RADE MARKOVIĆ (1921-2010) Odlazak Gospodina Glumca

Piše Raško V. Jovanović

Ostala je neostvarena premijera komada „Zlatno tele“ na kojoj je trebalo da se pojavi početkom oktobra u Narodnom pozorištu. Ostao je i neostvaren projekt „Tri sestre“ rediteljke Ivane Vujić, u kojem mu je bila namenjena uloga Čehova…

Otišao je Gospodin Glumac. Otišao je Radomir Rade Marković i ostavio nam sećanja na brojne uloge u pozorištu, na filmu, radiju i televiziji. Više od sto uloga na pozorišnim scenama Beograda, što ih je ostvario počev od 1942. godine, kada je debitovao na sceni Akademskog pozorišta u dvorani Kolarčeve zadužbine u Beogradu, ostaje u uspomenama brojnih pozorišnih gledalaca, koji su prihvatali  njegovu umetnost ne samo kao izraz izuzetnog majstorstva, već i kao ovaploćenje modernog izvođačkoga stila, koji je naročito bio vidan na predstavama dela  naših i  stranih savremenih dramatičara.

JEDNOSTAVNOST  I MOĆ TRANSFORMACIJE
Proslavio se već u prvoj etapi delovanja tumačenjima brojnih uloga iz repertoara Artura Milera, Tenesija Vilijamsa, Bertolta Brehta, Branislava Nušića, Koste Trifkovića, Žana Anuja i drugih. Raspolažući bogatom glumačkom maštom, Rade Marković umeo je da na sceni veoma inventivno gradi groteskno obojene tipove, uspešno birajući odgovarajuća senčenja kako u načinu govora, tako i u gestovima, pokretu i mimici. Pa i kada se događalo da zađe u karikaturu, u njegovom izrazu bilo je sve  sa merom i bez grubosti, odnosno bivao je uvek u granicama vešto ostvarene stilizacije. Upravo zbog takvih osobenosti svoje glume, Rade Marković svrstao se među najistrajnije i najuspešnije pobornike modernog izraza na našoj pozornici tokom čitave druge polovine 20. veka. Zato se, pored ostalih, njegove uloge kao što su Poco u drami „Čekajući Godoa“ Samjuela Beketa, Jovan u drami „Koraci u drugoj sobi“ Miodraga Pavlovića i Ljubinko u komadu „Ljubinko i Desanka“ Aleksandra Popovića, mogu svrstati u same vrhove naše moderne glume.
Govoreći o  ulozi Pocoa u Beketovoj drami „Čekajući Godoa“  jednom mi je rekao kako je u njoj „skinuo“ svoga oca – po stavu, držanju i ponašanju. Taj podatak mnogo govori o izvorima njegove glumačke inspiracije: zagledan u najbližu životnu okolinu iznalazio je određene modele, koji su mu mogli poslužiti kao uzori u procesu scenskog oživotvorenja pojedinih likova. Ali, veoma karakteristična za Markovićevu glumu je i jednostavnost u korišćenju sredstava glumačkoga izraza, u kojem nikad nema bilo čega suvišnog, niti pak ima pokušaja stvaranja posebnih efekata bez osnove u drami. Sve je u njegovom predstavljanju bilo prirodno, u isti mah jednostavno i baš zato moderno i potpuno u skladu sa osnovnim premisama onoga što  iziskuje teatar apsurda.
U drami „Amadeus“ Pitera  Šefera, Rade Marković tumačio je ulogu Salijerija, koja predstavlja kompleksnu dramsku protivtežu glavnom junaku, bez obzira što ni do danas nije konačno razjašnjeno da li je i koliko bečki dvorski kompozitor bio saučesnik u prekraćivanju Mocartovog života. Glumeći  Salijerija,  Marković je savršeno nijansirano prikazao razvoj konkurentskog odnosa prema Mocartu – od nezadovoljstva i neraspoloženja  pa do besa i nemoćne srdžbe.
O moći transformacije glumačkoga izraza mnogo se govori i piše kao o pozitivnim svojstvima samo odabranih glumaca. Samo veliki umetnici glume mogu se ne samo prerušavati i do neprepoznavanja menjati svoj spoljni izgled na sceni, nego istovremeno i transformisati sve ostale komponente glumačkoga izraza, počev od promene boje glasa i dikcije pa do stava i načina kretanja. Među takve scenske velikane svrstao se i Rade Marković, pored ostalog i ulogom Džordža Mura u „Akrobatima“ Toma Stoparda, uspevši da na sceni  izgradi uverljiv i upečatljiv  lik rasejanog profesora filozofije. „Njegov Džordž Mur postepeno je nastajao pred nama iz svih onih pojedinosti od kojih je ljudska ličnost satkana, i koje počinjemo da primećujemo tek kada se slože u jednu celinu; on nam ga nije nametnuo, već ga je pred nama stvorio, i tako nam je još jednom – bez mnogo buke – pokazao da je jedan od naših najvećih majstora glumačke veštine“ , napisao je u svojoj kritici Jovan Hristić.

Gluma Radeta Markovića bila je privlačna najširem krugu gledalaca u istoj meri kao i najprobirljivijim ljubiteljima teatra, i upravo iz tog razloga ona je, sve do danas, bila i ostala moderna

SMELOST  U  POIGRAVANJU
U nizu uloga, velikih i malih, koje je Rade Marković ostvario u domaćem repertoaru, svakako da je na jednom od prvih mesta njegova interpretacija kir-Janje u istoimenoj Sterijinoj komediji. Pored čuvenog monologa nad otvorenom škrinjom punom zlatnika, Rade Marković je zablistao i u sceni kada je sa sitničavim zakidanjem obračunavao platu sluzi Petru.
Tumačio je Rade Marković i više istorijskih ličnosti iz srpske prošlosti. Jedna od takvih uloga svakako je i ona u kojoj se pojavio kao knjaz Miloš u drami „Knjažev sekretar“ Žike Lazića izvođenoj u Narodnom pozorištu.  Iako svestan da je na sceni veoma teško i nezahvalno poigravati se sa legendarnim istorijskim ličnostima, Marković je imao smelosti da Miloša Obrenovića prikaže kao despota u duhu i na način  jednoga Žarija – groteskno i ironično, ne bez crnoga humora, ali svirepo i surovo, sa težnjom ka parodiji istorije. Za takav ironični pristup liku Miloša Obrenovića, Rade Marković imao je osnovu u ranije stečenom iskustvu u predstavi drame „Konak“ Miloša Crnjanskog, u kojoj je tumačio knez-Miloševog potomka, kralja Aleksandra Obrenovića, groteskno prikazavši njegovu tvrdokornu i doslednu svojeglavost. Ali, nije on tumačio samo uloge srpskih vladara. U drami „Joakim“ Dobrivoja Ilića, prikazanoj 1979. godine u Beogradskom dramskom pozorištu, tumačeći naslovnu ulogu, on će se naći na drugoj strani, kao molitelj i zavisnik od knjaza Miloša. U toj ulozi, uspeo je da sa izvanrednom sugestivnošću ovaploti istrajan angažman Joakima Vujića u nastojanjima da  oživotvori „knjaževu želju“ da ima pozorište i plastično izrazi nešto više od toga – životnu opsesiju pozorištem „oca srpskog teatra“.
Uopšte, Rade Marković je sa nesvakidašnjim afinitetom na pozorišnoj sceni oživljavao likove iz dela naše književne baštine, ispoljivši tendenciju da na originalan način i neizmerno duhovito predstavi njihove karakterne osobenosti. Jedna od takvih njegovih uloga svakako je kreacija pop-Spire u dramatizaciji poznatog Sremčevog romana „Pop Ćira i pop Spira“, prikazana na sceni Beogradskog dramskog pozorišta 1954. godine. Sasvim osnovano, kritika je uočila kako je na sceni izvajao pop-Spiru snažno kao ljudsku gromadu jakih čula i neutoljive oblapornosti. Ova predstava naišla je na povoljnu recepciju publike i imala više od sto repriza.
Veliki uspeh u Beogradskom dramskom pozorištu postigla je i scenska realizacija Ćopićevog romana „Doživljaji Nikoletine Bursaća“ u kojoj se Rade Marković pojavio u naslovnoj ulozi. Njegov Nikoletina oglasio se na sceni neverovatno sveže i sa punom životnošću, tako da je obuzeo sve gledaoce i osvojio njihove nepodeljene simpatije. Oni su se gromoglasno smejali na svim predstavama ove dramatizacije, koja je zbog nepatvorenog humora, ali i zbog odličnog izvođenja prikazana 261 put, što je svakako predstavljalo svojevrstan rekord  i za ondašnje prilike.
Posebno poglavlje u glumačkom i rediteljskom stvaralaštvu Radeta Markovića predstavlja njegov odnos prema teatru Aleksandra Popovića. Presudno je doprineo  njegovoj afirmaciji kao dramatičara, kada je 1964. godine u beogradskom Ateljeu 212 režirao komediju „Ljubinko i Desanka“.
Uočavajući kako je  Popović u svojim delima ukazivao na apsurde savremenosti, Rade Marković kada je tumačio njegove likove duhovito se poigravao, uvek delikatno, nikad sa preterivanjem. Takav je slučaj bio na sceni Ateljea 212, prilikom  izvođenja Popovićeve farse „Kape dole“ u kojoj je briljantno tumačio Dragojka. Bez obzira što su tu predstavu, koju je režirao Ljubomir Draškić, osujetili ideološki „dušebrižnici“ iz partijskih komiteta te nije imala dug scenski vek, ona je bila značajna zbog otvorenog i neposrednog naglašavanja dimenzije aktuelnih apsurdnih društvenih pojava, situacija i odnosa.

KOMIČARSKI NERV
I u predstavi „Krmeći  kas“ na sceni Ateljea 212, u režiji Nebojše Komadine, do punog izražaja došao je komičarski nerv Radeta Markovića. U ulozi Todora I, on je demonstrirao sav svoj rafinman pri stvaranju brojnih komičnih efekata, uspevši da Popovićeve komediografske iščašenosti,  prenaglašenosti i preuveličavanja posve prirodnim i životno mogućnim, pa tako i uverljivim, što je apsolutno odgovaralo senzibilitetu gledalaca u jednom društvu u kojem su, isto tako, najrazličitiji apsurdi bili životni realiteti. Zato je njegova gluma bila i ostala privlačna najširem krugu gledalaca u istoj meri kao i najprobirljivijim ljubiteljima teatra. Upravo iz tog razloga ona je kroz sve vreme, sve do danas, bila i ostala moderna.
Još jednom više nego dragocenom osobinom svrstao se Rade Marković među one glumce koji su, saobrazno duhu vremena, usvojili nove principe u svom delovanju: nije pravio razliku između malih i velikih uloga, prihvatao je sa podjednakim angažmanom i  sa elanom realizovao sve glumačke zadatke za koje se opredelio, bez obzira da li su bile male, srednje ili velike uloge. Pored toga karakterisao ga je nesumnjiv histrionski odnos prema pozorištima, jer nije imao običaj da se duže vezuje za jedan ansambl otkako je 1956. godine, posle dvanaestogodišnjega angažmana, napustio Beogradsko dramsko pozorište zbog fuzije  sa  Beogradskom komedijom i veštačkog stvaranja jednog teatra nazvanog „Savremeno pozorište“. Od tada, on je nastupao u više beogradskih pozorišta i vodio slobodne, alternativne družine, pored ostalih i Beogradsku dramsku družinu „A“. I po tome razlikovao se od glumaca – prvaka starinskoga kova.
Još  jedna umetnička  osobenost učinila je Radeta Markovića izrazito modernim glumcem: naporedo sa pozorište,gotovo u istoj meri, delovao je i na filmu. Njegov filmski glumački opus veoma je značajan i obuhvata osamdesetak uloga. Debitovao je 1948. godine u filmu „Besmrtna mladost“ Voje Nanovića, da bi, glumeći u osamdeset srpskih filmova, stekao veliku popularnost.
Na televiziji ostvario je Rade Marković niz uspešno ostvarenih uloga, od kojih treba naročito podsetiti na njegovo tumačenje lika Dositeja Obradovića, u dvodelnoj TV drami Slobodana Stojanovića „Jastuk groba mog“. Na radiju glumio je u 186 dramskih emisija.
Otišao je Gospodin Glumac i ostala je neostvarena premijera komada „Zlatno tele“, na kojoj je trebalo da se pojavi početkom oktobra u Narodnom pozorištu. Ostao je i neostvaren projekt „Tri sestre“ rediteljke Ivane Vujić, u kojem mu je bila namenjena uloga Čehova.  Naravno ostala su i brojna sećanja…

Један коментар

  1. Avatar

    Раде Марковић је остварио многе улоге и историјске личности у филмовима, телевизијама и позоришним представама као што су: Цар Шћепан Мали у филму „Лажни Цар“, Николетина Бурсаћ у ТВ Филму „Николетина Бурсаћ“, Кнез Милош Обреновић у представи „Књажев секретар“, Краљ Александар Обреновић у представи „Конак“, Генерал Драгољуб Дража Михаиловић у филму „Клопка за Генерала“, Јаша Продановић у ТВ Серијји „Димитрије Туцовић“, Димитрије Јовановић у ТВ Филму „67. састанак Скупштине Кнежевине Србије“, Јоаким Вујић у представи „Јоаким“ и ТВ Филму „Симпатија и антипатија“, Емил Бонту у ТВ Филму „Прва Српска железница“, Генерал Петар Косић у ТВ Серији „Слом“, Антонио Салијери у представи „Амадеус“, Димитрије Матић у ТВ Серији „Светозар Марковић“, Стеван Тодоровић у ТВ Филму „Судбина уметника-Ђура Јакшић“, Сердар Вукота у ТВ Серији Радиотека „Горски вијенац“, Патријарх Арсеније III Чарнојевић, Кнез Алекса Ненадовић у Документарном-играном програму ТВ Серије „Велика сеоба“, Доситеј Обрадовић у ТВ Серији „Јастук гроба мога“ и Илија Гарашанин у представи „Кнез Михаило“. Раде Марковић је маестрални легендарни глумац!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *