Почетна / Свет / NEMAČKA Ekonomski džin bez političke krune

NEMAČKA Ekonomski džin bez političke krune

Piše Miroslav Stojanović

Posle dva grozničava i neuspela pokušaja, Nemačka ponovo juriša na jedini još ekskluzivni klub moćnih, u kojem nije zastupljena – na stalno mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija

Diplomatski zamajac je opet pokrenut. Ekonomski džin koji odavno nije politički patuljak, Savezna Republika Nemačka, kreće u novi juriš za osvajanje političke krune koja joj još nedostaje: stalnog mesta u najvažnijem organu Ujedinjenih nacija, Savetu bezbednosti.
Prva dva grozničava pokušaja, najpre iz vremena Helmuta Kola, potom za vladavine njegovog naslednika Gerharda Šredera, u koje su Bon – Berlin uložili mnogo diplomatske energije, dakako i para, okončana su neuspešno i razočaravajuće.
Ni ovaj novi juriš, pod zastavom Angele Merkel, nema, međutim, mnogo izgleda na uspeh. Bar kad se tiče konačnog cilja: osvajanja još jedinog ekskluzivnog kluba moćnih, iz kojeg je zemlja velikih aspiracija i ambicija isključena.

TRAUMA PROŠLOSTI
Čini se da je ulazak u ovaj „zabran“ za nemačke zvaničnike više psihološko – politička potreba nego realna procena da „svetska vlada“, Savet bezbednosti, zaista vlada svetom.
Nemačka je važan član praktično svih organizacija i institucija u kojima se donose sudbonosne odluke, one finansijske (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka) i one političke (i vojne), kao što su Evropska unija, NATO, ekskluzivna „Grupa 8“ i najnovija formacija dvadeset najuticajnijih država sveta, „Grupa 20“. Savet bezbednosti je, međutim, poslednji simbol koji Nemce podseća na traume prošlosti: Savet bezbednosti, onaj njegov  nepromenljivi deo, s „petorkom veličanstvenih“, koja raspolaže pravom veta, je „rukopis“ pobednika Drugog svetskog rata i „pečat“ nemačkog poraza.
Glavni argument s kojim nemački zvaničnici barataju tražeći svoje mesto pod suncem na Ist riveru, je ovaj: globalni odnosi snaga su danas sasvim drukčiji od onih koji su postojali u vreme nastanka svetske organizacije, neposredno po okončanju najkrvavijeg i najrazornijeg rata u istoriji ljudske civilizacije, 1945. godine.
Prvi put su, tada još oprezno i bojažljivo, gotovo u pola glasa, Nemci obznanili svoje aspiracije u vreme kad se na čelu svetske organizacije (administrativno) nalazio Butros Gali. Bilo je to vreme rasplamsavanja prvih ozbiljnijih rasprava o radikalnim reformama Ujedinjenih nacija, pri čemu su se koplja najviše lomila upravo oko Saveta bezbednosti. S raznim idejama i inicijativama, koje su se gasile jedna za drugom, kao vodeni cvetovi. Kao što će se, s vremenom, i bar do daljeg, ugasiti i sama ideja o velikim reformama.
Egipćanin je poslednjih godina svog mandata bio čest gost u Bonu (Nemačka još nije bila ujedinjena), ohrabrujući, očigledno, ambicije zapadnonemačkih političara i njihovu eventualnu kandidaturu za stalno članstvo u Savetu bezbednosti.
Imao je u tome i ličnih interesa. Nadao se da bi, uvlačenjem Zapadne Nemačke (i Japana) ojačao i sopstvenu poziciju generalnog sekretara pred Amerikancima. Uz SAD, ove dve zemlje su najdarežljiviji i najveći „priložnici“ kad je reč o hronično „žednoj“ kasi Ujedinjenih nacija. I, za razliku od Amerike, koja je, kad joj je god zatrebalo u vršenju (permanentnog) pritiska, pribegavala „izgladnjivanju“ UN: najveći platiša bivao je i najveći dužnik, što je drastično sužavalo manaverski prostor, inače glomaznoj administraciji svetske organizacije i mnoštva njenih institucija i filijala. Vašington će, na kraju, i zategnuti političku omču Butrosu Galiju: biće usamljen u izričitom protivljenju da mu se obnovi mandat i u tome će uspeti.

NEMOGUĆA MISIJA
U (formalan) juriš na Ist river, s oglašavanjem aspiracija na stalno članstvo u Savetu bezbednosti, krenuo je 2005. tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder. U Berlinu se procenjivalo da je „zrelo vreme“ za pokretanje takve inicijative i da je dvotrećinska većina u Generalnoj skupštini, koja okuplja sve članice svetske organizacije, neophodna za novo oblikovanje njenog najvažnijeg organa, Saveta bezbednosti, na dohvat ruke.
Ujedinjene nacije su prolazile u to vreme kroz jednu od svojih bezbrojnih kriza i bespomoćnosti (Ruanda, Haiti, Irak) i rasprava o radikalnim reformama se zahuktavala. Šreder je, uz pokretanje snažne diplomatske inicijative, u Njujork poslao svog specijalnog emisara, Folkera Rijea, ministra odbrane u vladi njegovog prethodnika, i političkog protivnika, Helmuta Kola.
Njegov prevashodni zadatak bio je da, uz lobiranje u neposrednim kontaktima s predstavnicima određenog broja zemalja, ubedi administraciju u Vašingtonu da Savet bezbednosti, s pet članica s pravom veta, ne „odražava svet 21. veka“. Nemoguća misija.
Zvanični Berlin je, inače, u realizaciji svog poduhvata već na startu napravio, kako će se ispostaviti,  „taktičku grešku“: procenio je da će lakše stići do cilja ako se uortači s još tri aspiranta i ozbiljna kandidata i krene u pohod na četiri fronta. Stvorena je tako „Grupa 4“: Nemačka, Japan, Brazil i Indija.
Da je reč o pogrešnoj proceni, Šrederov izaslanik će shvatiti već u prvom razgovoru s jednim visokim američkim diplomatom u Njujorku. Amerikanac je, naime, izvadio papir iz džepa i Nemcu počeo da čita u kojim su se sve prilikama Brazil i Indija suprotstavljali američkim inicijativama i glasali protiv SAD. I zaključio da Vašington nema nikakvog interesa da protežira i „unapređuje“ takve zemlje.

UN služe SAD-u da ostvare sopstvene nacionalne interese, u suprotnom one nemaju nikakvu funkciju – kao u slučaju bombardovanja Jugoslavije i rata u Iraku

INTIMNI NEPRIJATELJI
Nemačke nije bilo na toj listi, ali će se Berlin i bez toga suočiti s razočaranjem: SAD su zvanično saopštile da bi, u slučaju eventualnih promena u Savetu bezbednosti, podržale (samo) Japan.
Poduhvat s formacijom „G 4“ se nije nasukao samo na „američke hridi“. Svaka od članica ove formacije je, ponaosob, imala svoje „intimne neprijatelje“ i protivnike: Kina nije htela da čuje za Japan, Pakistan je poveo „rat“ protiv Indije, kandidaturi Brazila suprotstavili su se ozbiljni konkurenti, Meksiko i Argentina.
Italija je „istrčala na teren“ protiv Nemačke i istakla sopstvenu kandidaturu, spominjući „rezervnu varijantu“ – da Evropska unija u Savetu bezbednosti bude predstavljena, zajedno, jednim mestom. Francuzi i Englezi nisu želeli, iako se s tim javno nije mnogo baratalo, Nemce, pogotovu ne da se sami povuku u korist jedinstvenog predstavništva EU.
U pohod na Ist river sada kreće vladajuća koalicija konzervativaca i liberala, koja se, tada kao opozicija, žestoko protivila Šrederovoj inicijativi, kao pretencioznoj i nacionalističkoj, tvrdeći da ta „opsesija moći“ može samo naneti štetu Nemačkoj.
Tadašnja opozicija se, kad je reč o predstavljanju u Savetu bezbednosti, izjašnjavala za zajedničko mesto koje bi pripalo Uniji. To stanovište je ušlo i u koalicioni sporazum partnera koji sada vladaju u Berlinu. Pošto se, očigledno, procenjivalo da do saglasnosti u evropskoj familiji, oko zajedničke fotelje na Ist riveru, (nikad) neće doći, unet je i stav da je Nemačka, dok se to ne desi, spremna da sama „preuzme odgovornost“.
Tu spremnost upravo demonstrira. U novom pokušaju su, međutim, promenjeni i taktika (ortakluk u okviru „Grupe 4“ je otpisan kao gubitnička varijanta) i red poteza – ka krajnjem cilju, stalnom mestu u „svetskoj vladi“, nastupaće se etapno.
U prvoj etapi, koja bi trebalo da se realizuje polovinom oktobra, namera Nemačke je da se „ugura“ u novu formaciju promenljivih članova Saveta bezbednosti, s mandatom od dve godine i, dakako, bez prava veta.
Stalni predstavnik Nemačke u Ujedinjenim nacijama, ambasador Vitig, odavno i uveliko lobira – već je, piše „Špigl“, obavio neposredne razgovore sa sto devedeset kolega (!), dosta je, međutim, onih koji se nisu ni na šta obavezali – a ovih dana mu, povodom zasedanja Generalne skupštine, u pomoć stiže „teška artiljerija“. Najpre kancelarka Angela Merkel, a potom vicekancelar i šef diplomatije Gvido Vestervele.
Kampanja ne protiče loše, sudeći bar po informacijama koje lansiraju nemački mediji, ali je njen ishod, uprkos tome, krajnje neizvestan. Glasanje je tajno i tu svašta može da se dogodi. Ovde se spominje slučaj  kandidature Austrije pre dve godine. Beč je računao na široku podršku. Imao je „u džepu“ mnoštvo „tvrdih obećanja“ koja su se prilikom glasanja „istopila“.
Otežavajuća okolnost za Nemačku je da se ona ovoga puta suočava s dva ozbiljna protivkandidata – Kanadom i Portugalom. Kanada figurira kao favorit, uz objašnjenje onih koji tako misle, da su Evropljani, i bez Nemaca, snažno zastupljeni u Savetu bezbednosti. Portugal, je, navodno, obećao zemljama u razvoju, koje predstavljaju snažnu glasačku skupinu, više finansijske pomoći (ništa bez trgovine!) nego (bogatija) Nemačka.

TURISTIČKA KLASA
Promenljivo članstvo u Savetu bezbednosti, samo na dve godine, bez prava veta, je „turistička klasa“, ali se to shvata kao prvi korak ka „prvoj klasi“. Zvaničnici u Berlinu očigledno računaju, da su, na tom putu, opremljeni jakim argumentima: Nemačka je najmnogoljudnija zemlja i najuticajniji član u Evropskoj uniji, posle SAD i Japana, najveći platiša u kasu UN, njeni vojnici su angažovani u misijama Ujedinjenih nacija, od obala Libana, preko Kosova do Avganistana, a ko toliko doprinosi treba i da učestvuje u odlučivanju.
U novom pokušaju i promenjenoj taktici, Nemci bi se zadovoljili da imaju status nestalnog člana Saveta bezbednosti.Ta  varijanta je bila aktuelna u vreme žive rasprave o reformi Saveta bezbednosti, s povećanim brojem članova (20 ili 25) i dužim mandatom za one iz promenljivog sastava. Na petnaest godina, s mogućnošću produženja mandata. I, do daljeg, bez vladarskog žezla, prava veta.
Te rasprave su odavno ugasle. Reformu UN niko više ne spominje, ali Nemačka ne odustaje. Želi po svaku cenu da iskoči iz sopstvene senke, iz senke i more sopstvene prošlosti, upravo na ovom simboličnom i za nju psihološki važnom mestu.
Okolnosti joj, po svemu sudeći, ne idu na ruku. U razgovoru s novinarom „Špigla“ bivši američki ambasador u Ujedinjenim nacijama, za vreme vladavine Džordža Buša (mlađeg), Džon Bolton je bio kategoričan: Amerika nema nikakvog interesa za reformom i povećanjem broja članova Saveta bezbednosti. Ni za jačanje Ujedinjenih nacija.
Vašington, očigledno, ostaje dosledan stavu koji je, u odnosu na Ujedinjene nacije, odavno formulisan: koristiti ih u ostvarivanju sopstvenih nacionalnih interesa kad je god to moguće, a zaobilaziti ih i ignorisati kad god je to Americi potrebno. Kao u slučaju bombardovanja Jugoslavije i rata u Iraku. Na primer.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *