PEČAT U NOVOM PAZARU Na puškomet od stvarnosti

Piše: Nataša Jovanović

Da li narod, i srpski i bošnjački, u demografski zatvorenoj Raškoj sluti rat, ili, pritisnuti istim mukama, komšijskim kafama i zapovestima iz Kurana i Biblije zagovara zajednički život u miru?

Kada je Momo Kapor u pokušaju da sebi objasni da li se mogao pretpostaviti bratoubilački rat 90-ih godina, sa cinizmom zapisao: „Šta ovo bolan bi? Pa u našoj raji nije se znalo ko je koje vjere. Mi smo išli njima na Božić, oni nama na Bajram; sve dok ih u liftu jednom ne poćesmo klati…“ (kako u tekstu „U Momčila pero sa očima“ svedoči Rajko Petrov Nogo), mržnja je već odavno bila opšte mesto, zaglavljeno između hodžinog zapevanja i srpskog prebiranja po sopstvenim greškama.

VIŠE SLOJEVA STVARNOSTI
Danas kada je autonomija Sandžaka nešto više od pritajene želje za državom, kada unutrašnja politika Srbije korespondira sa spoljnom politikom Turske, kada muftija u državi koja je po Ustavu sekularna, zapovedničkim tonom promoviše burke, granice i islamističku poetiku vladanja, kaporovska premišljanja o ratu i miru postaju putokaz za mogući sled događaja.
U kojoj meri su predratno Kosovo, Sarajevo i Srebrenica preteča, nastavak ili obrazac onoga što se zove novopazarska sadašnjost i budućnost?
Da li život može da prevlada politiku, da li Srbija može da očuva teritorijalni integritet zagovarajući podelu na regione, ko i iz kojih razloga žmuri nad činjenicom da novosagrađeni minareti streme u nebo nemanjićke Srbije, dok se na dozvolu za podizanje spomenika Stefanu Nemanjiću čeka punih sedam godina? Zašto Srbi prodaju svoju zemlju, te u kojoj meri Zukorlićeva ratnohuškačka retorika ulazi u srpske i muslimanske kuće?
Na sva ova pitanja i neka druga pitanja, odgovore su pokušali da nađu reporteri „Pečata“ tokom višednevnog boravka u Novom Pazaru.
Spavajući pod krovovima i muslimanskih i srpskih kuća, dočekivani sa „Pomoz Bog braćo Srbi“ i „Bujrum dragi gosti“, boraveći na Pešteru na kojem ne živi nijedan pravoslavac, i u manastiru u kojem nema muslimanske duše, osluškujući zveket oružja, a nailazeći samo na strah od njega, pokušavajući da pronađemo razlike, a nailazeći na raju željnu života i hleba.
Pitaju se neki koji u ovim sadašnjim događajima vide i malo ponovljene, a nevoljene prošlosti: Da li nam Turci nude kocku rahatluka, dok u tajnosti spremaju nove nemire?

Da li su Srbi zbog tradicionalnih podela i u crkvi i u državi izgubili sigurnost i tačku oslonca? Da li Zukorlićeva zapaljiva retorika može da oprlji više nego što je to učinila i ona vatra koja je zahvatila i lice i dušu dve radnice Rasa, jedne muslimanke i jedne Srpkinje, koje su zimus zbog loše izvršene privatizacije firme, pred kamerom fotoreportera „Pečata“ pokušale samoubistvo samospaljivanjem?
Potaknuti neredima koji su u poslednje vreme potresali Novi Pazar, turskim zastavama na ulicama, Zukorlićevim pretnjama, i emisarima koji Americi nose poruke nužnosti odvajanja Sandžaka, bili smo spremni da se na terenu suočimo sa recidivima politike straha, netrpeljivosti i mržnje koje vode u rat.
Ipak, svega toga među građanima Novog Pazara naizgled nema. Treba samo biti dovoljno pošten pa realno sagledati nekoliko slojeva novopazarske stvarnosti, od kojih je pojava novog verskog i etničkog ekstremizma neosporna, ali ni u kom slučaju nije ni jedina ni odlučujuća.
„Sine, dobro se živi ovde, dobro…A, da ima straha, ima ga, no samo onda kada zamašu ovim turskim zastavama. Krv se sledi u žilama, moj stari kaže da je ko za vreme okupacije. Tu noć kada se slilo ljudi na ulicama Pazara, kapci na srpskim kućama bili su zamandaljeni. Ali ujutru, oblaci se razišli, sve smo se sastale na pijaci, i muslimanke i pravoslavke i Bošnjakinje i Srpkinje, da kupujemo papriku za ajvar. Ni nama ni njima nije ni do Evrope ni do Turske, nego do zimnice i dece. Noću, kad se smrkne bude se loše misli, stari Srbi sastaju po kućama i prebiraju po istoriji, plaše se, kažu, da nas ne nestane, da nas mrak ne pojede, ali kako svane svako za svojim poslom trči, pije i tursku i srpsku kafu, jede i rahatluk i šećer i gleda kako da preživi“, kaže Srpkinja iz Pazara.

INSPIRATOR EKSTREMIZMA
I Raška i Novi Pazar kao regionalni centar, nisu ni blizu rešenja svog, očito egzistencijalnog problema, putem bilo kakvog ekstremizma. Toga je većina svesna.
Muftiji Zukroliću, kome je viša sila izvan Srbije, pa čak i izvan Balkana, dala priliku da se razgalami o vekovnoj ugroženosti svoga naroda, prema već oprobanom receptu iz vremena fašističe okupacijem, a koji je viđen i devedesetih godina i uz obilatu pomoć međunarodne propagande, nedostaje samo još da dobije i realnu političku funkciju, pa da stvari budu sasvim jasne. Jer, ne treba zaboraviti da je inspirator i finansijer ekstremizma sarajevski reis-l- ulema Mustafa Cerić, da prebogatog muftiju finansiraju fondovi iz Saudijske Arabije i nekih drugih islamskih centara moći, a sve ne bi li uradio ono što nije svojevremeno uradio nijedan ministar Bošnjak u vladi Srbije, za koje ekstremistički krugovi tvrde da su  „izdali stvar“. Trebalo bi podsetiti se i toga da je muftija Zukorlić za prvog predsednika Mešihata Islamske zajednice Sandžaka, biran iste godine kad je Mešihat i osnovan.
No, politika, i ona visoka, i ona niska, i ona nadzemna i ona podzemna, ne govori ništa dobro , ali život na ulici govori nešto sasvim treće.
Govori da nade možda ima, ali da je i strah sustiže…
A  ulice pune ljudi. Narod ovdašnji tradicionalno je predusretljiv na zaista očigledan način (svako ko je imao priliku da mu Pazarci budu domaćini zna o čemu je reč).
Svratite li pred srpsku kapiju, domaćin će vas pozvati da se osvežite, zakucate li na vrata muslimanske kuće, čućete: Bujrum, dragi gosti…Uveče na šetalištu, mimoilaze se mlade muslimanke u burkama i devojke otkrivenih ramena, suživot, ili život jednih pored drugih, bez obzira na verske i kulturološke razlike, čini se mogućim. Ako to zvuči preterano optimistički, onda treba reći da je Novi Pazar već odavno jedna orijentalna čaršija, prepoznatljiva po tome i u nekadašnjoj Jugoslaviji. Dakle, nije reč o nečemu čega već nije bilo i što je nastalo juče. Ali ono što jeste pokazatelj da proces desrbizacije teče sistematski i podmuklo ne vidi se u razgovoru sa ljudima. Vidi se na zgradi opštine, na kojoj visi srpska zastava pored barjaka Stranke demokratske akcije, kao neoriginalna replika turskog, ćirilicu je sve teže videti na uličnim natpisima, kao što se toponimija mesta menja, kao što na kaldrmi ovog orijentalnog grada stoji mermerna ploča sa natpisom Meka.

TEORIJA SVRŠENOG ČINA
U jednoj od srpskih kafana u centru Pazara, zatičemo advokata Dragana Novovića.
„Ima li Sandžaka u Ustavu? Da li možemo zameriti muslimanima kada građane Raške nazivaju Sandžaklijama, ako već predsednik države u zvaničnim razgovorima tako naziva Rašku? Ovaj deo teritorije Srbije mora biti upisan na kartu sveta i definisan kao teritorija koja predstavlja simbol državnosti naše zemlje, u kojoj se nalaze kulturni spomenici, manastiri i crkve u kojima je primljeno pravoslavlje. Muslimani žive kao svoj na svome, a Srbi izgubivši veru u državu, u kojoj prvo predsednik pa i svi ostali ne haju za svoje građane, jer ne vide da bi ulaganje u njih moglo da im donese neku korist, razmišljaju samo o tome kako da prodaju svoju imovinu i pobegnu sa ognjišta. U toj činjenici treba tražiti objašnjenje Zukorlićevog programa i preuzimanja inicijative. Jasno je da je posredi vlast unutar Islamske zajednice, ali Zukorlićeve želje se ne završavaju na tome da bude prvi među Bošnjacima, već da sprovede ideju autonomije ovog dela srpske teritorije, našta upućuje i naziv Islamska zajednica u Srbiji. On nema nameru da se smiri. I dok priča da je Srbija država u kojoj želi da Bošnjaci žive normalno, za Srbe ostavlja sve manje prostora za normalan život. Zahvaljujući projektu muftije i pakovanju stvarnosti od strane pojedinih medija, ljudi postaju dezorjentisani. Međutim, u odnosima običnih ljudi vi nećete naići na zlu krv. Podstaknut da će tako i biti, moja porodica ostaje na svom ognjištu i moja deca živeće u nekadašnjoj srpskoj prestonici“, kaže Novović.
Od srpske prestonice u Novom Pazaru ostalo je svega nekoliko ulica naseljenih Srbima.
Ako je proces kulturne, verske i svake druge autonomije vidljiv na svakom koraku, šta je onda činiti vlastima u Beogradu?

I dok veče pada nad avlijama prizemnih kuća, na uskim kaldrmisanim ulicama promiču parovi mladih ljudi. Ispred kafane u zabačenom delu grada vodi se žustar razgovor. Čaršijska tema dana je  ubistvo učenika Srednje škole za dizajn kože i tekstila, kome je prethodila tuča 18-godišnjaka. Da li je posredi neki incident? Da li sukob na verskoj osnovi? Odahnuli smo. Nije.
Ne, u Novom Pazaru niti sevaju puške niti, kako informišu mediji, atmosfera ključa do granica pucanja. Danas se desilo da musliman ubije muslimana – ne smem da zamislim šta bi se desilo da je jedan od dva dečaka bio srpske nacionalnosti. Epilog ne bi bio definicija da školama treba obezbeđenje, da je edukacija o toleranciji deo obrazovnog sistema već bi bio poziv za rat“. Ovim rečima Nermi Gutić, stručnjak za bezbednost i vlasnik privatne agencije za obezbeđenje iz Novog Pazara, daje ocenu bezbednosne situacije u Raškoj.
„Drugačija je stvar kada govorimo o okupljanju navijača na utakmicama visokog rizika ili skupa vernika Islamske zajednice u Srbiji, koji je imao za cilj da se spreči izgradnja obdaništa na teritoriji, koja po vakufskim knjigama pripada Islamskoj zajednici. Ali i tu, smatram, posao nije bio za žandarmeriju, već za privatno obezbeđenje. Da li bi situacija mogla da se zaoštri ne znam – o tome bi trebalo da razmišljaju oni koji su na vlasti u državi“. Ono što je izvesno jeste da se Novi Pazar suočava sa stravičnim problemima kriminala, droge i prostitucije, o čemu retko ko da želi da govori, baš kao i na okupiranom Kosovu.
„Ti problemi kao i ekonomska nesigurnost stalno se guraju pod tepih, dok se politička ili intimna stremljenja pojedinaca željnih vlasti i dominacije guraju u prvi plan i time, najpre, zadovoljavaju želju nalogodavaca nemira i drugo, stvaraju osećaj nesigurnosti među ljudima koji sa svim razlikama koje ih karakterišu, žive u atmosferi međusobnog poštovanja. Smatram da bi bilo korektno da predsednik države u kojoj živimo, kao i drugi političari, dođu ovde gde bi na terenu mogli da se suoče sa problemima koji muče Novopazarce, a ne da iz salona daju političke i druge naznake šta se ovde dešava“.

ZEMLJA PARADOKSA
Sa druge strane, većina građana Novog Pazara danas gleda kako da preživi ovaj konfliktni trenutak, bez drame i mogućih loših posledica.
I dok muftija Zukorlić govori javno ono što su mnogi do juče govorili tajno, i dok vlada u Beogradu uporno ćuti i čeka da stvari same od sebe izbalansiraju odnose, bežanje Srba iz Novog Pazara samo potvrđuje teoriju svršenog čina, koji je podstrekačima još jednog separatizma dobro došao u nekom skorašnjem raspletu događaja. A Srbi se sele….Motivi su različiti, ali ono što preovlađuje je cena nekretnina koja dostiže onu u Beogradu. Iz ekonomskog beznađa, iz muslimanske sredine, u bolji život…Danas u Novom Pazaru živi svega 12 odsto Srba. Da li se kosovski scenario reprizira?
Trebalo bi znati da je ekonomija Novog Pazara i Raške u vreme vladavine Slobodana Miloševića bila na, za današnje prilike, nedostižnom nivou. Sa petooktobarskom revolucijom Rašku je preplavio i talas privatizacija. Skoro u dlaku sve su bile iste – promašene, sa gubicima i stotinama radnika ostavljenih na ulici. U takvim okolnostima je i rođeno povampirenje neke neootomanske ideje, jer je sirotinje za manipulaciju u sasvim dovoljnom broju. Još jedan u nizu istorijskih paradoksa vezanih za sudbinu Raške, svakako je i podatak da je prvi čovek koji je tražio autonomiju posle 1945. godine, bio niko drugi nego Sreten Vukosavljević, prvi posleratni ministar u vladi FNRJ, inače rodom upravo iz Raške.
Ali moda ondašnje regionalizacije, tada je imala sasvim drugi smisao….
U zemlji parodoksa gde se ukrštaju dve vere, dve kulture i dve nacije, na mestu gde mercedesi mimoilaze kolone slobodnih konja, gde su socijalne kaste jasno definisane, u blizini Novog Pazara, na planini Pešter, život se odvija kao pre 200 godina.
Na brisanom prostoru stada ovaca i pokoja senica. Meštani, muslimani, hvale se da preko njihove zemlje prolazi put koji će spojiti Sandžak sa morem. Ali oni koji u razgovoru sa nama pominju ostatke jezera, uvereni da troglava aždaja i dan danas izvire iz kamene pustinje, teško da magistralni put i Islamistički centar sa najvišim minaretima u Evropi, koji je beo i okupan na suncu osvanuo pored njihovih trošnih kućica, mogu povezati sa idejom odvajanja. Još manje da bi ta magistrala u perspektivi  predstavljala vezu između braće Bošnjaka u Sandžaku i Crnoj Gori. Za obećanje, američkog kongresmena Kejta Elisona, dato delegaciji Bošnjaka da će uskoro u Vašingtonu aktuelizovati pitanje kršenja ljudskih prava bošnjačkog naroda, oni ništa ne znaju.

Za Peštarce, Islamistički centar je jednostavno: Bog u avliji, grad u zabiti, moć u nemaštini. Možda nešto više o značaju Islamističkog centra govore velelepne kuće u izgradnji. Njihovi vlasnici su u Nemačkoj. Oni za sada samo, kako kažu meštani, šalju novac za gradnju.
Na trgu ispred kola sa beogradskim tablama okupljaju se meštani, dolaze sa polja, napuštaju kafanu u centru..
Vlasnik radnje u centru, Regan, poziva nas da probamo njihov daleko poznati pršut. Žali se da su mu vukovi poklali ovce, poziva da budemo gosti tri dana…
Jedan starina pita da li znamo priču o aždaji. Ona je, veli,  izlazila iz jezera i uzimala najlepšu devojku iz sela, koju su seljani morali ostaviti kao žrtvu sve dok selom nije naišao Alija Đerzelez.
Na povratku sa Peštera zaustavljamo se ispred Sopoćana, manastira iz 13. veka koji je osnovao kralj Uroš. Crkva je izgrađena 1260. godine. Kupola sa zvonikom je dograđena sredinom 14. veka. Neki članovi kraljevske porodice su sahranjeni u manastiru.
Za novinare „Pečata“, jasno se stavlja na znanje da nema mesta. Turisti iz Belgije i Kine  obilaze srpsku svetinju, koju je zbog izuzetne vrednosti 1979. godine UNESKO uvrstio na listu svetske kulturne baštine. Ispod manastira, uprkos zabranama iz Ministarstva kulture, lokalne vlasti nastavljaju projekat izgradnje puta koji je planirano da prođe preko porte manastira. Možda turisti beleže poslednje fotografije i time podstaknuti – biraju konake srpske svetinje za prenoćište. Možda je zahvaljujući toj činjenici Srbima, koji su prešli 300 kilometara da bi napisali priču o Srbima iz Raške, otkazano gostoprimstvo.
Na izlasku iz manastira iguman nas moli da nikome ne govorimo da smo ulazili u manastir. Bez zvaničnog papira da nam je zabranjen ulazak u svetinju ERP napuštamo Sopoćane. Prate nas razdragani glasovi turista.
Vraćamo se u Novi Pazar. Radnici koji rade na spornom putu mašu za nama.
Prihvatanje još jedne autonomije, koja je postala savremena noćna mora srpske vlasti, teško će biti ostvarena bez nasilja, kako domaćeg tako i stranog, pritiscima i novim ucenama. Treba li Evropi još jedan konflikt na Balkanu, makar se on dešavao i na tako malom i zabačenom prostoru kakav je Novi Pazar i okolina? Čiju politiku sprovodi Boris Tadić, podstrekujući gradnju autoputa između dva Sandžaka, ovog na teritoriji Srbije i onog na teritoriji Crne Gore , iako je izvestilac Evropske unije Jelko Kacin jasno stavio do znanja, da nikakve bošnjačke autonomije na teritoriji Crne Gore neće biti jer je tamo pitanje bošnjačkih prava rešeno?
Šta znači ta izjava i kome je ona upućena, šta će srpskim vlastima biti postavljeno kao pitanje u vezi s tim, kad stignu i druge dileme povodom težnje o ulasku u zajednicu evropskih naroda?
Konačno, hoće li i muftija Zukorlić u Evropsku uniju zajedno sa Srbijom, ili u neku zamišljenu transotomansku konfederaciju?
Osakaćena hrišćanska Srbija u novoj ksenofobičnoj Evropi, koja pokazuje sve veću stopu netrpeljivosti prema islamu, i to je mogući ishod ovog neverovatnog nasilja koje se dešava nad suverenitetom jedne međunarodno priznate države.