PEČAT U NOVOM PAZARU Na puškomet od stvarnosti

Piše: Nataša Jovanović

Da li narod, i srpski i bošnjački, u demografski zatvorenoj Raškoj sluti rat, ili, pritisnuti istim mukama, komšijskim kafama i zapovestima iz Kurana i Biblije zagovara zajednički život u miru?

Kada je Momo Kapor u pokušaju da sebi objasni da li se mogao pretpostaviti bratoubilački rat 90-ih godina, sa cinizmom zapisao: „Šta ovo bolan bi? Pa u našoj raji nije se znalo ko je koje vjere. Mi smo išli njima na Božić, oni nama na Bajram; sve dok ih u liftu jednom ne poćesmo klati…“ (kako u tekstu „U Momčila pero sa očima“ svedoči Rajko Petrov Nogo), mržnja je već odavno bila opšte mesto, zaglavljeno između hodžinog zapevanja i srpskog prebiranja po sopstvenim greškama.

VIŠE SLOJEVA STVARNOSTI
Danas kada je autonomija Sandžaka nešto više od pritajene želje za državom, kada unutrašnja politika Srbije korespondira sa spoljnom politikom Turske, kada muftija u državi koja je po Ustavu sekularna, zapovedničkim tonom promoviše burke, granice i islamističku poetiku vladanja, kaporovska premišljanja o ratu i miru postaju putokaz za mogući sled događaja.
U kojoj meri su predratno Kosovo, Sarajevo i Srebrenica preteča, nastavak ili obrazac onoga što se zove novopazarska sadašnjost i budućnost?
Da li život može da prevlada politiku, da li Srbija može da očuva teritorijalni integritet zagovarajući podelu na regione, ko i iz kojih razloga žmuri nad činjenicom da novosagrađeni minareti streme u nebo nemanjićke Srbije, dok se na dozvolu za podizanje spomenika Stefanu Nemanjiću čeka punih sedam godina? Zašto Srbi prodaju svoju zemlju, te u kojoj meri Zukorlićeva ratnohuškačka retorika ulazi u srpske i muslimanske kuće?
Na sva ova pitanja i neka druga pitanja, odgovore su pokušali da nađu reporteri „Pečata“ tokom višednevnog boravka u Novom Pazaru.
Spavajući pod krovovima i muslimanskih i srpskih kuća, dočekivani sa „Pomoz Bog braćo Srbi“ i „Bujrum dragi gosti“, boraveći na Pešteru na kojem ne živi nijedan pravoslavac, i u manastiru u kojem nema muslimanske duše, osluškujući zveket oružja, a nailazeći samo na strah od njega, pokušavajući da pronađemo razlike, a nailazeći na raju željnu života i hleba.
Pitaju se neki koji u ovim sadašnjim događajima vide i malo ponovljene, a nevoljene prošlosti: Da li nam Turci nude kocku rahatluka, dok u tajnosti spremaju nove nemire?

Pojava novog verskog i etičkog ekstremizma je neosporna, ali ne i odlučujuća

Da li su Srbi zbog tradicionalnih podela i u crkvi i u državi izgubili sigurnost i tačku oslonca? Da li Zukorlićeva zapaljiva retorika može da oprlji više nego što je to učinila i ona vatra koja je zahvatila i lice i dušu dve radnice Rasa, jedne muslimanke i jedne Srpkinje, koje su zimus zbog loše izvršene privatizacije firme, pred kamerom fotoreportera „Pečata“ pokušale samoubistvo samospaljivanjem?
Potaknuti neredima koji su u poslednje vreme potresali Novi Pazar, turskim zastavama na ulicama, Zukorlićevim pretnjama, i emisarima koji Americi nose poruke nužnosti odvajanja Sandžaka, bili smo spremni da se na terenu suočimo sa recidivima politike straha, netrpeljivosti i mržnje koje vode u rat.
Ipak, svega toga među građanima Novog Pazara naizgled nema. Treba samo biti dovoljno pošten pa realno sagledati nekoliko slojeva novopazarske stvarnosti, od kojih je pojava novog verskog i etničkog ekstremizma neosporna, ali ni u kom slučaju nije ni jedina ni odlučujuća.
„Sine, dobro se živi ovde, dobro…A, da ima straha, ima ga, no samo onda kada zamašu ovim turskim zastavama. Krv se sledi u žilama, moj stari kaže da je ko za vreme okupacije. Tu noć kada se slilo ljudi na ulicama Pazara, kapci na srpskim kućama bili su zamandaljeni. Ali ujutru, oblaci se razišli, sve smo se sastale na pijaci, i muslimanke i pravoslavke i Bošnjakinje i Srpkinje, da kupujemo papriku za ajvar. Ni nama ni njima nije ni do Evrope ni do Turske, nego do zimnice i dece. Noću, kad se smrkne bude se loše misli, stari Srbi sastaju po kućama i prebiraju po istoriji, plaše se, kažu, da nas ne nestane, da nas mrak ne pojede, ali kako svane svako za svojim poslom trči, pije i tursku i srpsku kafu, jede i rahatluk i šećer i gleda kako da preživi“, kaže Srpkinja iz Pazara.

Na ulici burke se mimoilaze sa otkrivenim ramenima, jede se i šećer i rahatluk, pije i srpka i turska kafa

INSPIRATOR EKSTREMIZMA
I Raška i Novi Pazar kao regionalni centar, nisu ni blizu rešenja svog, očito egzistencijalnog problema, putem bilo kakvog ekstremizma. Toga je većina svesna.
Muftiji Zukroliću, kome je viša sila izvan Srbije, pa čak i izvan Balkana, dala priliku da se razgalami o vekovnoj ugroženosti svoga naroda, prema već oprobanom receptu iz vremena fašističe okupacijem, a koji je viđen i devedesetih godina i uz obilatu pomoć međunarodne propagande, nedostaje samo još da dobije i realnu političku funkciju, pa da stvari budu sasvim jasne. Jer, ne treba zaboraviti da je inspirator i finansijer ekstremizma sarajevski reis-l- ulema Mustafa Cerić, da prebogatog muftiju finansiraju fondovi iz Saudijske Arabije i nekih drugih islamskih centara moći, a sve ne bi li uradio ono što nije svojevremeno uradio nijedan ministar Bošnjak u vladi Srbije, za koje ekstremistički krugovi tvrde da su  „izdali stvar“. Trebalo bi podsetiti se i toga da je muftija Zukorlić za prvog predsednika Mešihata Islamske zajednice Sandžaka, biran iste godine kad je Mešihat i osnovan.
No, politika, i ona visoka, i ona niska, i ona nadzemna i ona podzemna, ne govori ništa dobro , ali život na ulici govori nešto sasvim treće.
Govori da nade možda ima, ali da je i strah sustiže…
A  ulice pune ljudi. Narod ovdašnji tradicionalno je predusretljiv na zaista očigledan način (svako ko je imao priliku da mu Pazarci budu domaćini zna o čemu je reč).
Svratite li pred srpsku kapiju, domaćin će vas pozvati da se osvežite, zakucate li na vrata muslimanske kuće, čućete: Bujrum, dragi gosti…Uveče na šetalištu, mimoilaze se mlade muslimanke u burkama i devojke otkrivenih ramena, suživot, ili život jednih pored drugih, bez obzira na verske i kulturološke razlike, čini se mogućim. Ako to zvuči preterano optimistički, onda treba reći da je Novi Pazar već odavno jedna orijentalna čaršija, prepoznatljiva po tome i u nekadašnjoj Jugoslaviji. Dakle, nije reč o nečemu čega već nije bilo i što je nastalo juče. Ali ono što jeste pokazatelj da proces desrbizacije teče sistematski i podmuklo ne vidi se u razgovoru sa ljudima. Vidi se na zgradi opštine, na kojoj visi srpska zastava pored barjaka Stranke demokratske akcije, kao neoriginalna replika turskog, ćirilicu je sve teže videti na uličnim natpisima, kao što se toponimija mesta menja, kao što na kaldrmi ovog orijentalnog grada stoji mermerna ploča sa natpisom Meka.

Zahvaljujući projektu muftije i pakovanju medija Srbi u Novom Pazaru postaju dezorjentisani: advokat Dragan Novović

TEORIJA SVRŠENOG ČINA
U jednoj od srpskih kafana u centru Pazara, zatičemo advokata Dragana Novovića.
„Ima li Sandžaka u Ustavu? Da li možemo zameriti muslimanima kada građane Raške nazivaju Sandžaklijama, ako već predsednik države u zvaničnim razgovorima tako naziva Rašku? Ovaj deo teritorije Srbije mora biti upisan na kartu sveta i definisan kao teritorija koja predstavlja simbol državnosti naše zemlje, u kojoj se nalaze kulturni spomenici, manastiri i crkve u kojima je primljeno pravoslavlje. Muslimani žive kao svoj na svome, a Srbi izgubivši veru u državu, u kojoj prvo predsednik pa i svi ostali ne haju za svoje građane, jer ne vide da bi ulaganje u njih moglo da im donese neku korist, razmišljaju samo o tome kako da prodaju svoju imovinu i pobegnu sa ognjišta. U toj činjenici treba tražiti objašnjenje Zukorlićevog programa i preuzimanja inicijative. Jasno je da je posredi vlast unutar Islamske zajednice, ali Zukorlićeve želje se ne završavaju na tome da bude prvi među Bošnjacima, već da sprovede ideju autonomije ovog dela srpske teritorije, našta upućuje i naziv Islamska zajednica u Srbiji. On nema nameru da se smiri. I dok priča da je Srbija država u kojoj želi da Bošnjaci žive normalno, za Srbe ostavlja sve manje prostora za normalan život. Zahvaljujući projektu muftije i pakovanju stvarnosti od strane pojedinih medija, ljudi postaju dezorjentisani. Međutim, u odnosima običnih ljudi vi nećete naići na zlu krv. Podstaknut da će tako i biti, moja porodica ostaje na svom ognjištu i moja deca živeće u nekadašnjoj srpskoj prestonici“, kaže Novović.
Od srpske prestonice u Novom Pazaru ostalo je svega nekoliko ulica naseljenih Srbima.
Ako je proces kulturne, verske i svake druge autonomije vidljiv na svakom koraku, šta je onda činiti vlastima u Beogradu?

Novi Pazar suočava se sa stravičnim problemima kriminala, droge i prostitucije: Nermin Gutić, stručnjak za bezbednost

I dok veče pada nad avlijama prizemnih kuća, na uskim kaldrmisanim ulicama promiču parovi mladih ljudi. Ispred kafane u zabačenom delu grada vodi se žustar razgovor. Čaršijska tema dana je  ubistvo učenika Srednje škole za dizajn kože i tekstila, kome je prethodila tuča 18-godišnjaka. Da li je posredi neki incident? Da li sukob na verskoj osnovi? Odahnuli smo. Nije.
Ne, u Novom Pazaru niti sevaju puške niti, kako informišu mediji, atmosfera ključa do granica pucanja. Danas se desilo da musliman ubije muslimana – ne smem da zamislim šta bi se desilo da je jedan od dva dečaka bio srpske nacionalnosti. Epilog ne bi bio definicija da školama treba obezbeđenje, da je edukacija o toleranciji deo obrazovnog sistema već bi bio poziv za rat“. Ovim rečima Nermi Gutić, stručnjak za bezbednost i vlasnik privatne agencije za obezbeđenje iz Novog Pazara, daje ocenu bezbednosne situacije u Raškoj.
„Drugačija je stvar kada govorimo o okupljanju navijača na utakmicama visokog rizika ili skupa vernika Islamske zajednice u Srbiji, koji je imao za cilj da se spreči izgradnja obdaništa na teritoriji, koja po vakufskim knjigama pripada Islamskoj zajednici. Ali i tu, smatram, posao nije bio za žandarmeriju, već za privatno obezbeđenje. Da li bi situacija mogla da se zaoštri ne znam – o tome bi trebalo da razmišljaju oni koji su na vlasti u državi“. Ono što je izvesno jeste da se Novi Pazar suočava sa stravičnim problemima kriminala, droge i prostitucije, o čemu retko ko da želi da govori, baš kao i na okupiranom Kosovu.
„Ti problemi kao i ekonomska nesigurnost stalno se guraju pod tepih, dok se politička ili intimna stremljenja pojedinaca željnih vlasti i dominacije guraju u prvi plan i time, najpre, zadovoljavaju želju nalogodavaca nemira i drugo, stvaraju osećaj nesigurnosti među ljudima koji sa svim razlikama koje ih karakterišu, žive u atmosferi međusobnog poštovanja. Smatram da bi bilo korektno da predsednik države u kojoj živimo, kao i drugi političari, dođu ovde gde bi na terenu mogli da se suoče sa problemima koji muče Novopazarce, a ne da iz salona daju političke i druge naznake šta se ovde dešava“.

Zemlja parodoksa na kojoj se ukrštaju dve vere, dve kulture i dve nacije, na mestu gde mercedesi mimoilaze kolone slobodnih konja: planina Pešter

ZEMLJA PARADOKSA
Sa druge strane, većina građana Novog Pazara danas gleda kako da preživi ovaj konfliktni trenutak, bez drame i mogućih loših posledica.
I dok muftija Zukorlić govori javno ono što su mnogi do juče govorili tajno, i dok vlada u Beogradu uporno ćuti i čeka da stvari same od sebe izbalansiraju odnose, bežanje Srba iz Novog Pazara samo potvrđuje teoriju svršenog čina, koji je podstrekačima još jednog separatizma dobro došao u nekom skorašnjem raspletu događaja. A Srbi se sele….Motivi su različiti, ali ono što preovlađuje je cena nekretnina koja dostiže onu u Beogradu. Iz ekonomskog beznađa, iz muslimanske sredine, u bolji život…Danas u Novom Pazaru živi svega 12 odsto Srba. Da li se kosovski scenario reprizira?
Trebalo bi znati da je ekonomija Novog Pazara i Raške u vreme vladavine Slobodana Miloševića bila na, za današnje prilike, nedostižnom nivou. Sa petooktobarskom revolucijom Rašku je preplavio i talas privatizacija. Skoro u dlaku sve su bile iste – promašene, sa gubicima i stotinama radnika ostavljenih na ulici. U takvim okolnostima je i rođeno povampirenje neke neootomanske ideje, jer je sirotinje za manipulaciju u sasvim dovoljnom broju. Još jedan u nizu istorijskih paradoksa vezanih za sudbinu Raške, svakako je i podatak da je prvi čovek koji je tražio autonomiju posle 1945. godine, bio niko drugi nego Sreten Vukosavljević, prvi posleratni ministar u vladi FNRJ, inače rodom upravo iz Raške.
Ali moda ondašnje regionalizacije, tada je imala sasvim drugi smisao….
U zemlji parodoksa gde se ukrštaju dve vere, dve kulture i dve nacije, na mestu gde mercedesi mimoilaze kolone slobodnih konja, gde su socijalne kaste jasno definisane, u blizini Novog Pazara, na planini Pešter, život se odvija kao pre 200 godina.
Na brisanom prostoru stada ovaca i pokoja senica. Meštani, muslimani, hvale se da preko njihove zemlje prolazi put koji će spojiti Sandžak sa morem. Ali oni koji u razgovoru sa nama pominju ostatke jezera, uvereni da troglava aždaja i dan danas izvire iz kamene pustinje, teško da magistralni put i Islamistički centar sa najvišim minaretima u Evropi, koji je beo i okupan na suncu osvanuo pored njihovih trošnih kućica, mogu povezati sa idejom odvajanja. Još manje da bi ta magistrala u perspektivi  predstavljala vezu između braće Bošnjaka u Sandžaku i Crnoj Gori. Za obećanje, američkog kongresmena Kejta Elisona, dato delegaciji Bošnjaka da će uskoro u Vašingtonu aktuelizovati pitanje kršenja ljudskih prava bošnjačkog naroda, oni ništa ne znaju.

Da li su zbog tradicionalnih podela u državi i Crkvi Srbi izgubili oslonac sigurnosti? Zašto su reporteri „Pečata” zamoljeni da ćute o dolasku u srpsku svetinju: manastir Sopoćani

Za Peštarce, Islamistički centar je jednostavno: Bog u avliji, grad u zabiti, moć u nemaštini. Možda nešto više o značaju Islamističkog centra govore velelepne kuće u izgradnji. Njihovi vlasnici su u Nemačkoj. Oni za sada samo, kako kažu meštani, šalju novac za gradnju.
Na trgu ispred kola sa beogradskim tablama okupljaju se meštani, dolaze sa polja, napuštaju kafanu u centru..
Vlasnik radnje u centru, Regan, poziva nas da probamo njihov daleko poznati pršut. Žali se da su mu vukovi poklali ovce, poziva da budemo gosti tri dana…
Jedan starina pita da li znamo priču o aždaji. Ona je, veli,  izlazila iz jezera i uzimala najlepšu devojku iz sela, koju su seljani morali ostaviti kao žrtvu sve dok selom nije naišao Alija Đerzelez.
Na povratku sa Peštera zaustavljamo se ispred Sopoćana, manastira iz 13. veka koji je osnovao kralj Uroš. Crkva je izgrađena 1260. godine. Kupola sa zvonikom je dograđena sredinom 14. veka. Neki članovi kraljevske porodice su sahranjeni u manastiru.
Za novinare „Pečata“, jasno se stavlja na znanje da nema mesta. Turisti iz Belgije i Kine  obilaze srpsku svetinju, koju je zbog izuzetne vrednosti 1979. godine UNESKO uvrstio na listu svetske kulturne baštine. Ispod manastira, uprkos zabranama iz Ministarstva kulture, lokalne vlasti nastavljaju projekat izgradnje puta koji je planirano da prođe preko porte manastira. Možda turisti beleže poslednje fotografije i time podstaknuti – biraju konake srpske svetinje za prenoćište. Možda je zahvaljujući toj činjenici Srbima, koji su prešli 300 kilometara da bi napisali priču o Srbima iz Raške, otkazano gostoprimstvo.
Na izlasku iz manastira iguman nas moli da nikome ne govorimo da smo ulazili u manastir. Bez zvaničnog papira da nam je zabranjen ulazak u svetinju ERP napuštamo Sopoćane. Prate nas razdragani glasovi turista.
Vraćamo se u Novi Pazar. Radnici koji rade na spornom putu mašu za nama.
Prihvatanje još jedne autonomije, koja je postala savremena noćna mora srpske vlasti, teško će biti ostvarena bez nasilja, kako domaćeg tako i stranog, pritiscima i novim ucenama. Treba li Evropi još jedan konflikt na Balkanu, makar se on dešavao i na tako malom i zabačenom prostoru kakav je Novi Pazar i okolina? Čiju politiku sprovodi Boris Tadić, podstrekujući gradnju autoputa između dva Sandžaka, ovog na teritoriji Srbije i onog na teritoriji Crne Gore , iako je izvestilac Evropske unije Jelko Kacin jasno stavio do znanja, da nikakve bošnjačke autonomije na teritoriji Crne Gore neće biti jer je tamo pitanje bošnjačkih prava rešeno?
Šta znači ta izjava i kome je ona upućena, šta će srpskim vlastima biti postavljeno kao pitanje u vezi s tim, kad stignu i druge dileme povodom težnje o ulasku u zajednicu evropskih naroda?
Konačno, hoće li i muftija Zukorlić u Evropsku uniju zajedno sa Srbijom, ili u neku zamišljenu transotomansku konfederaciju?
Osakaćena hrišćanska Srbija u novoj ksenofobičnoj Evropi, koja pokazuje sve veću stopu netrpeljivosti prema islamu, i to je mogući ishod ovog neverovatnog nasilja koje se dešava nad suverenitetom jedne međunarodno priznate države.

10 коментара

  1. Avatar
    Небојша Малић

    То што је обичан народ – православне или исламске вере – толерантан и гостољубив не мора да значи да сукоба неће бити. За мир је потребно двоје, за рат је један доста. Обичне људе ни у БиХ нико није питао хоће ли да ратују, него су их на то присилили они који су рат хтели. Притом мислим на онога што је рекао да би за “суверену БиХ жртвовао мир”, а чији је директни политички наследник управо самозвани муфтија самопроглашене заједнице.

  2. Avatar

    ЗАШТО СЕ БЕЖИ ОД ЧИЊЕНИЦА

    Цењена ауторка је већ на путу да направи један серијал на тему-Дешавања у Рашкој области-али никако да усагласи сопствену аргументацију, или тачније, мења ју из наставка у наставак. Предходни текст “серијала” под називом-Немири у Новом Пазару-провучен је аргументацијом, да се дешавања у Рашкој могу повезати са дешавањима на Космету. Без икаквг аналитичког покушаја да се та аргументација објасни.
    Очигледно је да је на сцени одавно осмишљени сценарио, који бих ја слободно могао да назовем “Пројекат Зукорлић”, иако сам убеђен да он код ментора овог пројекта има сасвим други шифровани назив.
    Мене у мозак боду неке ствари:
    -Издајничко деловање двојца Тадић-Јеремић, уско је повезано са истанбулским и сарајевским дервишима: Истанбулска декларација, Резолуција о Сребреници, довођење Гула у Н. Пазар(окићен турским заставама), небројени сусрети са Ердоганом и Давутоглуом, мирење новопазарских министара, непрестано гарантовање јединствене БиХ(без повратне гаранције за суверенитет сопствене државе)…,што је само додатно оптеретило положај Републике Српске и државној политици Србије и Српске додатно сузило маневарски простор.
    -“Пројекат Зукорлић”, уз све захтеве око мањинских права, има наглашену верску компоненту, а такав је и декор свих дешавања која су са њим повезана. Његова настојања да се промовише и у политичког лидера “српских Бошњака” ту обојеност ни на који начин не доводи у питање.
    -Веома је битно наглаити да не постоји ниједан индикатор који би указивао на координацију “Пројекта Зукорлић” и активности које су изводиле или изводе самопрокламоване косовске власти. Спорадична вербална подршка на братско-верској основи никад није била наглашена, чак ни код судбоноснијих дешавања из ближе прошлости.
    -Зукорлић никад није покушавао да се наметне као вођа муслимана из Србије, није се препоручивао Албанцима са југа Србије, већ искључиво као верски вођа “српских Бошњака”. При том је у хијерархијској вертикали искључиво признавао вођство сарајевском реис ул улеми Мустафи ефендији Церићу. Што се исламска заједница у муслиманском свету по правилу организује на нивоу државе у којој делује, за њега и Церића то није никаква сметња. По њима, “Санџак” је још увек упитан. Тиме је Зукорлић свима показао шта је сфера његовог интересовања, или боље речено, шта му је поверено на задатак.
    -Очигледно је да иза “Пројекта Зукорлић” стоји вертикала Истанбул ,Сарајево и Н. Пазар, као протутежа и пандам Српској. Да неутрализира вертикалу Београд-Бања Лука и да са као створени па замрзнути пројекат, у сваком тренутку може активирати по потреби.
    -Ментори су му Странка правде и развоја, владајућа турска, наглашено исламска странка, која се у секуларним турским круговима третира као претња модерној турској држави и против које је пре 2 године у Турској био покренут процес забране деловања.
    По мишљење у Истанбул, код Гула и Ердогана, врло често иду Зукорлићеви сарајевски ментори Силајџић и Церић. Код ове, задње двојице, Зукорлић иде по инструкције и неспорно је да се налазе у непрекидној пупчаној вези. Мирење “санџачких” министара од стране Истанбула, само је трик којим се суштина баца у запежак(да се “Турци”-читај Срби- не досете)
    -Расподела већ реализованих међунационалних односа на рушевинама југословенске федерације, неодољиво подсећа на германски сценарио из оба светска рата, тако да ни њихове прсте никад не смемо искључити из оваквих дешавања. Где су Турци-ту су негде и Немци.
    -Без осврта на капитулански биланс западних намештеника, оличених у београдској издајничкој власти(одрађујем дуг који је на себе био преузео професор Антонић), немогуће је допричати ову причу. Толико је догађаја, који се у задње време могу везати за двојац Тадић-Јеремић, а који недвојбено указују на координирано деловање са Анкаром, Сарајевом и Новим Пазаром. Бања Лука и Додиг им дођу само као повремени декор за унутрашњополитичку употребу, кад се присуствује спортским приредбама или кад се секу врпце давно заборављених и договорених пројеката. То просто боде очи и здрав разум!!
    -Сваки немир и догађај у Рашкој мора бити под будним оком одговорних из Републике Српске. “Пројекат Зукорлић” је започет доласком “демократске” власти а догађаји се интензивирају након небројених сусрета на релацијама:Београд, Сарајево, Истанбул и Нови Пазар. У читавом том спектру, у очи боде одсуство Бања Луке. Ко год да ју је искључио из свих ових дешавања, тај је и ментор “Пројекта Зукорлић”.

  3. Avatar
    Nemanja Kusturica

    Muslimanima Bosne a i Kosova bih poručio većina nas smo poreklom pravoslavni Srbi samo su naši preci pod PRITISKOM primili Islam. Sad je normalno da se vraćamo svojoj veri pradedovskoj pravoslavnoj kad pritiska nema . Najbolje rešenje za ceo Balkan.

  4. Avatar

    Tadić sve više liči na bolesnog podaničkog mazohistu. Iz “zapadno-demokratski” guzica još mu samo pertle vire, ako ga Jeremić ili možda vrli ministar vojni Šutanovac brže bolje ne povuku za te pertlice završiće u debelom crijevu Kušnera ili vrlo vjerovatno Jelka Kacina, a on će ga ko što i zaslužuje ispustiti u kanalizaciju u kojoj će odzvanjati eho pjesme Miroslava Ilića, namjenjene Tadiću i ministarskoj družini:”Gdje smo to pogriješili moji vjerni drugovi, pa nas niko ne voli samo kanalizacioni otvori”.
    Tadiću podguzna muvo, dabogda ti Kandićka, Biserko i Pešićka u skorije vrijeme poslale vizu iz Turske, pa nek’ te smjeste u Kurdistan, al’ u Tursku nećeš putovati preko Zelene transfezale koju perfidno gradiš jer je neće biti, tamo ćeš otputovati iz Ljubljane gdje će te tvoj dugogodišnji debeloguzni stanodavac Jelko Kacin “am-pak” odpratiti, uputiti u novu misiju i dati “demokratske” instrukcije da svoje mazohističko-autošovinističko iskustvo preneseš na Kurde kako bi i oni ostvarili svoja “demokratska” prava. I naravno za vrijeme svoje trajne misije u Kurdistanu povremeno sugeriši Jermenima da oni ustvari pate od psihološkog poremećaja (naravno ti kao iskusni psiholog jer to ti je i profesionalno zvanje) uz objašnjenje da oni nisu žrtve genocida već umišljenosti da su žrtve, jer Bože moj genocid je po tebi bio samo u Srebrenici. A to što priča Noam Čomski to je samo mašta jednog po svemu sudeći kako ti misliš “kvaziakademika”.
    E pa efendijo Tadiću srećan ti put u Kurdistan!
    P.S. Jeremića ne vodi sa sobom, jer njegovo prezime nije baš najbolje pa može da te kompromituje, ko zna možda ti Jermeni i ne pate od psihološkog poremećaja.

  5. Avatar

    Nikakvo cudo nije sto se Tadic ponasa kao laik i neupucen u svojoj politiki prema susedima, jer, kako je izjavio na poslednjem sajmu knjiga, da najvise (tek) sada cita knjige sa istorijskim sadrzajima….. !!!, i ????

  6. Avatar

    Re: SRBI MUSLIMANI !
    Na drugo mesto dolazi, svakako, poznati sudija okružnog suda u Mostaru, Mujo Pašić. Ko od ranije nije poznavao ovog divnog čoveka i Srbina, upoznaće ga iz nekoliko sledećih redaka. Bilo je to u aprilu 1941. godine. Hrvatske ustaše i u Mostaru, kao i u ostalim gradovima i mestima narediše, pod pretnjom smrtne kazne, da svi Srbi, Jevreji i Cigani moraju da odmah predaju ustaškoj policiji svoje radio aparate, eventualno oružje i municiju. Naređenje se, zna se, odnosilo isključivo na Srbe pravoslavne vere, Jevreje i Cigane. Među Srbima nalazi se i sudija Pašić sa svojim novim biciklom. “A što ste Vi došli sa biciklom?” upitale su ustaše sudiju Pašića. “Po vašem naređenju”, odgovorio im je Mujo. “Pa, mi smo naredili samo Srbima, Jevrejima i Ciganima, nego vratite se kući i nosite vaš biciklo”, rekoše mu ustaške zveri. “Ja sam Srbin, naređenje se odnosi i na mene, evo vam biciklo”, odvratio je sudija Pašić. Ostavio je biciklo, ali je zato odveden u zatvor. Na zauzimanje njegovih brojnih srodnika i prijatelja uspelo se da ga puste na “slobodu”. Kakav se pokazao na ovom mestu, takav je bio i ostao kroz celo vreme borbi u redovima gen. Draže, sve dok nije bio zarobljen od Nemaca i predan ustašama. Umro je junački i mučenički u rasadniku “hrvatske hiljadugodišnje kulture”, logoru smrti, Jasenovcu.
    Treća ličnost, dr Ismet Popovac, lekar iz Konjica, dolazi u prve redove četnika-muslimana. Zbog svoje saradnje sa četnicima i svoga otvorenog sukoba sa Hrvatima i partizanima gine kao četnik u Trebinjskoj šumi, blizu Trebinja, 1943. god.
    Poručnik Čengić, mladi aktivni oficir, pridružio se četnicima već početkom 1942. godine. Poslat od strane četničke komande sa specijalnom misijom u Mostar, biva uhvaćen i zaklan od ustaša. Napred navedena četiri Srbina-muslimana bili su muslimansko vođstvo u četničkim redovima za Istočnu Bosnu i Hercegovinu. Bilo ih je još, no njihova imena ne smemo ovom prilikom da pominjemo, jer se, možda, još koji od njih nalazi u životu u zemlji najcrnjeg terora, Titovoj Jugoslaviji.
    Musakadić, Pašić, d-r Popovac, poručnik Čengić i drugi njihovi bliži saradnici-muslimani, nisu bili komandanti bez vojske, kako bi zlonamerni ljudi hteli, kad im ustreba da tvrde. Nisu zaboravili nekoliko preživelih svedoka naš oružan plan i napad, 18. i 19. januara 1943, na čisto muslimansku-ustašku tvrđavu Bjelemiće (srez Konjic). Skupa se nevesinjskom, konjičkom, kalinovačkom i drugom sarajevskom četničkom brigadom, pod mojom komandom i komandom pok. Krsta Kovačevića, aktivnog kapetana, rame uz rame borili su se i dva bataljona muslimana-četnika. Na čelu muslimanskih četničkih bataljona bili su Fehim Musakadić, Mujo Pašić, dr Popovac. Kad smo osvojili opštinu Bjelemiće, vlast je preuzeo lično major Fehim Musakadić. Muslimani-četnici su, tada, streljali trojicu muslimana-ustaša iz mesta.
    Kad smo u proleće 1943 godine, vodili ogorčene borbe sa partizanima, u našim četničkim redovima imali smo dva bataljona muslimana: jedan u sastavu nevesinjske brigade kojom sa ja komandovao, a drugi u sastavu mostarske brigade, kojom je komandovao kap. Vlado Milutinović, sada u Kanadi. Mnogi su od njih pali na polju časti, za slobodu. Pali su pored Srba-četnika. Njihove žrtve, njihova krv, njihovi mladi životi neće se zaboraviti dok traje nas koji smo s njima delili zlo, a dobra je bilo onda vrlo malo. S toga, neka je slava i hvala njihovim palim žrtvama.

  7. Avatar

    SRPSTVO ČISTO KAO SUZA

    Izdaja Hrvata u ratu, pokolj milion Srba od strane ustaša, među kojima je bilo i muslimanskih izroda, okupacija Srbije i njezin put ka novoj Golgoti, strašnijoj od Albanske, konačno su iz mojih misli i osećanja izbrisali i poslednji trag zabluda i svih zastranjivanja, kojima sam u mladim danima bio izložen, jer sam uzalud verovao da se očuvanjem Jugoslavije i širenjem jugoslovenske ideje među Hrvatima, čuvaju srpski ideali i cementira samo Srpstvo.
    Nisam bio jedini grešnik u ovom pogledu. Bili su veći i daleko znamenitiji od mene, mudriji i politički zreliji, koji su, polazeći od svojih plemenitih nastojanja i dalekosežnosti povezivanja ne samo Srba i Hrvata već i svih Slovena na Balkanu, u tome videli mogućnost, da ćemo se u času opasnosti lakše odupreti tuđinskim nasrtajima, kojima je kroz vekove bio izložen Balkan.
    To su koreni mog srpskog stabla, čije su žile protkale sve moje misli i svaki moj damar i daju mi snage da u borbi za slobodu Srpskog naroda budem istrajan i dosledan samom sebi. Moje srpsko osvedočenje čisto je kao suza sa izvora. Svo je u punoj svetlosti sjajne srpske prošlosti, u apoteozi herojstva srpskih generacija, koje su kroz vekove padale za ideale Srpstva, da bi večno živele. I pisanom i živom rečju ispovedam ta moja srpska osećanja, bez zazora i bez ikakve jeftine propagande, ili materijalne koristi. Probijajući se i boreći se sa mnogim teškoćama za ideale Srpstva još od rane mladosti do danas ostao sam veran tim idealima. Kroz prizmu tih mojih doživljaja i osećanja, na vrelu Srpstva nalazim nadahnuća i smisao životu. Borim se i pevam Srpstvu, i tako će biti do poslednjeg daha moga života.
    Iz ovih korena niklo je moje srpsko osvedočenje, koje je igrom sudbine i istoriskim razvojem bilo donekle pomračeno bledunjavom svetlošću integralnog jugoslovenstva, s kojeg puta me nikakva sila odvratiti neće.
    Ispisane stranice “Bratstva” za dvadest godina, od 1954. do 1974. godine, koje neke prenosim u ovu Spomenicu, ubedljivo govore ne samo o mojim naporima već i o naporima celokupne rodoljubive srpske emigracije koja me je razumela, izdašno moralno i materijalno pomogla i bez čije pomoći ne bilo na “Bratstva” ni Spomenice, dokaz su moje neograničene odanosti Srpstvu, moje čvrste i nepokolebljive vere u Srpski narod, kome je istorija, kao stožeru Balkana i nosiocu svih zdravih nacionalnih snaga i međunacionalne i verske trpeljivosti među balkanskim narodima, dodelila misiju čuvara i branioca ovog istoriskog tla od svih stranih osvajača i uticaja.

  8. Avatar

    РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
    11.080 Земун, Магистратски трг 3,
    Тел/факс: 3077-028, vladarsk@gmail.com – Бр. 1379/11 – 9. 9. 2011.

    Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их подсети, да бивше колонијалне силе примењују против српског народа, последњих 20 година, све оно што су чиниле и у претходним столећима – а обавили су, у великим размерама, и биолошко истребљењем Срба у Првом и Другом светском рату. Такође, одавно стварају од Срба несрпске нације (хрватску, бошњачку и црногорску, а српски језик преименују у: хрватски, бошњачки и црногорски). Уз помоћ историјских стручњака, Влада ће редовно о томе обавештавати дипломате у Београду, с молбом, да они то пренесу својим владама, јер је у питању антисрпско деловање: Ватикана, Сједињених Америчких Држава, Западне Европе и Турске, уз коришћење Србима суседних држава и народа, како су то у прошлости радиле Хабсбуршка Монархија (Аустрија), Немачка, Венеција, Француска, Енглеска и Турска.
    Влада скреће пажњу ДКП на данас присутну појаву у Црној Гори, где тамошња власт (свестрано помогнута од Ватикана и чланица НАТО-а и ЕУ) проглашава српски народ црногорским, а српски језик именује: и црногорским, и српским, и хрватским, и бошњачким – мада у Европи нема ниједног професора хрватског, црногорског, или бошњачког језика. На исти начин је Аустроугарска у Првом светском рату поступила према Србима и српском језику у Црној Гори. Она је успела да придобије црногорског краља Николу Петровића и он је, мада званично у рату с Аустроугарском, половину црногорске војске (Ловћенски фронт) држао ван борби, истовремено прогонећи српске патриоте и присиљавајући Србе да се зову само Црногорцима. Овако то описују сведоци, који су радили на двору краља Николе:
    „За једну лепу реч о Србији, ишло се сместа у затвор. Омладинци напреднијег духа и мало слободнијег језика су хапшени и крвнички, као скотови, тучени. Нигде се ништа слободно није смело рећи. И песме, наше патриотске песме, биле су забрањене. Но, најгоре су пролазили они, за које беху дознали да желе уједињење читавог српског и југословенског народа са Србијом. Њих су прогонили и слали их у Метохију, или у црногорски део Санџака, где су их, као какво непријатељско робље, држали под полицијским надзором… Град Будва, стародревна варошица у Српском Приморју, била је за цело време рата поприште страшних призора и најжалоснијих сцена. Ту је становао кнез Петар (син краља Николе) са својим штабом, перјаницима, полицијом и читавом хордом цетињских дворских шпијуна. Будва је била главна филијала Двора. Цетиње је преко Будве општило с Аустријом. Будва је стајала у непрекидној взи с Котором, а преко овога са Бечом. У Будви су се стално читали аустријски листови, као усред Мађарске и Аустрије… Са становништвом се поступало окрутно… Једном је књаз Петар, насред будванске пијаце, јавно, рекао својим перјаницима: – Грдне ћу муке имати ја и мој дом ДОК ОВУ ПРИМОРСКУ БАГРУ ПОЦРНОГОРЧИМО!“
    Влада обавештава дипломате, да су ови подаци из књиге Стеве Богдановића: „Како је Црна Гора заведена за Голеш планину“, New York, 384 Second Avenue, USA, 1917, Српска штампарија Душана Поповића.
    Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.

    ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА
    ПРЕДСТАВНИШТВА – Б е о г р а д

  9. Avatar

    @Slobodan Jarcevic–Pozdrav tebi Slobodane, prijatelju i dobri covece!Dacu ti jedan savet kao stari i dobri tvoj poznanik, kao covek koji te voli i ceni i zna tvoje vrednosti i cojstvo!Okani se prazne rabote i lobovanja za RSK u egzilu.To je moje misljenje.Sve dok NATO i njegovi sateliti imaju kontrolu i sape nad srpskim zemljama nece biti nista od tvojih nastojanja i planova.Umesto toga, nmoj ti je savet, razmisljaj u drugom pravcu, a to je kako da se izadje iz ovog zacaranog kruga?Moli se svaki dan kao i ja da nam se pojavi Karadjordje, kao sto se Jemeljka Pugacov javio Rusima u zla vremena i predstavio kao car kojeg su Rusi obozavali ali nisu imali.Jemeljka,moj heroj iz detinjstva, poveo je narod makar kao lazni carevic, i uzdigao je svoj pali i ponizeni narod.Srbi nisu veliki narod, po broju, ali imaju cojstvo i muda, i cega se NEOKOLONIZATORI na celu sa USA najvise plase a i najvise postuju je-pogodi- SRPSKI INAT!! E NDE DE, NECE DA BIDNE I MOZE!!!Pozdrav tebi ljudino!!!

  10. Avatar

    Не може се за један дан сазнати истина о Рашкој области ако постојИ миленијум нагомиланих догађаја, коЈи су остављали своје трагове и та смеша је данас активни живи чинилац. За један дан не може се ни мирис осетити, а некмоли ући у суштину.

    векови су оставили последице. Најзаначајнија последица векова српске историје у Рашко области је немањићка баштина и последица турске окупације која је до 1912. била у Рашкој области, исламизирани Срби, односно муслимани како се данас називају. Тај сукоб двају епоха, две кулуре, две вере, две филозофије, две психологије, данас живе смешано, одвојено, супростављено, са поплавом непријатних осећања. Ми који смо тамо рођени тешко то схавтамо и без знања историје нико не можа да се оријентише у времену.

    Репортер је имао добру намеру да прикаже тај галиматијас времена, али једна дан је апсолутно недовољан, приказ није загребао суштину. Људи под притиском страха не причају истину, већ оно што сматарају да им је интерес. Дуго је владала парола иделани међунационални односи, пример за свет. Али после ,,идеалне комитетске комуистичке власти” све је било спремно да избије рат у Рашкој области. Србима је дуго времена требало да убеде власт да тај сукоб спрече у рашкој области. Ако знамо да је председник СДА био члан врховног штаба Патриотске лиге, начелник Штаба за рашку област са седиштем у новом пазару, да је организовао све да започне крвопролиће у рашкој обалсти, да је похапшен командни кадар у Новом Пазару, да је суђено и никад пресућено, да је било у Турској 100 обучених пилота који чекају команду да полете за Србију и да је бомбардују и маса чињеница које иду уз ратни сукоб, само делић истине се сазазнаје. За целу истину није довољна једна површна репортажа, веЋ истраживачки рад који би оставио томове књига.

    Проблем рашке области је проблем векова и протеза ће се у будућноти још вековима. Али кад се ставарност сагеледа сазанаће се да се РАДИ О ЈЕДНОЈ ЈЕДИНОЈ ГЛУПОСТИ И ЈЕДНОЈ ЈЕДИНОЈ ЗАБЛУДИ – подела српског народа на ислмизиране Србе и на Сртбе хришћане, верска идеологиаја која се дубоко уплела у наше животе и производи последице и дана данс и производиће их у будућности унедоглед.

    А постоји решење, за сва времена. репортер то није могао да види, и само је видео окрајке слике времена која су прохујала рашком облашћу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *