Patriotska kapitulacija i „projekat Jeremić“

Piše Branko  Radun

Zapadnim mentorima naših „državotvornih patriota“ ne pada ni na pamet da srpskim vlastodršcima omoguće častan poraz ili izvlačenje iz ove sramotne pozicije, pa zato šalju svoje ministre sa zadatkom da našim kvazipatriotama na vlasti pokažu gde im je mesto. A mesto im je: u ćošku

Spoljna politika Srbije koju reprezentuju Boris Tadić i Vuk Jeremić, posle velike odluke MSP-a da stane na stranu albanske secesije – što je inače veliki poraz zbog koga bi neko u normalnoj zemlji podneo ostavku – krenula je u novu gubitničku avanturu koja se zove predlog srpske rezolucije u UN. Čini se da se u ovo nije ušlo strateški smišljeno već pre da se onaj prethodni poraz ostavi po strani. Stoga je uz svesrdnu podršku medija, opozicije i režimskih analitičara ovaj predlog proglašen za ozbiljan i junački, što sigurno nije. Nije – jer ne osporava odluku MSP-a i ne traži nove pregovore oko Kosova,  niti pak traži išta što je konkretno. No, ajde da ih razumemo – glupo su izgubili pred MSP-om, očekujući da će proamerički sud dosuditi odluku protiv albanske secesije, pa su sad pokušali da taj poraz malo ublaže i sačuvaju brižljivo negovan imidž Tadića i Jeremića kao „državotovornih patriota koji u ovim uslovima čine maksimalno koliko je moguće“.

KAPITULACIJA KOJA TEČE
Očigledno je međutim da su se preigrali, jer je ovo pitanje isuviše značajno za SAD i EU da bi njima dopustili da na domaćoj sceni i dalje simuliraju ozbiljne i patriotski orijentisane političare. Pokazalo se da njihovim zapadnim mentorima ne pada na pamet ni da im omoguće ni častan poraz ili izvlačenje iz ove gubitničke i sramotne pozicije pa šalju ministre koji treba našim kvazievropejcima i kvazipatriotama na vlasti da pokažu gde im je mesto. A mesto im je :u ćošku. Nemački ministar spoljnih poslova Vestervele prošle nedelje postrojio je našu vlast, ali i dobar deo opozicije i očitao im lekciju. Niko od tih naših lidera koji se kao bore „i za Kosovo i za Evropu“ nije smeo da odgovori nemačkom ministru spoljnih dela kada im je objasnio da je igra završena, da se mora ispoštovati kosovska secesija i da će im oni napisati novi predlog rezolucije. On i njegov engleski kolega ne dolaze da pregovaraju već da udare packe, šamare i podele zadatke.
Tako smo došli u žalosnu situaciju da predsednik Tadić priznaje da smo spremni da menjamo predlog rezolucije iako su se nekoliko dana pre toga zaklinjali da je nikako neće menjati. Ono što smo manje više znali – da je naša vlast servilna i kolaboracionistička sada vidimo bolno i ponižavajuće „transparentno“. No iako smo to znali, ipak je težak utisak gledati kako se naši lideri batrgaju i poslušnički menjaju svoje stavove. Oni takvim ponašanjem sramote sebe ali što je još bitnije i sve nas.
Zanimljivo je pitanje otkud sada ta pometnja u redovima prorežimskih medija i analitičara, kad se ova vlast i do sada ponašala neodgovorno, gubitnički i kolaboracionistički. Kad je i do sada pod pritiskom Zapada donosila štetne i štetočinske odluke – od Euleksa, preko Statuta Vojvodine do sramotne rezolucije o Srebrenici i Istanbulske deklaracije – šta se suštinski menja danas. Pa priča o MSP-u trebalo je da pokaže kako se mladi ministar Jeremić (i predsednik Tadić) lavovski bore za državne i nacionalne interese. No nepotrebni poraz pred ovim međunarodnim sudom je nagrizao taj patriotski imidž pre svega Vuka Jeremića, pa je bilo potrebno naći neku drugi način da se on očuva – preko „ozbiljnog i patriotskog“ predloga rezolucije koji ide u UN. No sada sa spremnošću da se ionako blaga i nemušta rezolucija menja do neprepoznatljivosti opet se ugrožava frizirani patriotski imidž Jeremića i Tadića. A to je očigledno važnije od realnog nacionalnog i državnog interesa.

EVROATLANTSKI PATRIOTIZAM
Da je Vuk Jeremić strateški medijsko-politički projekat, bio toga on svestan ili ne, sa ciljem da se za proevropsku i pronatovsku politiku vladajuće strukture veže dobar deo patriotski orijentisane javnosti, može se videti po mnoštvu detalja. Kada god je bilo potrebno da se patriotski imidž naglasi ili kad je bio ugrožen neozbiljnom i gubitničkom politikom dolazila je podrška i  sa leva i sa desna. Tako su mediji poput B92, Peščanika ili NVO-LDP scene redovno prozivali Vuka Jeremića da je nacionalista, patriota i da je previše nepopustljiv prema zahtevima Zapada oko Kosova. Gde ćete bolju reklamu od toga da vas Peščanik ili LDP prozivaju za patriotizam. Sa druge strane gomila medija, novinara i analitičara izuzetno je pozitivno ocenjivala patriotsku retoriku „mladog i perspektivnog“ ministra. Pa je tako podrška dolazila i sa te strane. Indikativno je i da je s vremena na vreme puštana priča kako neke ko-zna-koji diplomate nisu zadovoljne Vukom Jeremićem jer je tvrd i nepopustljiv oko Kosova. Tako je on bez ikakvih ozbiljnih problema i prepreka (ali i bilo kakvih rezultata) došao do popularnosti, naročito u patriotski orijentisanom biračkom telu. Zanimljivo je da osim „Pečata“ i „Vidovdana“ gotovo niko nije ozbiljnije kritikovao neuspešnu spoljnu politiku sa patriotskih pozicija.
To je zapravo pravi razlog polemike autora „Pečata“ i „Vidovdana“ sa NSPM-om. Naime, magazin „Pečat“ i sajt „Vidovdan“ prepoznati su kao retka mesta utemeljene kritike porazne spoljne politike sa pozicija koje opasno ugrožavaju „projekat Vuk“ – to jest „prodaju“ mladog ministra patriotskom biračkom telu. Do sada nije bilo ozbiljnije naprsline u gotovo savršeno upakovanoj promociji Vuka Jeremića kao mladog patriotskog političara koji „jako iritira“ Ameriku, EU, pa i Hrvatsku. Ovde nije uopšte reč o ličnosti ministra Jeremića koji za koga verujemo da jeste iskren u svojim izjavama i nastojanjima da nešto uradi, već je suština u tome da neko ko je bez dovoljnog iskustva u politici, bez institucionalne političke podrške (stranke i sl.) i bez ozbiljnog tima predstavlja idealnog (za Zapad) naslednika Borisa Tadića. Ako neko moćan želi da kontroliše neku zajednicu najbolje je da im za lidera postavi onog koji bi dobio podršku te zajednice, ali koji ništa ozbiljno ne može uraditi – ništa što bi ugrozilo njihove planove i ciljeve. A ako je pri svemu tome iskren u svom nastupu – utoliko bolje jer će biti uverljiviji masama koje mora da pridobiju.

SPASAVANJE MINISTRA
Da iza svega ovoga ne stoji ozbiljna borba za nacionalne interese već borba za rejting i poziciju naslednika Borisa Tadića svedoče i značajne PR akcije vrha vlasti kojim se nastoji peglati sadašnja sramotna kapitulacija pred zahtevima Zapada da se rezolucija izmenama potpuno obesmisli. Nastoji se mladi ministar opravdati i naći mu alibi za sve što se dešava, a i što se može desiti u UN sa mutant rezolucijom.
Tako se politički analitičar Đorđe Vukadinović kao uporni branilac neuspešne spoljne politike Vuka Jeremića upinje da dokaže kako i oni koji i sa patriotskih pozicija kritikuju gubitničku politiku režima koje predstavljaju Jeremić i Tadić zapravo rade za interese nekih nama nenaklonjenih sila, bili oni toga svesni ili ne. On kaže u svom poslednjem tekstu da patriotama odgovaraju spoljnopolitički porazi vlasti, što zapravo nije tačno jer kako vidimo opozicija uglavnom izbegava kritiku poraza režima. Po Vukadinoviću se za patriotski blok otvara prilika da poentiraju, što oni i ne rade, jer se „definitivno raskrinkava izdaja Kosova od strane Tadića i Jeremića, i što je još važnije, sprečava neprijatan upad ovog poslednjeg u patriotsko biračko telo.“ U ovom zadnjem grmu leži marketinški zec – „upad Vuka Jeremića u patriotsko biračko telo“ je zapravo važnija stvar no borba za nacionalne interese jer bi se njegovom pobedom na predsedničkim izborima nastavila žutokratija i potpuno pacifikovala Srbija. Zato je potrebno i pored toga što realnost trenutno demantuje medijsku sliku „ozbiljne i patriotske“ politike Tadića i Jeremića, sačuvati barem patriotski imidž ovog drugog jer on ima „političku budućnost“. Tako na žalost, svesni toga ili ne, i oni koji veruju da se bore za nacionalne ciljeve učestvuju u projektu stvaranja jednog patriotskog simulakruma, koji u krajnjoj liniji gura vodu na vodenicu onih koji Srbiji ne žele dobro.
Zaista je smešno tvrditi, kao što tvrdi Đorđe Vukadinović da retka i rekao bih blaga kritika neuspešne i kolaboracionističke politike od strane patriotske opozicije i nekih retkih medija, gura Tadića u ruke Čede Jovanovića, a ministra Jeremića u ostavku. Ako neko doživljava samo poraze, i to tamo gde i nije potrebno, a Srbija ide iz poniženja u poniženje onda i zaslužuje da da ostavku. Isto tako, ako se Boris Tadić odavno približio pozicijama Čede Jovanovića onda suštinski i nema velike razlike između Borisa i Čede. Naročito u poslednje dve godine kada je Boris preuzeo dobar deo politike Čede Jovanovića zadržavajući elemente patriotske retorike. Tadić radi ono što Čeda govori ili je govorio. Tako je pozicija LDP-a „ugrožena“ čedističkom politikom režima (Euleks, Statut Vojvodine, Rezolucija o Srebrenici, približavanje NATO-u, uloga NVO u medijima). Kao što je Đukanović preuzeo dukljansku separatističku politiku Liberalnog saveza i obesmislio postojanje istog, kao što je DS i Pajtić u Vojvodini preuzeo politiku Nenada Čanka i time ga marginalizovao, tako je Tadić postepeno preuzimajući politiku i poziciju LDP-a ovoga ostavio na margini i cenzusu. No problem je što se sa takvom politikom čitava Srbija marginalizuje i ostavlja na ivici cenzusa opstanka među istorijskim nacijama.