Почетна / Култура / Poezija proverava našu samovest

Poezija proverava našu samovest

Piše Gojko Đogo

Poezija – od zdravice do tužbalice – kao nijedna druga umetnost, brani zaboravu i nedaćama istorije da zatru naše tragove i putokaze

Postoji nešto u čoveku što se može izraziti samo pesmom i molitvom. A tu bitne razlike  i nema. Sve su pesme molitve za dobro, samo se sve ne pevaju kao molitve. Naša najdublja osećanja, kao ljubav, vera, slutnja, strepnja, ne daju se racionalno iskazati. Takvo je i osećanje pripadnosti svom narodu. Ne može se pouzdano razjasniti kakva to socijalna i duhovna veza spaja pojedinca i pleme. Nemojte se začuditi ako neki Srbin iz Temišvara ustvrdi kako u vedroj letnjoj noći vidi osvetljen krst na Hramu Svetog Save na Vračaru. Čovek ponekad vidi ono što želi da vidi, a pamti ono što ne može da zaboravi.

DEMOKRATSKA MIMIKRIJA
Gde god da su, Srbi ne zaboravljaju svoje kosovsko ognjište. Ono se ne dâ uprtiti na ramena i preneti u novi zavičaj, ali njegov žar večno plaminja u našim nedrima i greje nas iznutra. Kad nam ga tuđini otmu, mi ga u pesmama i molitvama uzdižemo na nebesa, tako postaje vidljivije i lepše. Oni ga razaraju i prekopavaju, a mi ga obnavljamo, i pozlaćujemo u našim srcima. Naše grane i ogranci povili su se po Balkanu i po celom svetu, ali svi znamo gde je naše stablo ukorenjeno i niko ga iščupati ne može.
Poezija – od zdravice do tužbalice – kao nijedna druga umetnost, proverava našu samosvest i brani zaboravu i nedaćama istorije da zatru naše tragove i putokaze.
Nama Srbima prigovaraju da  smo preopterećeni svojim povesnim i mitološkim nasleđem, da poput hrišćanskih svetitelja, maltene, uživamo u mukama čekajući vaskrsenje. Ne kažu oni to da nam pomognu, da nas sa krsta skinu, nego zato što ne vole one što su svikli da uspravno stoje, makar i na krstu.
Demokratski imperijalizam se od onog starog, kolonijalnog, razlikuje samo u tehnici potčinjavanja. I to samo u nijansama. Prema novom globalnom projektu velikih i moćnih, mali i siromašni narodi moraju poviti kičmu i kao vazali stati u red da se poklone njihovom  zlatnom teletu kredita i kamata, menica i obveznica.
Danas Srbima pod kolane pritežu patrljke bombama polomljenih  krila, sutra će to nekom drugom neposlušnom narodu. U Srbiji nema plača ni smeha, ali nema ni molitve njihovom Milosrdnom Anđelu. Srbi se nemo suočavaju sa svojom sudbinom, komadanjem zemlje i otimanjem imovine. Pevaju nam uspavanke o svetloj budućnosti, a pretvaraju nas u parije. Uslovna sloboda i demokratska mimikrija samo zakriljuju golo nasilje kaznenih ekspedicija. Taman smo se nekako otarasili istočnih, a stigli su zapadni usrećitelji.
I čemu pesnici u takvom vremenu?

PODUPIRANJE BESKRAJA
Ako odgovorimo ničemu, ko će se oglasiti u mraku – kad su sva druga usta zavezana – ako ne slepac i pesnik. Od slepog Homera do slepog Višnjića, i do današnjeg dana, dužnost pesnika je da, na svoj način, istinito svedoči i uznemirava; da usnulog probudi, a vezanog podstakne da sanja. Nemir je prirodno stanje poezije.
I ja, uprkos vaseljenskoj hajci na Srbe, verujem u taj usamljeni glas istine. I ne mogu da odolim iskušenju da se ovde pred vama ispovedim. Iako ova ispovest više liči na krik.
Veliki rumunski vajar Brankuš napravio je onaj „Stub beskraja“ što se upreden kao kičma, pršljen na pršljen, diže u visinu i, valjda, podupire beskraj. Taj nesavitljivi stub nalikuje kičmi koja, uprkos teretu na ramenima, opstojava uspravno. – Koja to sila utvrđuje kičmu srpskog naroda, ako ne metafizički Kosovski zavet, preobražen u životno načelo?!
Ja verujem u iskonsku snagu simbola i, uprkos istorijskom nihilizmu, očekujem dane srpskog preobraženja. I verujem da će Kosovo ostati srpski Jerusalim, kako na nebu tako i na zemlji. Ono što uistini poeziji niko ne može poreći.  Tu nadu u moć istine raspirujem u svojim stihovima, kao i danas ovde među vama.

_________________

Beseda na dodeli „Velike Bazjaške povelje“, uoči Preobraženja, 18. 8. 2010. godine, u Bazjašu, Rumunija

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *