Почетна / Свет / PAPA U BRITANIJI „Rotvajler“ u zemlji kralja Henrija

PAPA U BRITANIJI „Rotvajler“ u zemlji kralja Henrija

Piše Dejan Lukić

Zašto se Benedikt XVI otisnuo u prvu zvaničnu posetu Velikoj Britaniji, zemlji koja je još u  XVI veku raskinula sa Vatikanom i njegovom jurisdikcijom nad anglikanskom crkvom?

Posle skoro tri decenije od pastoralne (nezvanične) posete pokojnog Pape Pavla II, aktuelni poglavar rimokatoličke crkve, Benedikt XVI otisnuo se u prvu zvaničnu posetu jednog pontiva zemlji koja je, od kralja Henrija VIII u šesnaestom veku, raskinula sa Vatikanom i njegovom jurisdikcijom nad  engleskom crkvom.
Više od pola milenijuma posle raskida i ekskomunikacije Henrija VIII –utemeljitelja protestantske, Anglikanske crkve – od strane pape Pavla III, jaka doza ovog protestantskog „otrova“ i danas teče u venama britanskog angklikanca.
Papa Benedikt XVI krenuo je u posetu (16-19. septembar), ne samo zemlji u čijim žilama teče otrov Henrija VIII, nego i zemlji u kojoj je knjiga „Iluzija zvana Bog“ među deset bestselera, a knjiga „Slučaj  Pape“ (žestoka kritika Benedikta XVI), apsolutno najprodavanija knjiga prošle nedelje. Još više, Papa dolazi u zemlju u kojoj „biti pripadnik rimokatoličke crkve znači plivati uz vodu opšteg rasploženja i tradicije“ (Radio BBC 4). U Velikoj Britaniji, po precednetnom ustavu katolik ne može nikada da bude predsednik vlade. Suverene pogotovo.
Dolazak „Božjeg rotvajlera“, kako Benedikta vole da oslovljavaju na Ostrvu – graniči se, dakle, sa „kalkulisnom avanturom“ (Tajms). Dolazak na „prilično neprijateljsku teritoriju“ ima problem ne samo sa već pretežno sekularnom Britanijom i otrovom u venama Anglikanske crkve, nego i sa stanjem u samoj kongregaciji ostrvskih katolika – četiri miliona, ili 16 posto britanske populacije.

PAPINE BRITANSKE DIVIZIJE
U toku dvadeset osam godina posle posete pape Pavla II (1982), panorama u katoličkoj crkvi Velike Britanije dramatično se izmenila. U poslednje vreme status Crkve teško je ruiniran aferama o pedofiliji, kontroverzama o uvođenju žena u svešteničke redove, homoseksualizmu, abortusu… U međuvremenu, Katoličku crkvu u zemlji, zapljusnuli su imigranti iz istočne Evrope, posebno Poljaci, zatim Afrikanci i Azijati, donoseći sa sobom rigidnu tradiciju i dogmatsku teologiju. Novi talas mladih katolika zaposeda crkveni prostor, forsirajući teološku ortodoksiju i crkvenu tradiciju.
U knjizi „Papine  Britanske Divizije“, Mark Doud, publicista i nekadašnji dominikanski fratar, istražuje upravo promene u britanskoj katoličkoj zajednici od 1982. godine, kao i posledice tih promena po širi društveni pejzaž. Konstatuje da je nekadašnje jako liberalno jezgro u  katoličkoj crkvi na Ostrvu postalo sada manjina, i to najviše pod uticajem učenja svojeveremenog  kardinala, Jozefa Racingera, a sada, pape Benedikta o takozvanoj „čistoj crkvi“. Govori o „novoj sorti“ radikalnih tradicionalista, koji traže povratak na rituale  tradicionalne „latinske crkve“ i žestoko se tuku protiv „rituala  inovativnog  katolicizma“.
Poslednja istraživanja javnog raspoloženja na Ostrvu pred posetu Pape, pokazuju da je više od trećine Britanaca izrazito protiv same posete, a njih 72 procenta  protiv su samog karaktera državne posete kakva je ova, a koja će kasu poreskih obveznika koštati preko 12 miliona funti. Trećina  Britanaca  svih konfesija, izražava prema poseti „apsolutnu ravnodušnost“, dok preostala trećina ispitanika, pretežno katolička, kaže da je „pozitivno uzbuđena“. Ulaznice na tri velika nastupa Pape, dva dana pred posetu toliko  su se slabo tražile da  su organizatori, zahvaćeni panikom, počeli masovno da šalju propusnice učenicima u katoličkim školama širom zemlje. Na najvećoj javnoj misi u Glazgovu, organizatori su očekivali tri stotine hiljada vernika; dok ovo ispisujemo prijavilo se samo 80 hiljada.
Na Papu, dok bude na četiri planirane lokacije (Glazgovu, Edinburgu, Birmingemu i Londonu – Hajd park) niko neće bacati pokvarena jaja, ali malo će ko i da pada ničice u ekstazi. Izuzev tvrdog jezgra katoličkih  fanatika, koje, jakom PR propagandom, „obrađuje“ sekta Opus Dei.
Sliku opšteg raspoloženja prema poseti odslikava transparentno i tretman u  medijima. Đuli Berčil, kolumnista ekstremno liberalne naklonosti, izražava, povodom posete „gnušanje“ prema Katoličkoj crkvi, koja „prvo povede krstaški rat protiv abortusa, a onda destine godina skriva najgnusniju zloupotrebu dece“. A poenta sadržaja teksta (u „Independentu“) je da bi „radije slušala moralne lekcije (umesto od Pape) od Đusi Dženi“. Reč je o prostitutki iz trenutne velike afere u čijem je središtu najskuplji britanski fudbaler, Vejn Runi i njegove vanbračne avanture sa prostitutkama.
Raspoloženje tabora ravnodušnih prema poseti tumači kolumnista „Dejli mejla“, Stiven Glover: „Protivnik sam najvećeg dela učenja koje propoveda Papa Racinger, ali oni koji proklinju ovu posetu, ipak su malo zadrti“.
Kristina Odon, u „Dejli telegrafu“, inače rigidna katolkinja, ima prema poseti duboko afektivan odnos: „Pretnje ‘građanskim hapšenjem’, protesti onih koji su bili žrtve zloupotreba od strane sveštenika i desničarski lobi gej populacije – ništa od toga ne može  da neutralište ushićenje  četiri miliona  britanskih katolika što će se Papa naći u njihovoj sredini“. Takozvano „građansko hapšenje“ je neobična mera po kojoj svaki građani na ulici može da „uhapsi“, dok policija ne stigne, lice za koje sumnja da je učinilo neki javni prekršaj“.

Poseta Pape Pavla II Velikoj Britaniji pre tri decenije bila je samo pastoralna (nezvanična), iako se tom prilikom pokojni poglavar susreo sa Elizabetom II

PAPSKI BREND KONDOMA
Jedna od posebnih bizarnosti koje okružuju Papinu posetu, jeste i jedan gotovo nadrealan memorandum, sačinjen prošlog meseca u Forin ofisu. Autori memoranduma bila je grupa diplomata, zadužena za pripremu državne posete. Memorandum je sadržao instrukcije svim instancama, uključenim u realizaciju posete. Londonska štampa provalila je sadržinu strogo internog papira, pa se tako saznalo da programeri sugerišu da se Papi predloži da u Britaniji, prilikom posete, otvori jednu kliniku za abortuse, blagoslovi homoseksualne brakove i da „Benedikt lansira poseban papski brend kondoma“.
Otkriće memoranduma, koji nije bio nikakva vragolija nestašnih diplomata u Forin ofisu, nego ozbiljno uputstvo, skoro da je dovelo do otkazivanja posete. Iz Daunig strita je odmah izašlo zvanično izvinjenje Vatikanu, a autori memoranduma udaljeni su iz daljih priprema za posetu. Ali, niko nije ni smenjen ni kažnjen, što, takođe, nešto govori.
Pontiv je krenuo u „kalkulisanu avanturu“ na Ostrvo, pritisnut senkom  najveće krize u dve hiljade godina staroj istoriji hrišćanske crkve. U samoj Britaniji uveliko je označen kao krivac za prikrivanje „globalne epidemije zloupotrebe dece“, od strane katoličkih sveštenika širom sveta.
U najboljem slučaju ovde ga među jednim brojem katolika i među većinom nekatolika, doživljavaju kao ambigvalnu figuru. Da li je on lično i u kojoj meri  skrivao pedofiliju i zloupotrebu dece? Da li je „božji rotvajler“ sve to učinio dok je istovremeno bio „rigidni uterivač hladne ortodoksije“?Mrzi li on Božja stvorenja koja su igrom sudbine homoseksualci? Nije li to onaj isti kardinal koji je, da bi povredio Islam, u Regensburgu (2006. godine), citirao imperatora iz 14. veka: „Pokažite mi samo šta je to novo Muhamed doneo  i videćete da je doneo samo zlo i neljudskost“.
Džefri Robertson, vrhunski britanski pravnik i autor pomenute knjige „Slučaj Pape“, nema dileme u pogledu odgovara na sva ova pitanja. Za njega je Papa Benedikt perfektan kandidat za optuženičku klupu pred redovnim sudom. U „Slučaju Pape“ sakupio je dokaze od preko petnaest hiljada zloupotreba dece, za šta okrivljuje kardinala Racingera i papu Benedikta. „Anomalna pretenzija Vatikana da, pošto ima status države u kojoj je papa šef, Benedikt XVI biva imun na legalno procesuiranje pred sudom, naprosto je neodrživa. Sveta stolica ne može više da ignoriše Međunarodni zakon, koji sistematsku seksualnu zloupotrebu dece smatra zločinom protiv čovečnosti“.
U samoj Americi registrovano je 11.750 krivičnih tužbi zbog seksualne zloupotrebe dece. Odštetni zahtevi kretali su se od 660 miliona dolara u diocizi Los Anđelsa do 100 miliona dolara u Bostonu. Indikativan je slučaj u Teksasu (2005), gde je Džordž Buš, na pritisak Vatikana, predsedničkim dekretom obustavio sudski proces. Bušov advokat, Džon Bilinger, tada je zastupao tezu da papa Bendikt XVI uživa imunitet od daljeg gonjenja kao šef  države Vatikan.
Bilinger je poznat i po pravnoj odbrani Bušove administracije u slučajevima torture zarobljenika u Iraku, Gvantanamu i drugde. Njegova teza o papinom imunitetu sama po sebi je implicitno priznanje da kriminalni čin postoji, ali da je legalno nekažnjiv.

FAŠISTIČKA TVOREVINA
Ali, sa legalnog stanovišta, teza upravo ne drži vodu. Ona se oslanja na  premisu da je Vatikan, ili tačnije njegova metafizička emanacija – Sveta Stolica – država koja takođe ne može da izdrži faktičku, istorijsku proveru. U knjizi „Slučaj Pape“ Robertson skreće pažnju da su papske države nestale sa istorijske scene još 1870, a da je današnji Vatikan uspostavljen u fašističkoj Italiji 1929. godine, kada je Benito Musolini podario maloj enklavi od svega 0,17 kvadratne milje, na kojoj je živelo 900 katoličkih birokrata, „suverenitet na međunarodnom polju… shodno njenoj tradiciji i  misiji u svetu“.
Robertson navodi da je i pomisao da „jedna država može da bude stvorena  jednostavnom deklaracijom druge države (kako to poznato zvuči) sama po sebi za prezir“. Po toj logici Iran može da sveti grad Kom proglasi za državu. Ili, pak, da Ujedinjeno Kraljevstvo proizvede Kenterberi u nezavisan međunarodni entitet.
Ali sve to nije, kako primećuje Robertson, smetalo katoličkim državama da priznaju Svetu stolicu kao državu, da pošalju svoje ambasadore u Vatikan i  prihvate papske nuncije. Pa, tako, čak i današnja evangelistička Velika Britanija ima u Vatikanu svoju „apostolsku misiju“.
Ujedinjene nacije su, sa svoje strane, odbile da prime Vatikan kao državu članicu, ali su mu dozvolile jedinstveni „status posmatrača“ (koji duge  veroisposvesti nemaju), sa pravom da stavlja svoj potpis na međunarodne ugovore kao što je, ironično, Konvencija o pravima dece. Još ironičnije, vatikanskom predstavniku je dozvoljeno da prisustvuje i glasa na  konferencijama UN, gde Sveta stolica promoviše „svoje kontroverzne dogme o abortusu, kontracepciji ili homoseksualnosti“.

Da li će papino prisustvo na proslavi beatifikacije Džona Henrija Njumena, anglikanskog zvaničnika iz 19. veka koji je postao katolički kardinal, izazvati gnev domaćina?

BOČNI NAPAD NA AGLIKANCE
Dobar deo posmatrača u Londonu susreće se u oceni da se Benedikt XVI odlučio na „avanturu“ posete Britaniji iz dva magistralna razloga. Izvor u Rimu, koga  u prošlom broju „Sandej tajmsa“ citira Brajan Apeljard, ekspert za pitanja Vatikana, verbalizuje prvi razlog u nešto suženoj vizuri: „Jedini interes Bendikta u Britaniji jeste da brani katolički identitet od rastućih snaga sekularizma. Britanija je najsekularnija zemlja koju će on ikada posetiti“.
Drugi motiv  je „bočni napad“ na Anglikansku crkvu koja je, posle fenomena sekularizma i  unutrašnjeg puča Martina Lutera u 16. veku, najveći trn u oku  Vatikana. Vatikan motri – iznosi Apeljard – kroz dupla stakla šta se događa u Anglikanskoj crkvi Engleske. Događaji u toj Crkvi, podele oko pitanja  homoseksualaca u redovima sveštenika, promovisanje žena u niže i više svešteničke činove, za Papu su alarmantno svetlo i slutnja šta sve preti ako  Centrala izgubi kontrolu.
Dve Crkve, Anglikanska i katolička, imaju dosta zajedničkog kao deo hrišćanstva, ali, istovremeno, ne mogu biti dalje jedna od druge. Između Vatikana i Kenterberija rat koji je započeo Henri VIII i danas traje. Vatikan se, sa svoje strane, ni danas nije pomirio sa šizmom. Pre četiri godine (2006) kardinal Racinger je bio pokretač kampanje, koja je praktično imala za cilj regrutovanje sveštenika Anglikanske crkve u redove Vatikana. Depratman kardinala Racingera „Kongregacija verske doktrine“ tada je bio kompletirao analizu suprpotnosti u Anglikanskoj crkvi na pitanjima homoseksualizma i promocije žena u sveštenike. Posle analize, Vatikan je krenuo u koncentrisani napad za regrutovanje konzervativaca u anglikanskom kleru. Racinger je bio razradio detaljan program po kome bi se prebezima olakšao  povratak u katolicizam. I kampanja je uspela u priličnoj meri: oko 2,5 miliona Anglikanaca u Americi, na primer, napustili su Crkvu i priključilo se Vatikanu. Statistike su pokazivale da je 2007. godine katolicizam u V. Britaniji zamenio anaglikanstvo kao glavna praktikujuća religiozna grupa. Pokazalo se, recimo, da je na nedeljnim katoličkim misama bivalo redovno 861 hiljada vernika, dok je u anglikanskim bogomoljama bilo 852 hiljade.
„Prava istina je, međutim, da su Britanci i pored svega, zadržali iznenađujuće visok stepen antikatoličke podozrivosti. Dajte im još samo pola šanse, pa će  početi da gledaju na Papu kao na antihrista“ (Sandej tajms).

SLUGE BOGA ILI VLADARI UNIVERZUMA
Cela serija posmatrača u Londonu, koji se bave temom religije i njenog uticaja na društveni prostor, gotovo je u konsenzusu da Benedikt nije došao  u Britaniju da toleriše i miri, nego da vraća zalutale ovčice u stado Vatikana. Posao u Glazgovu, Edinburgu, Birmingemu i Londonu nije mu lagodan. Militantni ateisti, poput poznate nacionalne figure, kao što je naučnik  Ričad Dounkins, traže da se Papa, po formuli „građanskog hapšenja“, privede  sudu. Već pomenuti memorandum Forin Ofisa i dalje rezonuje u atmosferi posete. BBC je pripremio seriju pod naslovom „Stvarni Jozef Racinger“, priča koja se rimskoj kuriji nikako neće dopasti. Na četvrtom kanalu ove televizije najavljen je dokumentarac – krajnje kritička storija o Papi, sa akcentom na njegov odnos prema homoseksualcima.
Bendikt XVI je upuštajući se u avanturu puta u Britaniju, sasvim sigurno ukalkulisao da će imati posla sa širokim frontom domaćih sekularista, ateista, agnostika, homoseksualaca, liberala i, posebno, najvećim delom (liberalanog) korpusa u Anglikanskoj crkvi.
Po rečima Apeljarda, Papa Bendikt vidi katolicizam kao buduću „globalnu zajednicu“ pod njegovom kontrolom, a posetu Britaniji kao deonicu tog puta. Na benignijoj strani ove misije stoji „utisak“ miliona širom sveta da je njegov Vatikan spiritualna država koja „u svom najboljem oličenju stoji uz Boga i bori se za slabe i siromašne ovog sveta; a u najgorem, taj Vatikan je  okrutan, paranoidan, nekritički, zatvoren u sebe, odbranaški i samozavaravajući“ (Apeljard u Sandej tajmsu).
Mišljenje je, takođe, na Temzi, da ova „avantura“ rimskog Pape, pokreće ujedno i pitanje kojoj će se strani ove podele Benediktov Vatikan prikloniti. Pa odatle i bojazan da bi se cela misija mogla „spotaći i pasti na mračniju stranu; na stranu na kojoj institucionalna, hermetički zatvorena strana Vatikana biva važnija od ostatka sveta, kao što je pokazalo skrivanje istine o zločinima sveštenika radi spasavanja insitucije. To je ta mračna strana u kojoj „sluge Boga hoće da budu vladari Univerzuma“.
Pri svemu ovome, samom Papi Benediktu ne odriču se visoke intelektualne vrednosti teoretičara dogme, njenog odanog „rotvajlera“ i personalni šarm veći nego što sugeriše njegova sadašnja reputacija.
A možda je, kako sa izvesnim prizvukom dobrćudne malicije komentariše „Mejl“, u pitanju „ne kvalitet čoveka, nego pogrešan izbor za Papu“. Opasan, dodali bismo.

3 коментара

  1. Dok se god ne dogodi srpski preporod u vidu povećanja nataliteta Srbija će gubiti deo po deo no leka ima.

    Ovaj post širite po svim srpskim forumima i šaljite meilom prijateljima rođacima i poznanicima.
    Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju mogu spriječiti secesiju. Znači ako si rodoljub, srbin, srpkinja prihvatite se ljubavi i pobjedimo neprijatelje njihovim oružjem visokim NATALTETOM.




    0



    0
  2. Поздрав из БЛ

    – Знаш шта би на ово рек’о доктор Кроња?
    – Шта би рек’о,шта би рек’о матере ти?
    – Рек’о би: Папа је бог!
    – Јохооој,добар је Кроња,добар…




    0



    0
  3. И овај , као и ранији текстови су одлични,са стилом, господине Лукићу, свака част!

    п.с. Подсећам се , да су по стилу, упечатљивости,вештини преношења догађаја из белог света, били нарочито препознатљиви дописници ,господин Лукић из Лондона и господин Ђорђе Милошевић из Москве.Њихова дикција, тоналитиет, приликом давања извештаја (телефоном,уживо), држе пажњу.Наравно има још добрих дописника…




    0



    0

Оставите одговор на Поздрав из БЛ Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *