NIKOLA KUSOVAC Mrtvački kovčeg nije prazan!

Piše Nikola Kusovac

Plašim se da je reč o promeni kulturnog identiteta prostora, da nam se na ovaj način čupaju koreni, da je sudbina Narodnog muzeja na neki neobičan način skopčana sa sudbinom Narodne biblioteke

Kada mi je nedavno poštar doneo iz unutrašnjosti, dosta lošim rukopisom adresirano pismo na „glavni kustos Beograda“, znao sam da je moja uloga kao muzejskog radnika ispunjena: postao sam neko koga narod prepoznaje, deo tog naroda. Međutim, ni pored činjenice da sam u toj ustanovi proveo 40 godina, na neki neobičan način nisam zaslužio da me konsultuje nijedan ekspertski tim koji se uključio u rekonstrukciju Narodnog muzeja. A, da se kojim slučajem desilo da budem upitan da li je trebalo da se desi da vrata Narodnog muzeja budu zatvorena sedam godina, rekao bih- ne sedam godina, ni jedan dan! Bio sam protiv zatvaranja muzeja. Bio sam sklon tome da se radi parcijalno, kao što je to rađeno prilikom adaptacije muzeja 1965. godine, kada smo prenosili slike i ikone iz prostorije koja se adaptira u drugu, otvorenu za posetioce.
Kao navodni razlog zatvaranja muzeja navedena je činjenica da u njemu nije mogao više da se čuva materijal. Reći ću vam jednu drugu istinu. Propadanje materijala počinje sa njegovim skladištenjem, a dok god se nalazi u nepodobnim uslovima, ali pod kontrolom, mi možemo govoriti samo o fenomenu pamćenja materijala. To niko od ovih stručnjaka koji se zalažu za idealne uslove neće da kaže. A ja se plašim da ako bi materijal koji je 40 i više godina, možda od kada je ušao u muzej, šokiran uslovima u kojima se nalazi, stavili u idealne uslove, da bi to zahtevalo dodatnu brigu i praćenje. Drugo, klimatski uslovi u donjem podrumskom delu zgrade su relativno dobri sa konstantnom temperaturom, ali to nije uzeto u obzir kada je bilo pregovora sa Kunsttransom oko gradnje depoa. Smatrao sam da  nikada materijal koji se izdvaja nije pod budnim okom onih koji ga čuvaju. Predmet čim stavite u sanduke i odložite, pa čak i u idealnim uslovima, posle šokova koje je preživeo, može da počne da se ponaša vrlo rđavo. Drugi razlog je što sam pretpostavio da premeštanje muzeja sa lokacije u centru grada, otvara ne tako nemoguć scenario da se ta lokacija u međuvremenu proda, a Narodni muzej preseli na neko manje atraktivno mesto. Tu bi ekonomija mogla da nas slomi. Da me je neko upitao za projekat Milana Rakočevića, rekao bih, kao što sam u više navrata bezuspešno i pokušavao, da mi živimo u siromašnoj zemlji u kojoj su luksuzni projekti prava besmislica. Da bi se projekat dobro napravio arhitekti treba dati dobar zadatak. U trenutku kada je formiran Visoki odbor, koji se imao time baviti, nisam video tu nijednog čoveka  koji bi mogao da ponudi pravi radni zadatak arhitekti, a ceo projekat ostavlja utisak da je on putujući sebe opteretio raznim svetskim dostignućima, kulom u Luvru i sličnim projektima, te je otuda nastalo onakvo, za Srbiju neodrživo arhitektonsko čudo. Pri tome niko nije pitao zaposlene u muzeju kakvi im prostori trebaju, kakvi depoi, da li su nam potrebni teretni liftovi, da li bi bilo smisleno da kamion može da uđe u muzej, a ne kako se dešavalo da slika ne može da prođe kroz vrata muzeja. Čak da se desilo da projekat i bude realizovan, a mi uspeli da pronađemo te silne sponzore iz celog sveta, održavanje bi iznosilo više nego što se u jednoj godini odvaja za celokupnu kulturu! Zato je moj odgovor na pitanje da li je prvi projekat bio dobar, jasan i glasi: Ne! No, mene o tome niko nije ništa pitao. S obzirom na to da su sve funkcije od 2000. godine bile dodeljene po stranačkim proporcijama, moj potpis uz koji je išlo i dopisano „srpski nacionalista“ očito nije bio preporučljiv, pa čak i onda kada taj potpis podrazumeva radnu biografiju u kojoj stoji preko 700,800 izložbi, na 1000 predavanja, vođenja kroz muzej. Ne govorim da sam u pravu, ali opredeljenje onih koji se pitaju za sudbinu Narodnog muzeja je neprihvatanje dijaloga. Sada, sedam godina od kako ne radi Muzej, mi se hvalimo da naše izložbe stižu u Tokio i zemlje širom sveta. Pitam se koji smo razlog ostavili strancima da posete naš Muzej, ako su tu istu sliku imali prilike da vide u nekom drugom, njima bližem Muzeju. Šteta koja je naneta  je nenadoknadiva, a, sve je počelo šestog oktobra kada sam , na nekoj avangardnoj televiziji, ugledao radnice Narodnog muzeja kako, bez vidljivog razloga, govore o urušavanju muzeja, istog onog čija su vrata za posetioce bila širom otvorena čak i u vreme bombardovanja 1999. Bojazan da iza te izjave i svega što je usledilo stoji nešto opasnije i teže, od samog zatvaranja vrata institucije od kulturnog značaja, nije bez osnova. Plašim se da je reč o promeni kulturnog identiteta prostora, da nam se na ovaj način čupaju koreni, da je sudbina Narodnog muzeja na neki neobičan način skopčana sa sudbinom Narodne biblioteke. Otuda smatram da metafora koju ste vezali za Narodni muzej, nazvavši ga mrtvačkim kovčegom, nije promašena. Plašim se samo, da taj kovčeg nije prazan. U njemu je lešina… Ali moj entuzijazam čili pred količinom neznanja koje se brani agresijom. Ovaj novi tim koji treba da izvrši reviziju prethodnog rada, nema ni jednog muzejskog radnika, a u projekat nisu uključena značajna imena muzeologije i primenjene umetnosti, no, naprotiv oni koje danas nazivaju „kopitarima sa Bradićevog dvora“. I tako jedan tim zamenjuje drugi, a suštinski se samo vrtimo u krugu. To je ubijanje Narodnog muzeja uz asistenciju nekih ljudi koji nisu u stanju da to razreše. Kako nije bilo ozbiljnog razgovora o prvom projektu, tako, plašim se neće biti ni u drugom. Nekada, u naponu snage, Narodni muzej je mogao da primi nekoliko hiljada posetilaca, a svaki deseti građanin je znao gde se nalazi zgrada ovog muzeja. U to vreme, bio sam siguran da bi broj poseta u dve hiljade i nekoj godini mogao dostići onaj u Budimpešti i Pragu. Ali da bi imao ugled, muzej najpre mora da živi… Danas, kada smo zakoračili u taj 21. vek,  niko ne zna gde je Narodni muzej, a kao još strašnije, nameće se pitanje koliko godina će posle otvaranja vrata ove institucije biti potrebno da se ljudi naviknu da dolaze?

2 коментара

  1. Avatar

    Postovanje, slucajno sam pronasla na “google’ clanak o Beti Vukanovic, koju je napisao Nikola Kusovac(Vecernje novosti) posle sam se razalostila, kada sam u sledecim clancima (na google) saznala o njegovim “mahinacijama” i glupostima, i onda sam pronasla ovaj clanak(Pecat) gde licno pise gospodin Kusovac, pa sam se malo umirila,ali , i strasno mi je zao, da je sve do toga doslo. Imam jednu veliku MOLBU. MOLIM VAS dajte moju email adresu Gospodinu Kusovcu, ili moj broj tel, zelela bih stupiti u kontakt sa njime. zamolite ga da me kontaktira….mozda emailom najbolje. : kruza@eunet.rs ili na mob 0641839563 MOLIM VAS ja neznam kako doci do njega.Hvala puno

  2. Avatar

    Postovani gos.Kusovac, juce sam na televiziji slucajno naisla na emisiju u kojoj ste gostovali (nisam pratila pocetak pa ne znam dali je mozda repriza) sa toliko pozitivne energije pricajuci o srpskoj umetnosti a narocito o srpskom narodu. Na zalost veoma malo znam o umetnosti,ali slusajuci Vas shvatila sam koliko malo znam o srpstvu, svojoj naciji i veri. Kao Srpkinja iz Hrvatske najvise su me dirnile vase reci da vam materijalno dobro ne znaci nista, da ste citav zivot ulagali u duhovno dobro. Odusevila me je ova emisija, ali ujedno i rastuzila.Mislim da mi koji smo mnogo mladji ovako buntovni duh kao gos.Kusovac nikada necemo imati. Bili ste u pravu kada ste rekli da su sve u nama ubili ono sto vredi.
    Ja vam zelim od srca sve najlepse u zivotu, pre svega zdravlja , kako Vama tako i Vasoj porodici.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *