ovog leta na noge joj je došao predsednik Hrvatske, Ivo Josipović, prilikom posete Beogradu, a kasnije je dotičnu gospođu, sa grupom istomišljenika, u svom kabinetu primio i predsednik Srbije, Boris Tadić.
Šta bi se dogodilo Žarku Puhovskom, ili nekom drugom (svejedno je) ko bi iz Zagreba došao da podrži stvaranje države Krajine „na suverenom hrvatskom teritoriju“? Da li bi taj, to je jedina dilema, doživeo progonstvo iz Hrvatske istoga dana ili bi se sačekalo dan, dva?
Dakle, ovo je priča o hrvatskoj i srpskoj opoziciji, drugačijem mišljenju, odnosu prema državi i ključnim nacionalnim pitanjima. Ovde ćemo pokušati da sagledamo koliko je kod jednih i drugih visok nacionalni prag, gde ima države, a gde je ona pretvorena u cirkusku šatru.
Skoro dve godine pre nego što su Šiptari proglasili nezavisnost Kosova i Metohije, dakle 2006, u Beogradu je potpredsednik Demohrišćanske stranke Milan St. Protić, nudio Šiptarima nezavisnost jer mu je, kako sam reče, tadašnji američki ambasador u Srbiji, Majkl Polt, kazao da je na srpskom stolu dobra američka ponuda za pristanak na komadanje Srbije. Kao, zaboravite vi Srbi Kosovo, a mi ćemo vam duvati u leđa da što pre uđete u Evropsku uniju.
To Protiću nije bilo dosta pa se ponudio da baš on sa srpske strane potpiše nezavisnost Kosova i Metohije. Evo ja ću, ako neće niko drugi, da potpišem tu nezavisnost-kazao je potpredsednik DHSS. I šta se dogodilo? Protić je zauvek eliminisan iz političkog i javnog života Srbije. Prezren je od strane medija i javnosti ,a nadležni državni organ pokrenuo je protiv njega proces u skladu sa Ustavom i pozitivnim zakonima. Da, tako bi bilo u svakoj državi, u Hrvatskoj, na primer. U Srbiji se veleizdaja (ne znam kako bi drugačija nazvao Protićev gest) bogato nagrađuje. Evo kako.

NAUČNA FANTASTIKA
U međuvremenu su Šiptari zaista proglasili nezavisnost Kosova (mart 2008. godine), a devet meseci nakon toga Vlada Srbije donosi odluku kojom Milana St. Protića imenuje za ambasadora Srbije u Švajcarskoj. Jedinstven slučaj u savremenoj svetskoj diplomatiji, nezapamćen potez.
I koga Milan Protić danas predstavlja u Šavajcarskoj? Srbiju ili Kosovo? Čiji je on ambasador?
Današnju Hrvatsku u diplomatskom smislu u svetu predstavljaju ljudi iz čijih se nastupa, izjava, intervjua…ne može ni naslutiti kritički odnos prema bilo čemu u državi koju predstavljaju. Samo u sferi naučne fantastike možemo zamisliti da bi Zagreb za ambasadora Hrvatske, u nekoj zemlji imenovao čoveka koji se, u vreme kada je to bilo aktuelno, zalagao za samostalnost Krajine.
Sada već daleke 1992. godine, grupa zvučnih svetskih imena obratila se otvorenim pismom novoizabranom predsedniku Amerike Bilu Klintonu, sa zahtevom da oružane snage SAD napadnu Srbiju i Srbe. U Bosni, Hrvatskoj…svejedno. Na spisku onih koji su potpisali taj apel našao se i beogradski advokat Srđa Popović. Ako se ne varam on je tada već bio u Americi. Srbiju je napustio krajem 1991.
Sedam godina kasnije, Amerikanci i Englezi podižu NATO silu i bombarduju Srbiju. Da li je to Popovića usrećilo? Delimično. U intervjuu koji je taj uvaženi beogradski advokat i vrlo uticajna ličnost u grupaciji perjanica „građanske Srbije“ dao, sarajevskom nedeljniku „Naši dani“ (broj 194. od 23. februara 2001. godine) urednik lista Senad Pećanin, pitao je Popovića: „Da li je NATO-intervencija protiv Srbije, ono što ste tražili 1992. godine?“
-Da, jedino što je ta intervencija došla kasno-odgovorio je Popović.
Dakle, Popovićeva sreća zbog bombardovanja Srbije nije potpuna jer je kasnila sedam godina.
U svakoj drugoj državi – osim u Srbiji, naravno – čovek koji je tražio oružani napad druge države, ili saveza država na svoju zemlju  bi, u najmanju ruku, bio proteran iz iste. Popović, ne treba valjda ni reći, danas živi u Beogradu.

PROUSTAŠKA STRANKA
Često putuje po svetu, ali Beograd mu je baza. Mnogo voli taj grad.
Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića predstavlja sebe kao partiju levice, liberalne levice, ako neko može da dokuči šta bi to u teoretskom smislu trebalo da znači. U Hrvatskoj, da pokušamo uspostavu te paralele, na poziciju levice pretenduju Račanovi naslednici (Zoran Milanović) i Hrvatska narodna stranka, Vesne Pusić. Kakav je njihov odnos prema hrvatskoj naciji i ključnim nacionalnim pitanjima? Isti kao i kod HDZ-a. Nikakve razlike nema. A kako ti levičari gledaju na teritorijalni integritet Hrvatske, na Krajinu, Srbe? Tu su na pozicijama proustaške Hrvatske stranke prava sa tom razlikom što se deklarativno odriču ustaštva, ali ne odbacuju i ne dovode u pitanje nijednu državnu odluku, donetu početkom devedesetih, kojom se u terminološkom ali i zakonskom smislu naslanja na ustašku NDH. Da ne otvaram ponovo (pisao sam o tome u „Pečatu“) skorašnji slučaj kada je upravo Vesna Pusić na glasanju u Saboru sprečila mogućnost da Srbi u Slavoniji i Baranji sami kreiraju svoju kulturnu politiku i očuvanje nacionalnog identiteta.
Pusićka je, ako niste znali, najbliži partner u Hrvatskoj Čede Jovanovića i njegovih liberala.
Kako se Čeda i njegovi ponašaju po gornjim pitanjima? Kao Pusićka u Hrvatskoj? Daleko od toga. Liberalno- demokratska partija je otvoreno tražila (Nenad Prokić, potpredsednik stranke) da Srbija prva prizna nezavisnost Kosova, što Borisa Tadića nije podstaklo da u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim obavezama, pokrene odgovarajući proces protiv LDP-a, zbog narušavanja teritorijalnog integriteta zemlje.
Liberalno demokratska partija, Čeda Jovanović pre svih, i sada otvoreno zagovara opciju da Srbija prizna nezavisnost Kosova, uz neizostavnu poštapalicu da je ta nezavisnost „faktičko stanje“. Istovremeno, u društvu se predstavljaju kao nepokolebljivi borci protiv fašizma. Znači, antifašisti. A koja je osnovna karakteristika antifašizma? Nemirenje sa „faktičkim stanjem“. Da su se Rusi, Srbi, Englezi i nešto malo Francuzi u Drugom svetskom ratu prema Hitleru postavili po principu „Hitler je faktičko stanje“, Evropa danas ne bi ni postojala. O antifašizmu da ne pričamo.
Žena koja se zove Sonja Biserko predsedava Helsinškim odborom u Srbiji. To je navodno humanitarna organizacija (bore se za ljudska prava) koju je dotična gospođa u Srbiji pretvorila u političku organizaciju. Dovoljno je pogledati samo jedan godišnji izveštaj HO za Srbiju. Oni to izdaju u formi knjige na čijim koricama je karta Srbije, ali bez Kosova i Metohije. Sonja tu nema ni delić dileme – Kosovo je nezavisno i sa pravom je oduzeto Srbiji.
Da li je Srbija preduzela nešto protiv te žene? Da li je bar neko iz vlasti Sonju Biserko pozvao telefonom i rekao joj da ono što radi nije u redu? Ne, ništa od toga. Sonja Biserko, kao i Nataša Kandić, uživaju kod beogradskih vlastodržaca veći ugled nego bilo koji univerzitetski profesor ili slobodni intelektualac, koji drži do nacionalnog samopoštovanja i srpske tradicije.
Da je drugačije, zar bi Sonja Biserko onako bezbrižno i sa ushićenjem, a na sopstvenu inicijativu otišla u London i svedočila u korist Ejupa Ganića, a po tužbi Srbije. Kasnije u obrazloženju oslobađajuće presude, sudija je gotovo u potpunosti citirao iskaz Sonje Biserko.
Može li tako nešto da se dogodi u Hrvatskoj? Svašta pitam, jel’ da?

4 коментара

  1. Avatar

    Na stratistu Srba, 1941-1945, pored spomen kosturnice i unistenih spomenika poginulim partizanima, etnicki ociscenom od Srba, nikla je crkva *Hrvatskih mucenika*..uglavnom vinovnika svih pokolja i progona 1941-1995. godine.

    http://udbina.gs.webmediaeu.com/

  2. Avatar

    Zasto? Zato sto Hrvati ne cekaju da oni sto su na vlasti reaguju i zastite njihove nacionalne interese nego svaki gradjanin ima u sebi to nesto cime stiti sebe i svoje a Srbi to jednostavno nemaju . Da su kojim slucajem Sonja Biserko i Natasa Kandic javne licnosti u Hrvatskoj (kamo lepe srece),one ne bi ni docekale da ih Mesic ili Pusic zovu i ” pitaju za zdravlje” nego bi ih obicni Hrvati to pitali u svakodnevnom kontaktu kad bi isle da kupe
    hleb . Pa kad bi ostale gladne zato sto ima u Hrvatskoj nema hleba nego kruha – one bi i same otisle ” trbuhom za kruhom”.
    Iz toga se moze izvuci zakljucak da je Hrvatska – demokratska zemlja( bez obzira kako je to nakaradno, u stvari) a Srbija nije.
    I zato je upravo Hrvatima bilo moguce da sprovode genocid nad Srbima jos od 1941 i da sad imamo rezultat: da od dva ravnopravno zastupljena naroda na toj teritoriji prije 1941 imamo vecinske Hrvate i samo 4.4 % Srba. Zato sto Hrvati kao narod nisu ovisili o politicarima nego su svi jednako mislili i djelovali pa makar to bilo najgore sto ljudi mogu da urade drugim ljudima.

  3. Avatar

    Hrvati necekaju, oni racunaju na *podrsku*..1990-1995.godine pa nadalje bez obzira na *kolateralnu stetu*..!!

    *Patrijarh srpski Irinej založio se danas u Beču za pomirenje Pravoslavne i Rimokatoličke crkve i naglasio da je Kosovo i Metohija bilo vekovima srpska zemlja i da je to kolevka srpske kulture i istorije*

  4. Avatar

    Уз немерљив допринос Евро – Атлантских ”пријатеља” и домаће политичко – економске ”елите”, издајништво и колаборација су се етаблирали као уносан, безбедан и прилично популаран, у псеудоинтелектуалним круговима, посао.Као и сви освајачи, тако и војска ”Новог светског поретка” користи и регрутује грамзиве, кукавице, ”корисне идиоте” и криминалце.Створена је унутрашња војска,која се у неким ранијим временима звала ”пета колона”, а сада борци за ”универзалне вредности” (новог светског поретка) и (псеудо)демократију.Свој циљ не крију ни у једном тренутку – положити Србију и Србе на крвави олтар ”Новог светског поретка”.Нису јаки ни интелектуално ни морално, али контролишу медије и власт, те свакодневно наносе огромну штету.Џаба труд и њима и газдама њиховим,намучиће нас, али ће бити још једна црта на српском рабошу уз остале који су покушали да нас покоре и униште.Прилике у свету се мењају и време им истиче.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *